Nikada ne odustajem, to znate, valjda.
Sada ću malo da objasnim ovaj amandman koji je podnela gospođa Gordana Pop-Lazić i koji ima nekih dodirnih tačaka s prethodnim amandmanom narodnih poslanika iz DSS-a.
To je član 3. Vlada je predložila promene u stavu 1. člana 8. osnovnog teksta, gde se, u stvari, definiše ko je korisnik eksproprijacije. Uopšte ništa nije sporno kada je u pitanju Republika, autonomna pokrajina, grad, grad Beograd, jedinica lokalne samouprave, nije ništa problematično kada je u pitanju javno preduzeće od republičkog značaja ili od nekog drugog značaja, vezano za oblik teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, ali je problematično ono što sledi, a to su privredna društva koja su osnovala ta javna preduzeća, i poslanici iz DSS-a su tražili da se na neki način to promeni njihovim amandmanom, a gospođa Pop-Lazić je tražila da i ta preduzeća obavljaju delatnost od javnog interesa. Nekada je to bila delatnost od opšteg interesa.
Zašto je ovo predloženo? Predloženo je iz jednog prostog razloga. Naravno, kao korisnik eksproprijacije treba da se javi onaj ko je na neki način nosilac prava na državnoj svojini, neko ko ima pravo korišćenja, upravljanja, ili ko ima pravo raspolaganja. Raspolaže državnom svojinom Vlada Republike Srbije, a korisnici i oni koji upravljaju mogu da budu i drugi subjekti. Kada se definiše korisnik eksproprijacije, onda mora da postoji ta veza između državne svojine i nekoga ko je titular nekog od tih prava na nepokretnost.
Šta je problematično kod javnih preduzeća ili privrednih društava koja su osnovala javna preduzeća? Problematično je što, kada se pogleda njihovo poslovanje, možete da utvrdite da pretežan deo ukupnih prihoda nije po osnovu vršenja javnih ovlašćenja, javnog posla, poslova od opšteg interesa, nego prisustvo na tržištu kapitala.
Postavlja se pitanje, šta je uzeto kao kriterijum u definisanju korisnika eksproprijacije, da li status pravnog lica, jer su sve ovo pravna lica, ili njihova svojinska struktura?
Moram da vam skrenem pažnju da što se tiče poslova od opšteg interesa, a sada su od javnog interesa, njih mogu da obavljaju kako preduzeća u državnoj svojini, tako i preduzeća u privatnoj svojini.
Javni gradski saobraćaj je posao od javnog interesa, obavljaju ga i preduzeća čiji je osnivač grad, a mogu da ga obavljaju i privatna preduzeća, kojima je grad poverio vršenje delatnosti.
Šta je osnovni kriterijum? Insistiramo da osnovni kriterijum bude odnos tog pravnog lica ili subjekta prema državnoj svojini, a Vlada insistira na nečemu što je status, da li je preduzeće osnovano od javnog preduzeća republičkog značaja, i tu je kraj, a tu je i početak nečega što se zove zloupotreba, nečega što može biti zloupotreba, a ne postoje mehanizmi kako to da se spreči.
Gospođa Pop-Lazić je kao faktor ograničenja ubacila upravo to da se obavljaju poslovi od javnog interesa, i to se već podrazumeva da je predmet eksproprijacije nepokretnost na kojoj treba nešto da se desi, a predstavlja vršenje delatnosti od javnog interesa.
Da li je to škola, da li je to obdanište, da li je to zdravstvena stanica, da li je to komunalno uređenje, vodovod, kanalizacija itd., to su sve poslovi od javnog interesa sada, po novoj terminologiji, a nekada je to bilo od opšteg interesa.
Ranije je bilo u terminologiji nešto mnogo primerenije, koji su neophodni uslov za život i rad građana u određenom području, sada se izgubilo, jer, u uslovima tržišne ekonomije, imamo onaj neoliberalni koncept koji se zasniva na sistemu – drpi što više možeš, ako je moguće, što jeftinije, i ako je moguće, za džabe, za tri evra cela šećerana, i to je veliki posao itd.
Pokušavamo da sputamo prohteve ovih koji trenutno vladaju i odmah moram da vam kažem da ovako nešto ne postoji u Zapadnoj Evropi. Čak, u Francuskoj postoji jedan institut, nije na prodaju. Znači, možete kroz centar Pariza da se šetate, ima velikih zgrada, oblakodera itd., i naiđete na neku straćaru, pa onda postavite pitanje – zar urbanisti nisu mogli to da reše proglašavajući nešto javnim interesom? Nisu mogli da reše, jer je vlasnik rekao da nije na prodaju. Privatna svojina je svetinja, i kraj priče.
Naravno, nisam baš zastupnik ni tog stava, ali sam zastupnik toga da se nađu mehanizmi koji će da kontrolišu izvršnu vlast. Ovo vam pričam kao čovek koji je pre 20 godina radio na poslovima eksproprijacije, u ime korisnika eksproprijacije pravio neke zgrade na nekim ledinama, na nekom prostoru.
Naravno, mnogo su lepše te zgrade i ti stanovi na Bulevaru nego ono što je bilo, ali se uvek vodilo računa o pravičnoj naknadi i o maksimalnom postupku, i taj proces eksproprijacije je, u mom slučaju, trajao nekoliko godina, što zbog uprave, odnosno Sekretarijata za finansije, što zbog drugih stvari, ali moraju ti mehanizmi maksimalno da se poštuju, jer se ulazi u nešto što je neprikosnoveno pravo pojedinca.
Kad ovako definišete korisnika eksproprijacije, po sistemu da javno preduzeće može da pravi svoja privredna društva, ovde ste samo radi dekoracije rekli: "osnovano državnim kapitalom." Zašto kažem "radi dekoracije"? Zato što smo na jednoj od sednica nekog od ovih odbora, kao radnog tela Narodne skupštine, upravo tražili od poverenika, predstavnika Vlade, da se izjasni šta je kriterijum – status tog pravnog lica, tog preduzeća, ili svojinska struktura? Rekli su – status. Kraj priče, završili smo razgovor. Znači, dovoljno je samo da bude preduzeće u nekoj, navodno, državnoj svojini i onda može sve da se radi.
Naravno, nije ovo problem samo ovog zakona, taj problem državne svojine i statusa pravnog lica je još izraženiji kod Zakona o privrednim društvima. Tamo postoji nekoliko odredaba koje nisu dorečene do kraja sa gledišta državne svojine.
Znači, ništa ne gubite u inicijativi, ako su iskrene namere, usvajajući amandman Gordane Pop-Lazić. Tim amandmanom ona, u suštini, prihvata taj koncept, samo traži jedno ograničenje – da je za vršenje javnih poslova, poslova od opšteg interesa.
Na plastičnom primeru sam vam pokazao da imate preduzeća koja su formirala javna preduzeća, kao svoja zavisna ili svoje kćerkice, i oni ne ostvaruju većinu ukupnog prihoda na osnovu vršenja poslova od javnog interesa, nego trgovinom kapitala ili nekim drugim poslovima koje rade, a postojeći propisi dozvoljavaju da 300 delatnosti stavite kao delatnost preduzeća, pa da proberete po kom osnovu ćete da stičete, mahom, svoje prihode.
Ovde se, u ekonomskom razmišljanju od 2000. godine, naovamo, pojavilo kao kriterijum: žiro-račun, tekući račun, stanje na računu, solventnost. To se pojavilo. Samo da se zgrabe pare, nije bitno u kakvoj delatnosti.
Znači, rezultat poslovanja treba da bude pozitivan, a pošto on mora da bude pozitivan, dozvoljeno je sve da se radi, pa je tako moguće uzeti kredit iz Fonda za razvoj, za razvoj turizma, s kamatnom stopom od 1%. Ako Mlađa zažmuri na jedno oko, pa ta sredstva odu za kompjutere, a tamo kamatna stopa bude 12%, onda vidite koliko je on zaradio, a sve je čisto i uvučeno u jedan okvir koji predstavlja zakonitost.
Ko omogućava da se napravi taj okvir? Ova grupacija ljudi. Zašto?
Ovakvim predlozima zakona, a da ne pričam još o praksi. Praksa je još gora od onog što mi možemo ovde da zamislimo, kakva bi mogla da se desi na bazi ovakvih rešenja i zakona.

Gospodin Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je izdvajati jedan amandman koji glasi "briše se", pa pričati o njemu, a ne sagledavati celokupni zakon, pa bih da o tom amandmanu govorim na način na koji je govorio i prethodnik. Dakle, molim vas da mi ne zamerite što bih samo ukazao na jedan propust iz odbrane ovog amandmana.
Naime, ovde je rečeno da je moguće da, recimo, u Parizu, u centru grada postoji straćara, apsolutno neuređena, zarasla u korov, neodržavana, i da ne može opština, grad ili neki arondisman da preduzme ništa protiv vlasnika koji to neće da održava.
Nije tačno. Pošto sam se bavio urbanizmom velikih gradova u Evropi, ne postoji grad u Zapadnoj Evropi koji bi to dozvolio. Jednostavno, vlasniku se ostavi godina, dve, tri, zavisi kako koja država, da izvrši adaptaciju u skladu s uslovima koji mu se daju, ili mu otkupljuje opština kuću po tržišnoj vrednosti; on ne zaslužuje da živi u centru tog grada.
Jednostavno, nemoguće je da zamislite takav jedan grad u kome će kuće da propadaju, jedna do druge, ili sporadično, a da država ne preduzme ništa, da opština ne preduzme ništa.
Dakle, onaj ko ima novac, može da živi u centru Pariza, može da ima kuću u centru Pariza, onaj ko ga nema, seli se na periferiju, a njegovu kuću održava onaj ko ima novaca. Surovo, ali zato im se ne dešava da zgrada padne ljudima na glavu.

Gospođica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, iscrpen je u današnjem javljanju po Poslovniku taj član, tako da ću da iskoristim samo minut vremena koje nam je preostalo, da kažem da ste vi bili u obavezi da ispravite nekoga ko se javlja da govori o amandmanu gospođe Pop-Lazić, kako taj amandman glasi, pošto je prethodni, uslovno rečeno, govornik rekao da amandman glasi: "briše se".
Jednostavno, to nije tačno, jer je kolega Zoran Krasić, kao diplomirani pravnik i čovek koji je 20 godina radio na poslovima eksproprijacije, upravo, iznosio slučajeve vezane za grad Beograd i bulevar koji je pomenuo, i da gospođa Pop-Lazić, kao neko ko je bio i vodeći pravnik u oblasti urbanizma opštine Zemun, pre nego što je birana na mesto predsednika opštine, traži da se ostavi mogućnost dogovora za nadoknadu s vlasnikom, kako je i predložila u ovom amandmanu.
Mi smatramo da je to jedino ispravno, s tim što ste vi, odbijajući amandman, gospođo Dragutinović, rekli da je to regulisano članom 53. osnovnog zakona. Nije regulisana i ostavljena mogućnost dogovora, o čemu govori gospodin Krasić, koji je decidno rekao da SRS nije protiv toga da bilo ko od građana, kada je u pitanju zaista procenjeni javni i opšti interes, ucenjuje ni republički, ni organ lokalne samouprave, ali ste u osnovnom tekstu zakona to zaboravili i namerno prećutali u obrazloženju za odbijanje amandmana gospođe Pop-Lazić.
Uopšte ne postoji, to sam proverila, mogućnost dogovora, već samo način na koji se utvrđuje visina naknade, odnosno po tržišnoj vrednosti, koju opet procenjuje Republička vlada.
Mi se, kao stranka, zalažemo za to da se napravi što je moguće bolji dogovor, kako bi se privatno vlasništvo, koje je neprikosnoveno i koje je ustavna kategorija, zaštitilo. Hvala.

U pravu ste da ovaj amandman ne glasi "briše se", ali preko 100 amandmana SRS-a jeste takvog sadržaja.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Gospodin Sreto Perić, kao ovlašćeni predstavnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Gordana Pop-Lazić ne samo da želi lepo uređenu Srbiju i dobrobit svim građanima Srbije, ona, znajući ko vlada Srbijom, podnosi jedan veoma precizan amandman, kojim predlaže da postoji mogućnost dogovora prilikom privremenog zauzimanja nepokretnosti.
Mi znamo da postoji potpuna eksproprijacija, dakle, kada se izuzima, kad postoji javni interes, i postoji privremena eksproprijacija; ona može dalje da se deli u dve grupe, a to je službenost i zakup. Službenost je prilikom raznih prenosa i ona je, takođe, trajna, ali postoji samo pravo službenosti, a zakup je kada se vrši zakup zemljišta na određeno vreme. Gospođa Gordana Pop-Lazić zna ko vlada Srbijom i kakav će odgovor biti povodom njenog amandmana. Vlada kaže – amandman se ne prihvata, jer je način određivanja visine naknade u slučaju ustanovljenja službenosti posebno uređen odredbama člana 53. Zakona.
Član 53. Zakona o eksproprijaciji iz 1995. godine, koji je stupio na snagu 5. januara 1996. godine, a 2001. godine su brisani neki članovi, odlukom Ustavnog suda, jer visina naknade nije bila utvrđena na ustavan način, odnosno predviđena u tom zakonu, kaže – u slučaju ustanovljenosti službenosti, naknada se određuje u iznosu za koji je usled ustanovljenja službenosti smanjena tržišna vrednost zemljišta ili zgrade. Prilikom službenosti, smanjenje nepokretnosti, odnosno smanjenje tržišne vrednosti nepokretnosti ne mora, po pravilu, da postoji. Može da se vrati u prvobitno stanje, a možda, prilikom korišćenja, kako ste vi rekli i ostali izričiti u tome da to traje tri godine, ne mora da umanji vrednost.
Vlasnik nepokretnosti nije u mogućnosti da koristi svoju svojinu, recimo, tri godine. Zbog toga mi intervenišemo, odnosno gospođa Pop-Lazić je intervenisala, da postoji mogućnost dogovora za nemogućnost korišćenja te svojine. Najčešće su vlasnici nepokretnosti, odnosno zemljišta, to nije pravilo, poljoprivredni proizvođači, koji koriste to zemljište u svrhu poljoprivredne proizvodnje.
Umesto da je ova vlada razmišljala, jer su najčešći slučajevi u Vojvodini, gde su uzorni poljoprivredni proizvođači podizali veoma nepovoljne kredite i sada su došli u situaciju, zbog nemogućnosti da plasiraju svoje mleko, ili meso, ili neki drugi poljoprivredni proizvod,
(Predsednik: Nemate više vremena kao predstavnik Poslaničke grupe, ali možete govoriti...)
Završavam. Usled nemogućnosti da plasiraju i blagovremeno odužuju svoj dug, oni će doći u ropstvo prema bankama, umesto da Vlada kaže – godinu dana i da iznađe mogućnost...

Zahvaljujem. Po Poslovniku gospodin Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, mislim da ste povredili član 104. Poslovnika Narodne skupštine, verovatno ne namerno, ali, prosto, radi faktografije i radi dobrog obaveštavanja građana Srbije, nije tačno da je SRS podnela preko 100 amandmana koji glase – briše se.
Dakle, mi sada govoriomo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji. Podneli smo kao poslanička grupa 9 amandmana i samo jedan amandman, gospodina Mirka Munjića, na član 7. stav 3. glasi – u članu 7, stav 3. briše se. Dakle, nikakvih stotine amandmana, 9 amandmana i samo jedan gde se član 7. stav 3. briše. Ne bih voleo da građani Srbije ovo što ste sada rekli shvate kao neki naš hir, eto, poslanici SRS-a nemaju šta da rade i podnose amandmane koji glase –briše se. Dakle, prosto je nemoguće podneti na Predlog zakona koji nema 100 članova, 100 amandmana. To nije moguće.
Molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, razumem da niste bili tokom celog dana ovde, mogli ste da pitate vaše kolege. Podneli smo 9 amandmana i, od tih 9 amandmana, samo jedan glasi – briše se, a taj amandman je podneo gospodin Mirko Munjić. Inače, svi amandmani su smisleni, osnovani i kamo lepe sreće da ih je Vlada prihvatila.

Gospodine Martinoviću, nema povrede Poslovnika. Danas smo raspravljali o amandmanima na Predlog zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima gde ste podneli stotinak amandmana sa sadržajem briše se. Rekla sam da smo danas imali prilike da čujemo stotinak vaših amandmana čiji je sadržaj – briše se, a nisam, nemate više reč. Zahvaljujem.
Ovo je vama odgovor, rekla sam da nema povrede Poslovnika. Ako niste zadovoljni, jedino možemo to da se Skupština u danu za glasanje izajsni o tome da li sam povredila Poslovnik.
Ne bih mogla da kršim Poslovnik. Zahvaljujem. U danu za glasanje ćemo se izjasniti da li sam povredila Poslovnik. Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne)
Na član 4, amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović i Miloš Aligrudić.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite. Reč ima Milica Radović.