Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ovih pet minuta ću gledati da se osvrnem u najkraćem na zakone i ratifikacije koje su na dnevnom redu.
Moram prvo da kažem da je krajnje besmisleno da se povezuju tačke koje se tiču dopinga u sportu, koje se tiču kredita od DBRD ili finansijskog aranžmana sa Španijom, do tačaka koje se tiču avio-saobraćaja ili tačaka koje se tiču kulturne saradnje sa određenim zemljama i izdavanja diplomatskih pasoša.
Ja ću se ovde osvrnuti na avio-saobraćaj i na kreditne aranžmane, ali čini mi se da ovde nema nikoga iz Ministarstva ekonomije, niti Ministarstva za finansije kome mogu da postavim pitanja koja se tiču ovih zakona.
Zaista mislim da prosto nemamo uslove da možemo kvalitetno da obavljamo ovaj posao.
U svakom slučaju, što se tiče zakona o saradnji sa Rumunijom, o naučnoj, ekonomskoj i tehničkoj saradnji sa Rumunijom, on je sasvim u redu, i kako reče malopre gospodin Nešović, doneće nam proširenje te saradnje.
Kako smo videli u predlogu ovog materijala, od novembra 2006. godine, taj sporazum je ratifikovan, a potpisan je tek oktobra 2008. godine, pa me interesuje – šta je ministar ekonomije i regionalnog razvoja radio dve godine? U obrazloženju se kaže da se nije pristupilo potpisivanju, jer se, prosto, nisu stekle mogućnosti da dođe do potpisivanja.
Što se tiče kreditnog aranžmana sa Španijom, taj kreditni aranžman podrazumeva da ćemo povući 45 miliona evra i to u robi iz Španije, plus milion evra donacija koji će ostati u Španiji, jer će španska vlada tu donaciju dati svojoj državnoj firmi za izradu studije i za razna ispitivanja.
Postavljam pitanje svima nama i javnosti Srbije, naročito ministru, koji nije prisutan – kakvu će korist Srbija imati od toga, kome je u interesu da u trenutku kada je Srbija visokozadužena zemlja, treća u Evropi, po izveštaju MMF, ulazi u nove kreditne aranžmane i to u trenucima najveće svetske krize, kada sam predsednik Republike i šef vladajuće koalicije Boris Tadić traži od svih da se po svaku cenu brane domaća radna mesta?! Da li će se kreditima i finansijskim aranžmanima, koji su u vidu roba, braniti domaća radna mesta ili će se braniti radna mesta privrede Španije i građana Španije?! Zaista je potpuno nerazumno da se u ovakvim trenucima uzimaju ovakvi krediti, naročito ako se ima u vidu da smo visokozadužena zemlja i da ćemo time dodatno uticati negativno na gubitak domaćih radnih mesta i na gubitak aktivnosti domaće privrede.
Ono što je ključno ovde, što se ovih ratifikacija tiče, a što je predmet mnogih interesovanja, jesu ratifikacije konvencija i ugovora koji se tiču avio-saobraćaja. Te konvencije su potpisane još 2004. godine, odnosno Vlada ih je procenila i usvojila 2006, odnosno 2007. godine, a tek 2009. godine dolaze, evo sada, na ratifikaciju u Skupštinu. Za to vreme, kao monopolista u Srbiji, avioprevoznik JAT, obavljao je sve svoje letove iz Beograda, a nijedan drugi aerodrom, odnosno drugi aerodrom međunarodni u Srbiji, Niš, nije mogao da ima slobodne letove, niti su mogle druge kompanije da prevoze putnike iz Niša, iako su bile zainteresovane, zbog tog monopolističkog odnosa i JAT i ''Aerodroma Beograd".
Pričamo svi o neravnomernom razvoju, o zaostatku juga Srbije, o tome kako su građani ovog dela Srbije najsiromašniji, kako ima najviše nezaposlenih, a pri tom gušimo i ono što možemo sami da uradimo, a to je kvalitetan aviosaobraćaj, veći broj putnika, a samim tim i povećanje intenzivnosti privrede, povećanje zapošljavanja, jer je jasna činjenica da svako radno mesto na jednom aerodromu vuče od sedam do deset drugih radnih mesta u pratećim delatnostima i službama.
Naravno, pri tom, kada se uporede činjenice da ''Aerodrom Beograd'' ima 15 miliona evra profita ove godine, a dva miliona i 650 hiljada putnika naspram niškog aerodroma koji ima 22 hiljade putnika i gubitak dovoljne su i jasne da nas navedu na zaključak da monopolistički odnosi guše delove Srbije koji su nerazvijeni i da sve ono što se dešava u Beogradu ne može da bude dobro za čitavu Srbiju. Ako se samo Beograd razvija, ako se samo razvija beogradski aerodrom, a pri tom imamo finansiranje od države i aerodroma u Batajnici, što je potpuno nerazumno, onda nema boljitka za ostatak Srbije. Imaćemo još veće migracije iz tog dela Srbije i još veće raslojavanje i u razvoju i u standardu.
Pošto nemam više vremena, Poslanička grupa DSS će podržati ratifikacije ovih konvencija o aviosaobraćaju, ali što se tiče finansijskih ugovora sa Španijom, to sigurno nećemo, jer je to štetno i za privredu Srbije i za građane Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Ovim bismo završili prepodnevni rad.
Na osnovu člana 85. određujem pauzu.
Počećemo u 14.45 časova.
Prvi naredni poslanik koji će dobiti reč je gospođica Marina Raguš. Zahvaljujem.
(Posle pauze –15.05)

Dobar dan. Nastavljamo popodnevno zasedanje. Prema najavi od pre podne reč ima gospođica Marina Raguš. Izvolite.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo, ono na čemu će SRS da insistira jeste način i metodologija provođenja svih standarda koje ove konvencije, koje su danas na dnevnom redu, obezbeđuju i trebalo bi da se provedu. S tim u vezi mi izražavamo vrlo veliku rezervu, pogotovo kada je reč o suverenom delu teritorije koji se zove KiM i očekujem da ću od predstavnika srpske Vlade čuti kada će svi ovi zakoni, koji bi trebalo da znače mogućnost približavanja EU, za koje se opredelila vladajuća koalicija, moći da se primene na delu teritorije KiM. To će nama sasvim sigurno da bude signal da imamo vrlo ozbiljnu Vladu i vrlo ozbiljnu državu koja je krenula da se bavi, konačno, svim onim državnim prerogativima i da se prostire na suverenom delu Kosova i Metohije.
Takođe, javnosti radi, moram da izrazim protest u smislu spajanja, uslovno rečeno, nespojivih tema koje su i te kako od velikog značaja za svakodnevni život građana Srbije. Reč je, ukoliko sam dobro pobrojala i sabrala, o 19 konvencija, koje su spojene na način koji nama baš nije prihvatljiv, a pri tom je vrlo nejasan, ali svejedno, tako je kako je. Nismo mi odlučivali o ovome.
Pokušaću na dostojan način, nadam se, da predstavim kolege koje iz poznatih razloga nisu u mogućnosti da učestvuju u radu redovnog zasedanja Narodne skupštine Srbije. Ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude mr Dejan Mirović, koji je konačno obrađivao teme za koje je smatrao da su od izuzetnog značaja za sadašnji momenat u kome se nalazi Srbija, a jeste opterećen velikim ekonomskim i socijalnim problemima, na prvom mestu spoljnim dugom koji sada prevazilazi 30 milijardi dolara. Ono što očekujemo da ćemo uskoro čuti od Vlade, takođe, jeste novi paket mera, novi aranžman sa MMF-om i eventualno da razreši sve dileme, nedoumice i otkloni strahove, da li se Srbiji približava argentinski scenario.
Ali, da se konačno vratimo dnevnom redu. SRS smatra da je primena konvencija koja se nalaze na dnevnom redu od vrlo velikog značaja za sve građane države Srbije. Njihova potpuna primena značila bi unapređenje, na prvom mestu, seta ljudskih prava koja su za SRS od izuzetnog značaja. Ljudska prava u suštini jesu preduslov za civilizovano funkcionisanje svake države i modernog društva, ali da bi se ona primenila u praksi, ono što je preko potrebno jeste doslovno primeniti osnovne konvencije i protokole u ovoj oblasti. Ovih dana smo naveli neke primere koji predstavljaju, zapravo, uslovno rečeno, plastične primere, pa može se reći čak i brutalnog kršenja osnovnih ljudskih prava u modernom, demokratskom, srpskom društvu ili onome što bi srpsko društvo trebalo da bude ili čemu bi trebalo da teži.
Ono što je suština jeste da nije dovoljno da se konvencije i protokoli samo usvajaju po automatizmu, bez čitanja i razumevanja ili prilagođavanja srpskoj praksi, već naprotiv, i ono što jeste zamerka Poslaničkog kluba SRS, sve ono što se nalaže i zahteva od zajednice najrazvijenijih evropskih država i društava trebalo bi da bude po benefit transferu prilagođeno okolnostima i specifičnostima srpskog društva i srpske države. Ukoliko to nije slučaj, onda je zaista vrlo teško razmišljati i svrsishodnosti paketa zakona, a posebno o predlozima zakona za potvrđivanje konvencija koje bi trebalo da stupe na snagu.
Ono što je značajno, takođe, jeste da ovaj set protokola i konvencija koje danas razmatramo, svaka selektivna primena neminovno dovodi do zloupotrebe ovih prava i do dvojnih standarda koji dovode do toga da se, recimo, na primeru prakse za građane Srbije ne važe određena ljudska prava, ali za građane Zapada važe.
Što se tiče konkretnih rešenja iz Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o strateškoj saradnji, recimo, Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, SRS nije protiv saradnje između naše i evropske policije.
Naprotiv, ta saradnja se ne može posmatrati izdvojeno iz opšteg konteksta između Brisela i naše zemlje. Već se vidi u članu 1. ovog predloga zakona da je Sporazum zaključen 18. septembra 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova i priznavanja te fantomske države od strane više od dve trećine EU.
Dakle, činjenica je da su na osnovu falsifikovanog izveštaja Helen Rante izuzeli teritoriju kakva je KiM i da je dve trećine evropskog civilizovanog sveta pogazilo set međunarodnopravnih normi, priznalo državu koja se zasniva i koja je nastala samo na šiptarskom terorizmu i posebnim vidovima visokotehnološkog kriminala, organizovanog kriminala, trgovine organima, narkoticima i svega onoga što predstavlja crne fondove mnogih najrazvijenijih organizacija.
Ono što jeste činjenica, a pri tom nedoumica, ukoliko potvrdimo i time verifikujemo konvenciju koja bi trebalo da faktički stavi na snagu saradnju između srpske i evropske policije, skoro smo imali primer tajnog izveštaja Savezne Nemačke obaveštajne službe kojim se potvrđuje da šiptarska teroristička država tzv. nezavisno Kosovo svoju privrednu aktivnost temelji samo na kriminalnoj aktivnosti šiptarskog političkog vrha. U tajnom izveštaju Savezne Nemačke obaveštajne službe utvrđuje se veza između svih onih koji su oslobođeni od ratnih zločina, trgovine srpskim organima, do najviših vrhova u Briselu.
S tim u vezi, volela bih da predstavnici srpske Vlade, koju za sada čine, čini mi se, gospođa ministar sporta i gospođa iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, tako da i nisu to prave adrese na koje bih mogla da uputim ovo pitanje, ali konačno to je i odnos srpske Vlade prema ovom parlamentu, ali srpska javnost bi trebala da pronađe sama odgovor na ovo pitanje, dakle, trebalo bi da imamo fantastičnu, pravovremenu, u realnom vremenu, kvalifikovanu saradnju sa evropskom policijom. Evropska policija bi prvo trebalo da pohapsi, bar kako navodi tajni izveštaj BND visoke zvaničnike Brisela, a onda, i šiptarski politički vrh.
Ime gospodina Tačija se i te kako našlo u tajnom izveštaju BND, kao jednog od ljudi koji potpisuje kriminalne aktivnosti na teritoriji KiM.
S obzirom na to da Kosovo i Metohija nema privredne aktivnosti, nego se finansira isključivo kriminalom, uvećali su stopu kriminala za celu Srbiju i samo u okviru toga Evropa nas gleda kao celovitu zemlju, pa je Srbiji porastao rejting na toj crnoj listi i postala je crna tačka kada je reč o organizovanom kriminalu.
Nama nije jasno kako će standard i kako će ta saradnja između evropske policije i srpske policije da izgleda kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Nije nam jasno kako će saradnja između evropske i srpske policije da izgleda ukoliko znamo za podatak da je tri hiljade DNK uzoraka, a koji bi definitivno pomogli istragu u trgovini srpskim organima, nestalo u laboratorijama Haškog tribunala?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja kada znamo da albanska država šteti daljoj istrazi?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja ukoliko znamo da je o ovim aktivnostima, na prvom mestu trgovina organima ljudi koji su bili otimani sa teritorija KiM i odvoženi u periodu NATO agresije, u Tropoju na severu Albanije, a o tome sve obaveštajne službe znale i ništa nisu preduzele, kako će onda da izgleda saradnja između evropske i srpske policije na terenu?!
Slični problemi se javljaju kada se analizira član 2. ovog sporazuma, koji definiše strateške, odnosno tehničke informacije, član 6. koji reguliše razmenu informacija, član 7. koji reguliše zahteve za pomoć, član 13. koji govori o odgovornosti ugovornih strana, u Aneksu se definišu oblici kriminala koji su predmet saradnje, a to su trgovina narkoticima, ljudima, dakle, sve ono što je karakteristično za tzv. Kosovo i u obrazloženju ovog predloga zakona se govori da su ovo krivična dela koja su osnov za saradnju povodom ovog sporazuma.
Međutim, to je već problem pomešanih državnih prioriteta – politike ove vlade koja pokušava ovakvim dnevnim redom da sakrije ono što svaki građanin naše zemlje zna, a to je činjenicu da se danas za Srbiju postavlja pitanje izbora između Brisela ili KiM. Ono što smo izrazili kao nedoumicu, a trebalo bi srpska vlada da odgovori, ali ona to neće uraditi i današnja sednica je pravi primer za to, srpska javnost to vidi, jeste kako će uspeti da se približi EU i da sačuva suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, kada je reč o KiM, pogotovo kada znamo da je pod američkim pritiskom dve trećine zemalja članica EU priznalo nezavisnost tzv. države Kosovo i Metohija, nastale isključivo na šiptarskom terorizmu i na kriminalu.
Takođe, zašto to ne reći otvoreno? Trenutno se glavni teroristi na Balkanu, Haradinaj, Tači i ostali, ne bave svojim osnovnim poslom, terorizmom, kojim su dobili konačno državu, i trgovinom organima, već izigravaju nekakve intelektualce i političare, sve zarad građenja institucija države Kosovo na srpskoj teritoriji.
Ono što smo imali prilike, takođe, da vidimo krajem prošle godine kada je Misija vladavine prava – Euleks postala operativno sposobna i kada smo mi izrazili zgražavanje nad još jednim divljanjem američke i britanske administracije, kada je reč o Savetu bezbednosti, dakle, Euleks je kao misija protivpravno smeštena na teritoriji KiM.
U Euleksu, između ostalog, svojim kapacitetima, ljudskim resursima učestvuju SAD, učestvuje, recimo, jedna Hrvatska. Euleks je misija koja nije predviđena Rezolucijom 1244 i potpuno je stornirala sve ono iza čega stoji i što bi trebalo da bude nadležnost direktno Saveta bezbednosti. Skoro su, odlukom suda, oslobodili čoveka koji je potpisao teroristički čin na teritoriji KiM, kada je stradalo više srpskih civila.
To su zapravo poruke koje se šalju srpskoj javnosti, da šiptarski teroristi bivaju političari, državnici, rado viđeni gosti na američkim ili britanskim, uslovno rečeno, modernim dvorovima, a da Srbi to plaćaju time što dobijaju višegodišnju robiju pred Haškim tribunalom koji je, to se doslovno može reći, zaista, instrument sile novog poretka sveta.
Dakle, u tom smislu realnog stanja tragikomično izgleda i obrazloženje predlagača povodom Predloga zakona u kome se uopšte ne pominje da li srpska strana smatra da ovaj zakon važi i za našu južnu pokrajinu, u suštini, smatra se da će se tako navodno ispuniti neophodni uslovi u procesu pridruživanja EU. Kada se ovo pročita, neminovno se postavlja pitanje koji su to evropski uslovi u praksi ili da je ova teroristička grupa sa Kosova, koja voli tu kvazitvorevinu, ispunila te evropske bezbedonosne uslove tako što je prodavala, recimo, ljudske organe i otimala ljude.
SRS je pre izvesnog vremena gospođi Malović, srpskom ministru pravde, rekla – mi smo izveštajem Saveta Evrope došli do saznanja da je u Bondstilu bio faktički instaliran ''mali Gvantanamo''. U tom ''malom Gvantanamu'' u Bondstilu, a to su komesari Saveta Evrope utvrdili, nalazili su se Srbi. Takođe, međunarodna zajednica je imala, a i srpska država, na osnovu kontraobaveštajnih i obaveštajnih podataka policije i vojske, saznanja o trgovini organima, o otimanju ljudi sa teritorije KiM. Ukoliko je neko, a ustanovi se, iz srpske Vlade imao ta saznanja, dame i gospodo, budite sigurni da će SRS dati sve od sebe da ti ljudi, kada za to dođe vreme, krivično odgovaraju.
Ono što bi, takođe, trebalo da se kaže, jeste da, naravno, sve ovo pokazuje razliku između prakse i propagande o tzv. briselskim standardima, to možda posredno znači da ovaj sporazum reguliše teritorijalnu primenu samo za Srbiju i da je zato u tzv. državi Kosovo dozvoljena trgovina ljudi i dozvoljeno da nestaju ljudi. Ako to nije tako i ako se tzv. briselski standardi poklapaju, onda predlagač zakona treba da odgovori na direktno pitanje, ali nažalost, predlagač zakona nije tu, pa neće ni odgovoriti na to pitanje – da li će i za korumpirane, pristrasne, briselske činovnike prisutne na KiM da važe isti standardi, odnosno važiti primena ovog sporazuma koji reguliše pomaganje povodom otkrivanja najtežih krivičnih dela, kakva su trgovina ljudima i narkoticima.
Da vas podsetim, dame i gospodo, trgovina ljudima, kao i trgovina ljudskim organima, gde se zna da jetra devojčice između 15 i 17 godina na crnom tržištu košta pet miliona evra, to je vrlo sofisticiran posao i u taj posao moraju da budu uključene razne institucije. Dakle, to ne može da uradi nekolicina ljudi i to se najčešće radi pod okriljem mnogih obaveštajnih organizacija.
Da je ovde prisutan predstavnik srpske Vlade kome bih mogla da uputim ovo pitanje, ovoga momenta bih mu u ime srpske javnosti i onih koji su nam dali mandat da ovo istražimo do kraja, postavila pitanje i tražila vrlo jasan i hitan odgovor, ali nažalost, srpska Vlada odnosno većina srpske Vlade nije smatrala za shodno da bude tu.
Dakle, nije nikakva tajna ko je sa Zapada iz zemalja EU godinama bio sponzor terorističke tzv. oslobodilačke vojske Kosova i njenih vođa.
Takođe, SRS je navela pre izvesnog vremena, krajem 2008. godine, taksativno, i ne želim da se ponavljam, zabeleženo je, koliko je američka administracija davala milionske iznose u dolarima za formiranje nezavisne države Kosovo.
Potvrdu svega toga i vrlo jasan i decidan stav imali smo prilike da vidimo i da čujemo od ambasadora SAD i Velike Britanije na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti 23. marta, kada su rekli – nezavisnost Kosova je bespovratan proces, na teritoriji KiM se primenjuje plan Marti Ahtisarija.
Dakle, sve ono što jesu bile naše nedoumice i sumnje, izražene kroz pokušaje da se skrene pažnja javnosti i odgovornih u vlasti da se ide ka tome, da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zapravo iznuda priznanja nezavisnosti KiM, da je sledeća faza primena plana Martija Ahtisarija, a posle toga sledi i primena Išingerovog plana podele Kosova, ulaska srpske i albanske strane u pregovore i time je završen posao.
Možda će vlast da prihvati tu činjenicu, SRS nezavisnost Kosova i Metohije kao činjenicu nikada neće prihvatiti! Mi rešenje vidimo u mirnim, političkim i diplomatskim sredstvima.
Razgovori, pregovori ili bilo kakve aktivnosti sa terorističkom državom, tzv. nezavisnim KiM, iz perspektive SRS nikada se neće desiti!
Da se vratimo dnevnom redu. Ono što treba posmatrati, to su odredbe ovog sporazuma o saradnji, posebno njegove članove 1, 2, 6, 7, 8. i 13. kao i definicije iz Aneksa.
Ipak, bez obzira na sve ove opšte poznate činjenice i udaljenosti između praske i briselske ideologije koja je dominantna u ovoj zemlji, tu nema ničeg spornog, na majskim izborima ''Za evropsku Srbiju'' glasao je izuzetan procenat ljudi, očekujući bolju budućnost. Mi to možemo samo da poštujemo, ali ovo su naši razlozi zašto mi smatramo da Srbija zaista nema alternativu.
U obrazloženju se navodi svrha Sporazuma i unapređenje odnosa sa EU, dakle, upravo sa EU i Briselom koji otvoreno, vrlo plastično, pomažu one koji su definicijski prepoznatljivi kao teroristi, koji su terorizmom došli do nezavisne države. Ovaj apsurd je teško razumeti, ali još teže i ozbiljno komentarisati.
Jedino moguće objašnjenje je da je pro-briselska ideologija u našoj zemlji izgubila dodir sa stvarnim životom, odnosom u svetu i regionu. Možda neki od vas misle da je to jedini ispravan i pravi put.
Možda neki od vas i ne mogu ili nisu im dostupni određeni ekonomski pokazatelji, koje ću kasnije svima vama, posebnom srpskoj javnosti da predstavim, koji govore o tendencioznom uništavanju, recimo, srpske privrede, a davanju primata izboru stranim izvođačima radova umesto domaćim, zaista ciljnom prezaduživanju Srbije. To je taj put u Evropu! Možda nekima od vas sve to nije dostupno, možda i nemate vremena da razmišljate na taj način, možda za vas evropski san znači neka bolja civilizovana Srbija, međutim, za nas, i opet su neki ljudi glasali za to maja 2008. godine, postoji i onaj drugi put koji bi trebalo Srbiju da osloni na sopstvene resurse, da oživi domaću proizvodnju, da pruži makar nadu ljudima da će moći svojim radom, nezavisno od političkih pritisaka iz velike EU, da ostvare bolji život za svoje sugrađane u Srbiji.
Da se vratimo temi. Povodom predloženog sporazuma se može zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, jer ova vlast, nažalost, nema ni hrabrosti ni mogućnosti da ih primeni prema, na primer, teroristima u Prištini.
Kada je bila reč o nacionalnim simbolima, o grbu, himni i zastavi, mi smo pokušali da pitamo ministra, koji je bio tu ispred predlagača, kada već pričamo o tome kada će se "Bože pravde" zasvirati na teritoriji Kosova i Metohije, kada će dvoglavi nemanjićki grb da stoji u parlamentu Prištine, kada će srpska zastava da se zavijori na institucijama Kosova i Metohije? To za nas znači primena zakona, to za nas znači da Kosovo i Metohija jeste sastavni deo države Srbije.
Takođe, to za nas znači da celokupan set ovih zakona, zbog kojih smo svi mi pod tolikim pritiskom, satanizovani, znači da će biti sprovedeni u praksi ili će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Takođe, izvanredna je prilika da možda samo razmišljamo da postavimo retoričko pitanje: kako će izgledati EU krajem 2009. ili 2010. godine, kada sad već vidimo tendencije i napore jakih evropskih država, čujemo izjave, recimo, Angele Merkel, kojoj ne pada na pamet da pomaže privrede koje nemaju nemački većinski kapital?
Ono što naša projekcija može da bude, kao SRS, koja prati sve ovo što se dešava na teritoriji Evrope u kontekstu svetske finansijske krize, jeste da je vrlo verovatan scenario da će se države zatvoriti u nacionalne ekonomije, da će sve visokorazvijene države zapadnoevropskih demokratija na prvom mestu da misle o domaćem tržištu i domaćoj radnoj snazi, da će na prvom mestu da sa svoje teritorije oteraju one koji su tu došlo trbuhom za hlebom i da ih vrate u zemlje porekla i da će EU da postane i ostane ipak samo san.
Šta ćemo onda?
Ili, da li će svi ovi zakoni, koje mi razmatramo po tako hitnom postupku i zbog toga trpimo užasne satanizacije jer, zaboga, kasnimo, dakle, da li će ti zakoni značiti bolji život za građane Srbije?
Da li će to značiti da će kod nas da oživi proizvodnja? Da li će to značiti da će kod nas da krene poljoprivreda da radi konačno ono što bi trebalo da radi u ovoj zemlji? Da li to znači da će ljudi moći ovde svojim radom da izdržavaju svoje porodice?
To su, takođe, pitanja koja sam imala nameru vrlo direktno i jasno da postavim pred srpsku Vladu, jer to su jedini odgovori koje srpska javnost očekuje. Dakle, preuzeli ste odgovornost da taj san oživi i da ljudi polako ali sigurno, ne preko noći, niko nerealno ne očekuje takvu vrstu magične formule, ali da makar vidi da svakog dana makar bolje živi. To što srpska Vlada ne sedi ovde i to što srpska Vlada neće dati taj odgovor, to je nama i srpskoj javnosti, čini mi se, najbolji mogući odgovor.
Dakle, dame i gospodo, povodom predloženog Sporazuma može se zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, ne samo zbog toga što se nema hrabrosti, odnosno mogućnosti, a tu na prvom mestu mislim na materijalno-tehničke mogućnosti i ljudske resurse, a iznad svega toga na finansije, mislimo da i oni koji stoje iza svega ovoga što je zahvatilo Srbiju već devet godina, a negde se nalazi u Briselu i Vašingtonu, nemaju nameru da Srbija bude jaka zemlja ovog regiona. Da imaju nameru, Kosovo i Metohija ne bi bili nezavisni u njihovim očima.
Takođe, usvajanje Sporazuma neće ništa bitno promeniti na tzv. briselskom putu naše zemlje jer, kao što smo videli, posle poslednjeg vanrednog samita EU, održanog u Briselu, koga "Dejli telegraf" od 3. marta 2009. godine otvoreno opisuje kao katastrofu, istočna Evropa je u velikim problemima, jer zapadnoevropske bogate države ne žele da pomažu naš region.
Na pomoć, kao što sam malopre rekla, ne mogu računati čak ni zemlje koje su članice EU, kao što je, recimo, Mađarska, koja je u dugovima, samo da vas podsetim, dame i gospodo, oko 200 milijardi dolara, čija se valuta – forinta, prema zvaničnom kursu Narodne banke Mađarske, sredinom avgusta menjala u odnosu 235 forinti za jedan evro. Pre nekoliko nedelja je vredela najmanje u istoriji u odnosu na evro, a odnos je bio 312 forinti za jedan evro.
Isto tako, dame i gospodo, videli ste, to sam malopre pomenula, da gospođa Merkel ne želi da pomogne čak ni jednom gigantu kao što je "Opel" samo zato što nije u većinskom nemačkom vlasništvu.
Zato je nerealno očekivati bilo kakvu ozbiljnu pomoć za Srbiju. Slično se može reći za propagandni trik o putovanjima bez viza, što navodno zavisi od usvajanja svih ovih konvencija, protokola i sporazuma, jer su za svako putovanje bilo koje vrste potrebne dobre plate i solidan standard, a iznad svega toga stabilna ekonomija koja to obezbeđuje. Srbija nema stabilnu ekonomiju. Srbija polako ali sigurno kreće ka dužničkom ropstvu.
Ništa od toga ne postoji kod nas i mogu se očekivati samo još lošiji pokazatelji u ovoj godini.
Takođe, kada se analizira izjava Oli Rena od 4. marta 2008. godine o viznim olakšicama za zapadni Balkan, jasno je da nema nikakvih garancija za Srbiju, jer on nas čak i ne pominje u toj izjavi. On neodređeno govori o mogućnosti, a prepoznajući određeni rečnik zapadnih diplomata kada se govori o mogućnostima, onda je sama činjenica vrlo diskutabilna, da neke zemlje zapadnog Balkana do kraja ove godine možda dobiju vizne olakšice, ovome treba dodati i izjavu Oli Rena od 9. februara prošle godine, u kojoj preporučuje da se ne podnosi kandidatura za EU i stvari su u vezi sa našom zemljom potpuno jasne.
Zato se, dame i gospodo, ovakav dnevni red može posmatrati samo na jedan jedini način, ipak kao providno zamajavanje javnosti ili skretanje pažnje sa glavnih problema ove zemlje, kao što su ekonomska kriza i skandalozni antikrizni program. Pri tom, on je toliko skandalozan da mi čak i ne možemo da zamislimo kakva je strategija srpske Vlade, u smislu rešavanja finansijske krize koja je zadesila Srbiju.
Da vas podsetim, kada je SRS i srpska opozicija u nekim momentima čak i vrištala sa mikrofona da Srbija polako ali sigurno ulazi u recesiju, da će proizvodna aktivnost i rast produktivnosti biti u negativnom trendu, da će Srbiju zadesiti kriza, za koju niko ne može da pretpostavi njene celokupne dimenzije, mi smo dobili prljavu medijsku kampanju.
Za uzvrat, dobili smo potpunu derogaciju našeg dostojanstva, tako i dostojanstva ovog doma. U kom smislu? Počelo je da se računa, umesto kako će se izaći u susret građanima i kako će se prevazići svi aspekti krize, koliko košta jedan poslanik.
Da se vratimo sledećim razlozima. Dakle, ovaj antikrizni program, i to je političko uverenje SRS, ima jedini cilj pomaganje domaćim tajkunima,. imali ste prilike da ih vidite na Kopaoniku, prikazivali su to srpski mediji, stranim bankama, pre svega austrijskim, koje izrabljuju naše građane i tu su da ostvare profit uz zaista visoke kamate. Od razvojnih domaćih banaka, nažalost, nema ni traga.
Drugo, rasprava o ekonomskom samoubistvu ili gubitku od 267 miliona evra koje donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU u trenutku kada nam je svaki evro važan, mislim da bi ovih dana trebalo da se napiše prava ekonomija destrukcije, jer je ovaj primer jednostrane primene Sporazuma sa jednom organizacijom, zaista, na uštrb štete države, čini mi se, nezapamćen, ali tu ima ljudi koji se ovim dosta dugo bave i pretpostavljam da će me demantovati ukoliko ovo nije tačno, ali Srbija polako, ali sigurno, u negativnim aspektima ubire presedan za presedanom.
Treće, rasprave o recesiji, koju po anketi Instituta za tržišna istraživanja priznaje već 51% od 200 vodećih domaćih privrednika, rasprave u višemesečnom uzaludnom plaćanju kamate na stendbaj aranžman sa MMF, kao i rasprave o novom aranžmanu sa MMF. Iako čak i ukrajinska vlada gospođe Timošenko uviđa da je to pogubno za privredu svake zemlje i svako ko iole pretenduje da bude ozbiljan profesionalac u svom poslu, da li je reč o politici ili o ekonomiji, takođe, prihvata da su kreditni aranžmani sa MMF uglavnom doneli loše dane za one zemlje koje su krenule tim putem. Onoga momenta kada su pokušale da se vrate sa tog puta tada je bilo već kasno.
Dakle, to su primarne teme o kojima mi treba da razgovaramo u ovoj skupštini. Postojalo je nekoliko pokušaja da to uradimo sa predstavnicima srpske Vlade, međutim, nijedan od tih pokušaja nije prošao onako kako treba. Iskreno, mi ne znamo koji bi to odgovor trebalo da se da milionskoj cifri ljudi koji su ostali bez posla, onih pola miliona ljudi koji žive ispod donje granice siromaštva, penzionera čije su penzije po nominalnoj vrednosti već dobrim delom toliko tesne da ne mogu da isprate sve one zdravstvene potrebe koje idu uz te dane. Ne znam koji odgovor treba pružiti majkama koje bi trebalo da vaspitavaju i da odlučuju o boljem životu svoje dece ili da odlučuju da uvećaju svoju porodicu. Ili, koji bi odgovor srpska Vlada trebala da svima nama da čija su primanja nominalno u odnosu na porast cena i u odnosu na kurs evra ipak značajno opala.
Dakle, dame i gospodo, ono što bi isto tako trebalo da bude jedna od tema jeste tema kriminala koji se najbolje sprečava društvenom prevencijom i oslanjanjem na sopstvene snage. Nema ni dokaza da je u zapadnoj Evropi on na najnižem nivou, dakle, na nižem nivou nego u nekim balkanskim državama. Naprotiv, u izveštaju Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge pod nazivom: „Kriminal i njegov uticaj na Balkanu“ tvrdi se da je u mnogim balkanskim državama nivo kriminala niži nego u većini država zapadne Evrope, a posebno kada je reč o delovima protiv ljudi i imovine. Samo da vas podsetim, Antonio Mario Kosta, izvršni direktor Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge, tim povodom je za sajt Bi-Bi-Sija izjavio – zapravo, u izveštaju smo naveli da je nivo kriminala danas isti na Balkanu ili u nekim slučajevima čak i niži nego u zapadnoj Evropi.
Naravno, nivo kriminala na Balkanu bi bio u proseku još niži da nije bilo stvaranja tzv. države Kosovo od strane EU. Na prvom mestu vašingtonske administracije, a onda briselske, jer kao što se navodi u izveštaju, jedan od najvećih problema na teritoriji Balkana je problem, to je najveća crna rupa, Kosova i Metohije. EU je odmah pokušala da sakrije ovu istinu i demantovala je tvrdnje Biroa EU.
Očigledno je da se istorija ne uklapa u dogmu zvana Evropska unija, koja se podstiče iz Brisela.
Dame i gospodo, kada budete glasali o ovom sporazumu, o kojem danas govorimo, članove 1, 2, 6, 7, 8, 13, 14. i 17, o odredbi iz Anekse i definicije iz obrazloženje imajte u vidu i sledeće činjenice: britanski „Obzerver“ je 21. februara 2007. godine objavio da je Nemačka početkom 2007. godine na sastanku ministara za pravosuđe i unutrašnje poslove EU u Drezdenu predložila da se usvoji sporazum iz Pruma između Nemačke i još sedam zemalja, potpisan 2005. godine. Sporazum predviđa da će u hitnim situacijama policajci, bez ikakvog obaveštavanja, moći da prelaze iz jedne zemlje u drugu. Definicija ''hitne situacije'', blago rečeno, jeste sporna, rizik da će se opasnost materijalizovati u slučaju da se čeka na delovanje policije države domaćina. Policija bi imala pravo da preduzme sve privremene mere neophodne za sprečavanje neposredne opasnosti.
Što se tiče razmene podataka koju predviđa Sporazum, Toni Banjan iz grupe za kontrolu građanskih sloboda „Stej voča“ smatra Prum, ovaj proces ubrzava i umesto da prvo imaju osumnjičenog, pa tek onda traže podatke, moći će odmah da se bace u potragu po celoj Evropi.
Ono što je ovde vrlo značajno i treba reći, mi upravo usvajamo konvencije koje potiču i dolaze iz onog dela razvijenog, civilizovanog, sveta koji se nalaze u većini veoma važnih strateških misija na teritorijama koje su proglašene kriznim područja niskog ali kontrolisanog intenziteta, čiji vojnici, tu na prvom mestu mislim na američke vojnike, nisu u obavezi, čak su izuzeti od domaćeg zakonodavstva ukoliko učine neko krivično delo, najčešće njihovi vojnici odgovaraju, i trebalo bi da odgovaraju, pred domaćim sudovima.
Te primere smo kao poslanička grupa pominjali prošle godine i videlo se da, recimo, za masakr u Faludži nijedan američki plaćenik koji je potpisao taj masakr nad civilima čak nije dobio ni moralnu opomenu, to tako neće biti ni sada. To je svet koji se kroji prema demokratskim principima i načelima, i toliko o slobodama koje dolaze iz vašingtonske i eventualno briselske kuhinje. Iz te kuhinje dolazi srpskom narodu samo jedna poruka, dakle, Ramuš Haradinaj biva oslobođen, a srpski narod, srpski državni, policijski i vojni vrh biva osuđen za tolike godine robije.
Sada da se vratimo na temu, a to jeste 19 konvencija, sporazuma i protokola. Jedan od vrlo značajnih segmenata za srpsko društvo jeste Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu zaključenom između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope. SRS je protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije. Ukupan spoljni dug već prevazilazi 30 milijardi dolara i to što je državni dug manji ne može značiti ništa, jer će država biti prinuđena da na posredan ili neposredan način čak i preuzme privatni dug preduzeća ili će doći do totalnog kolapsa privrede.
Što se tiče konkretnog zajma sa Bankom Saveta Evrope od oko 20 miliona evra njegova namena nije sporna. To je ispravljanje posledica prirodnih nepogoda i klizišta. Nije mi jasno zašto se država dodatno zadužuje ako je mogla da uštedi, recimo, 267 miliona evra ukoliko bi odustala od besmislene odluke o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Tako da ne samo da je mogla da finansira ceo projekat od 36 miliona evra već je mogla da podigne, recimo, sledeće projekte i objekte:
1) Ukoliko bi se odustalo od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla da za nekoliko puta uveća davanja iz budžeta predviđena, recimo, za antikrizni program – to je oko 84 miliona, koje daje država, a ostalo su vrlo neizvesni bankarski krediti.
2) Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bio bi skoro prepolovljen. Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi, subvencije privredi bi mogle biti uvećane za skoro osam puta ili ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona evra predviđene za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Da vas podsetim, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje do kraja prošle godine više od 700 hiljada ljudi je zvanično bez posla, a oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez posla zvanično, čitali smo taj spisak preduzeća, takođe, tako što su im jednostavno prestali osnovi za rad, uglavnom oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez mogućnosti da prehranjuje svoju porodicu.
Isto tako suma od 267 miliona evra je samo za 17% manja od ukupnog budžetskog izdvajanja za dečju zaštitu, na primer. Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa 267 miliona evra da finansira, na primer, rad sledećih institucija – Narodne skupštine, uključujući poslanike iz stručne službe na koje odlazi od 23 miliona evra; Ministarstvo za KiM koje dobija 47 miliona evra; Ministarstvo za spoljne poslove, uključujući i diplomatsko–konzularna predstavništva na koje odlazi oko 67 miliona evra; Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija i Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ipak, bez obzira na sve ove podatke, sve institucije su na stalnom udaru medija, posebno naša institucija, za koju se nadamo da će jednog dana da se sete oni koji su vlasni da to urade, da zaštite dostojanstvo svih nas.
S druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima. Još ređe se traži njeno ukidanje zbog štednje. Slično se može zaključiti i kada se radi o Ministarstvu ekonomije na koje odlazi skoro neverovatnih 516 miliona evra.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanja osam hiljada lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine. Tako će se navodno uštedeti 12 miliona evra. Međutim, ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Dakle, ono što SRS smatra i to je naše političko ubeđenje, da vlast, ukoliko sve ovo ima na pameti, a jesu precizni ekonomski pokazatelji, mora da povuče odluku o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Ogromna finansijska sredstva koja Srbija poklanja, priznaćete, bogatoj EU, dakle, moraju biti usmerena – ka našim najsiromašnijim građanima, zaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj poljoprivredi.
Da ne ispada da samo kritikujem ovde, poštujući zaista konkretne ekonomske pokazatelje i konkretne podatke, ovo je, takođe, jedno od ponuđenih rešenja za prevazilaženje finansijske krize. Dakle, SRS smatra da vlast mora da prestane da pomaže monopoliste, kao što je kompanija "Delta". Vlasnici te kompanije su već dovoljno bogati i ne treba im pomoć države zarad uvećanja njihovih bogatstava.
Jednostrana primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU pokazuje da Brisel u suštini potkrada Srbiju. Brisel otima od naših građana 267 miliona evra. Za te pare bi se moglo izgraditi oko 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti nov nameštaj za 150, recimo, škola, izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, a takođe izgraditi 15 novih.
Za pare koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu.
Ja sam se zaista, negde, i poradovala, a očigledno da su mi nade bile, kao i očekivanja, vrlo nerealne, da će ta dva reda predviđena za predstavnike srpske vlasti biti popunjena, pa da ćemo imati prilike da razmenimo argumente i da čujemo ponudu konkretnih rešenja prevazilaženja finansijske krize, ali evo srpska javnost to može da vidi – kako izgleda.
Povodom ove tačke dnevnog reda, naravno, povodom teme koja je na dnevnom redu i ovog kredita koji danas razmatramo, veoma je bitno da te poslove obavljaju naša preduzeća, jer iskustvo sa tzv. evropskim kreditima je više nego negativno, zbog, kako bi neki rekli – visokih standarda koji dolaze od strane briselske administracije.
SRS smatra da su to ucene, i to jeste naše političko uverenje, i njihovih finansijskih institucija. Ja ću vam navesti tu nekoliko primera.
Dakle, kada je reč o eliminisanju domaćih preduzeća, primera radi, u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. Nije jasno, kako krediti koji imaju visoke kamatne stope mogu da se računaju i da se čitaju – kao pomoć? Ali, eto!
Takođe, tzv. pomoć će biti uslovljena naporima primalaca da se provedu ekonomske, demokratske i institucionalne reforme. Kako te reforme izgledaju u praksi, pokazuje, recimo, sledeći primer.
Austrijski ''Por'', koji će najmanje za 118 miliona i 640 hiljada evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije, jer naprosto nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, nekada čuvenim u svetu, jer oni nisu učestvovali na tenderu. Razlog su vrlo strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu.
Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava od 200 miliona evra u poslednjih pet godina. Drugi, da ima reference, tj. da je sagradio bar tri mosta sličnih osobina, kao onaj za koji konkurišu u poslednjih deset godina.
Podrazumeva se da firma koja dobije posao bude tehnički osposobljena. Jedina domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov jeste ''Mostogradnja'' koja poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je upravo slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove, iz dobro poznatih razloga, jer država nije imala ekonomsku snagu na prvom mestu, za tako nešto.
Anđelko Kovačević, inače potpredsednik Privredne komore Srbije je izneo podatke da su strane firme donele nove uslove i da se od naših preduzeća, koja konkurišu za neki posao traži da su nešto značajno izgradila u poslednje tri godine. Zbog toga su svi veći projekti, kao što su, recimo, putevi i mostovi, dodeljivani uglavnom stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših. Primera radi, ''Energoprojekt'' je u 2007. godini ostvario zaradu od oko 200 miliona evra. Naši građevinari smatraju da imaju nedovoljnu podršku banaka koje bi trebalo da podrže izvoznike.
Idemo dalje sa konkretnim primerima, slična se situacija ponovila i 2006. godine, u vezi sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da srpski konzorcijum, koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović" i "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude.
Ali, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava visoke kriterijume.
Uzalud su iz domaćih firmi upozoravali da će kredite tih banaka vraćati građani Srbije. Evropska banka za obnovu i razvoj, dakle, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mostova kod Beške, inače vredan 40 miliona evra, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri ''Mostogradnji''. Navodno, ova firma je 2005. godine imala nedovoljan profit, dakle, otvoreno je favorizovana dugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja.
Da vas podsetim, taj isti most kod Beške, sedamdesetih godina je gradila domaća ''Mostogradnja''. Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina-Majreder" i DSD. Jedan od podizvođača će biti ''Mostogradnja'', a sa druge strane, ukoliko razmišljamo o tom drugom putu, za razliku o nemogućnosti ispunjavanja standarda i kada smo već kod toga, još jedan od plastičnih i vrlo aktuelnih primera je funkcionisanje "Fijata" u Srbiji. Ono što pouzdano znamo jeste da "Fijat" ne može da se vezuje ni za jednu fabriku rezervnih delova na teritoriji Srbije zato što, naprosto, nijedna fabrika ne može da konkuriše standardima "Fijata", jer je tehnologija zastarela.
Dakle, ono što se pruža kao nova mogućnost, u stvari stara mogućnost koja tu stoji, ali koja, takođe, nailazi na satanizaciju jer dolazi sa Istoka, reč je o Ruskoj federaciji. U Ruskoj federaciji su širom otvorena vrata za građevinska preduzeća. Ovo, naravno, nije politička fraza ili floskula ili naša opijenost Ruskom federacijom, već tu postoje konkretni primeri.
Preduzeće "Ivan Milutinović"-PIM je u julu 2008. godine potpisalo ugovor o izgradnji luke u mestu Primorsk, na Azovskom moru u Rusiji, u vrednosti u vrednosti od 360 miliona evra. Beogradski "Napred" je u avgustu 2008. godine potpisao ugovor o gradnji trgovačkog centra u glavnom gradu Republike Komi, u vrednosti od 45 miliona dolara.
Istovremeno, gradi hotel u vrednosti od 70 miliona dolara u Jaroslavskoj oblasti.
Dok se u Srbiji guše domaće građevinske firme, Evropska banka za obnovu i razvoj ulaže sredstva u ekspanziji Austrijskog osiguravajućeg društva, odnosno grupe "Unika" u Hrvatskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Partneri nameravaju da svoje poslovanje prošire u istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Saradnja traje nekoliko godina i poklapa se sa širenjem evropskih vrednosti na istočnu Evropu.
Kada sagledamo, dame i gospodo, sve ove činjenice, nije čudno to što je i američki podsekretar za finansije zadužen za međunarodna pitanja, Tim Adams, izjavio 2006. godine da je vreme da se preispita rad Evropske banke za obnovu i razvoj. Izjavio je da je banka formirana kao privremena institucija i da treba preispitati da li je ona zaista ostvarila svoju svrhu.
Ovo je vrlo značajno pitanje. Inače, kada je u pitanju bankarski sistem na teritoriji Srbije, iz jednog prostog razloga, ono što Srbiji nedostaje, to jeste činjenica, to mi svi znamo, jeste razvojne domaće banke.
Kao još jedna slika celokupne ove teme jeste da u članu 91, na primer, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, EU traži od Srbije, kaže: ''Strane će sarađivati u cilju uspostavljanja i razvijanja odgovarajućeg okvira za postizanje sektora bankarstva, osiguranja i finansijskih usluga u Srbiji zasnovanih na slobodnoj konkurenciji i na obezbeđivanju neophodnih i jednakih uslova za sve učesnike.''
Međutim, prema podacima koje je izneo guverner NBS oko 80% banaka u Srbiji je još u maju 2007. godine bilo u većinskom vlasništvu kapitala iz EU. Prema izveštaju NBS u prvom tromesečju 2008. godine bankarski sektor je ostvario dobit od oko 130 miliona evra. Uglavnom su strane banke u Srbiji u 2007. godini ostvarili bruto dobit od oko 293 miliona evra, što je bilo povećanje od 40% u odnosu na 2006. godinu. Krajem marta 2008. godine, u organizacionom sistemu svih banaka je bilo 2.486 poslovnih jedinica filijala, šaltera, ekspozitura, agencija i menjačnica, što je za 51% više nego krajem 2007. godine.
Dakle, dok srpska industrija i poljoprivreda propadaju, volela bih da čujem drugačije argumente i razloge koji bi me ubedili u suprotno, kao i celu grupu Poslaničkog kluba SRS, bankarski sektor koji je u stranim rukama se razvija. Istovremeno, to je, nekako, već i u sklopu procesa koji je nama prepoznatljiv kao proces spojenih sudova, raste i spoljni dug Srbije.
Finansijski konsultant Nebojša Katić upoređuje zaduživanja Srbije sa onim iz vremena SFRJ koji je doveo do sloma ekonomskog sistema Druge Jugoslavije.
Dakle, lakoća zaduživanja poslednjih godina podseća na ''vesele sedamdesete'', kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo i kada je jačana svest da se živi dobro, isuviše dobro. Međutim, gospodin Katić smatra da je aktuelna situacija gora nego ona iz perioda nekadašnje Jugoslavije, jer čak nema ni lažnog osećaja boljeg života.
Spoljni dug beznadežno raste, 28,4 milijarde dolara krajem marta, ono što do sada imamo kao podatak jeste da je skoro premašio tu cifru od 30 milijardi dolara, nema ni razvijanja građevinske industrije uz pomoć domaćih banaka. Primera radi, opet navodim, gospodin Katić kaže da je deo kredita koji je Jugoslavija dobijala usmeravan, recimo, samo komparacije radi, za izgradnju infrastrukture, dakle, namenski i selektivno. Poslove su, naravno, obavljala domaća preduzeća.
– Tako se pored izgrađene infrastrukture i novih radnih mesta sticalo iskustvo koje se kasnije prodavalo zemljama trećeg sveta i to je nasleđe koje je nama ipak blisko i koje mi svi dobro prepoznajemo.
– Deo inostranih kredita je kroz bankarski sektor usmeravan privredi. Bolji i efikasniji deo privrede se ubrzano modernizovao i bio je u stanju da domaćem tržištu, ponekad i stranom, ponudi dovoljno proizvoda, ne vrhunskih ali sasvim solidnih.
– Banke su kreditirale isključivo kupovinu domaće robe, pa je i to pomagalo da ona bude konkurentnija, bar na domaćem tržištu. U svakom slučaju, siromaštvo i očaj nisu bila masovna pojava kao danas.
Srpska radikalna stranka izražava strah da će ta dva fenomena da budu sve češći stanari u svakodnevici Srbije, a mi još uvek nemamo odgovor od strane srpske vlasti šta konkretno misli da uradi u tih ''pet minuta posle dvanaest''.
Sve manji broj građana ima redovan i stalan posao. Ekonomska kriza je kontinuirana. Osećanje života, čini se sa razlogom, sve je tragičnije, iako ekonomski sistem apsorbuje ogromne količine inostranog kapitala i investira se činjenično i realno vrlo malo. Ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema, osim u predizbornim obećanjima.
Mi možemo ovde radi političke korektnosti da kažemo da niko nije mogao u maju da predvidi da će se desiti finansijska kriza, da sve ono što jeste bio korpus predizbornih obećanja zaista jeste bila želja mnogih da se to sprovede u delo, ali, takođe, sa druge strane, nismo videli taj ozbiljan, odgovoran potez od strane srpskih vlasti da u momentu kad nas je zadesila finansijska kriza imamo strategiju i plan kako da izađemo iz toga.
Mi se informišemo, odnosno poluinformišemo iz medija tako što čujemo da srpska vlast namerava da prevaziđe finansijsku krizu, odnosno da nadoknadi rupe u budžetu, tako što će se dodatno zaduživati kod MMF.
Dozvolićete, dame i gospodo, onda je sasvim uobičajena i normalna reakcija da kažemo da se bojimo da argentinski scenario može da zadesi i Srbiju. Logično pitanje koje se nameće jeste – ko će uspeti sa privredom koja ne funkcioniše, sa društvom koje ima tolike probleme da plati i da ispoštuje sve obaveze prema MMF-u?!
Sa druge strane, zaista može brutalnom da se nazove ideja smanjenja administracije. Reč je, ne o brojkama, već o konkretnim ljudima. Kako će ti ljudi da iznesu teret finansijske krize u kontekstu opstanka njihovih porodica? Ne može se jedan problem rešavati tako što će se praviti gomila drugih problema.
Ova finansijska kriza koja se prelila na Srbiju, samo ću vas podsetiti da su određeni ministri zaduženi, koji su preuzeli odgovornost da razmišljaju u ime svih u državi Srbiji, nas optuživali da širimo paniku samo zato što smo još sredinom prošle godine nagoveštavali da ovako nešto može da se desi, pa smo umesto odgovora dobili ozbiljan medijski, prljavi, rat, to je naše uverenje, od strane ozbiljnih, vrlo moćnih lobista EU i nekih tajkuna.
Srpska javnost ne može da zna i ne može da vidi kakav je to okvir, koja je to strategija, koji je plan aktivnosti rešavanja finansijske krize u Srbiji, osim zaduživanja kod MMF-a.
Banke beskompromisno, isključivo slede sopstveni profitni interes. Nije im zameriti, i u našem slučaju to im je dozvoljeno, taj interes je kratkoročni. Provizije i kamate u Srbiji su najviše u Evropi. Krediti se najrađe usmeravaju tamo gde banka može najviše da zaradi i to je lukrativni interes banke. To je sama priroda strane banke na teritoriji Srbije.
Dakle, to su uglavnom keš krediti gde se povraćaj kredita može osigurati u smislu hipotekarnih kredita, pa tako volela bih da čujem, recimo, kako srpska Vlada misli da reši problem sa svim onim ljudima koji su posle dugog perioda sankcija, ratova, željni normalnog života, i to je sasvim normalna biološka, osnovna priroda čoveka, poželeli da imaju život dostojan čoveka, dakle, ušli u kredite, kupili kola, kupili neke stanove – ostaju bez posla i šta sada? Najčešće se dešavalo da su ti stanovi ušli kao hipoteka za određeni kredit, umesto onog učešća koji se davao na početku.
Imamo ozbiljnu socijalnu bombu u perspektivi. Ti ljudi ne da neće biti u prilici da otplaćuju rate kredita, oni neće biti u prilici da imaju krov nad glavom. Volela bih da neko od predstavnika srpske vlasti vlastan da odgovori na ovo pitanje dođe u Parlament, učini ga mestom dostojnim, ovo je jedino mesto gde se vlast i opozicija susreću, razmenjuju argumenti, pokušavajući u ovako ozbiljnim vremenima da pronađu rešenja za ugrožene, dakle, osnovne egzistencijalne potrebe građana
Bojim se, izražavam bojazan da se to danas i ovih dana neće desiti. Na listi prioriteta finansiranja proizvodnih investicija, kao najrizičnijih na samom je dnu. Kreditna politika je racionalna iz ugla bankarskog sektora, ali je pogubna za nerazvijeno društvo kakvo je srpsko. Svi ovi trendovi su pogoršani vlasničkom strukturom banaka. Strane banke su u maloj zemlji nedodirljive i mogu činiti šta im je volja. Prirodno je da inostrani vlasnici banaka ne osećaju odgovornost za domaću ekonomiju. Na kraju, što bi? Oni imaju obavezu prema sebi, je l'? Ali, opasno je da finansijski sistem male i nerazvijene zemlje bude dominantno u stranom vlasništvu!
Bankarstvo je krvotok privrednog sistema, a ne biznis kao svaki drugi i iz socijalističke krajnosti u kojoj je bankarski sistem bio potpuno podređen interesima privrede, otišlo se u drugu, još goru. Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja, koje su finansirale strane banke. Srbija će tek zažaliti što je pomogla da se uništi domaći bankarski sektor. To nije pitanje nostalgije, ukoliko bi nekom palo na pamet da to spočitava SRS, već ekonomske faktografije.
Potpuno sam svesna da sam vas, vrlo je moguće, preopteretila gomilom konkretnih podataka, ali naprosto mislim da je slika najjasnija onda kada imate konkretne podatke, kada su konkretni ekonomski pokazatelji, a ne samo izloženi politički stavovi oni koji mogu da se spočitaju kao frazeologija ili potpuna politička demagogija.
Ono što bih volela da citiram, pored mnogih stranih imena, jeste i ime uvažene gospođe Borke Vučić, koja je, složićete se, priznato ime u bankarskom svetu. Gospođa Vučić je potvrdila da u tim tokovima ima određenu reputaciju. Ona je žena koja je poslovala sa Rokfelerom i vrlo se uspešno nosila sa tim poslovima. Dakle, znači kada gospođa Vučić da određenu kvalifikaciju, to svakako ima određenu težinu. Između ostalog, ona kaže da strane banke rade po istim principima kao i domaće, pa ih u tom smislu ne možemo tretirati kao strane. Međutim, za razliku od domaćih, njihov interes nije ulaganje kapitala u srpsku privredu i njen razvoj, već isključivo prikupljanje sredstava od građana u cilju ostvarenja profita i njegovog transfera na račune u stranim zemljama.
Takođe, gospođa Vučić navodi da su strane banke veoma pragmatične prilikom poslovanje u našoj zemlji. One su ispunile zakonske limite u pogledu osnivačkih uloga i kapitala, požurile da što pre u poslovanju izvuku svoje uloge i da nastave da koriste sredstva mobilisana od strane naših građana i privrede, tako što ih ponovo plasiraju, istina, uz visoke kamate i druge troškove. Na taj način strane banke izbegavaju svaki rizik, jer im naši ljudi uglavnom otplatom obezbeđuju veoma visok nivo naplate odobrenih kredita. Da vas podsetim da kamate u Srbiji spadaju u red najviših kamatnih stopa u Evropi.
Važna je činjenica, takođe, prema izveštajima NBS, da u bankarskom sektoru značajan porast dobiti jeste u poslovanju. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da ta dobit odlazi centralama stranih banaka, ali to je osnovni moto dolaska stranih banaka u Srbiju.
Kada bi, da pretpostavljamo samo, taj iznos mogao da ostane u našoj zemlji, sasvim sigurno bi se smanjile kamate i drugi troškovi zaduživanja privrede i stanovništva. Poražavajući je primer izrabljivanja naše privrede i stanovništva, takođe, činjenica da mali grad kao što je Zrenjanin ima 30 banaka, a ni 10 zdravih preduzeća. Već pominjani najpoznatiji slovenački ekonomista dr Jože Mecinger iznosi kako se u ovoj oblasti primenjuju dvostruki standardi. On kaže da je uveren da su velike greške napravljene kada je prodata, primera radi, opet primer iz regiona, "Ljubljanska banak", što je bilo sasvim nepotrebno, jer su u razvijenim zemljama banke po pravilu u većinskom domaćem vlasništvu, a samo u istočnoevropskim zemljama u stranom. I to je dovoljan odgovor arhitekture sveta kojoj se mi približavamo.
S obzirom na to da smo, sa jedne strane, zaista ogorčeni protivnici neoliberalne politike i neoliberalne okupacije sveta, pa time spadamo i u one koji mogu da se svrstaju u red antiglobalista, da me ne biste pogrešno razumeli, globalizacija nije štetna u svim svojim oblicima i svim svojim vidovima, ali kada je reč o neoliberalnoj okupaciji potpuno je pogubna za ono što se zove život dostojan čoveka i to imamo prilike da vidimo, nobelovac koga SRS ume često da citira, Džozef Stiglec, može se reći da je jedna od vrednosnih pojava antiglobalističkog sveta, inače član Klintonovog kabineta, čovek koji je bio jedan od potpredsednika MMF-a, iznutra zna kako međunarodne finansijske institucije funkcionišu, između ostalog, kaže da Argentina ukazuje na opasnost te vrste, pričajući o ulozi stranih banaka u argentinskom kolapsu iz 2001. godine.
A, mi možemo da vidimo, kada je reč o zaduživanju i prezaduživanju u odnosu na međunarodne finansijske institucije, na primer iz hrvatskih izvora, kao i, recimo, na osnovu pisanja stranog časopisa „Ekonomist“, da je to realan scenario koji može da se projektuje za zemlje koje izlaze na ''dunavski tok''.
Između ostalog, kaže gospodin Stiglic da Argentina ukazuje na opasnost te vrste. Tamo je pre kolapsa 2001. godine domaće bankarstvo potpalo pod dominaciju banaka u stranom vlasništvu. Dok su te banke lako obezbeđivale novac multinacionalnim kompanijama, pa i velikim domaćim firmama, male i srednje kompanije su se žalile na otežani pristup kapitalu. Priznaćete da je ovo već viđena situacija. Odsustvo privrednog rasta, kojem je doprinelo odsustvo finansiranja, bio je ključni faktor za kolaps Argentine.
Izvinjavam se, gospođo Čomić, pretpostavljam da imam još šest minuta. Hvala.
Dakle, u svakom daljem zaduživanju naše zemlje čini se da će vrlo značajnu ulogu imati i ''dobronamerni'', međunarodni MMF. Kada smo već kod toga, nadam se da ću uspeti to da izgovorim u narednih sada već pet i po minuta, kako MMF i Svetska banka utiču na države dužnike i svetsku ekonomiju, a volim da pričam o konkretnim primerima, pokazuju i sledeći primeri. Ser Želimi, inače, piše – države koje su poslušale savete Svetske banke i MMF, žrtvovale su svoju prehrambenu poljoprivredu. One nisu više u stanju da se oslone na sopstvenu žetvu.
Zatim, profesor dr Emilija Vukadin piše o MMF, Svetskoj banci, drugim nadnacionalnim institucija, gde najrazvijenije zemlje centra, na čelu sa SAD, imaju najveći uticaj na odluke navedenih institucija, čija realizacija direktno utiče na sudbinu siromašnih zemalja iz zone periferije. Tokom poslednje decenije, to se ogleda u niskim cenama sirovina koje su glavni izvozni artikal nerazvijenih zemalja i u porastu kamata za četiri do šest puta na kredite koje one moraju da uzimaju od međunarodnih finansijskih institucija.
Takođe, gospodin Stiglic, koji je između ostalog bio i član veća ekonomskih savetnika i bivši glavni ekonomista Svetske banke, o radu MMF, bez obzira što se to ponekad čini da je jako ružno da se u ovakvim kategorijama piše o instituciji u kojoj ste radili, naprosto, čovek je okrenut nauci, naučnim dostignućima, posmatranju ekonomskih tokova i nuđenju konkretnih rešenja, kaže – odluke su bile donesene na bazi nečega što je izgledalo kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme, koja ponekad se činilo da jedva prikriva specijalne interese. Dakle, jačao je samo jedan recept, alternativna rešenja nisu tražena.
Problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su teški i MMF je često pozvan da pomogne u situaciji kada neko, kao što smo mi, pozvoni na uzbunu jer se nađe u prilici da ima ogroman, na primer, budžetski deficit, da neće moći da isprati ogromnu javnu potrošnju, a po pravilu, finansijska kriza kakva je ova sada, nezapamćena od 1929. godine, otvori, iznese na površinu, sve one nedostatke i sve propuste koje je izvršna vlast trebalo da uradi, a nije.
Lekovi MMF podbacivali su često, kako kaže nobelovac Stiglic, najčešće su bili manje uspešni nego što se to očekivalo. Politike MMF u smislu strukturalnog prilagođavanja, a sećate se da smo mi od 2000. godine pa naovamo dobili nekoliko kredita od strane međunarodnih finansijskih institucija za strukturalna prilagođavanja koje je i trebalo je da donesu reforme sistema, svedoci smo – nisu, dakle, politike dizajnirane da pomognu zemlji da se prilagodi krizama, kao i na trajne debalanse, vodile su gladi i neredima u mnogim zemljama.
Pa, kada rezultati nisu bili toliko porazni, čak i onda kada su uspevali da namaknu privremeno i neki rast, često su beneficije bile u potpunoj disproporciji u prilog onih dobrostojećih u zoni na dnu, suočene sa još većom stopom siromaštva.
Međutim, ono što je gospodina Stiglica zaprepastilo, kao čoveka koji je radio unutar sistema međunarodnih finansijskih institucija, jeste, zapravo, da se te politike, potpuno pogubne, koje bi dovele siromaštvo u zemlje koje bi pozajmljivale novac od međunarodnih finansijskih institucija, nikada nisu preispitivale, pogotovo od strane mnogih moćnika u MMF, tj. onih koji su donosili te kritične odluke. Njih su ljudi iz zemalja u razvoju često dovodili u pitanje, ali mnogi od njih su toliko bili zaplašeni od gubitka finansije podrške Međunarodnog fonda, tako da i nisu smeli najjasnije da artikulišu konkretne prigovore politici i ponašanju MMF u odnosu na zemlje koje nisu imale drugog izlaza osim podizanja, zaista, velikog broja kredita.
Ovim želim i da stanem u odbranu domaćih stručnjaka koji stidljivo, povremeno, na nekim mestima pokušavaju da upozore na ono što može da bude jedan od scenarija. Nadam se da će predstavnici srpske vlade preneti gde treba, jer nažalost, Vlada po ko zna koji put nije tu, da su ovo ipak konkretni podaci, da su se poslanici na današnji dan potrudili da pred sve vas konkretno i argumentovano iznesu dileme koje očekuju sve nas i izraze veliku zabrinutost za budućnost našeg naroda i naše države u ekonomskom i socijalnom smislu, a na prvom mestu, izraze potpunu sumnju u provedivost konvencija koje su preko potrebne državi Srbiji, naprosto, zato što ne postoje materijalno-tehnički, ljudski resursi da se ovo sprovede u delo i što nijedna od postojećih konvencija neće moći da se sprovede na teritoriji kosova i Metohije. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nama prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne.)

Zaključujem zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 15, 16. i 17. i tačkama od 28. do 43. dnevnog reda.

Prelazimo na 18. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O POLITIČKIM STRANKAMA (načelni pretres)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme rasprave, u načelu, za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave, a po poslaničkim grupama, sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa G17 Plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa Napred, Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori jednom do pet minuta, narodni poslanik Vladan Batić.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam Narodnu skupštinu da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Siniša Stamenković, Poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Aleksandra Janković, Poslaničku grupu Nova Srbija; narodni poslanik Zoran Šami, Poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica, narodna poslanica Marina Raguš, Poslaničku grupu SRS; narodni poslanik Vlatko Ratković, Poslaničku grupu ZES i narodni poslanik Nebojša Ranđelović, Poslaničku grupu LDP.

Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.

Da li želi reč predstavnik predlagača Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu?

Informacija i obaveštenje koje mi je predato kaže da je od 16.00 časova ministar u zgradi Narodne skupštine, tako da ga molim da uđe u salu, jer je tačka dnevnog reda otvorena.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?

Da li želi reč predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić? (Ne.)

Da li želi reč presednik Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.)

Da li narodni poslanici Zoran Krasić i Vjerica Radeta, koji su na sednici Odbora za pravosuđe i upravu izdvojili mišljenje o Predlogu zakona, žele da obrazlože izdvojeno mišljenje? Nažalost, oboje narodnih poslanika je isključeno sa sednice Narodne skupštine zbog nepoštovanja Poslovnika Narodne skupštine i odluka Administrativnog odbora.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Prijavu je predao narodni poslanik Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Postavio bih pitanje – zašto nema gospodina ministra, jer nema smisla da vodimo raspravu bez njegovog prisustva i bez obrazloženja predlagača zašto je ovakav zakon pred narodnim poslanicima.
Zahvaljujem na datoj reči, sačekaću gospodina ministra.

Da li narodni poslanik Nebojša Ranđelović želi da nastavi? Gospodin ministar je propustio svoj red i sačekaće da sasluša predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa, osim ako narodni poslanici izričito ne žele da čuju prvo ministra Milana Markovića? Žele.

Da li ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu želi reč? (Da.)

Izvinjavam se, došao sam pre dobrih 60 minuta, ali sam bio ovde, očigledno se nismo dobro razumeli u kom momentu treba da se uđe. Pretpostavljam da se takve greške neće ponavljati što više budemo dolazili u ovaj cenjeni dom.
Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, imam to zadovoljstvo da danas obrazlažem Predlog zakona o političkim strankama, u ime Vlade Republike Srbije. Ako dozvolite, ovo uvodno izlaganje ću pročitati, a nakon toga sam spreman da odgovaram na sva pitanja koja se postave.
Razlozi za donošenje novog zakona o političkim strankama leže u šarolikosti i međusobnoj neusklađenosti pravnog okvira koji danas u Republici Srbije uređuje ostvarivanje garantovane slobode političkog udruživanja.
Nasuprot savremenim ustavnim normama kojima se, u skladu sa najvišim međunarodnim standardima, jemči sloboda političkog udruživanja i priznaje uloga političkim strankama u političkom oblikovanju političke volje građana, ovu oblast još uvek uređuju dva u mnogo čemu prevaziđena zakona: Zakon o političkim organizacijama iz 1990. godine, donet kao republički propis, i Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije iz iste godine, donet na nekadašnjem saveznom nivou.
Činjenica da su važeći zakoni doneti pre bezmalo 20 godina, jasno upućuje na njihovu neusklađenost ne samo sa Ustavom Republike Srbije, već i sa većinom drugih propisa čije su odredbe povezano pitanje sa sadržinom ovih zakona, pre svega Zakonom o Ustavnom sudu, u delu koji se odnosi na zabranu rada političke stranke.
Uz navedeno, praksa je pokazala da zakoni sadrže niz neadekvatnih i nepotpunih rešenja, a zbog promenjenih društvenih okolnosti u periodu od njihovog donošenja i niz pravnih praznina, jer ne uređuju mnoga pitanja jednako značajna kako za obavljanje posla vođenja registra, tako i za ostvarivanje prava subjekata na koja se odnose.
Posledica ovakvog pravnog okvira je i to da isti registracioni organ vodi dve službene evidencije o političkim organizacijama: Registar političkih organizacija i Registar udruženja, društvenih organizacija i političkih organizacija.
Izuzetno jednostavan postupak za registraciju političke organizacije, nepostojanje mehanizama kojima se može utvrditi da li sve registrovane političke organizacije deluju, odnosno faktički postoje, kao i mnoga druga pitanja u vezi sa njihovim radom, imala su za posledicu da je danas u registre upisano ukupno 636 političkih organizacija, s tim što je u međuvremenu, na zahtev ovlašćenih lica, brisano 60 političkih organizacija, tako da trenutno aktivno vodimo u registru 576 političkih organizacija.
Uz ove, možemo navesti i niz drugih ne manje ozbiljnih razloga da se konačno, posle gotovo dve decenije od uvođenja višestranačkog sistema, donese novi zakon o političkim strankama i ova oblast uredi na savremenim osnovama, u skladu sa zahtevima iz ratifikovanog Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i drugih obavezujućih akata Saveta Evrope, uz eksplicitno propisivanje ograničenja u pogledu delovanja političke stranke, promovisanja transparentnosti u radu i obezbeđenje mehanizama za pouzdanost i tačnost registra, čime se ostvaruje suština političkog pluralizma i slobode udruživanja.
Važeći zakoni koji uređuju ovu oblasti, jedni su od najstarijih, budući da je najveći broj država u našem okruženju, ali i drugih evropskih zemalja, svoje propise o političkom organizovanju i udruživanju doneo nakon 2000. godine. Stoga je bilo moguće sagledati uporedno pravna rešenja i iskustvo iz prakse drugih zemalja, što je svakako doprinelo kvalitetnijim rešenjima u Predlogu zakona o političkim strankama.
Takođe, kao polazna osnova za pripremu ovog teksta uzet je Predlog zakona o političkim strankama iz 2003. godine, kao i kritike tog predloga koje su se čule u javnosti.
Ovaj predlog zakona je prošao sveobuhvatnu javnu raspravu u kojoj su, između ostalog, učestvovali predstavnici više od 20 političkih organizacija i uglavnom sve političke stranke koje imaju predstavnike u ovom parlamentu.
Zakonom se po prvi put na jedinstvenim osnovama, celovito, jasno i precizno uređuju uslovi za osnivanje političke stranke, njen pravni položaj, vođenje registra, prestanak političke stranke i sva druga pitanja značajna za njen rad. Pre svega, zakon uređuje postupak za registraciju političkih stranaka, koje će se ubuduće registrovati kod ministarstva nadležnog za poslove uprave. Kao najznačajnija novina u ovom delu, predloženo je da političku stranku, umesto do sada 100 punoletnih građana, mogu osnovati najmanje pet hiljada punoletnih poslovno sposobnih državljana Republike Srbije.
Prilikom predlaganja broja osnivača potrebnih za osnivanje političke stranke, imala su se u vidu uporedno pravna rešenja Austrije, Norveške, Finske, Španije, a predloženo je ono za koje smatramo da će dati potrebne rezultate i uozbiljiti političku scenu u Republici Srbiji. Kao izuzetak od ovog pravila, u kontekstu pozitivnih mera države prema pripadnicima nacionalnih manjina, predložen je znatno manji broj osnivača političke stranke nacionalne manjine, čiji se pojam, takođe, po prvi uređuje ovim zakonom, a to je 500 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije.
Mišljenja smo da će predloženo rešenje omogućiti sprovođenje dobre prakse za učešće nacionalnih manjina u političkom životu, koja je usvojena Kodeksom dobre prakse za političke stranke, Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1546 od 17. aprila 2007. godine.
Novina je i propisivanje da se politička stranka osniva na osnivačkoj skupštini, donošenjem osnivačkog akta, programa, statuta, izborom lica ovlašćenog za zastupanje političke stranke, a da sastavni deo osnivačkog akta čine, na zakonom propisani način, overene izjave osnivača o osnivanju političke stranke. Na ovaj način se obezbeđuje autentičnost datih izjava, otklanja mogućnost različitih zloupotreba, a pre svega kršenje Ustavom garantovanih prava na zaštitu podataka o ličnosti, slobodu mišljenja i izražavanja i slobodu udruživanja.
Takođe, nadležnom organu pružaju se relevantni dokazi na osnovu kojih se utvrđuje ispunjenost profesionalnih uslova za upis političke stranke u registar, što je u dosadašnjoj praksi predstavljalo značajan problem. Predloženim rešenjima koja, uređuju upis u registar, političkoj stranci se omogućava da se na brz i efikasan način rešenjem ministarstva upiše u registar. U ovom delu, po prvi put se uvodi novi institut obnove upisa u registar, koji ima za cilj da se subjekti na koje se zakon odnosi aktiviraju u pogledu ostvarivanja izvesnih ciljeva društvene politike i da kao ključna veza između građana i demokratske vlasti održe poverenje građana u politički sistem u celini, uz istovremeno obezbeđenje tačnosti i pouzdanosti registra.
S toga se predlaže da je politička stranka dužna da po isteku svake osme godine od dana upisa u registar podnese prijavu za obnovu upisa, uz koju podnosi izjave članova političke stranke o članstvu u političkoj stranci, koje sadrže overu potpisa najmanje u broju koji je bio potreban za osnivanje političke stranke upisane u registar. Kao podsticajna mera političkih stranaka u javnom životu, zakon predlaže jedan od izuzetaka od ove obaveze, tako da politička stranka ne podnosi prijavu za obnovu upisa u registar, ako su u propisanom roku kandidati koje je ona predložila samostalno ili u koaliciji političkih stranaka, učešćem na izborima za narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odnosno poslanike u skupštini autonomnih pokrajina dobili najmanje jedan mandat.
Uslovi za prestanak političke stranke izričito su i precizno definisani zakonom i ne ostavlja se prostor u upravnom organu za diskrecionu ocenu u pogledu njihovog nastupanja. Zakon po prvi put, pored opštih uslova, a to su kada organ utvrđen statutom donese odluku o prestanku, kada se politička stranka spoji sa drugom ili drugim političkim strankama i kada Ustavni sud zabranio rad, propisuje da politička stranka prestaje da postoji i briše se iz registra ako ne podnese prijavu za obnovu upisa političke stranke u registar, a nadležni organ utvrdi da kandidati koje je ona predložila samostalno ili u koaliciji političkih stranaka u zakonskom roku nisu dobili nijedan mandat u propisanim predstavničkim telima.
Saglasno legitimnom pravu države iz člana 11. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 22. stav 2. Međunarodnog pakta o građanskim političkim pravima, kao i obavezujućim aktima o ograničenjima u pogledu političkog udruživanja u državama članicama Saveta Evrope, predviđeni su uslovi i nadležni organi za zabranu rada političke stranke. Predloženo je da o zabrani rada političke stranke odlučuje Ustavni sud i to samo Ustavom i Zakonom o političkim strankama u utvrđenim slučajevima.
Imajući u vidu značaj navedenih novina, predvideli smo prelazni period od šest meseci u kome je političkim organizacijama ostavljen rok da usklade svoj statut i druge opšte akte sa odredbama ovog zakona i podnesu prijavu za upis u registar. Političke stranke koje u tzv. postupku preregistracije ne postupe na ovaj način gube status pravnog lica i brišu se iz registra. Kao što se vidi, Zakonom o političkim strankama, čije donošenje predlažemo, obezbeđuje se puna sloboda političkog udruživanja saglasno odredbama Ustava, ali se istovremeno otklanjanjem postojećih zakonskih praznina i neusaglašenosti stvaraju pretpostavke za odgovorno postupanje političkih stranaka i mogućnosti da nadležni državni organi u ovoj oblasti vrše svoja ovlašćenja.
Stoga se s pravom očekuje da će donošenje i primena ovog zakona unaprediti položaj političkih stranaka i aktivirati ih u pogledu ostvarivanja svojih ciljeva, što je preduslov od poverenja građana u politički sistem u celini, a time se, u krajnjem slučaju, obezbeđuje i opšti interes, budući da političke stranke demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešćem na izborima kasnije ostvaruju pravo da učestvuju u vlasti, odnosno da kreiraju politiku države i lokalnih zajednica.
Poštovani narodni poslanici, ovaj predlog zakona je osnovni, temeljni, koji bi trebalo u budućnosti da uspostavi jedan drugačiji politički okvir u kome će postojati političke stranke i u kojima će one delovati. Ukoliko ovaj predlog zakona bude usvojen i ukoliko prvi efekti ovog zakona budu onakvi kakvi se očekuju, vrlo brzo ćemo moći da pristupimo promenama izbornih zakona koje će političkim strankama omogućiti poseban status u izbornim procesima, što će uštedeti znatnu energiju i, pre svega, novac poreskih obveznika pri svakim kandidovanjima, bez obzira da li su u pitanju predsednički, republički ili lokalni izbori.
S druge strane, ukoliko ovaj zakon postigne efekte koje od njega očekujemo, mnogo lakše će biti novim zakonom o finansiranju političkih stranaka uspostaviti delotvornu kontrolu rada i materijalnog poslovanja političkih stranaka, s obzirom na to da će se zakon primenjivati na najmanje desetostruko manji broj subjekata nego što je to u ovom slučaju. Svakako mislim da usvajanjem ovog zakona u oblasti političkog organizovanja uspostavljamo jedan moderan i savremeni, pre svega, jedan sistem koji je u potpunosti primeren okolnostima u kojima se Srbija danas nalazi. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe LDP.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, slušao sam pažljivo gospodina ministra i pažljivo sam saslušao razloge za ovakav zakon, razumni su, logični i treba ih uvažiti i prihvatiti. Izdvojio sam dva, zameniti prevaziđene zakone, to je u redu, naravno, još jedan, a to je posledica logičnog donošenja ovakvog zakona, ispraviti podatke u registru koji ne odgovaraju stvarnom stanju, jer kako gospodin ministar reče, preko šeststo prijavljenih partija i političkih organizacija trenutno je registrovano.
Kako je Vlada nameravala da ostvari ove ciljeve? Rekao bih jednim lošim zakonom. Naravno, nije prvi put da se u ovoj skupštini izglasavaju i usvajaju loši i neprimenljivi zakoni.
Setite se Zakona o krivičnom postupku i još nekih zakona koje smo izglasali, a ne možemo da ih primenjujemo, ne zato što ne umemo, nego zato što je takva situacija u našem zakonodavstvu. Može da se desi da još jedan loš zakon unese pometnju u ionako komplikovanu političku situaciju u Srbiji.
Ako dozvolite, sada bih zašao u meritum, odnosno postavio neka pitanja u vezi nekih članova koji su sastavni deo ovog predloga zakona. Ovim zakonom uređuje se osnivanje i pravni položaj političkih stranaka, upis i brisanje iz registar, prestanak političkih stranaka i druga pitanja značajna za rad političkih stranaka, kaže se u članu 1. ovog zakona. Dakle, član 1. nam kaže da je ovo jedan od sistemskih zakona, jedan od najvažnijih za funkcionisanje političkog sistema Republike Srbije.
Sada bih se zadržao na članu 4. i tražio neka objašnjenja.
U stavu 2. kaže se: ''Delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka,'' legitimno, u redu, ne bi valjalo da drugačije stoji, ''i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava'' itd. U obrazloženju zakona nisam našao šta tačno znači ''narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije.'' Ozbiljno pitanje bez ozbiljnog pitanja predlagača.
U stavu 3. ovog člana kaže se: ''Politička stranka ne može neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.'' Zamolio bih predlagače da pogledaju član 102. Ustava Republike Srbije koji strankama baš daje ovo pravo, a da ne pominjem da je taj član u suprotnosti sa članom 5. Ustava, jer je sam Ustav, a to sam već više puta istakao u ovoj skupštini antinomičan, odnosno njegove norme su u suprotnosti same sa sobom. Šta to znači – ''Politička stranka ne može neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi,'' kada postoji ustavna mogućnost da se mandati povere političkim partijama, odnosno da poslanici nisu vlasnici svojih mandata?
Dalje, zadržao bih se na članu 8. Kako se osnivaju političke partije?
– Politička partija mora obznaniti putem štampe svoj postanak, svoje uređenje i svoje predstavništvo, upravu. To važi i za svaku izmenu i dopunu. Liberalna odredba da slobodoumnije i slobodnije ne može da bude. Nažalost, pročitao sam član 37. Zakona o javnim zborovima i udruženjima iz 1891. godine.
Da li nam je 120 godina bilo potrebno da se naučimo slobodi, liberalizmu i demokratiji ili je nužno da se članom 8. skrnave građanska prav u Republici Srbiji? Pomenuo bih, ovakav liberalni pristup nije doveo do haosa u političkom životu Srbije, jer je tada 1891. godine mogao ko hoće, kad hoće i kako hoće da osnuje političku partiju, a u Srbiji ih je bilo samo tri.
Očigledno da u našem društvu nešto drugo fali, nešto drugo nedostaje, a ne dobar propis koji će ograničiti mogućnost stvaranja ogromnog broja političkih partija.
Sada bih se zadržao na čl. 13. i 14. Predloga zakona.
U članu 13. stoji: ''Program političke stranke sadrži opis političkih načela, ciljeva i vrednosti za koje se politička stranka zalaže.''
Statut političke stranke, član 14, predviđa da se u njemu nalaze programi i ciljevi, odnosno programski ciljevi. Ako se neka partija opredeli da njen statut, što je pravno moguće, sublimira i programska načela, odnosno u isto vreme da bude i statut i program – da li će ministarstvo odbiti da takvu partiju upiše u registar, odnosno da li takva partija neće moći da bude registrovana? U ovom predlogu zakona to ne stoji.
Član 16 – Dostupnost podataka, programa, statuta i drugih opštih akata političke stranke, kaže: ''Politička stranka je dužna da učini javno dostupnim putem interneta osnivački akt, lična imena osnivača'' itd. itd. Šta, ako se na jugu Srbije, pouzdano znam da u nekim mestima nema internet provajdera, nema pristupa internetu, odnosno 5.000 građana reši da osnuje političku partiju?! Hoće li njihova nemogućnost da se posluže savremenim tehničkim sredstvima biti razlog da takva partija ne može da se registruje? Koliko znam i koliko me moje pravničko znanje služi – javnost podataka se podrazumeva time da je dovoljno da dokument gde je neka partija, organizacija, udruženje ili bilo ko bude registrovan, bude dostupno javnosti. Koga interesuje neka ide pa neka gleda registar.
Pitanje je zbog čega se na taj način članom 16. krše građanska prava?
Član 17. neću citirati već samo zadnji stav, gde se kaže: ''Evidenciju o organizacionim jedinicama po teritorijalnom principu političkih stranka vodi Ministarstvo, na način koji bliže uređuje ministar.''
Zbog čega ovoliko mešanje države u ovu materiju?
Naziv i skraćeni nazivi političkih stranaka, odnosno ''Naziv političke stranke'', stoji u stavu 1. ovog člana, ''mora biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.''
Meni je žao što je, zbog onoga što stoji u Ustavu, ovaj član morao da bude ovakav, jer nam je Ustav faličan, loš, teško primenjiv. Nažalost, samo su predstavnici Liberalno demokratske partije govorili o tome. Svi ostali su se zalagali za takav, loš, Ustav, a sada imaju probleme sa njim.
Zbog toga što su takva ustavna rešenja, takav nam je i član 18.
Da se podsetimo kako je donošen ''Vidovdanski ustav''. Ne bi bio izglasan da nije bilo glasova ''Džemijeta, koji su uglavnom činili albanski begovi – da je Pašić bio tako krut i da Džemijet, zbog toga što se ne može prevesti na srpski jezik i što se ne može napisati ćirilicom, nije bio registrovan kao politička partija ne bi bilo ''Vidovdanskog ustava.'' Nažalost, u današnjoj zemlji Srbiji, situacija je sasvim drugačija.
Član 21. kaže: ''Politička stranka vodi evidenciju o svojim članovima koja obavezno sadrži: lično ime i ime jednog od roditelja, prebivalište i adresu i jedinstveni matični broj građana...'' Zbog čega ova odredba? Naime, za identifikovanje dovoljan je samo jedinstveni matični broj građana. Da li je i to neophodno? Šta ako partija ima značajne članove, za koje ne želi da se zna da su članovi te partije? Druga je stvar sa onima kojima je zakonom i ostalim normativnim aktima zabranjeno da budu članovi političkih partija, ali to ne treba da se tiče normative koju sadrži ovaj zakon.
Takođe, član 26, tiče se osnivanja političke partije. Pominje se upravni postupak, dakle, način da se dođe do svojih prava, ako ministar, odnosno nadležni organ ne izvrši upis u registar. Ne bih se vraćao na zakon iz 1891. godine, citirajući ga malopre, bio sam sasvim i dovoljno jasan.
Na kraju, zadržao bih se na poslednjih nekoliko članova.
Najpre – regulativa, odnosno deo materije koji se tiče zabrane rada političkih stranaka, član 37.
''O zabrani rada političke stranke odlučuje Ustavni sud.''
U stavu 2. kaže: ''Zabraniće se rad političkoj stranci čije je delovanje suprotno članu 4. stav 2. ovog zakona ili koja se udruži...'' itd.
Ako je već za to nadležan Ustavni sud, zašto se predlagač, odnosno u narednom koraku zakonodavac mešaju u sudsku vlast? Pustite Ustavni sud neka radi shodno svojim pravilima i shodno ubeđenju sudija Ustavnog suda.
Ovo što sam naveo vezano za član 37. odnosi se i na član 38 – koji se, takođe, tiče zabrane političkih partija.
I, na kraju – Nadležnost za vršenje nadzora, kaže:
''Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove uprave.
Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko uprave inspekcije.''
Zamolio bih gospodina ministra da nam objasni šta se podrazumeva pod nadzorom, kako će se on vršiti? U obrazloženju, na strani 20. ovog materijala koji smo dobili, nije dato detaljno objašnjenje kako će se vršiti nadzor i koji su sve atributi nadzora koje sam do sada pominjao, odnosno kako će se nadzirati rad političkih stranaka.
Iskoristio sam 12 minuta, zamoliću da mi omogućite da ostatak vremena iskoristim prilikom završne reči. Hvala na pažnji. (Aplauz.)