Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.
Da li želite reč? Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, ovim amandmanom se predlaže da se u odredbi o korišćenju 40% sopstvenih prihoda, direktnih i indirektnih korisnika budžeta za finansiranje rashoda, izuzmu prihodi visokoškolskih ustanova.
Prihodi koje fakulteti i instituti ostvaruju koriste se za unapređenje rada u ovim institucijama. Uzimati 40% tih prihoda, za mene bi bilo razumljivo kada bi rekli da su cene usluga koje nude fakulteti i instituti nerealne, ali te cene su zaista neki minimum i to je jedini način kako da motivišemo ove naučnoistraživačke kadrove u tim institutima i fakultetima da dodatno rade i zarađuju.
Po nama, mnogo normalnije bi bilo da se smanje cene školarina, da se smanje cene taksi za razne vrste dozvola, rešenja, saglasnosti, inspekcija itd, jer građani u vreme krize treba da imaju manje izdatke za finansiranje svojih potreba zato što su im manji i prihodi.
Ne vidim ni jedan jedini razlog da se naučnoistraživačkim institucijama i visokoškolskim ustanovama, pre svega fakultetima i univerzitetima, oduzimaju ova sredstva, jer jedna od retkih naših komparativnih prednosti, ili tamo gde smo možda konkurentni potpuno sa zapadnoevropskim zemljama, baš je taj visokoškolski kadar. Studenti koji izlaze sa naših fakulteta su zaista dobro pripremljeni i ovim obrazovnim institucijama se mora omogućiti dodatna zarada, ako želimo da sačuvamo najbolje kadrove na univerzitetima. Hvala.

Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Popović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo poslanik Nenad Popović.
Prvo se javio gospodin Markićević, ali može li najpre gospodin Popović, pošto je njegov amandman, molim vas.
Izvolite, gospodine Popoviću.

To je vraćanje neutrošenih sredstava Fonda za razvoj poljoprivrede u budžet Republike samo u 2009. godini. U predloženom tekstu člana 16. kaže se - izuzetno u 2009. godini. To ukazuje da je korišćenje sredstava Fonda za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji u prethodnoj godini, a možda će tako biti i ubuduće, bilo neefikasno. Bilo je moguće da ova sredstva nisu u potpunosti iskorišćena.
Danas kada je poljoprivredi potrebna svaka vrsta podrške, kada je poljoprivreda kao najjača privredna grana u Srbiji, najveća izvozna grana u Srbiji, sredstva sede na nekim računima pojedinih fondova zbog neefikasnosti njihovog rada. To je stvarno suludo.
Poljoprivreda danas mora da se suoči sa konkurencijom praktično u svim segmentima poljoprivredne proizvodnje sa proizvođačima iz EU. Ti proizvođači u EU imaju od tri do dvadeset puta veće subvencije. Ponoviću, skoro dvadeset puta u nekim segmentima veće subvencije. Kako naš seljak onda da se bori sa njima?

Reč ima gospodin Markićević. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, javljam se i koristim ono vreme koje imam kao zamenik šefa poslaničke grupe, a sa uverenjem da je gospođa ministarka patriota ove zemlje i ekonomski stručnjak, i sa dobrim običajem da na gotovo sve dileme i pitanja poslanika na kraju radnog dana ili bar do pauze odgovara.
Lično sam se uverio kod donošenja rebalansa i budžeta, kada je ministarka obilazila grupe, da je ona žena s kojom može da se razgovara, pa čak i oni poslanici koji nisu ekonomski stručnjaci kao što je ona. U tom smislu sam slobodan, gospođo ministarka, da vam kažem da sam dobio odgovor na poslaničko pitanje postavljeno 26. februara, na Svetog Simeona Mirotočivog, upućeno predsedniku Vlade, o stanju naših deviznih rezervi, o prodaji deviznih rezervi u cilju odbrane kursa dinara, vrednosti dinara.
Doduše, dobio sam od zamenika, odnosno potpredsednika Vlade, gospodina Dačića. Podsetiću da je vaš predsednik, a i naš predsednik, naše Vlade srpske, nemamo drugu, prvo odgovorio da je to državna tajna, pa posle toga je odgovorio da je za takva pitanja nadležan guverner Jelašić.
Zašto ovo uvodim kao uvod u pitanje koje želim vama da postavim ovde? Zato što nije baš jasno ko je kupovao devize po 30 miliona evra na dan. Nismo dobili odgovor ko je to, da li su to pojedinci, da li su to firme ili su to strane banke, gde su u stvari te devize. Ako je ne znam koliko dinara povučeno iz opticaja, to mi je jasno, ali gde su devize, da li su iznete iz zemlje?
Sve je ovo u vezi sa sporazumom sa MMF, jer taj sporazum koji je naša Vlada postigla posledica toga je predlog rebalansa budžeta koji ste vi nama ovde iznosili, koji ćete, nadam se, braniti, ako ne posle mojih pitanja, onda posle pitanja nekih drugih kolega narodnih poslanika.
Taj iznos tog novca koji treba da dobijemo od MMF kao podršku odbrani kursa dinara i učvršćivanju deviznih rezervi naše zemlje iznosi oko tri milijarde evra. Šta vi kažete na podatak koji imamo ovih dana u medijima, kako narodni poslanici, tako i svi građani Srbije, da je samo na Luci Beograd i ovom poslovnim centru na Ušću država zakinuta za oko tri milijarde evra.
Da li to znači da smo naplatili ta sredstva, da ne bismo morali da pravimo sporazum sa MMF, jer onda ne bismo morali da prihvatamo te njihove uslove restriktivne, koje sada moraju da plate svi građani Srbije.
U pravcu ove teze koju izlažemo ovde bio bih slobodan i moram da kažem odmah bez odobrenja prof Mlađana Kovačevića, profesor Univerziteta, da pročitam intervju koji je on dao jednim dnevnim novinama, čini mi se, 5. aprila. Mislim da mi čestiti profesor neće zameriti jer nismo svi stručni kao što je on. Verujem onome što je on rekao u tom intervjuu i ovde pred građanima Srbije ću da ga pročitam i želim da čujem komentar vaš na ovaj intervju.
Kaže profesor Kovačević: "U računici NBS, septembra 2008. godine, dinar je realno vredeo 108% više nego krajem 2000. godine. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. godine u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu i sve je to pojeo ogroman uvoz. Taj ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija i Argentina" - kaže za Blic nedelje Mlađan Kovačević, profesor Univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka.
Kako ste došli do te cifre od 62 milijarde, pitaju profesora. Po osnovu novih zaduživanja od 1. januara 2001. godine, ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde dolara u neto iznosu.
Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije "Grinfild" i "Portfolio" investicije.
Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se pitao (dakle, profesor Kovačević, ne ja), ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje.
Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte "U.S. still", oni sve živo uvoze, osim možda kreča, pa valjaonica u Sevojnu, Petrohemija, "Tigar", farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama. Zašto smo toliko uvozili? Zato što su reforme sprovodili ljudi sa skromnim znanjima, koji su lako pali pod uticaj MMF i Svetske banke.
Za razliku od nas, Slovenci su okupili vrhunske stručnjake sa Jože Mencingerom na čelu i napravili su koncept koji je bio bitno drugačiji od onoga što im je preporučivao Džefri Saks i MMF. U Srbiji reforme je vodila ekipa ljudi koji su, po mom dubokom ubeđenju, bili potpuno nekompetentni za tu materiju.
Na primer, profesor Labus u svojoj knjizi "Osnovi ekonomije" o problematici ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnoj trgovini ima tri-četiri strane. Dakle, nije se time čovek bavio. Ili, magistar Dinkić, asistent na predmetu Privrednog razvoja, odjednom postaje guverner Narodne banke i bavi se materijom koja mu je verovatno vrlo strana. Ili, Vlahović koji je radio u "Deloitte&touche", ali se ne sećam da je pre toga, pre izbora za ministra, nešto napisao o problematici privatizacije.
Pa Goran Pitić, koji postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a na fakultetu se bavio svetskom ekonomskom istorijom. Ili, magistar Đelić, koji je bio asistent Džefrija Saksa, koji je kao glavni reformator tranzicije u Rusiji imao katastrofalne rezultate. To su bili naši "vizionari", kako je Labus voleo da kaže. Osim njega, svi su danas na funkcijama.
Nije nama MMF birao reformatore. Uostalom, pogledajte značajno smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji obavljeno je prilikom prethodnog aranžmana sa njim. Čim je aranžman prekinut nastavilo se po starom.
Tačno je da u konceptu koji forsiraju MMF i Svetska banka ima i nekih pozitivnih elemenata, ali je saldo pozitivnih i negativnih efekata tog koncepta krajnje nepovoljan za zemlju koja taj koncept doslovno primenjuje.
Niti je dobro da ovi naši vizionari sami rade kako znaju i umeju, niti je dobro sa MMF-om, jer moramo raditi kako oni zahtevaju, i kad nešto hoće da proguraju, oni samo kažu MMF to traži, a možda i ne traži.
Sada im je svetska kriza dobrodošla, a još u oktobru su govorili kako ćemo imati koristi od te krize, jer će stane investicije pohrliti u Srbiju, kao da žive van vremena i van prostora.
Za zemlje kao što je Srbija šta je alternativa MMF? Nobelovac Edvard Preskot je izjavio da je politika MMF i Svetske banke, koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi, isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina. Kada neko dođe u tu narkomansku zavisnost, onda je neophodno žestoko lečenje. Tragično je što smo došli u takvu zavisnost.
Nama je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998. godine, a u odnosu na 1989. godinu i da ne govorim. To je posledica reformi koje su proizvele naglu liberalizaciju uvoza i ekstremnu precenjenost nacionalne valute.
Posle sporazuma sa MMF jako je teško pronaći alternativu. Moguće je da postoje šanse da se pozajmi od Rusije ili od Kine, koja ne zna šta će sa deviznim rezervama koje su u oktobru 2008. godine iznosile 1.800 milijardi dolara.
Može li se nešto uštedeti bez pomoći sa strane? Prvo, da je prihvaćen drugi model ekonomskih reformi ne bismo došli u ovakvu ekonomsku situaciju. Drugo, da nismo jednostavno prihvatili Sporazum o pridruživanju sa EU imali bismo 300 miliona evra više od prihoda od carina.
Ceo svet se zatvara i uvode mere zaštite od uvoza, a mi jednostrano snižavamo carine i budžet ostaje bez prihoda. Takođe, morali bismo maksimalno da štedimo električnu energiju i da sav višak izvozimo, ali najviše bi se moglo uštedeti da je valutni kurs realan.
Tada bi masa uvoznih proizvoda i usluga nestala. To je najprirodniji način da čoveka, preduzeće, državu, naterate da se razumnije ponaša i da manje troši. Precenjena vrednost nacionalne valute sistematski smanjuje sklonost svima prema štednji. Da evro vredi 130 dinara, svi bi ga mnogo više čuvali.
Predviđate argentinski scenario, to je ono što mene kao čoveka i roditelja, kao sve roditelje u Srbiji posebno brine, gospođo ministarka, i od vas želim odgovore koje će većina, ako ne svi građani, da razume.
Šta je to toliko strašno što nam se posle svega može još dogoditi? Kada dugovi narastu, a devizne rezerve se bitno smanje, vrednost nacionalne valute više neće moći da se brani.
Tada ćemo doći u situaciju da se vrednost dinara bitno smanji, kao na primer u Rusiji 1998. godine kada se vrednost rublje svela na četvrtinu. Tu nastaje strašan problem za one koji su se zadužili i nesvesno prihvatili deviznu klauzulu, jer su poverovali nekima od zvaničnika kada su tvrdili – da se kurs neće menjati narednih 10 godina.
Kada dođe do toga da preko noći morate izvršiti devalvaciju, za one koji su se zadužili nastupa katastrofa – muzej MMF promašaja. Zašto ste toliko kritički prema MMF? Zato što ne znam nijednu zemlju koja je imala uspešan privredni razvoj, a da je imala stend-baj aranžman sa tom istom institucijom? Zato što su 23. septembra prošle godine saopštili da Srbija ostvaruje impresivan privredni rast i ima šanse da u 2009. godini ostvari rast od 6 do 7%.
Prvi čovek MMF je 2000. godine izjavio da slučaj Argentine treba da uđe u makroekonomske udžbenike, kao ilustrativan primer kako se jedna privreda razvija kada primenjuju recepte MMF. Devet meseci nakon toga – u Argentini je došlo do sloma. Zato je u ovoj zemlji napravljen Muzej promašaja MMF, u kome je detaljno opisano sve šta su im preporučivali.
Bojim se kao građanin i kao narodni poslanik, gospođa ministarka, da se to ne desi i nama. Samo još jedno potpitanje. Ovih dana u medijima, u objašnjavanjima rebalansa i Vlade, stoji podatak da ćemo mi u ovoj godini, dakle naša država i naša privreda, imati rast od minus dva posto.
Da li vi možete da objasnite kako je moguć rast od minus 2%? To je isto, pošto sam iz Čačka, da kažem – putujem u Čačak, ali sam minus 10 kilometara, što znači da sam krenuo u Sremsku Mitrovicu, a ne u Čačak.
Dakle, kažite da imamo pad od 2%. Kako može da bude rast od minus 2%. Ne mora čovek da bude ekonomski stručnjak, već samo da neku osnovnu jezičku logiku poznaje i da to shvati - te ne mogu da verujem da ste tako nešto izjavili.

Na član 17. amandman u istovetnom tekstu podneli su  Vlada i narodni poslanici Nenad Popović i Zoran Šami.
Vlada je prihvatila ovaj amandman.
Na član 18. amandman je podneo poslanik Nenad Popović.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Šami.

Samo da se zahvalim što je amandman gospodina Popovića i moj prihvaćen, čim je Vlada podnela amandman u istovetnom tekstu. Doduše bilo je jednostavnije prihvatiti naše amandmane, nije morala da se trudi da piše amandmane. U svakom slučaju, da ne bi došlo do konfuzije, mislim da i naše amandmane treba smatrati prihvaćenim, da ne bi došlo prilikom glasanja do konfuzije.

Na član 18.  amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.
Imate reč gospodine Popoviću, samo se prijavite.

Gospođo predsedavajuća, ponovo se vraćamo na visokoobrazovne ustanove, univerzitete i institute. Ovde ideja ovog amandmana je da se produži rok za primenu člana 15. sa 15 na 30 dana, jer moramo ostaviti njima vrijeme da iskalkulišu svoje cene, svoje usluge koje daju privredi ili drugim korisnicima i zato im treba vreme.
Mi smo u aprilu? Sve kalkulacije, planovi visokoškolskih ustanova su već unapred napravljeni, direktnih ili indirektnih korisnika, je li tako? Gotovo je sigurno da će svi primenu ove mere amortizovati – čime? Povećanjem cena svojih usluga. A kome će te cene da ispostave – ponovo građanima i privredi.
Tu dolazimo do tog ključnog problema u ovom rebalansu budžeta, da se ipak veliki deo svaljuje na građane, ne direktno, ali indirektno, i da je ovim standard građana, a i privede ugrožen još više.
Povećanje cena usluga naravno da je danas neprihvatljivo, ali sigurno da je neizbežno, evo videćete. Svi ste tu, predsednica je na visokoškolskim ustanovama. Zbog toga što sopstvena sredstva ovim organizacijama nisu predstavljala profit, već su ona predstavljala prihod koji je bio ranije ukalkulisan i od tih prihoda su se finansirale redovne aktivnosti.
Ako im se sad to oduzme, a vrlo verovatno će im se oduzeti, oduzima im se bilo kakva stimulacija u budućnosti da povećavaju svoje zalaganje i da predlažu mnogo bolje usluge i kvalitet svojih usluga.