Danas smo čuli, a i ranije smo čuli, od ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da će usvajanje ovog zakona o političkim strankama stabilizovati političku scenu Srbije i uozbiljiti delovanje političkih stranaka, kojih je više od šeststo u registru. Ministar je objasnio da će za registraciju političke stranke, kako piše u ovom predlogu zakona, biti potrebno priložiti pet hiljada overenih potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije koji će biti osnivači i čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama.
Mi smo iz Nove Srbije, kao i predstavnici drugih opozicionih stranaka, podneli amandman da se taj broj potpisa poveća na 10 hiljada, a za stranke nacionalnih manjina na hiljadu.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo jeste šta to zapravo znači – Osnivači čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama, zvuči kao svojevrsna pretnja, a osim toga, šta zapravo znači ako, recimo, od ovih šeststo stranaka, koliko je u registru, ostane samo trista i da bude prihvaćen vaš predlog, da je potrebno pet hiljada potpisa, to dođe otprilike milion i po građana na nekakvim listama, građana koji su obeleženi kao osnivači određene političke stranke. Malo staljinistički zvuči, mora da se prizna, jer još uvek imamo pitanje – koliko ima nevladinih organizacija i da li su njihovi osnivači na zvaničnim sajtovima i internet prezentacijama?
Ono što je činjenica, jeste da je gospodin Marković kao dobru nameru izneo to da kada dođemo do optimalnog broja političkih stranaka, mi ćemo praktično lišiti i građane i državu nepotrebnih troškova tokom izbornih procesa. No, za nas je pitanje šta je to optimalan broj. Da li je optimalan broj načinjen po američkom modelu, pa mi sada imamo neku vrstu fensi pozicije i fensi opozicije ili je to neki drugi broj?
Vi ste, isto tako, precizirali da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti. Opet, lagano zvuči kao pretnja.
Šta bi moglo po Novoj Srbiji, da budu dobre strane ovog novog predloga zakona? Pre svega, očigledno je reč o dobroj nameri, da se ukrupni politička scena, da se izvrši lakša kontrola finansijskog poslovanja stranaka, da se eliminišu one stranke koje su ipak samo mrtvo slovo na papiru i da se građani liše nepotrebnih troškova, i građani i država, tokom izbornog procesa.
Šta su po nama loše strane? Za stabilizovanje političke scene, koja je u nameri ovog zakona, ipak je neophodna promena izbornog sistema koja je u najavi, ali drukčija globalna atmosfera. Glavna odrednica politike u Srbiji, kao izuzetno važne društvene delatnosti, jeste njena unutrašnja dinamika, uzrokovana stalnim promenama okolnosti i preoblikovanjem najuticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bile nezamislive. Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem. Nova prekompozicija političkih stranaka otvorila je prostor da se politički život najzad uvede u institucionalne okvire. Međutim, ta burna promena uslovila je odsustvo poštovanja i zastupanje elementarnih demokratskih načela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena. Sada te gromoglasne ideje često zvuče isprazno, ne pokreću i ne inspirišu ljude.
Vreme ih je pregazilo, a da politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zaslepljenosti uspeli da to čak i primete. Oni i dalje uporno insistiraju na nekakvim svojim ideološkim mantrama, jer nisu spremni da oseti ni duh svog naroda ni vremena. Tako se praktično javljaju primeri političke farse kao izraz nemoći da se prepozna duh novog vremena, koje traži i drukčije odgovore.
Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma, već o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život. U pitanju je potreba da se stabilizuju političke prilike i profilišu glavni akteri naše političke scene. Međutim, činjenica je da postoji nekakva vrsta slepe političke mrlje, u koju, kao u crnu rupu, upadaju političke stranke i organizacije, nesvesne da su se vremena promenila i da je neophodno menjati i sam način političkog odgovora, ali i suštinu delovanja.
Zaista imam utisak, ne samo ja, nego i većina građana koja nam se obraća, da se Srbija danas nalazi u težoj situaciji nego pod turskom okupacijom ili ''ukopacijom'', što bi rekao David Štrbac.
Srbija je pod Turcima bila porobljena, ali je narod bio vrlo jedinstven u otporu, a vođe su i u Prvom i u Drugom ustanku imale isti cilj kao i narod, oslobođenje od ropstva. Trenutno, kod nas su političke stranke, naročito one na vlasti, interesne grupe koje se ponašaju po osnovnom načelu demokratije – demokratija je kada nekompetentna većina izabere korumpiranu manjinu.
Zbog suspektnog govora mržnje nema više ni satire, kao književnog roda, nema ni srpskih medija, sve je prodato Sorošu i sličnima, nema ni talasića ni mehurića na ustajaloj površini žabokrečine. Mi ne proizvodimo skoro ništa, uvozimo sve, samo je nevolja što više nemamo šta da prodamo, pa nemamo čime da zatvorimo budžetski deficit.
Druga bitna mana ovog predloga, sa dobrim namerama, jeste teza o tome da će oni koji su potpisali za registraciju političke stranke biti osnivači, a njihova imena javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama i u BIA, ne sumnjam. Sam ministar je precizirao da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti.
Zašto sam rekla da zvuči kao pretnja i stavljanje na listu podobnih i nepodobnih? Jer ova vlast zapravo kontroliše apsolutno sve, i zaposlenje, i napredovanje, i stipendije, i penzije i komunalije. Da li to, zapravo, znači da će pristalice i osnivači aktuelnih opozicionih stranaka pretrpeti konsekvence jer ne veruju u tezu da se politička scena ukrupnjava tako što je optimalan broj stranaka dva?
To je uostalom bio proces i scenario, da se naprave te čuvene dve stranke za ukrupnjavanje političke scene u postkomunističkim zemljama, pa velimo, što da Srbija bude izuzetak, pogotovo što je njena vlast već prećutno dozvolila opstanak, pre svega formiranje, zatim i opstanak NATO države na jednom delu svoje teritorije, kao da ne postoje drugi načini za restrukturaciju političke scene.
Na sve to, posebno pitanje za ministra, ali i za stranku kojoj pripada, jeste – ko će zaštititi političke stranke od diskriminacije od strane tzv. nevladinog sektora koji otvoreno napada ne samo političke lidere, već i istaknute intelektualce i profesore, iako je Ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja, a Zakonom o zabrani diskriminacije, nedozvoljenim proglašava diskriminaciju na osnovu političkog opredeljenja, kao i govor mržnje.
Kako to da nema imena osnivača na zvaničnoj internet prezentacijama tzv. nevladinih organizacija koje vode Biserko, Kandić, Vučo, Pavićević?! Možda zato što njihovi osnivači i ideolozi nisu državljani Srbije, već pripadnici vladajućeg establišmenta nekih drugih zemalja. Kako da se zaštite simpatizeri političkih stranaka ako se diskvalifikuje srpska intelektualna elita samo zato što drugačije misli? Da li je ovo govor mržnje? Sada ću vam pročitati jedan citat iz izveštaja Helsinškog odbora – Samoizolacija, realnost ili cilj:
''Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veća za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i većinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu Međunarodnog suda pravde pozitivnom, a tužbu BiH, kao one koja nema mnogo veze sa pameću.
Izrazi "antizapadni kurs" i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji, ujedno je indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji, koja tokom 2007. godine, za koju je pravljen taj izveštaj, nije pokazalo ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti. Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju.''
E, sad stvarno, da nije strašno, bilo bi smešno, jer nacionalno osvešćena elita uopšte nema nikakav dostup medijima. S tim u vezi i pojašnjenje da svi koji žele da se bave politikom moraju da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti, zaista deluje preteće.
Nova Srbija, i njen predsednik Velimir Ilić, zaista, ima bogato iskustvo nošenja ovakvog tereta, jer je bila podjednako proganjana i dok je vršila vlast i kada je u opoziciji. Kao da je bila organizovana neka vrsta takmičenja u tome koji će mediji dalje dobaciti u pljuvanju čoveka koji je omogućio mnogima da danas sede ovde i predstavljaju narod, mnogima da sede u Nemanjinoj, pa čak i na Andrićevom vencu, kao i da slobodno izveštavaju u raznoraznim medijima. Verovatno, s obzirom na ovakvo iskustvo, a i nedavne napade na porodicu lidera LDP, ne možemo a da ne doživimo ovakvo objašnjenje kao svojevrsnu pretnju.
Ni mi, ni građani Srbije, među kojima ima mnogo sposobnih, poštenih, duhovno i nacionalno osvešćenih ljudi, spremnih da se aktiviraju politički, a ne u stilu Džemsa Bonda "Danger is my buisness". Da li je ovo, zapravo, svojevrsno upozorenje mladim, pametnim i sposobnim ljudima da se klone političkog angažovanja, jer im samo može doneti probleme, pogotovo ako nisu iz serije "Podvučeno žutim"?
Kao da nije dovoljno što se naša vlast protiv nasrtaja na našu prošlost, a preko nje i na našu budućnost, bori mutavo i mlitavo. Obično se kaže da je nastava istorije u funkciji totalitarnih režima, dok su demokratski sistemi imuni na njenu zloupotrebu. Međutim, nije baš tako. Linija koja razdvaja upotrebu istorije od zloupotrebe, prilično je tanka i uvek porozna.
Vlasti ozbiljnih zemalja su u punoj meri svesne onoga što je jasno rekao Henri Kisindžer "istorija, to je pamćenje države". Otuda je i nastava istorije uvek podređena nacionalnim vrednostima i interesima. Naravno, kada se radi o unutrašnjoj upotrebi istorije, vlade demokratskih zemalja imaju ograničenja. Podsećanje na prošlost nalazi se u službi vladajućih vrednosti aktuelne politike, ali se ipak sistematski ne pribegava istorijskom inženjeringu.
No, kada se radi o borbi za nacionalne interese u inostranstvu, moćne demokratske zemlje postupaju jednako kao totalitarno na unutrašnjem planu.
Na jednom naučnom skupu održanom 1996. godine u Bostonu, naš istoričar i diplomata Dušan Bataković primetio je da su mnogi američki istoričari drastično na negativan način promenili odnos prema srpskoj istoriji. Kada ih je upitao na kojim to novim saznanjima zasnivaju radikalnu drugačije tumačenje naše istorije od one koju su donedavno zastupali, dobio je odgovor da su oni, pre svega, državni službenici. Kako je Bataković napisao, oni su priznavali da svoj posao istoričara prevashodno vide kao logističku podršku pravdanju državne politike svoje zemlje prema Balkanu.
Naša Vlada nije ni približno uspešna kao američka na polju mobilizacije naučnih i drugih potencijala zemlje, za pružanje podrške nacionalnim ciljevima.
Možda je to i dobro. Nastojimo da izgradimo demokratsko društvo, a SAD, bez obzira na demokratsku tradiciju, u tom pogledu nisu više dobar uzor.
Međutim, jedna stvar je svođenje naučnika na nivo državnih propagandnih bojovnika a druga je elementarno vođenje naučne i prosvetne politike u skladu sa interesima zemlje.
Fihte je s mnogo razloga rekao: "Mi smo ono što pamtimo". Ako dozvolimo da mladi Srbi i Srpkinje zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Džordž Soroš, onda ćemo i bez direktnog potkupljivanja ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema nacionalnim interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba i relevantni. Pošto će biti uvereni da smo narod opterećeni mitomanijom i bremenom kolektivne krivice, neće im biti sumnjivo to što ona zemlja koja najviše govori o univerzalnim vrednostima i humanizmu u međunarodnim odnosima, sebično štiti svoje parcijalne interese, ni to što tako postupaju i narodi iz našeg okruženja, sa kojima smo bili u sukobu, a kojima mi treba da se izvinjavamo, dok oni uglavnom previđaju svoju krivicu iz vremena ratova za jugoslovensko nasleđe, a istrajavaju u ružičastom viđenju svoje uloge u njima.
Dakle, ministar Marković je naveo i da će novi zakon o političkim strankama dovesti do toga da političari budu odgovorniji u svom poslu i da se uspostavi direktan odnos građana i političara. Takav direktan odnos mi iz NS nismo ni prekidali, jer smo narodna stranka, stranka tzv. običnih ljudi.
I ovog trenutka se naš predsednik Velimir Ilić i zamenik šefa Poslaničke grupe NS nalaze na proslavi Osnovne škole "Brana Petrović" iz Slatine. Posle skoro dva meseca odsustvovanja, koja nikako nisu značila prekid komunikacije sa građanima, Velimir Ilić je do maločas bio u ovoj skupštini, a sada je opet u narodu. Nama ne treba novi zakon da bismo napravili novu Srbiju koja dolazi iz naroda i u narod se stalno vraća.
Umesto zaključka, reći ću samo ovo: sa stanovišta moje stranke, princip "što gore – to bolje" ne važi. Mi smo sigurni da najbolje možemo da vodimo svoju politiku u stabilnoj Srbiji. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša solidarnost sa vlašću postoji utoliko što i mi, kao stranka, sa zebnjom razmišljamo o mogućoj propasti dinara, jer to pogađa i nas.
– ''Kad nastupi galama, vika, dernjava, tu mi kao stranka nemamo šansu. Onda prolaze uvežbani demagozi, putujući cirkusi koji prolaze Srbijom kao ciganske čerge, od mesta do mesta.''
Nažalost, ove reči nisu moje, ovo je citat nekoga ko vam je dobro znan. Sada nagradno pitanje za mnoge koji sede ovde i nalaze se u stranci na vlasti: ko je ovo rekao? Da li neko zna? Ovo je rekao Zoran Đinđić 19. oktobra 1994. godine i ovo je deo koji bi, kao ovlašćeni predstavnik NS, potpisala.