Formalno bi u pozivanju na reč o povredi Poslovnika morali da citiramo član Poslovnika koji je povređen.
Pauza za koju smo rekli da će trajati od 11.00 do 11.30 časova biće iskorišćena za sastanak predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova u sali I ovde u Domu Narodne skupštine. Na tom sastanku ćemo dogovoriti način na koji ćemo se obratiti Vladi, odnosno ovlašćenim predlagačima zakona.
Da vas obavestim, imam predlog i molbu predsednika Zakonodavnog odbora, gospodina Vlatka Ratkovića, da se na istom sastanku sa predsednicima ili ovlašćenim predstavnicima poslaničkih klubova dogovorimo o radu njegovog odbora, za šta su mu potrebne konsultacije predsednika poslaničkih grupa.
Sednicu nastavljamo u 11.30 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze – 11.40)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad nakon pauze. Na sastanku predsednika i ovlašćenih predstavnika ovlašćenih grupa postigli smo dogovor da ćemo danas nastaviti rad, po jedinstvenom pretresu o predlozima zakona po tačkama 15, 16. i 17. i tačkama od 28. do 43. dnevnog reda.
Pridružila nam se ministarka Snežana Samardžić-Marković.
Predsedavajući će u ime Narodne skupštine uputiti pismo uputstva Vladi Republike Srbije, da u slučaju posebne vrste akata kao što su konvencije, odnosno ratifikacije o konvencijama, a u slučaju kada ih ima raznorodnih po ministarstvima i sektorskim politikama, Vlada jasno napiše ko će biti predstavnik predlagača, bez obzira da li se radi o ministru koji će svojim prisustvom i znanjem pokrivati više oblasti ili o potpredsedniku ili predsedniku Vlade. Sa nadom da ćemo uspešno okončati raspravu o jedinstvenom pretresu tačaka koje su na dnevnom redu, dakle, nastavljamo rad.
Da li želi reč izvestilac Zakonodavnog odbora narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za zaštitu životne sredine narodni poslanik Čedomir Jovanović? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom sredine narodni poslanik Miloš Jevtić, predsednik Odbora? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za finansije narodna poslanica Branka Ljiljak, zamenik predsednika Odbora? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za prosvetu narodni poslanik Zoran Šami, predsednik Odbora? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za nauku i tehnološki razvoj narodni poslanik Srboljub Živanović, predsednik Odbora? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za omladinu i sport narodni poslanik Milan Vučković, predsednik Odbora? (Ne.)
Da li želi reč izvestilac Odbora za saobraćaj i veze narodni poslanik Milan Urošević, predsednik Odbora? (Ne.)
Da li narodni poslanici Milan Veselinović, Momčilo Duvnjak i Srboljub Živanović žele reč, koji su na sednici Odbora za saobraćaj i veze su izdvojili mišljenje o predlozima zakona po tačkama 36, 37, 38. i 39. dnevnog reda? (Ne.)
Nažalost, narodni poslanici Milan Veselinović, Momčilo Duvnjak nemaju priliku da se obrate Narodnoj skupštini, jer su zbog nepoštovanja odredbi Poslovnika Narodne skupštine isključeni sa rada sednice na 20 dana.
Da li narodni poslanik Srboljub Živanović želi reč? (Ne.)
Da li narodni poslanici Srboljub Živanović, Marko Milenković i Sreto Perić, žele reč, koji su na sednici Odbora za nauku i tehnološki razvoj su izdvojili mišljenje o predlozima zakona po tačkama 40. i 41. dnevnog reda? (Ne.)
Nažalost, narodni poslanici Marko Milenković i Sreto Perić nemaju priliku da se obrate Narodnoj skupštini, jer su zbog nepoštovanja odluka i odredbi Poslovnika Narodne skupštine isključeni sa rada sednice na 20 dana.
Da li narodni poslanik Srboljub Živanović želi reč? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS-Vojislav Koštunica.
Samo vas molim da pritisnete prijavu. Izvolite.

Hvala. Najpre moram da iskažem nekoliko konstatacija, jer se, kao prvo, ništa nije promenilo posle pauze od pola sata. Mi nastavljamo sa istim brojem ministara, odnosno sa jednim jedinim ministrom i niko novi nije došao, odnosno ja se izvinjavam tu su dva. Prosto, sto posto se uvećao broj, je li?
To je jedan vrlo ozbiljan odnos vladajuće koalicije prema Parlamentu i ja prosto ne zna da li uopšte imamo uslove za rad.
Druga stvar koju bih komentarisala jeste – da se konačno napravi neki stav da li mi sedimo kada govorimo, zbog toga što sistem definitivno ne može da se koristi kada stojimo ili stojimo, jer bi trebalo da stojimo zbog toga što je to jedan od načina da pokažemo odnos prema ovom parlamentu, odnosno poštovanje prema ovom parlamentu. Jedni stoje, jedni sede. Ministar čas stoji, čas sedi. Prosto je svima neprijatno i bilo bi u redu da napravimo neki stav o tome – šta je ispravno i šta treba da radimo.
Dakle, dok ne dobijem bilo kakav odgovor na ovo što sam više kao konstataciju istakla, ja bih krenula od Predloga zakona o potvrđivanju Roterdamske konvencije o postupku davanja saglasnosti na osnovu prethodnog obaveštenja za određene opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini, sa izmenama i dopunama. Dakle, sa ove tri ekološke konvencije, tzv, koje smatram jako važnim i za koje mislim da treba da se objasne građanima ove zemlje, pre svega što je niz zakona o kojima smo raspravljali prethodnih dana oslonjen na neke od njih.
Osnovni ciljevi ove Roterdamske konvencije su pre svega podela odgovornosti i razmena informacija o opasnim hemikalijama u međunarodnoj trgovini. Sve je to napravljeno zbog toga da zemlja koja uvozi određenu hemikaliju, od zemlje koja izvozi, treba da dobije potpunu informaciju koja je dostupna zemlji uvozniku, na kakvoj listi se nalazi ova hemikalija, koliko je ona opasna i da li je zabranjena u toj zemlji koja je izvozi.
Ova konvencija uređuje način na koji se sprovodi postupak prethodne saglasnosti o uvozu hemikalija sa spiska koji se nalazi u Konvenciji, u tzv. Aneksu 3. U tom spisku navedene su hemikalije koje su u određenoj zemlji potpuno zabranjene ili je njihova primena ograničena na pojedine načine upotrebe.
Kako se dobija ta saglasnost? Pri izvozu neke hemijske supstance zemlja uvoznik mora da saglasnost da zemlji izvozniku, da tu hemikaliju može da stavi na tržište.
Konvencija predviđa i postupak unošenja neke hemijske supstance u Aneks 3. Dakle, imamo kompletnu proceduru i sadržaj informacija koje izvoznik mora da dostavi uz hemikaliju.
Prema Konvenciji svaka zemlja potpisnik treba da formira nacionalno telo koje treba da bude spona između Sekretarijata konvencije i drugih tela Konvencije i zemlje koja praktično formira to nacionalno telo. To telo treba da odgovara na pojedinačne specifične zahteve o uvozu određene hemikalije.
Pored informacije koje su hemijske supstance zabranjene u zemljama koje se izvoze, pristupanje Konvenciji daje mogućnost i tehničku pomoć u razmeni informacija o svim hemikalijama. Pošto je svet praktično globalno selo, ovo je od velikog značaja za svaku od zemalja koja se nalazi u svetu.
Ovu tzv. Roterdamsku konvenciju su do sada potpisale i ratifikovale 123 zemlje i ona je jedan od puteva i uslova pridruživanja EU, ali pre svega ratifikovanje je jedan od prioriteta strateškom pristupu međunarodnom upravljanju hemikalijama.
Nešto samo o Predlogu zakona o potvrđivanju Amandmana na Aneks B Kjoto protokola uz okvirnu konvenciju UN o promeni klime, prosto je reći samo da je ovo jedan tehnički deo Sporazuma, da ne iziskuje nikakva nova materijalna sredstva, da za Srbiju ovo predstavlja čisto tehničku stvar i vrlo je važno da prođe proceduru. Određena procedura jeste prolaz kroz Skupštinu i izglasavanje Skupštine.
O čemu se radi? Ovim Amandmanom o kojem danas govorimo predlaže se da se u Aneks B Kjoto protokola uvrsti i Belorusija. To je zemlja u tranziciji. Podrazumeva se da će potpisivanjem i ratifikacijom Kjoto protokola Belorusija preuzeti i obavezu da smanji emisiju gasova sa efektom staklene bašte za pet posto, u odnosu na nivo emisija istih gasova iz 1990. godine.
Želim da podsetim građane Srbije da Srbija jeste potpisala Kjoto protokol u januara 2007. godine i ratifikovali smo Kjoto protokol. Srbija spada u one zemlje koje ne proizvode supstance koje oštećuju ozonski omotač i od 2004. godine Ministarstvo za zaštitu životne sredine, kako se tada zvalo, prati i vodi evidenciju o uvozu i izvozu supstanci koje ne oštećuju ozonski omotač, ali doprinose globalnom zagrevanju i po nekoliko hiljada puta više nego ugljen-dioksid.
Dakle, Srbija nije značajan emiter ugljen-dioksida. Na teritoriji Srbije ovaj gas uglavnom nastaje pri sagorevanju fosilnih goriva u termoelektranama, toplanama i u saobraćaju.
Ovom ratifikacijom, treba reći, Srbiji su se otvorile mogućnosti da učestvuje u mehanizmima čistog razvoja.
Ono što treba da govorim i što jeste poenta moje priče jeste i ova treća konvencija, tzv. Arhus konvencija prema gradu u kome je ona nastala. To je potvrđivanje Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine.
O čemu se u stvari radi? To je nešto što zaista naši građani treba da znaju, jer ovde cela poenta jeste o učešću građana u donošenju odluka u vezi sa zaštitom životne sredine.
Ovom konvencijom se zapravo i utvrđuju posebne obaveze države članice u tri oblasti. Prva je – dostupnost informacija o životnoj sredini, po zahtevu. Druga je – učešće javnosti u donošenju odluka koje se tiču životne sredine. Treća je – pravo na pravnu zaštitu.
Konvencija je doneta 1998. godine i prva oblast, dostupnost informacija, u Srbiji, to mogu komotno da kažem, delimično se već primenjuje kroz važeće zakone, mada mi tu imamo mnogo priča koje praktično ne prolaze ovo sito i rešeto. Imamo priču, pre svega, o ovoj knjizi Al Gora, koju smo ovde dobili i javnost interesuje, priča o naknadnoj pameti, koja je, nekako, bliska ovoj našoj vladi, jer vidim da je Ministarstvo i finansiralo štampanje ove knjige.
Inače, Al Gor je, osim toga što je odjedanput pisac ekoloških pamfleta, u koje sada ne treba preterano ulaziti, ima tu stvari koje mogu da se tolerišu, ali je poznat javnosti kao neko ko je u dva mandata potpredsednika Vlade Amerike nije potpisao Kjoto protokol. Dakle, trovao nas je na taj način. Naravno da je imao veliku mogućnost u tome, a isto tako, bio je i potpredsednik američke vlade koja nas je gađala osiromašenim uranijumom, 107 lokacija na Kosovo, četiri lokacije u jugoistočnoj Srbiji i jednu u Crnoj Gori. Dakle, mi dan-danas ne znamo broj projektila koji je pao na ovu zemlju. Naši podaci govore o 50 hiljada projektila, podaci NATO se razlikuju, oni kažu da su gađali sa samo 31 hiljadu projektila, a ruski podaci govore da je bilo 90 hiljada projektila osiromašenog uranijuma.
Gospodo, to je jako veliki broj i javnost treba da zna sve te brojeve i mislim da je posle 10 godina, kada se ovih dana po medijima toliko priča o tome da treba da pristupimo NATO, treba otvoriti ovu priču i otvoriti je zato što imamo mogućnost da pratimo jedno istraživanje koje je započeto 2002. godine sa 29 ljudi sa teritorija koje su gađane. Tada je praćen trag osiromašenog uranijuma u mokraći. Kod svih 29 je rezultat pokazao da se pronalazi taj trag. Pronađene su genetske promene na bubrezima i krvnim sudovima. U jednoj porodici, od tih 29, imamo i genetske poremećaje u rađanju potomstva.
Dakle, to su rezultati svega toga, a država ni dan-danas nije odvojila sredstva da se sistematski prati zdravstveno stanje ljudi sa ovih teritorija.
S druge strane, svi oni koji se bave praćenjem promena na životinjskom i biljnom svetu, takođe, upozoravaju da već imamo genetske promene kod pacova, koji su i najotporniji u celoj ovoj priči. O radioaktivnosti imamo poremećaje kod divljih svinja, kod jelena. Imamo mutacije kod određenih biljnih vrsta, tako da nemojte ozbiljno da se ne pozabavimo ovom temom, a dostupnost informacija o životnoj sredini jeste jedan od načina na koji možemo našoj javnosti ove stvari da predočimo.
Takođe, jedan od način je i ovo što poslanici DSS stalno traže od Ministarstva, naravno, ne od ovog ministra, njemu, nažalost, upućujemo pitanja, ali odgovore treba da dobijemo od nekog ministra, kako je jedanaest miliona evra otišlo na brojanje komaraca, krpelja i ambrozije, a nadležno je bilo neko drugo ministarstva. To su informacije koje, recimo, javnost može da zna.
Druga oblast, učešće javnosti u donošenju odluka koje se tiču životne sredine, takođe, imamo u našoj domaćoj zakonodavnoj praksi, recimo, kroz pravo na vođenje upravnog postupka, pravo na žalbu itd.
Malo sam permutovala, govorim o pravnoj zaštiti, a ova druga oblast, učešće javnosti u donošenju odluka je i te kako važna i, nažalost, nemamo razrađene mehanizme kao država da polako uvedemo javnost u mogućnost da donosi odluke. S druge strane, baš ni javnost nema znanja o tome kako da se uključi u sve to, međutim, u poslednjih nekoliko godina mi tu pronalazimo neki model, pa se ta stvar pomalo otvara prema javnosti, odnosno zaštita životne sredine se pomalo otvara u javnosti i nekakve informacije i ono što javnost kaže o svemu tome ipak nekako nalazi put, pa se pojavljuju u zakonima.
Hoću da kažem da treba povesti računa o tome da se sam sistem učešće javnosti u odlučivanju sastoji od četiri komponente. Prva je učešće u planiranju, odlučivanju i sprovođenju i kontroli. Druga je kreativna i aktivna saradnja javnog, privatnog i civilnog sektora. Treća je najšire shvaćena društvena i politička saradnja i saglasnost. Četvrta je pristup javnosti podacima i dokumentima.
Dakle, ovde pre svega moramo voditi računa da postoji izuzetno jako velika uloga države za učešće javnosti u odlučivanju o održivom razvoju, jer smo se mi kao zemlja opredelili za održivi razvoj u zaštiti životne sredine i u tom pravcu moramo imati najširu društvenu saglasnost i saglasnost svih građana, jer bez tog odnosa ne može da se govori o tome da će se održivi razvoj Srbije dovesti na neki nivo kojim mi možemo da budemo zadovoljni kao zemlja.
Više puta sam govorila u toku ova dva dana o pitanju Kosjerića i spaljivanja guma i to su pitanja koja smo na taj način mogli da regulišemo, da smo imali malo više sluha i iskustva kao Parlament i Ministarstvo u tom pravcu, a i lokalna samouprava u tom pravcu.
Uloga države u procesu uspostavljanja i unapređivanja učešća javnosti u odlučivanju je određena na dva načina – međunarodnim konvencijama i domaćim zakonodavstvom. Jedan od pristupa konvencijama je i ovaj, ratifikovanje konvencijama međunarodnog karaktera. Sa druge strane, domaće zakonodavstvo, takođe, ovih dana pokazuje u oblasti za zaštitu životne sredine da ima elemenata da se razvija. Kao Narodna skupština smo 2004. godine usvojili Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Izabrali smo i poverenika.
Izvesno je da na svim nivoima vlasti ima onih koji informacije o stanju životne sredine drže u tajnosti i to je ono što izaziva podozrenje građana i uvek nekako, iz iskustva do sada, kada se daju informacije građani reaguju na način kao da im te informacije nisu ni pravovremeno saopštene, a nisu ni potpuno tačne, tako da uvek postoji taj nekakav gard, uslovno rečeno, javnosti prema informacijama koje dobija. Mislim da je to put kojim treba ići. Ljudi moraju da budu sigurni da informacije koje dobijaju jesu tačne. Jedan od načina kako se gradi to poverenje je priča o Pančevu u predizbornoj kampanji. Bila je vrlo ružna i neprimerena i mislim da je to iskustvo na kome treba da učimo kao država.
Moram da kažem da postoji izuzetno velika uloga medija. Nažalost, ne mislim isto kao naš ministar u tom pravcu. On je više puta rekao da se slika u medijima popravlja. Mislim da mediji nemaju ni kapaciteta, ni stručnog znanja, a ni mnogo želje da govore o zaštiti životne sredine na pravi način. Pre svega, pogledajte u kojim terminima su emisije koje se tiču zaštite životne sredine, pa pogledajte jezik kojim se tada govori. Mislim da mediji, državni i civilni sektor moraju definitivno da naprave jedan zajednički sastanak na tu temu i da se uloga medija popravi na zadovoljavajući način.
Građani su shvatili, zapravo, u jednom dobrom delu da je moguće promeniti stav države, stav lokalne samouprave o nekim konkretnim, pre svega mislim lokalnim temama. Setite se čuvenog parka na Zvezdari, kada je trajala medijska i opsada građana na terenu kako bi građani došli do toga da imaju zelenu površinu u svom kraju. Mislim da to nije put, ali da treba u tom pravcu ići, da građani imaju pravo da se izbore za ono što argumentovano dokažu da je u redu.
Šta su strateški ciljevi u oblasti informisanja i učešća javnosti? To je, pre svega, afirmacija ekološkog mišljenja i svesti o održivom razvoju kod građana i medija, države i kod nevladinih organizacija.
Zatim, promovisanje dijaloga među učesnicima procesa, izgradnja institucija javne uprave i lokalne samouprave za podršku građanima i motivisanje građana za učestvovanje u odlučivanju.
U jednom delu našeg zakona smo imali mogućnost da damo, recimo, na upravljanje određeno ekološko dobro nekim od nevladinih organizacija i grupa građana i meni bi bilo vrlo interesantno da postoji neko istraživanje, da se prosto vidi koliko se to pratilo, koliko je efekta imalo.
Mislim da je to jedan od puteva da građani direktno učestvuju u zaštiti životne sredine na nekom svom lokalnom terenu.
Rekla sam već, opredelili smo se za održivi razvoj. To zahteva izgradnju sistema koji ima za cilj podizanje nivoa ekološke svesti, zatim, ekološkog znanja i ekološke odgovornosti svakog građanina, svake društvene grupe u Srbiji i bez svega toga, bez najšire podrške, bez poverenja koje se gradi, neće moći da se Srbija razvija u tom pravcu i mislim da je tu odgovornost države i te kako velika, odgovornost za informacije i sve što se tiče direktnog ili indirektnog učešća u izgradnji održivog razvoja, odnosno koncipiranju i primeni strategije održivog razvoja.
Kada govorimo o alternativnim izvorima energije, o načinima uštede energije u domaćinstvu, ministar je davao primere, ali moram da vas podsetim, gospodo, nekoliko puta sam za ovih nekoliko dana bila u zgradi, odlazila sam u staru zgradu u kojoj smo radili, sva svetla su popaljena, sva svetla u sali u kojoj nema nikog, sva svetla oko sale. Jednostavno, nemamo kulturu. Lepo je što smo pokrenuli da jedan dan gasimo svetla na sat vremena, ali molim i institucije da se uključe u to, jer bez tih velikih trošadžija nećemo imati mnogo pomoći od poklopaca i lonaca i reciklaže.
Kako država treba da odgovori na ovaj proces? Država mora, pre svega, da bude otvorena, da bude i tehnički spremna i kadrovski spremna za sve vrste širokog društvenog učestvovanja u ovom procesu dijaloga.
Ovo je put kojim se gradi, ovo je put kojim treba da ide država Srbija i mislim da se ona time što se opredelila za održivi razvoj, opredelila, verovatno, za ovakav način.
Izvinjavam se što sam govorila ovoliko precizno i ovoliko dugo o svemu ovome, ali moje mišljenje i mišljenje DSS-a jeste da se građani edukuju i na ovakav način i da je ova skupštinska govornica idealno mesto da pokažemo građanima kako treba da se govori o zaštiti životne sredine i o Srbiji kao ekološkoj državi. Hvala.

Hvala vama.
Za reč se javio gospodin Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre izvinjenje što prvi put u ovoj skupštini govorim sedeći, ali tako ste nas osudili, u želji da pred sobom imamo materijale, u želji da tačno pročitam pojedini naziv zakona, a da ne izgledam grbav od rođenja, moraću da govorim sedeći, iako time umanjujem i važnost onoga što govorim, a i važnost ove Narodne skupštine. Građani već govore o nama kao o ljudima koje mrzi da ustanu kada hoće nešto da kažu. Razmislite o tome, gospodine predsedavajući. Obećano je da ćemo dobiti nekakve nove mikrofone koji imaju veću dužinu od ovih, da bar malo ličimo na ljude dok vam se obraćamo. Dakle, protestujem što moram da govorim sedeći.
(Isključen mikrofon.)
(Predsedavajući: Izvinjavam se gospodine Nikoliću. Mikrofoni su dovoljni i potpuno hvataju zvuk i ako stojite. Vratiću vam pravo da govorite. Izvolite.)
Dobro, smatraću da niste namerno prekidali moju misao, pošto vas ne gledam tako.
Zahvaljujem gospodinu Duliću što je časno prihvatio da ovde radimo pomalo nečasno, time što sastavimo četrdesetak predloga i bar sedam, osam, nadležnih ministara, a dovedemo jednog koji je tog dana dokon, tobože da brani predloge Vlade. Mislim da Vlada više ne sme da se igra sa nama, ako se vi već igrate pa sastavite nespojivo, od sada ili potpredsednik Vlade ili predsednik Vlade mogu da zastupaju set različitih zakona oko kojih bi trebalo da se izjašnjavaju različita ministarstva. Svoje rasprave smo podelili u okviru ove ogromne tačke dnevnog reda, koja bi mogla pomalo da bude i ceremonijalna, da prođe i bez rasprava, ali ponavlja se manir prethodne Vlade, druge Vlade Vojislava Koštunice, oko koga bih želeo da porazgovaram sa predstavnicima Vlade, da saznam šta se to dešava, kako bih mogao da dalje zauzimam stavove povodom aktuelnih tema.
Naime, imamo dve tačke, 28. i 36. Jedna je Sporazum između Kraljevine Belgije, Republike Albanije, Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Republike Moldavije, Crne Gore, Republike Srbije i Misije privremene uprave UN na Kosovu u ime Kosova, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 o privilegijama i imunitetima Sekretarijata CEFTE i druga je Predlog zakona o potvrđivanju Multilateralnog sporazuma između Evropske zajednice i njenih država članica, Republike Albanije, Bosne i Hercegovine, ne znam zašto Bugarska nije odavde izbrisana, ona je već članica, Republike Hrvatske, Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Republike Island, Republike Crne Gore, Kraljevine Norveške, Rumunije, tu imam isto primedbu, kao i kod Bugarske, Republike Srbije i Misije privremene uprave UN na Kosovu, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 od 10. juna 1999. godine.
Dakle, u svih ovih četrdeset i nešto predloga za potvrđivanje nekakvih sporazuma piše ko potpisao sporazum u ime Republike Srbije.
Za ova dva sporazuma nisam pronašao ko je potpisao u ime Republike Srbije.
Kako se zove taj ministar, potpredsednik ili predsednik koji je prihvatio da i u tekstu Sporazuma, a i u nazivu Sporazuma Republika Srbija bude saugovarač jednog međunarodnog ugovora sa Privremenom misijom na Kosovu i Metohiji koja nastupa u ime Kosova, čak nas ponižavaju do mere da nam izbace i reč Metohija, a da taj ministar kaže da je to u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244.
Mogu da prihvatim da čovek radi sitne koristi može da izda neke svoje ideale, da može ponekad i da popusti, da može ponekad i da ne liči na sebe, ali to država ne sme da čini. Mi smo prepuni obećanja, od predsednika države, preko vladajuće koalicije u Skupštini, da ćemo da se borimo za Kosovo i Metohiju svim diplomatskim sredstvima.
Ko ovde odustaje od borbe za Kosovo i Metohiju diplomatskim sredstvima? Kako se Vlada usuđuje da Narodnoj skupštini ponudi na ratifikaciju sporazum u kome su razdvojeni Kosovo i Srbija, u kome Kosovo ima tretman države koja potpisuje međunarodne sporazume, pa čak uz poniženje da ti sporazumi budu potpisani istovremeno kada to rade i predstavnici Srbije?
Predstavnici Vlade, a niko nije došao po ovoj tački, duguju da kažu ko je potpisao u ime Republike Srbije ove sporazume.
Podsećam vas, tako je potpisana CEFT-a, sa pričom o tome da ćemo imati slobodnu trgovinu. Tako je 2005. godine u Atini potpisan Sporazum o energiji sa Kosovom, pa zato Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju struje po mesec dana. Moje informacije od danas govore da u Ranilugu štrajkuju glađu.
Da bi našim građanima bilo jasno zbog čega se pozivam na Rezoluciju 1244, a pretpostavljam i svi vi kao davljenik za slamku, ili nam recite da ćete tu slamku da ispustite kada vi procenite da je došlo vreme za to, a to bi, recimo, bio dan kada bismo mogli da očekujemo i prijem u Evropsku uniju, samo bih da vam pročitam kako Rezolucija govori o Srbiji i o zadacima Misije, najpre, u osnovnom tekstu Rezolucije – Savet bezbednosti ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, potvrđuje apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo.
Potom, u Aneksu 1, ministri Grupe osam – politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir Sporazum iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i u Aneksu 2 – uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva, pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN.
Ako vama, ministri, nije jasan ovaj dokument, nemojte na njega više da se pozivate. Nemojte više Boris Tadić da u Savetu bezbednosti kaže da je to naša teritorija, po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN. Nemojte da nas vi vodite pred Međunarodni sud pravde, koji bi trebalo da odluči da li je to naša teritorija, ako vi već potpisujete sporazume, međunarodne ugovore sa delom teritorije Republike Srbije. Ponavljam, ovo je sitna korist. Da li će Sekretarijat CEFT-e uživati imunitet u Kraljevini Belgiji? Nije ni potpisivano zbog te koristi. Potpisivano je da se vi pojavite kao potpisnici zajedno sa predstavnicima Kosova. I tu dvoličnu politiku ostavite iza sebe.
I danas građane Srbije bole vaše prevare iz predizborne kampanje. I danas ne znaju na čemu su sa vama. Vi ste vladajuća koalicija koja je obećala potpunu odbranu Kosova i Metohije.
Vi ste koalicija koja je obećala minimum hiljadu evra po svakom građaninu Srbije, džabe, s neba. Vi ste koalicija koja je obećala bele šengen vize za godinu dana. Vi ste koalicija koja je obećala fabriku automobila u Kragujevcu. Vi ste koalicija koja je sve obećavala i ništa nije ispunila. Vi nam niste rekli da ste vi Vlada koja će da nas vodi kada nam bude najteže, možda vas ne bismo birali. Možda nemamo poverenja u vas da umete da vodite sirotinju.
Građani Srbije su vas birali kao ljude koji najlakše mogu da dođu do kredita, do pretpristupnih fondova, koji mogu da umilostive EU, koji mogu polako da otvaraju vrata i prema Ruskoj federaciji. Nemaju oni poverenja u vas, gospodo ministri, da vi znate šta znači biti siromašan i bez posla, ili da znate koliko sada treba da se izvrši zimsko prskanje voća ili koliko treba da se poore ili poseje. Vi to, gospodo ministri, ne znate. Nama su potrebni izbori, da narod izabere ljude koji će bar dve godine ili tri godine krize da odgovaraju za ono što čine. Vi svoja obećanja niti možete, niti želite da ispunite.
Objavili ste spisak direktora javnih preduzeća, njihovih plata, ali, gle čuda, iz februara. Ko je vas pitao za februar? Tada je već vođena kampanja protiv njih, smanjili su oni tada svoje plate. Dajte nam koliko su odneli kući tokom prošle godine, po osnovu plata, po osnovu bonusa, privilegija, nagrada. Garantujem da ih ima koji su odneli 200 hiljada evra prošle godine. Mogu da vam imenujem te ljude. Sad mu je plata 340 hiljada dinara. Da li je to podatak koji nama treba? Ne treba. Kada kriminalac opere ruke, onda nam ne treba, nama treba krvav, da ga uhvatimo na delu.
Problem je veoma ozbiljan. Ne bih govorio uopšte o ovim ratifikacijama. Ne bih trošio vaše dragoceno vreme na putu ka Evropi, samo nemojte da mislite da Srbija može da uđe u Evropu bez vlade. Sa ovakvom vladom nema vam mesta u Evropi, sa ovako razjedinjenom vladom, sa Vladom u kojoj jedan ministar drugom ne sme da kaže – nemoj više da kradeš i nemoj više da lažeš, i sramota me je da sedim pored tebe, sa Vladom u kojoj postoje ministri koji nikada nisu videli salu Narodne skupštine ili dođu na pet minuta, sa Vladom čiji ministri prepuštaju poslanicima da im se crveni obraz od sramota, poslanicima koji su uglavnom korektni ljudi.
Kada se ministrima učini da su poslanici pomalo ugleda stekli, onda u novinama počinje da piše o tome kako mi imamo velike plate i velike dnevnice, kako se besplatno hranimo, kako parkiramo na trotoarima. Vlada koja se obračunava sa svima koji tog dana nisu spremni da joj pruže podršku šta god da radi ne zaslužuje da vodi Srbiju.
Dobronamerno vam preporučujem da raspišete izbore. Možda još uvek možete da osvojite dobar procenat glasova. Ne čekajte previše. Ni onima koji će da vas zamene ne isplati se da zateknu razorenu zemlju. Ne čekajte socijalne nemire, niko im se ne raduje! Možete da ih izazovete ili vi ili opozicija, ali od toga nikome neće biti bolje. Nemojte da krijete od nas mere, jer mi ne smemo da znamo, ni poslanici, ni narod ne smemo da znamo šta vi to spremate. Sada je trenutak da svi izađu pred građane, i predsednik Vlade, i direktor javnog preduzeća, da prestanu laži, da nam kažu šta nas sve čeka, da se mi za to pripremimo. Uvijate nam sve u oblande, a u julu mesecu nas čeka glad. Zbog toga sam voleo da danas budu ovde ovlašćeni ministri, oni koji troše budžet, oni koji traže rebalans budžeta za svoje namene, ne razmišljajući o tome da ovo treba da bude siromaški budžet.
Ovo je budžet jedne siromaške kuće u kojoj se vodi računa prvo o hrani, pa o komunalijama, pa o odeći, pa tek onda o onome na šta ste navikli vi, besni, mnogi od vas, koji su proveli mnoge godine u inostranstvu. Ono što ste navikli država više ne može da vam finansira, jer država nema više ni za svoju decu.
Obračunavate se sa Romima u Beogradu. Znam da treba sprovesti zakon, znam da te kartonske kuće niču gde god hoće. Znam da i Romi treba nešto da učine da bi ih komšije cenile, ali vi ste pustili da to naraste, raste, raste, da postane nerešiv problem, a onda buldožer. U stvari, ministre, vi ste rekli „buldožer“, a kaže se „buldozeri“, pošto je to engleska reč „dozer“ ili „bul“ ili „til“ ili „angl“, ali da vas ne učim tome, naučićete vi to kad budete sređivali reke i vršili melioraciju.
Dakle, ne zaboravite da u ovoj sali uvek ima dovoljno opozicija da sruši Vladu. Ne postoji demokratska vlast koju jednog dana u sali ne sruši opozicija.
Ovo što smo pomalo razjedinjeni, gladna godina sastavi vuka i ovcu, veliki mraz i mačku i miša – nastavite li ovako, videćete brzo kako će opozicija da deluje jedinstveno kao pesnica.
Voleo bih, a vidim da vam je to ponudila još jedna stranka, da saradnjom nađemo najbolje rešenje, pa ćemo se birati posle toga, ako hoćete. Ako nećete, razmislite dobro o izborima. Ovako dalje više ne ide. Prestanite da nas lažete, počnite pomalo da nas objektivno informišete šta nas čeka. Juče je Putin rekao da je milion ljudi već ostalo u Rusiji bez posla, a da će Rusija najlakše da prebrodi krizu. Šta li ćemo tek mi koji ćemo najteže da prebrodimo krizu? Šta li nas čeka?
Nemam poverenja u vas, ali to je moj posao, ja sam u opoziciji. Razmislite dobro da li ima narod poverenja u vas. Hvala. (Aplauz.)

Hvala vama.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe ZES, SRS, G17 plus, DSS, Napred, Srbijo i Manjina.
Ako ovlašćeni predstavnici ili predsednici poslaničkih grupa žele reč molim ih da se prijave, u protivnom, ne mogu da znam da li neko želi reč. Reč ima ovlašćeni predstavnik SRS, gospođica Marina Raguš.

Gospodine Novakoviću, na vreme sam se prijavila kao ovlašćeni predstavnik, ali koliko se sećam, mislim da vi niste bili na mestu predsedavajućeg. Ono što bi trebalo da bude danas na dnevnom redu zasedanja Parlamenta jeste nekih 19 predloga zakona o potvrđivanju raznih konvencija. Sve ovo ne bi bilo sporno ukoliko su ove konvencije provodive, odnosno ukoliko se odnose na celokupnu teritoriju države Srbije. Pri tom moram da izrazim zaista veliki protest što je samo vas nekolicina tu prisutna, i to definitivno jeste slika odnosa srpske Vlade prema ovako značajnim pitanjima.
Mislim da je ovih dana srpska javnost sve više i više uverena u pravu sliku ko ruši dostojanstvo Srbije, ne samo Parlamenta, s obzirom na to da institucije u Srbiji skoro da i ne postoje.
Ono što bi želela da čujem od prisutnih malobrojnih predstavnika srpske Vlade, jeste da mi odgovore – da li će ove konvencije biti provođene na teritoriji Kosova i Metohije? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje, s obzirom na to da svi mi ovde jesmo, imajući na pameti samo bolji život građana koji su nas birali i glasali, dakle, unapređenje njihovog života, kao i cilj da napravimo državu Srbiju jakom nacionalnom, ekonomski oporavljenom, sigurnom kućom za sve građane, bez obzira na posebnosti ili razlike, pitam vas, dame i gospodo, na koji način vi mislite da provedete sve ono što konvencije predviđaju kao standarde u okviru oblasti koje se ovde nama predstavljaju?
Ono što bi htela predstavnike Vlade da podsetim, jeste i sledeće: zaduživanje Republike Srbije, dakle, ukupan spoljni dug države Srbije je već dostigao oko 30 milijardi dolara. Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, odnosno veća potrošnja od onoga što proizvodimo, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
To su, dame i gospodo, priznaćete, nepobitne činjenice sa kojima se Srbija suočava. Ono što mi možemo da saznamo kao poslanici koji pokušavaju da vrše svoju ustavnu obavezu, a jeste rad na nadzoru rada srpske Vlade, ne uspevaju, zbog ignorisanja od strane srpske Vlade. Mi, naprosto, živimo u državi koja polako počinje da liči na gulag, a u Parlamentu koji polako počinje da liči na disciplinsku komisiju gospodina Tadića, koji suvereno, ipak, vlada Srbijom.
Ono što je i te kako važno da javnost u Srbiji zna, jeste – na koji način misli srpska Vlada da provede celokupan set zakona, posebno da provede standarde koji se propisuju konvencijama koje su danas na dnevnom redu.
Jedan od vrlo značajnih primera koji ću sada pokušati da predstavim, jer ću koristiti samo deset minuta kao ovlašćeni predstavnik u ovom javljanju, jeste i primer, s obzirom na to da je rasprava o setu ekoloških zakona izazvala vrlo veliku pažnju, a danas imamo dve konvencije koje su iz oblasti ekologije, tako je Saša Valjarević, bivši gradonačelnik Požarevca, na Poslanički klub SRS poslao jednu informaciju za koju želim da prisutna predstavnica resornog Ministarstva zna. Naravno, po upoznavanju i srpske javnosti sa jednim od vrlo drastičnih primera političke diskriminacije, predaću vam ovo pismo koje smo mi dobili i nadam se da ćete u neko dogledno vreme dati povratnu informaciju.
Dakle, kada je reč o sveukupnoj životnoj sredini i konvencijama koje predviđaju i dostupnost informacija, gospodin Valjarević predstavlja najsvežiji primer kada se država Srbija ne rukovodi interesima građana, već samo političkim i ličnim interesima, pa je reč o propasti projekta izgradnje regionalne deponije za gradove Smederevo, Požarevac i opštinu Kovin.
Pored potpisanog Sporazuma iz 2005. godine i obezbeđivanja sredstava u vrednosti od 106 miliona dinara iz Republičkog fonda za zaštitu životne sredine, 50 miliona iz Ministarstva za Nacionalni investicioni plan, projekat nije realizovan.
Gradonačelnik grada Smedereva, gospodin Predrag Umićević iz DS, gradonačelnik grada Požarevca, tadašnji, Saša Valjarević iz SRS, tadašnji predsednik opštine Kovin, imali su niz sastanaka i prezentacija po pitanju izgradnje regionalne deponije „Jelen Do“ u Smederevu. Nije realizovan ovaj projekat, jer se gradonačelnik Smedereva vodio političkim interesima i nije prihvatio inicijativu gradonačelnika grada Požarevca da se raspiše tender za izgradnju regionalne deponije.
Zašto to nije odgovaralo DS? Nije odgovaralo da se tako važan projekat za 200 hiljada stanovnika pomenutih gradova i opština realizuje, jer bi tada u gradu Požarevcu, po mišljenju demokrata, gradonačelnik iz SRS i SRS dobila podršku građana za realizaciju ovako velikog i bitnog projekta. Zbog nerealizacije projekta, sredstva u vrednosti od 156 miliona dinara su propala. To je stvorilo mogućnost da se raspiše međunarodni tender, gde bi gradovi Smederevo, Požarevac i opština Kovin iz svojih javnih komunalnih preduzeća, glavnu delatnost upravljanja komunalnim otpadom i javnom higijenom poverila stranom partneru i time direktno ugrozila javna komunalna preduzeća u tim gradovima.
Primer su nam veći gradovi Leskovac i Jagodina, gde je veliki broj radnika ostao bez posla, tri godine posle poveravanja stranim partnerima, nisu izgrađene regionalne deponije u tim gradovima. Bivši gradonačelnik grada Požarevca, Saša Valjarević, upozorio je novog gradonačelnika Miodraga Milosavljevića iz DS da ne pristaje na predlog gradonačelnika grada Smedereva koji predlaže da se isto to uradi, kao što je urađeno u Leskovcu i Jagodini. Zato gospodin Valjarević moli gospodina ministra Dulića, kao i sve predstavnike iz resornog ministarstva, da ovo sve provere i da spreče nameru gradonačelnika Umićevića, jer je to štetno za građane i javna preduzeća u Smederevu, Požarevcu i Kovinu.
Takođe, ono što je zahtev gospodina Valjarevića jeste da tražite odgovornost zbog nerealizacije izgradnje regionalne deponije i gubitka od 156 miliona sredstava za pomenuti projekat.
Dakle, dame i gospodo, to je realnost u tzv. demokratskoj Srbiji posle 5. oktobra. Juče sam navela primer opštine Zemun u kojem UNDP glavni menadžer obustavlja projekat onog momenta kada je gospođa Pop-Lazić preuzela funkciju predsednika opštine Zemun. Mi ćemo i danas, kao i svih ovih dana, da navodimo konkretne primere političke diskriminacije SRS na svim mestima gde vrši vlast ili pokušava da sprovodi svoj politički program unapređenja života građana Srbije od strane vladajuće većine, na prvom mestu DS.
(Narodni poslanik Marina Raguš predaje papire ministru Duliću.)
Obavestila sam vas da ću koristiti samo desetak minuta, nisam znala da mi je mikrofon uključen, pa se izvinjavam i javnosti i kolegama koji su prisutni.
Ovo jeste značajna informacija za građane Srbije, naše je uverenje, mi ćemo to pokušati da dokažemo svih ovih dana, jeste da se flagrantno krši izborna volja koja se sprovodi na izborima. Očigledno je da Srbiji izbori pod upravom gospodina Tadića više nisu potrebni, to je naše političko uverenje. Gospodin Tadić i vladajuća koalicija u državi Srbiji, na prvom mestu DS, vrše potpunu kontrolu nad beogradskim i srpskim medijima. Ali, to će biti tema za neke naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ćemo dobiti povratnu informaciju kao što smo i ovih dana dobijali povratne informacije za sve konkretne primere koje smo navodili. Time bih završila ovo svoje prvo javljanje. Hvala.

Hvala vama.
Dajem reč narodnom poslaniku gospođici Elviri Kovač.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi malo vremena na kratku digresiju pre svog govora, kao što sam pre pauze spomenula, smatram da je važnost institucije, kao što je Narodna skupština, zgrade Doma Narodne skupštine i ove nove sale, trebalo bi da obaveže sve nas, drage kolege, ovo je zaista jedna pozitivna dobronamerna sugestija, uvažavam svačiji stil obraćanja, govora, bilo da se radi o narodnim poslanicima, bilo da se radi o ministrima. Naravno da Poslovnikom još uvek nije regulisano kako ćemo mi ovde govoriti. Gledajući okolo nas u Evropu, smatram da toliko možemo da uradimo, ovaj sistem savršeno funkcioniše.
Juče smo savršeno čuli jednog veoma visokog ministra dok je stojeći pričao, zato mi nije jasno zašto je danas sedeo. Smatram da svi treba toliko poštovanja i dostojanstva da pokažemo ovoj zgradi, da ustanemo i da se tako obratimo.
U svojoj diskusiji sam najpre želela da sumiram to što smo radili ovih dana, a nažalost bila sam sprečena da prisustvujem raspravi u petak. Mi smo prvo govorili o prvom setu zakona koji se sastojao od sedam predloga zakona, naravno, na temu zaštite životne sredine, odnosno ekologije. Govorili smo o hemikalijama, biocidnim proizvodima, otpadu, ambalaži, uništavanju hemijskog otpada, jonizujućem i nejonizujućem zračenju itd.
Sledećeg dana, juče, ceo dan smo govorili o drugom setu ekoloških zakona koji se sastojao od šest predloga zakona. Između ostalog, to su bili predlozi zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, zaštiti vazduha, prirode, od buke, same životne sredine, znači, krovni zakoni o ribljem fondu itd.
Danas bi trebalo da govorimo o veoma velikom setu, slažem se sa opozicijom, koja sadrži 19 predloga zakona, svi su potvrđivanje raznih međunarodnih konvencija, sporazuma, ugovora, protokola.
Oni koji su detaljnije pogledali i znaju da se ovde radi o nekoliko bilateralnih sporazuma sa zemljama kao što su Rumunija, Španija, Češka, Mađarska, Moldavija, Koreja itd. Uglavnom o oblastima saradnje na poljima kao što su nauka, kultura, obrazovanje.
Pošto pripadam SVM u okviru Poslaničkog kluba Manjina, naravno da bih želela najpre u svom uvodu da kažem nekoliko rečenica o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Mađarske o saradnji u oblasti kulture, obrazovanja, nauke, omladine i sporta. Najpre, s jedne strane sam veoma razočarana, odnosno svi mi, zato što su pregovori oko ovog sporazuma počeli, a ispravićete me ako nisam precizna, a mislim da jesam, već 2002. godine. On je sam potpisan 2004. godine. Svi smo svesni da je danas početak aprila 2009. godine. Pitamo se, zašto je trebalo da prođe toliko godina da ovako važan Sporazum za sve nas bude potvrđen u Narodnoj skupštini. S druge strane, moramo da se pohvalimo time da čim je ovaj predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma stigao u skupštinsku proceduru, on je stavljen na dnevni red i mi pričamo o njemu.
Mislim da ne treba detaljno da objašnjavam koliko su bitna polja nauke, kulture, obrazovanja za sve nas i da će zapravo sami građani, a naravno za nas je značajno da će građani Mađarske koji pripadaju mađarskoj nacionalnoj manjini imati koristi u našoj zemlji, u Republici Srbiji, od potvrđivanja ovog sporazuma. Isto tako, moramo biti svesni da će srpska nacionalna manjina u Republici Mađarskoj, takođe, imati koristi. U skladu sa temom koja je zapravo bila aktuelna, a moglo bi se reći cele prošle nedelje i juče, sa raspravom koja je proteklih dana tekla u Parlamentu, odlučila sam, kao što sam to spomenula, da govorim o dve konvencije.
Molila bih gospodina ministra da obrati pažnju na raspravu. Mi se zaista trudimo. Nije dovoljno što nemamo sve predstavnike Vlade ovde, a oni koji su tu uopšte ne prate raspravu. Znači, ja sam odlučila da pričam o dve konvencije koje se tiču ekologije, kao što ih je i sam ministar na početku, malopre obrazlagao.
Svi mi znamo da je u Evropi i svetu postignut veoma veliki napredak u konceptu poslovanja i održivog korišćenja prirode i postignute su norme za održivo racionalno upravljanje prirodnim dobrima. Sa svim tim normama bi trebalo i naša zemlja konačno što pre da se usaglasi.
Prva konvencija koja se tiče ekologije jeste Konvencija dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine.
To rogobatno zvuči, ona se naziva i Arhuska konvencija, a oni koji imaju najveću korist od nje, zapravo beneficiraju iz nje, jesu sami građani, organizacije i udruženja građana.
Značaj potvrđivanja ove konvencije se može gledati sa više stanovišta. Jedno i možda najznačajnije za nas ovde na Balkanu je da ona predstavlja mogućnost regionalne saradnje u ovoj oblasti, u oblasti životne sredine. U samom obrazloženju ovog predloga zakona, koji nam je stigao iz Vlade, možemo videti da je ovu konvenciju do sada ratifikovalo više od 40 zemalja, među kojima su skoro svi naši susedi, što je veoma značajno. Kao što sam već spomenula, a želela bih još jednom da naglasim, da potvrđivanje takozvane Arhuske konvencije i dosledna primena njenih odredaba trebalo bi da bude pretpostavka i garancija poštovanja prava samih građana i njihovih udruženja, i što je jako je bitno, ona treba da garantuje aktivnije učešće, uključivanje građana u donošenje odluka koje se tiču životne sredine.
Druga međunarodna konvencija o čijem potvrđivanju pričamo je Roterdamska konvencija. Njen naziv je Roterdamska konvencija o postupku davanja saglasnosti na osnovu prethodnog obaveštenja za određene opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini. Njena suština, te Roterdamske konvencije, jeste podela odgovornosti i saradnje u međunarodnoj trgovini određenim opasnim hemikalijama, a sve zbog zaštite zdravlja ljudi i životne sredine. Ono što je značajno, odnosno zašto treba potvrditi ovu konvenciju je – velika ušteda putem razmene informacija o svojstvima raznih hemikalija, što bi trebalo da doprinese lakšem donošenju odluka u vezi sa njihovim uvozom.
Ona je zaista bitna, a naročito za zemlje kao što je naša. Bitna je zbog zaštite od nepravilne upotrebe hemikalija. Jer, na primer, u Republici Srbiji, nažalost, i u mnogim drugim manje razvijenim zemljama nije u dovoljnoj meri razvijena svest javnosti o svim opasnostima koje može da izazove prekomerno korišćenje ili neadekvatno korišćenje hemikalija, a posebno pesticida.
Kao što smo čuli iz pomenute rasprave prethodnih dana o mnogim ekološkim zakonima, jedan od mnogih uslova pridruživanja EU, kojoj svi mi težimo, jeste poštovanje propisa, odnosno usklađivanje propisa sa zahtevima, između ostalog i iz oblasti zaštite životne sredine. Sve ovo bi trebalo da doprinese uvođenju čistih tehnologija, regulisanju više puta spomenute potrošnje energije.
Koristiću vreme za ovlašćenog predstavnika. Tako smo se juče dogovorili. Završavam, još samo nekoliko rečenica. Izvinjavam se, tako je juče bila praksa.
Odnosno, povećaće se energetska efikasnost i trebalo bi konačno planski da se odredimo prema ostalim vrednostima. Pošto sam ovde iznenađena i nestalo mi je vreme, samo ću reći sledeće.
Ministar nam je lepo objasnio šta znači usvajanje amandmana na Aneks B Kjoto protokola, ali moja završna reč je zapravo sledeće – polazeći od toga da je Savez vojvođanskih Mađara stranka koja je za pristupanje EU, glasanje za ovaj set zakona o potvrđivanju međunarodnih konvencija, sporazuma itd. biće još jedan dokaz da se mi zaista zalažemo za savremene evropske vrednosti, kako u oblasti životne sredina tako i u svim ostalim oblastima. Hvala na pažnji. Ja se izvinjavam. (Aplauz.)

Hvala vama.
Reč ima, ukoliko želi, gospodin Dragan Šormaz.