Narodni poslanik Jovan Damjanović podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 4. doda novi član 4a.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Elena Božić-Talijan podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 4. doda novi član 4a.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Milorad Buha podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 4. doda novi član 4a.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandmane, koji su prema oceni Zakonodavnog odbora po svoj sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Vjerica Radeta, Nikola Savić, Gordana Paunović-Milosavljević, Vitomir Plužarević, Ljubiša Petković, Zoran Popović, Dobrislav Prelić, Gordana Pop-Lazić, Milan Nikolić, Marina Raguš, Sreto Perić i Milovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandmane, koji su prema oceni Zakonodavnog odbora po svoj sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Milan Veselinović, Slobodan Vuković, Jadranko Vuković, Marina Toman, Lidija Vukićević, Srboljub Živanović, Nikola Žutić i Dragan Živkov.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Marina Raguš.

Nisam bila dovoljno brza da me uočite, ali nema veze, koristim vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS. S tim u vezi, jako je važno da kažem o čemu je reč u članu 5. Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. To je baš pod naslovom Poslovi Fonda, sredstva i namena sredstava Fonda.
Moje izlaganje je najviše pažnje skrenulo upravo na ovaj deo, za koji smatramo da je od izuzetnog značaja, jer na kraju govori o tome na koji način će biti sprovodljivo sve ono što jeste nadležnost Fonda za razvoj.
Između ostalog, kaže se: "Fond obavlja poslove koji se odnose na: 1) odobravanje kredita; 2) izdavanje garancija; 3) kupovinu hartija od vrednosti; 4) druge poslove u ime i za račun Republike Srbije, u skladu sa zakonom. Stručne i finansijsko-tehničke poslove u Fondu obavljaju zaposleni u Fondu, u skladu sa statutom Fonda. Zaposleni u Fondu imaju prava i obaveze u skladu sa Zakonom o radu i kolektivnim ugovorom."
Amandmanom na član 5. stav 1. tačka 4) predvideli smo, u smislu pravno-tehničke korekcije, da se posle reči "drugi" dodaju reči "organizacione, pravne, privredne i finansijske".
Eto prilike da zapravo nastavimo obrazlaganje povodom amandmana koje moje kolege ne mogu da prestave, a tiče se Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Zahvaljujući materijalu koji je za ovo zasedanje pripremio gospodin Milorad Buha, čini mi se da će građanima Srbije ipak biti jasnija slika koliko je zapravo Fond za razvoj u prethodnom zakonskom predlogu uspeo da ispuni sve ono što je bila nadležnost Fonda za razvoj, da li je put koji je odabran kao put razvoja Republike Srbije ispravan put.
Može se reći da je ova kriza na površinu iznela sve one oblasti koje nisu bile dodirnute reformama. Mi smo izneli podatke da to što se nije krenulo reformskim putem zaista jeste odstupanje od izbornih obećanja septembra 1999. godine, da se zapravo kupovao socijalni i politički mir, odnosno politički stabilna vlast, da se najčešće finansirala državna i paradržavna struktura u kontekstu agencija, da se nije radilo na oživljavanju privrede, koja je trebalo da nosi period kakav je ovaj.
Odgovorna vlast i oni koji potpisuju monetarno-kreditnu politiku i finansijsku stabilnost jedne zemlje trebalo bi da imaju odgovorne projekcije, pa da rade na razvoju privrede u kontekstu perioda kakav je sada, jer efekte finansijske krize osećamo svakodnevno. Skoro da nema porodice u Srbiji koja neće biti dotaknuta efektima finansijske krize.
Ono što gospodin Buha smatra, a trudim se da to prestavim na najbolji mogući način, doktrinom koja je bila primenjena u slučaju prethodnih zakonskih rešenja kada je Fond za razvoj u pitanju, a posebno kada je reč o sprovođenju ekonomske politike u najširem smislu te reči... Naše političko uverenje je da smo mi do sada, odnosno oni koji su potpisali sprovođenje ekonomsko-finansijske doktrine EU, samo ispunjavali određene zahteve i naloge od strane briselske administracije.
Ona se sastojala u sledećem: gašenje i likvidacija domaćih banaka, ubrzano dovođenje velikih banaka iz EU, ubrzana privatizacija privrednih društava, liberalizacija uvoza uz smanjenje carinskih stopa, restriktivna monetarna politika sa kursom domaće valute koji destimuliše izvoznike, čime se stvaraju preduslovi za ogroman deficit u spoljnotrgovinskom poslovanju (a to je jedna od tačaka ovog dnevnog reda), gašenje domaćih trgovinskih lanaca i otvaranje tržišta za ulazak velikih trgovinskih lanaca iz EU sa stranom robom, bez ugovorenih odredaba koje bi vezale trgovce za adekvatno učešće domaćih proizvoda u prometu robe.
Takođe, monopolizacija tržišta i onemogućavanje tržišne utakmice od strane drugih tržišnih aktera, recimo, duvanska industrija, proizvodnja, prodaja cementa i slično. Pre nekoliko dana smo govorili i o ukrupnjavanju kapitala u određenim rukama, kroz primere koji možda nisu bliski ovoj temi, ali u širem kontekstu mogu značiti Fond za razvoj, ne bih da ponavljam.
Recimo, jednostrana primena Trgovinskog sporazuma sa EU de fakto znači gubitak za srpsku privredu od 267.000.000 evra, i to ne prema računici SRS, nego prema izjavi ministra finansija od 6. decembra prošle godine da srpska privreda može da gubi upravo tu cifru jednostranom primenom Trgovinskog sporazuma i da je preporuka još tada bila da se pričeka sa primenom tog sporazuma.
Kome on najviše koristi? Mi mislimo - monopolistima. Sam uvid na sajt Miškovićeve "Delte", u to čime se bavi preduzeće "Delta", može da posvedoči o tome da ova jednostrana primena Trgovinskog sporazuma odgovara monopolistima kakav je gospodin Mišković. Uostalom, i on je pre izvesnog vremena potvrdio da je to tačno.
Takođe, smanjenje državne pomoći, subvencija za važne privredne grane (metalski kompleks, hemijska industrija, drvno-prerađivački kompleks i drugi); marginalizacija svih domaćih investicionih fondova, pa time i Fonda za razvoj. Objasniću to kasnije kroz konkretne finansijske pokazatelje. Takođe, usmeravanje privrednih subjekata na bankarski sistem i skupe bankarske kredite, uz kamatne stope od preko 20%, umesto da se privredi putem Fonda za razvoj obezbede beneficirani kreditni aranžmani sa kamatnim stopama koje su ispod nivoa inflacije. Zatim, partizacija državne uprave i birokratizacija državnog aparata. Da ponovim, prema rečima gospodina Dinkića, 2000. godine je administracija brojala 8.000 zaposlenih, a sada 28.000. O tome govore finansijski i ekonomski eksperti koji bi trebalo da budu nezavisni. Nekoliko imena smo navodili svih ovih dana dok smo se bavili ekonomskom politikom, Fondom za razvoj, privrednim komorama, spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Ono što bi takođe trebalo da bude značajno, a jeste ispunjenje standarda koji su naloženi od strane EU, jeste visoka referentna kamatna stopa, kao i bazna stopa kamatne i kreditne politike, kupovina i monopolizacija javnih preduzeća i državnih institucija, deficitarno finansiranje budžeta Fonda za PIO, zdravstvenog osiguranja.
Tu su i ostali oblici potpuno neprihvatljivih monetarnih i finansijskih, privrednih i kreditnih mera, a mi smo dotakli samo neke ekonomske pokazatelje koji svedoče o tome da je Fond za razvoj do sada ipak bio marginalizovan. Mislimo da je time naneta ogromna šteta privrednim subjektima, koji su izgubili sigurnog i jeftinog finansijera.
Skoro potpuno neprihvatljivo, da nije tužno bilo bi smešno, izgledaju odredbe zakona koje govore o Fondu kao nosiocu privrednog razvoja, u ovim okolnostima i sa prethodnim iskustvom; o finansijskoj instituciji koja podstiče razvoj malih i srednjih preduzeća (o njima smo malopre govorili); podstiče zapošljavanje i slično. Stvarni život, zapravo, demantuje ovo o čemu je reč.
Dakle, akteri finansijske vlasti (naše uverenje je takvo, da nije tako verovatno bi sasvim drugačije izgledala ta slika) vrlo su svesno kršili odredbe sledećih zakona i drugih podzakonskih akata, te dolazimo na teren vrlo konkretnih i neumitnih brojki.
Članom 4. Zakona o Fondu za razvoj, dakle, pričamo o prethodnom zakonskom rešenju, koje se suštinski nije puno promenilo, predviđeno je da će ukupna sredstva koja će se podeliti biti u nivou 1,5% domaćeg proizvoda ostvarenog u prethodnoj godini. Naprosto, samo da vidimo kako je to prethodno zakonsko rešenje istog fonda izgledalo kroz određene finansijske pokazatelje. Dakle, samo da podsetimo, sredstva Fonda su se, prema tadašnjem zakonskom rešenju, obezbeđivala iz vlastitih sredstava, budžetskih sredstava, donacija i slično. Koliko je stvarno obezbeđeno? Podaci za period od 2007. do 2009. godine govore o tome da je ovaj fond bio svesno zapostavljen i marginalizovan.
Dakle, u 2007. godini sopstvena sredstva Fonda su iznosila četrnaest milijardi dinara, budžetska dve milijarde, ukupno je realizovano šesnaest milijardi dinara. Ukupna sredstva predviđena zakonom, dakle to je bilo zakonski propisana norma, 1,5% bruto domaćeg proizvoda - oko 36.000.000.000 dinara. Dakle, ovaj raspon između 36.000.000.000 dinara i 16.000.000.000 ukupno realizovanih sredstava dovoljno govori. Godine 2008. sedam milijardi su bila sopstvena sredstva Fonda, budžetska sredstva 2.780.000.000, ukupno realizovana sredstva su bila 9.780.000.000 dinara. Sredstva predviđena zakonom, dakle, to je bila obaveza, ne mogućnost biranja, 1,5% bruto domaćeg proizvoda, bila su precizno 41.100.000.000 dinara. Za 2009. godinu, prema tom zakonskom rešenju, koje važi dok se ne usvoji ovaj predlog zakona, predviđena su takođe sopstvena sredstva – jedanaest milijardi, budžetska sredstva – 3.100.000.000, a ukupno sredstva predviđena zakonom, premda 2009. godina teče – 144,5 milijardi dinara. Dakle, samo podaci, da ne uzimamo 2009. godinu jer je očigledno da dolazi do značajnih pomeranja, iz 2007. i 2008. godine jesu slika odnosa Vlade prema Fondu za razvoj, a samim tim prema razvoju države Srbije.
Ovi podaci nedvosmisleno pokazuju da je u Fond za razvoj ulagano nekoliko puta manje nego što je bilo precizno određeno odredbama prethodnog zakona.
Takođe, članom 61. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se oko 50% sredstava od prodaje kapitala preduzeća izdvoji za finansiranje, restrukturiranje i podsticanje privrednog razvoja. Nacionalnom strategijom privrednog razvoja za period od 2006. do 2012. godine planirana su ogromna sredstva za ubrzani privredni razvoj, povećanje bruto domaćeg proizvoda sa velikim učešćem realne privrede. Sredstva za ubrzani privredni razvoj biće obezbeđena iz sledećih izvora: opet budžeta, sredstava Fonda za razvoj, privatizacionih prihoda, bankarskih sredstava, ino-kredita, kreditnih sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, donacija i drugih izvora.
Rast privrede u periodu od 2006. do 2012. godine (reč je, dakle, o strategiji privrednog razvoja) planiran je u rasponu od 6,5 do 12%. To bi otprilike, poređenja radi, predstavljalo sam vrh svetske privrede i svetske ekonomije.
Dakle, iz ovih navedenih podataka vrlo jasno se vide, na prvom mestu, odstupanja od zakonskih odredaba. Možda je najblaže rečeno da je ovo u potpunosti neprihvatljivo, kada je reč o Fondu za razvoj, ali politički je potpuno neshvatljivo da neko ko garantuje razvoj privrede države Srbije, pogotovo u smislu ublažavanja efekata finansijske krize, potpisuje odstupanje od zakonom predviđenih normi. S tim u vezi, kada vidimo kakva je bila sudbina Fonda za razvoj, po starom zakonu koji je još uvek na snazi, zaista nam nije jasno kakva će biti dalja sudbina Fonda za razvoj. Dakle, postupajući po instrukcijama, očigledno, finansijskih institucija, arhitekte monetarno-kreditne i finansijske politike u Srbiji su vrlo svesno kršile zakonske odredbe. Sredstva koja su morali da plasiraju u Fond za razvoj usmeravali su u budžet i fondove koji su značili socijalni, pa samim tim i politički mir, dakle, na prvom mestu javnu potrošnju.
Najavljivane strukturne reforme u privredi su izostale. Privreda je uglavnom privatizovana. Sredstva koja su naplaćena u postupku privatizacije morala su da budu usmerena u otvaranje novih malih i srednjih privrednih društava. To je delokrug oblasti Fonda za razvoj. Finansiranje, zapošljavanje i samozapošljavanje je takođe jedna od oblasti Fonda za razvoj, kao i razvoj preduzetništva malih kućnih kooperativa i sličnih organizacionih oblika koji daju najbolje rezultate u ovakvoj privredi, u ovakvom ekonomskom momentu.
Ono što možemo da konstatujemo (pretpostavljam, nažalost, da se sa tom tužnom i za građane Srbije brutalnom činjenicom svi slažemo) jeste da je privatizacijom prodat kapital preduzeća koji su stvarale generacije, da privatizacioni fondovi... Mi smo tražili nekoliko puta, kao Poslanički klub SRS, da nam se da precizan podatak gde su usmerena sredstva iz privatizacionih fondova, naravno poštujući zakonsku obavezu da Fond za razvoj koristi upravo ove fondove, ali ono što jesu podaci o privatizacionim prihodima takođe najbolje govori o razmeri propale privatizacije.
U postupku privatizacije (ovo su podaci do kojih je došao kolega Milorad Buha) putem Agencije za privatizaciju prodato je oko 1.900 preduzeća, a ostvarena su sledeća privatizaciona sredstva: 2.400.000.000 evra vrednost kapitala, 1.450.000.000 evra kroz investicioni program i 320.000.000 evra za socijalni program. Fond za razvoj je u celom periodu privatizacije bio samo sporedni akter privrednog razvoja, sa malim i vrlo oskudnim sredstvima s obzirom na oblast delovanja.
Takođe, ono što se neminovno i logično nameće kao pitanje jeste koja je svrha donošenja ovog zakona kada ni ovaj prethodni, koji po samoj konstrukciji nije bio loš, nije sprovođen u praksi. Odnosno, kao što smo videli na osnovu konkretnih ekonomskih podataka, čak je dolazilo do odstupanja onoga što je zakonska obaveza, a to je ulivanje sredstava u iznosu od 1,5% bruto domaćeg proizvoda.
Nažalost, vi niste osoba koja je vlasna da odgovori na sva ova pitanja koja mi ovom prilikom postavljamo i zaista je nečuveno što ministar ekonomije i regionalnog razvoja ovom prilikom nije tu. Ovo je vrlo značajna rasprava u pojedinostima. Neki ljudi su se ipak potrudili da daju sve od sebe i da učine ovu raspravu što kvalitetnijom, ali smo uskratili građanima Srbije, narodu Srbije, koji je vrlo uplašen za svoju ekonomsku i finansijsku budućnost, makar poruke, makar raspravu koja bi trebalo da stvori jasnu sliku Srbije u drugoj polovini 2009. godine, kada se inače i očekuje najjači udar svetske finansijske krize. Hvala.

Na član 5. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Sulejman Spaho i Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Todorović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Aćimović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Jorgovanka Tabaković.

Podnela sam amandman na član 7. u kojem je ovim zakonom onemogućeno državi da preko kredita i garancija iz sredstava Fonda vrši bilo kakvo ulaganje u svoja javna preduzeća ili zaostala društvena.
Pozvala sam se na ustavnu ravnopravnost svojina, ali definisanoj u odeljku koji tretira ekonomsko uređenje, i Vlada je pokušala da ospori moju argumentaciju, da ovim uvodi neravnopravnost među svojinama koja nije ustavna, time što mi je rekla da član 82. definiše uređenje i da je eventualno trebalo da se pozovem na član 86, što apsolutno nije tačno, jer član 86, da, nosi naslov Ravnopravnost svojine, a u stavu 1. u zaključnoj rečenici daje suštinu tog člana Ustava, gde kaže da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.
Amandman koji sam podnela u ime SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo nije imao za cilj da obezbedi pravnu zaštitu ni javne ni društvene svojine, već da obezbedi ravnopravni pristup podsticajnim sredstvima, kreditima i garancijama. Upravo zato sam se pozvala na član 82. Ustava.
To govori samo o načinu na koji tumačite Ustav, iz ugla koji vama odgovara. S druge strane, govori o nedoslednosti Vlade, koja je u istom ovom sastavu sredstvima budžeta vršila dokapitalizaciju "Komercijalne banke", koja je budžetskim sredstvima pokrivala gubitke u Poštanskoj štedionici (i to u dva navrata) koje su načinili kadrovi od kojih su neki još uvek u zatvoru, a neki se sa slobode brane za zloupotrebu javnih sredstava.
U vreme ekonomske krize davati obrazloženje da ne može da se ulaže u javna preduzeća, potpuno je smešno i neodgovorno, kada sve vlade na koje želite da ličite rade upravo suprotno.
Ono što je od skorih primera vidljivo i govori u prilog vašoj nedoslednosti je to da smo zbog odgovora na finansijsku krizu prilikom donošenja Zakona o agenciji za osiguranje depozita dali Vladi pravo da na osnovu mišljenja Narodne banke (koja je nezaobilazna, ne zato što vodi računa o interesima građana ili što sprovodi ekonomsku politiku Vlade, već iz potpuno suprotnih razloga) ulazi u vlasništvo banaka gde država nema akcije, a sa obrazloženjem da ako one remete finansijsku stabilnost na tržištu, država može sve.
Znači, država se pojavljuje kao vlasnik tamo gde, navodno, njoj odgovara. Taj interes države je u ovom slučaju potpuno suprotstavljen interesima građana koji su zaposleni u tim javnim preduzećima i gde bi bilo potpuno korisno i opravdano ponekad intervenisati podsticajnim sredstvima.
Nedopustivo je da se državom predstavljaju pojedinci koji ovakve amandmane odbijaju i donose zakonska rešenja iz interesa koji su u ovom trenutku znani njima, a kod nas stvaraju opravdanu sumnju u zloupotrebu javnog interesa i u to da rade ne u korist ovih građana nego nekih drugih.
Iskoristiću priliku, dok govorim o ovom amandmanu, samo da kažem: jedini test koji govori o stručnosti onog ko radi u Garancijskom fondu ili Fondu za razvoj je to da li su naplaćene garancije ili krediti koje daje neka finansijska institucija. To što će na teret Garancijskog fonda, a sada Fonda za razvoj, pasti garancije preko dve milijarde jeste najbolji test stručnosti ovih ljudi koji su u njemu radili. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Branimir Đokić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Marina Raguš.

Opet nisam bila dovoljno brza, ali pošto govorim o amandmanima na ovaj predlog zakona koje su moje kolege napravile, osvrnuću se na član 8. i član 9. Zbog javnosti u Srbiji vrlo je važno da kažemo na šta se odnose ovi članovi.
Član 8: "Fond je dužan da održava osnovni kapital u iznosu od najmanje pet miliona evra radi stabilnog i sigurnog poslovanja."
Član 9: "Fondu se mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije. Dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja."
Član 10: "Sredstva Fonda koriste se u skladu sa zakonom, statutom i godišnjim programom rada Fonda."
Bilo je neophodno da saznamo koji je to godišnji program rada Fonda, koja je finansijska konstrukcija i koje institucije se imaju u vidu kada je reč o punjenju budžeta. Zašto? Zato što mislimo da će u svetu zbog finansijske krize zaista postojati ogromni problemi.
Ovo mogu zaista da pričam zbog građana Srbije, shvatajući da niste nadležni da odgovorite na veliki broj pitanja koja se na osnovu ovog zakona pojavljuju. Nažalost, gospodin Dinkić nije prisutan. Skoro da mu je to postao manir. Ne mogu da utvrdim ko je odgovoran za takvu situaciju. Ne želim da pretpostavljam, želim samo da baratam konkretnim činjenicama. Nadam se da će u nekom narednom periodu biti ipak više smisla za organizaciju ovakvih rasprava i da će nadležni ministri biti u situaciji da odgovore na ovako važnu raspravu kao što je ova rasprava u pojedinostima.
Ono što bi takođe trebalo da se kaže, a na osnovu mnogih analiza i anketa, jeste šta je ono što građani misle u odnosu na sam rad Vlade, pa tako i u odnosu na Fond za razvoj, odnosno ekonomsku stabilnost. Vrlo je značajno da se zna, na osnovu istraživanja Međunarodnog republikanskog instituta, da 56% građana misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je zaista vrlo značajan procenat. Ovo je istraživanje koje je radio Međunarodni republikanski institut, ne SRS.
Takođe, ono što je vrlo značajno da se ovde pomene jeste ono što je građane Srbije najviše interesovalo, a nisu imali prilike da čuju (ovo je takođe jedan od primera da kada govorimo o ovako važnim zakonskim predlozima nadležnih ministara nema), jer građani Srbije očekuju da Vlada najviše mora da se bavi nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom.
Možda bi svaka rasprava o ovakvim ili sličnim temama trebalo da počne samo sa jednim pitanjem – kada će građani Srbije imati uvid na koji način i na šta se troše njihove pare, kada će Srbija, kada će parlament države Srbije da dobije završni račun? To bi možda trebalo da bude jedino pitanje, koje svih 250 poslanika treba da postave prvo sami sebi, a onda svi mi pred građane Srbije.
Nedopustivo je, i priznaćete da je potpuno u disbalansu sa praksom ozbiljnih država, da poreski obveznici, koji na osnovu odluka državnog aparata plaćaju ogromna sredstva i pune budžet Srbije, ne znaju gde se ta sredstva troše zato što neko direktno krši ono što je zakonska obaveza, a to je transparentnost u poslovanju i transparentnost završnih računa i revizije završnih računa. Mi ih nemamo.
Najčešće imamo utisak da delujemo na sledeći način – pričamo kao navijeni, ponavljamo jedno isto, govorimo o istim problemima, jer se situacija ne menja kada je reč o krupnim problemima, a na to se reaguje tako što se prelazi na sledeću tačku dnevnog reda. To je ono za šta mislimo da je dovoljna slika odnosa vlasti prema građanima. To će svakako, potpuno smo uvereni u to, da vas košta skupo, u smislu izborne volje građana, jer ste propustili da uradite ono što je trebalo.
Naravno, ne obraćam se ni vama lično, niti vašem ministarstvu, ali jedini ste predstavnik Vlade.
Da ste na mom mestu, vrlo verovatno bih i ja čula možda i oštriju kritiku. Ali, jedino što pokušavamo da razumemo sve ovo vreme, u smislu iscrpljujućeg rada parlamenta, zato što je neophodno da usvojimo toliki broj zakonskih predloga, u kontekstu približavanja EU, a te iste predloge zakona ignorišu predstavnici predlagača, a da pri tom na agendi plenarnog zasedanja imamo sve one teme koje manje-više interesuju građane koji će vrlo brzo da se suoče sa svojom egzistencijalnom krizom...
Umesto da gledamo kako da državu Srbiju učinimo ekonomski prihvatljivijom zemljom, koja će na adekvatan način da se bori sa krizom koja ju je zahvatila, a ne da ulazi u situaciju bankrota zato što se prezadužila i neće moći to da plati, a ne da ulazi u situaciju u kojoj može da joj se desi argentinski scenario, mi ovde zapravo pričamo sami sa sobom. To je ono što je potpuno neprihvatljivo. Zaista sam očekivala da će gospodin Dinkić biti tu, da ćemo ući u interaktivnu komunikaciju i da ćemo moći da razmenimo ove argumente koje mi predstavljamo, a 56% građana Srbije kaže da Vlada ide u pogrešnom smeru. iz prostog razloga.
Oni ne moraju da znaju nijedan ovaj predlog zakona, njih apsolutno ne treba da interesuje na koji način će Fond da puni svoj budžet, na koji način će da se održi budžet države Srbije, njih interesuje kako će preživeti jedan jedini dan, kako će reagovati u situaciji kada izgube posao (a u Srbiji se živi od više mesečnih prihoda i jedino tako može da se preživi), na koji način će moći da plate kredite jer nemaju više redovne prihode, a zadužili su se za kola, stan, rastu potrošački krediti, kartice su hronično svima u nedozvoljenom minusu, i to je činjenično stanje. U toj situaciji vidimo da će tih 56% ljudi, što je ogroman broj, ostati bez adekvatnog odgovora. To je najtragičnija moguća činjenica.
U kontekstu sredstava Fonda za razvoj, nije jasno na koji način se misli da se ona popune na zakonom predviđeni način kada znamo da je ukupan budžet, u kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja gradova i opština u 2009, pre ovog rebalansa koji je sutra na dnevnom redu, 40.000.000.000 dinara; nakon smanjenja troškova lokalnim samoupravama to je oko 25.000.000.000. To znači da je Vlada Srbije u jednom momentu zbog nedostatka para donela odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za petnaest milijardi.
To je u kontekstu celokupne situacije izazvalo veliki bunt svih onih koji vrše vlast, najčešće to nisu srpski radikali, ali govorim o ljudima koji žive u tim gradovima i opštinama Srbije i koji bi trebalo da prežive, zato što su se predstavnici lokalnih vlasti suočili sa nerešivim problemom – kako održati nivo života, ne razvoja, nego postojeći nivo života stanovnika tih gradova i opština.
Primera radi, u opštini Koceljeva budžet iznosi 178.000.000 dinara, polovina od toga je 83.000.000 i dolazi iz republičkog budžeta. Slična situacija je i sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330.000.000 dinara, a i iz budžeta Republike dolazi 160.000.000. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56.000.000 dinara.
Ono što je skoro neshvatljivo jeste na koji način se misli da sa ovim smanjenjem transfera bilo koja od lokalnih samouprava sprovede ono za šta je vlasna, a nije jasno na koji način Fond za razvoj misli da u ovom kontekstu doprinese ravnomernijem razvoju, odnosno smanjenju stope siromaštva i porasta nezaposlenih.
Ono što je vrlo dramatičan podatak, a zvaničan je podatak, i vrlo svež, dolazi od guvernera NBS gospodina Jelašića. On je 15. aprila ove godine upozorio da se iz dana u dan povećava broj preduzeća sa blokiranim računima. Naveo je da će srpske finansije i privreda morati da sačekaju maj kako bi dobile očekivanu podršku Međunarodnog monetarnog fonda. Videli smo da je zahtev da budžetski deficit bude ispod 3% BDP, što za Srbiju znači radikalan rez koji će pogoditi najveći broj ljudi koji su zaposleni u državnom aparatu, a da za to nisu odgovorni, nego je država njima napravila takvu atmosferu i takvu klimu.
Guverner je tada rekao da svakim danom broj preduzeća čiji se računi zbog nelikvidnosti blokiraju premašuje 57.000 i iznosi oko 60.000. Iznos koji srpska preduzeća duguju dostigao je 234.000.000.000 dinara, zbog čega su im računi blokirani, što je u odnosu na kraj 2008. godine povećanje za 13,6%. Guverner kaže da je polovina od oko 60.000 preduzeća u blokadi više od dve godine.
Citiram: "Da budem otvoren, nema dana da se broj blokiranih preduzeća i broj iznosa nije povećavao, od 1. januara do danas." Bolja likvidnost u Srbiji se očekuje posle 11. maja, prema rečima prvog čoveka NBS, kada se odlučuje o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od tri milijarde evra. Prema njegovim očekivanjima, taj aranžman bi trebalo da ostvari određeni efekat kroz umanjenje pritisaka na kurs i inflaciju, a inače nam se monetarna stabilnost očigledno ogleda, na prvom mestu, kroz targitiranje kursa evra u odnosu na dinar, jer to znači izuzetne poremećaje i monetarnu nestabilnost.
Ukoliko 11. maja, kako kaže guverner Jelašić, Odbor odobri aranžman sa Srbijom, to će značiti pristup (i ovo je značajno da se čuje šta dalje) neophodnim finansijskim sredstvima kako samog MMF-a, tako i drugih međunarodnih finansijskih institucija.
To su zvanični podaci države Srbije, koji nisu nimalo optimistični za ovu 2009. godinu, da mnogi projekti i preduzeća očekuju kredit od tri milijarde dinara ne bi li se odblokirali računi, ne bi li neki ljudi konačno počeli da primaju svoje redovne mesečne prihode.
U kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja, a opet i budžeta Fonda za razvoj, i ostvarivanja aktivnosti koje su predviđene ovim zakonom jeste i zvanična izjava predstavnika Vlade. Reč je o gospodinu Mrkonjiću, ministru za infrastrukturu, koji je reagovao na smanjenje pozicije, a tiče se posla oko izgradnje Koridora 10, koji takođe stoji. Krediti su uzeti pre izvesnog broja godina, kamate na te kredite se plaćaju redovno. Stav je SRS da javni radovi na prvom mestu mogu da znače otvaranje radnih mesta, upošljavanje velikog broja ljudi i, na neki način, ipak prevazilaženje finansijske krize.
Takođe je vrlo značajno da je Nacionalnom savetu za infrastrukturu prosleđena informacija iz koje se vidi da je za projektovanje prioritetnih deonica na autoputu potrebno 10,1 milion evra i 85.000.000 evra za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice. Tih 85.000.000 evra za eksproprijaciju su zapravo najveći problem. Zemlja koja se nalazi oko Koridora 10 na tom putu uglavnom je, kako to inače biva, u rukama ljudi koji su na vreme saznali da će tu biti izgrađena značajna saobraćajnica i da će to podići cenu zemljišta, pa tako Vlada sada ima problem što se tiče eksproprijacije.
Recimo, gospodin Mrkonjić kaže da je eksproprijacija od Horgoša do Novog Sada završena, ali za obilaznicu oko Beograda je potrebno oko 40.000.000 evra i ona nije završena. Dobijen je kredit za izgradnju od 115.000.000 evra, 50.000.000 za trasu i 65.000.000 za petlju. Za celu eksproprijaciju na 250 kilometara duž autoputa na Koridoru 10 treba 130.000.000 evra. Dakle, kada je pravljen budžet, kako kaže gospodin Mrkonjić, greškom je u rashode države ova suma upisana u dinarima i odatle deo problema.
Ovo su sve konkretni primeri predstavnika vlasti, koji nam govore o potpuno bahatom i neodgovornom ponašanju ljudi koji su se susreli sa finansijskom krizom. Takođe, ova slika ovde, gde je trebalo da sedi nadležni ministar, dovoljno govori tome u prilog. Najžalosnije je što jedan opozicioni poslanik govori o ovome već danima, a da za uzvrat nije dobio nijednu konkretniju zvaničnu informaciju koja bi ili osporila i demantovala, ili potvrdila da se Srbija našla na potpuno pogrešnom putu, sa pogrešnim ljudima.
Kao što smo čuli danas, ja to mogu samo da ponovim, zaista se nameće logično pitanje čije interese sprovodi vlast, jer na osnovu svega ovoga (kasnije ćemo se pozabaviti nekim drugim primerima vezanim za neka druga zakonska rešenja) čini se da vlast u Srbiji ne sprovodi interese srpskog naroda, već interese jakih finansijskih institucija.
Takođe, jedna od značajnih oblasti koja je potpuno zapostavljena, a takođe ulazi u oblast delovanja Fonda za razvoj, a opet na osnovu zvaničnih podataka, jeste poljoprivreda.
Ministar Saša Dragin je rekao da će zbog planiranog smanjenja budžeta za 26% Ministarstvu nedostajati polovina sredstava za ispunjenje svih obaveza, a zbog otpuštanja ljudi koje mora da napravi trpeće značajni projekti.
Takođe je vrlo značajno da Ministarstvo poljoprivrede, koje je nasledilo vrlo tešku situaciju, neće moći da sprovede plan aktivnosti koji su zacrtali za ovu godinu, a o strategijskom ulaganju u poljoprivredu skoro da ne možemo ni da govorimo sa svim ovim ekonomskim pokazateljima.
Gospodin Dragin kaže – dobio sam nalog od Vlade, tako da sam pre nekoliko dana morao da ostavim 25 ljudi bez posla i egzistencije. Bilo mi je teško da to uradim, a u narednom periodu još ljudi će ostati bez posla, više od 90 zaposlenih više neće radi u Ministarstvu.
Broj ljudi koji moraju da se otpuste je oko 8.000 do kraja godine, a 1.000 otpada, ukoliko sam dobro razumela podatak, na lokalne samouprave. To je dodatna presija na zaista lošu situaciju kada je reč o Fondu za razvoj, na prvom mestu, kada je reč o ekonomskoj i finansijskoj stabilnosti i, konačno, egzistenciji građana Republike Srbije. Mogu samo da konstatujem da su ljudi koji su potpisali kreditno-monetarnu i ekonomsku politiku države Srbije ispunili zahteve EU, ali nisu ispunili nade i očekivanja građana Srbije.
Volela bih da je na vašem mestu gospodin Dinkić, pa bi ova atmosfera vrlo verovatno vama bila prijatnija. Niste nadležni čak ni da razmišljate na ovu temu, u stručnom smislu, ali verujemo da ćemo tokom rasprave o rebalansu budžeta moći da čujemo od onih koji su vlasni da li je opozicija i SRS bila u pravu kada je alarmirala srpsku javnost da se zakasnilo sa konkretnim merama, a tiče se finansijske krize. Hvala.

Na član 9. amandman je podnela narodna poslanica Jelena Budimirović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Osnovni član zakona kaže da se Fondu mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije, znači, da mu se mogu dodeljivati sredstva iz budžeta, i da tu dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, Mlađan Dinkić, kao ministar Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, odlučivaće kada i koliko sredstava iz budžeta treba usmeriti u Fond za razvoj. Amandmanom smo dodali samo delić rečenice: "a u skladu sa usvojenim ciljevima ekonomske politike".
Ne mogu da shvatim i ne mogu čak ni tvrdoglavošću da nazovem odbijanje apsolutno svih amandmana, pa i ovog u kojem tražimo da ta dokapitalizcija bude u skladu sa ciljevima ekonomske politike koju vi definišete kao Vlada. Ja to ne mogu da nazovem tvrdoglavošću, već privatizacijom države i Fonda u lične svrhe. Zašto to kažem?
Da li bi neko mogao da objasni promenu u stavu gospodina Dinkića, a u vezi sa privatizacijom kombinata u Boru, i to od strane austrijskog "Ateka"? Kako to on danas može da učestvuje u kupovini manjinskog paketa akcija, a samo pre mesec dana su upotrebljavani termini "nesavestan kupac, koji nema novac" i da taj kupac, "Atek", više ne može biti kupac u toj privatizaciji?
U propisima se apsolutno ništa nije promenilo, niti se u odnosu Vlade po pitanju privatizacije, koliko je javnosti poznato, išta promenilo. Da li je dopustivo da jedan čovek određuje kako će se primenjivati zakon i pravila po kojima Vlada radi? Čemu onda uopšte služe i Vlada, i zakoni, i pravila i memorandum, pa i ekonomska politika?
Molim vas da razmislite o tome da li vam se zaista čini suvišnom ta odredba da dokapitalizacija Fonda za razvoj bude urađena u skladu sa ciljevima ekonomske politike. Zahvaljujem.

Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Tomislav Ljubenović, Vesna Marić, Dušan Marić, Goran Mihajlović, Dobrislav Prelić, Ognjen Mihajlović, Aleksandar Martinović, Milorad Krstin i Momir Marković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Marko Milenković, Vlada Milojković, Sreto Perić, Gordana Paunović-Milosavljević, Mirko Munjić, Bojan Mladenović, Slađan Mijaljević, Paja Momčilov, Ljubiša Petković, Milan Nikolić, Dušanka Plećević, Dejan Mirović, Gordana Pop-Lazić i Vitomir Plužarević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Zoran Popović, Milovan Radovanović i Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, vi ste, gospođice ministre, treći ministar ovde povodom ovog seta zakona i ja ne znam kako mi više da se ponašamo u načelnoj i raspravi o amandmanima po pitanju ovog seta zakona.
Ovlašćeno lice poslaničke grupe SNS kolega mr Jorgovanka Tabaković rekla je da je cilj poslaničke grupe SNS, tj. Napred Srbijo, bio da amandmanima popravi set ovih zakona, takođe i ovaj zakon koji se odnosi na Fond za razvoj Republike Srbije. Vi za to niste imali razumevanja, kao što se skoro nije desilo u ovom skupštinskom sazivu da ijedan amandman, bez obzira na to ko ga podnosi, da li mi iz opozicije ili kolege iz pozicije, bude prihvaćen od strane Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Time se dokazuje da se sve ono što je predviđeno ovim zakonom, a što se prvenstveno odnosi na decentralizaciju finansija i ekonomije, to jest ravnomerni regionalni razvoj, što vam je cilj svih ovih godina, vama koji se samo smenjujete u određenim garniturama vlasti uradite, zaista nijednog trenutka u praksi nije dokazalo. Navodite da je jedan od ciljeva ovog fonda ravnomerni ekonomski i regionalni razvoj određenih područja u Srbiji. Da je tako, zaista ne bismo bili u situaciji kao sada, da su pojedine oblasti Republike Srbije i dalje totalno nerazvijene i sve više, zahvaljujući vašim merama, a one bi trebalo da budu podsticajne, doživljavaju sudbinu totalno nerazvijenih područja.
Nama je poznato da su pojedini ministri još 2003. godine istakli da nisu došli u ovu zemlju da svoju pamet unovče za tako male plate na čelu pojedinih ministarstava. Ovih dana je aktuelna priča guvernera da mere štednje Republike Srbije ne treba da dotaknu njegov sektor, to je sektor Narodne banke Republike Srbije. Opšte je poznata priča da se ministri, pored svojih tzv. malih plata, bave i drugim stvarima. To su savetodavne uloge u raznoraznim fondovima, između ostalog verovatno i u Fondu za razvoj.
S obzirom na to, imamo situaciju da je ministar ekonomije i regionalnog razvoja po automatizmu i predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije i, vezano za amandman koji sam podneo na član 10, neshvatljivo objašnjenje ovog amandmana je upravo ta kontradiktornost i ovo što proizilazi iz zakona o Fondu za razvoj.
Amandmanom se posle stava 4. dodaje stav 5. koji glasi: "Upravni odbor Fonda podnosi poseban godišnji izveštaj o sredstvima koja se Fondu prenose u skladu sa Zakonom o budžetu, a koja Fond nije plasirao do kraja budžetske godine, Narodnoj skupštini Republike Srbije u roku utvrđenom za dostavljanje završnog računa budžeta Republike Srbije.
Vi za ovaj amandman i za neke sledeće amandmane koje će moje kolege iz Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS braniti niste imali razumevanja, tj. proizilazi da Vlada nije nadležna, sa pojedinim ministarstvima, a naročito Ministarstvo finansija, već da određene mere i radnje, vezano za ovaj zakon, može sprovoditi samo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Samim tim što je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kontradiktornost vašeg objašnjenja u obrazloženju neprihvatanja amandmana zaista je prepoznatljiva.
Pomenutim amandmanom želeo sam da ukažem na to da odgovornost prema upotrebi javnih sredstva, koja po određenoj i predviđenoj dinamici treba da se prenose, treba da se digne na veći nivo. Mi znamo da je ovaj Fond, odnosno Zakon o razvoju Republike Srbije, donesen prvi put 1992. godine, sa izmenama 2005. godine, i da ovaj Fond postoji preko 16 godina. Moram naglasiti, s obzirom na to da ovaj zakon predviđa da Fond egzistira uglavnom na sredstvima budžeta, šta bi bilo da su od 1992, odnosno 1993. godine do današnjeg dana ta sredstva pravilno korišćena i da se domaćinski raspolagalo njima, kolika bi sredstva danas Fond imao i kakva bi njihova veličina bila? Verovatno veća nego što su ulozi pojedinih banaka.
Ovim zakonom vi na određeni način pokušavate da sve te, recimo, manipulacije u periodu do 2009. godine stavite u ćošak i da sve ono što je do sada rađeno u Fondu za razvoj Republike Srbije opravdate, a da krenemo u jednu novu eru sa pet miliona evra predviđenih budžetom i sa svim onim sredstvima kojima trenutno Fond raspolaže. Zahvaljujem se.