Mogu samo da se nadovežem na već rečeno. Zamislite tek kada bi se napravila razlika između pečuraka i gljiva.
Član 13. ovog zakona, da bi bilo jasno građanima Srbije, dakle menja se i glasi – oporezuju se prihodi po osnovu prikupljanja i prodaje sekundarnih sirovina, šumskih plodova, lekovitog bilja, uzgajanja i prodaje pečuraka, uzgoja i prodaje pčelinjeg roja itd.
Amandmanom smo hteli samo da pojasnimo razliku između pečuraka i gljiva, ali smo onda shvatili da ćemo da načinimo veće zlo nego korist, jer će onda veći broj proizvođača da bude oporezovan ovim amandmanom.
Eto prilike i ovde najavljujem da koristim vreme za poslaničku grupu.
Nedvosmisleno je sledeće, da su mnogi ekonomski stručnjaci na ovo ukazivali početkom ove godine i prošle godine. Jedan od tih je profesor Zec, s namerom ga uzimam za primer, zato što na prvom mestu mi se dopada plastični stil i način razmišljanja, i možda koncept.
Jeste on potpuno udaljen od politike koju predstavlja SRS i verujem da se nećemo nikada politički susresti, ali baš s tim razlogom pominjem taj primer.
Dakle, profesor Filozofskog fakulteta je u jednom momentu rekao – nije mi jasno zašto oni koji su vlasni ne izađu pred narod, to je bio kraj prošle godine, gostovao je na jednoj beogradskoj televiziji, i ne kažu da novca nema, i da će to zaista biti jedan od velikih problema, da će Srbija da oseti efekte svetske ekonomske krize. Onda će se suočiti sa nizom problema iz kojih neće moći lako da se izađe.
Zašto – zato što je sistem loš i zato što se godinama unazad, neuporedivo priznajem, i potpuno se slažem da koncepti ne mogu da se porede, pa samim tim i zakoni o budžetu, imajući u vidu celokupni zakonski okvir. Ali, gospođo Dragutinović, reformski kurs koji je trebalo od 2000. godine da se preuzme, put kojim je trebalo da se krene, nije se krenuo? Kupovao se jedino i samo politički i socijalni mir, u vremenu kada je ipak državu Srbiju ulazilo više novca i bilo je prilike da se preduzmu određeni reformski potezi.
Kada je profesor Zec to rekao izazvao je reakciju, jer je naše uverenje da je pravi premijer gospodin Tadić, u šta nas je uverio, nekoliko puta rešavao, izvan svojih nadležnosti, krizne situacije umesto premijera srpske vlasti, pa samim tim mi verujemo da je čovek zaista moćan i vlastan da reaguje u svakoj situaciji i u svakom primeru, sam je rekao – da profesor Zec širi alarmantna saznanja i da nije u redu da se ponaša na način na koji se ponaša. Zapravo je čovek sve vreme bio u pravu.
Da bi isti taj gospodin Tadić 3. marta ove godine na jednom vrlo značajnom skupu na Kopaoniku, dakle, bilo je reči o biznis forumu, koji je takođe poslao vrlo nejasne i totalne različite poruke sa tog skupa, rekao – dosadašnjim ekonomskim ideologijama kriza se ne može prevazići, a od vas, misli na prisutne, očekuje se inventivnost.
Takođe, 3. marta 2009. godine na istom skupu, čovek koji potpisuje finansijski i ekonomske tokove dosta dugo na ovom delu teritorije, a uskoro ćemo saznati u čije ime, potpredsednik Vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj izjavio je – da Srbija ipak neće ući u recesiju i da će mere Vlade dati rezultate.
Kada je reč o aranžmanu sa MMF, gospodin Dinkić je ocenio da Srbija neće upasti u platno-bilansnu krizu i da joj ne treba novac od MMF, već bi taj aranžman imao više psihološki karakter. Ja sam takođe svih ovih dana, kada je reč o prethodnom i ovom zasedanju, jer su to uostalom svakodnevne teme koje brinu sve nas, takođe citirala izjave mnogih i ekonomskih stručnjaka i predstavnika Vlade, koje su međusobno toliko oprečne, da običnim građanima i svima nama apsolutno nije jasno kako će u periodu koji dolazi da se izađe.
Ili da se recimo održi nivo zapošljavanja, kada znamo da je projektovani nivo nezaposlenosti preko 750 hiljada nezaposlenih, sada ih je trenutno 730 hiljada, kada znamo da je 60.000 računa blokirano, da je jedan od najvećih dužnika Srbija.
Dakle, to su sve oni pokazatelji koji takođe pokazuju, slikaju ekonomsku atmosferu koja definitivno ne može da da precizan odgovor: čemu bi to trebalo Srbija da se nada.
Sem one situacije da će u Srbiji da se desi, po ko zna koji put slična istorijska drama – kada država nema novaca, dakle poseže da taj isti novac uzme od građane kroz različite poreze koje građani moraju neminovno da ispune, a da su im prava i ostvarivanje prava sve više suženi.
Dakle, celokupna ova priča bi trebala da počne i da završi činjenicom da mi nemamo završni račun, da nemamo reviziju završnog računa i podacima koje je SRS ovih dana takođe iznosila oko nezakonitog i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava. Tako sa sigurnošću možemo da tvrdimo, pokazuju mnoga istraživanja, posebno istraživanje Agencije IRI, da 56% građana smatra da je Srbija na pogrešnom putu. Kako oni to vide?
Vide iz sopstvene perspektive. Naprosto, njima je život sve nesigurniji i sve teži. Dakle, sve ovo, od svih ovih ekonomskih kategorija, ekonomskih analiza, sukoba koncepata, njima apsolutno ne mora da bude značajno i važno, niti moraju to da razumeju, oni znaju u odnosu na neto primanja koliko mogu mesečno da izdrže. To što mogu da izdrže je sve tanje, sve slabije i sve manje.
Činjenica je da je takva projekcija, projekcija koja će se protezati nažalost, a deo pesimizma crpim i iz vašeg ekspozea u toku nekoliko narednih meseci. Ne pesimizma da svi zajedno upadnemo u apatiju i melanholiju, već pesimizam u smislu realnog sagledavanja situacije, a to je – da novca nema, da reforma nije izvršena, da mi u periodu finansijske krize ulazimo faktički u reformu. Zašto? Zato što smo primorani merama koje je faktički tražio od nas MMF.
Na prvom mestu svi smo bili vrlo radikalni kada smo tražili smanjenje javne potrošnje, jer je ona ogromno opterećenje za budžet. Sada niko nema srca da govori o tome na način, kada znate da toliko hiljada ljudi neminovno mora da ostane bez posla i na način kada privrede faktički nema ili ne funkcioniše, ili je nelikvidna, pa i ne znate način na koji će se ostvariti radna mesta za sve te ljude.
Tu hiljadu, i hiljade ljudi koji će ostati bez posla morate da množite sa tri ili četiri, to su članovi domaćinstava. Gde su svi oni ljudi, kojih je sve veći broj, koji ne mogu da stiču prihode ličnim radom?
Dakle, mi se sada nalazimo u situaciji kao što član Ekonomskog saveta Vlade, gospodin Stamenković, kaže da zapravo gasimo požar. Pitam vas, gospođo Dragutinović, šta će biti posle požara? Da li ćemo uspeti da ga ugasimo i šta će biti posle požara? Hvala.