Narodni poslaniče, molim vas da birate reči kada pokušavate, koristeći svoje pravo na obrazloženje povrede Poslovnika, da se pozivate na parlamentarizam, demokratiju i prava iz Poslovnika koja vam pripadaju.
Nijedan poslanik tokom ove sednice nije opomenut i molim vas da ne iznosite neistine. To je razlog da vas upozorim da svi malo povedemo računa kada koristimo prava koja nam Poslovnik obezbeđuje i kada se obraćamo jedni drugima.
Narodni poslanik Dragan Todorović želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, javljam se na osnovu člana 27, a dve stvari u vezi sa članom 87. i sa pitanjem postavljenim sekretaru Narodne skupštine… (Isključen mikrofon.)

Narodni poslaniče, na osnovu člana 100. reč možete dobiti samo za povredu načinjenu neposredno pre nego što ste tražili reč.
Pitanja koja ste postavili sekretaru i član 87. ne mogu biti predmet obrazloženja pri davanju reči, a po zahtevu da je došlo do povrede Poslovnika.
Molim vas da pročitate članove Poslovnika, nije komplikovano. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Lazić Nikola ima reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku bih želeo da izrazim žaljenje zbog toga što nadležni odbor nije razmatrao predlog zakona koji je danas na dnevnom redu i dao svoje mišljenje o njemu.
Što se tiče okolnosti pod kojima se razmatra ovaj predlog zakona, one se značajno razlikuju od situacije u kojoj smo se nalazili kada je usvojen osnovni Zakon o spoljnim poslovima, za koji je glasala i Demokratska stranka Srbije, u decembru 2007. godine.
Tada, u to vreme je postojala spoljna politika, a pored usaglašavanja na nivou Vlade dobijala je i svoju potvrdu u parlamentu. Tada su ulagani ozbiljni napori kako bi ključna pitanja iz domena spoljne politike bila usaglašavana na nivou Skupštine, čime bi, zapravo, legitimitet te politike bio veći. Samim tim bi se i ta unutrašnja stabilnost reflektovala na kvalitetniju spoljnopolitičku poziciju, tim pre što su se pojedina unutrašnja politička pitanja značajno prelamala kroz međunarodnu prizmu.
Danas, oko godinu i po dana od tada, ta slika izgleda potpuno drugačije. Činjenica je da ne postoji jedinstvena državna politika oko našeg spoljnopolitičkog nastupa, a to se ogleda u činjenici da sama vladajuća većina od formiranja nove vlade nije našla za shodno da na dnevni red stavi bilo kakav predlog rezolucije vezan za naše spoljnopolitičke prioritete. Ne samo da Vlada nije učinila tako nešto, već je u više navrata odbila i mogućnost da se razmatraju akti iz te oblasti, koje su podnosile opozicione stranke.
Mislim da je važno reći da generalno na nivou izvršne vlasti postoji ozbiljna konfuzija, vezano za usaglašavanje spoljnopolitičkih prioriteta i uopšte za raspodelu nadležnosti vezanih za spoljnu politiku. Iskustvo iz prošlog veka nas uči da kombinacija slabe vlade i dominantnog predsednika nikada nije donosila ništa dobro našoj državi.
Čini mi se da čak i u okviru same vlade postoji jedna vrsta nesporazuma oko određenih pitanja. Svi smo nedavno bili svedoci da je bilo nejasnih poruka oko eventualnog angažovanja naših vojnika van granica Srbije, konkretno, po pitanju ove vojne vežbe u Gruziji. Mislim da ni oni koji su u okviru Vlade bili za to učešće ni oni koji su bili protiv nisu u pravu jer tu jedinu nadležnost ima Narodna skupština Republike Srbije, koja po članu 140. Ustava jedino ima pravo da odluči o angažovanju naših vojnika van granica države.
Svakom odgovornom političaru, državnom funkcioneru, a mislim i svakom odgovornom građaninu jasno je da spoljna politika, ukoliko želi da bude uspešna, ne sme da bude niti konfrontativna, niti snishodljiva. Važno je u tom kontekstu pomenuti doslednost i ozbiljnost našeg diplomatskog nastupa, odnosno pre bih rekao političkog nastupa, jer, zapravo, diplomatija samo trpi konsekvence onoga što je politika, u smislu kredibiliteta na međunarodnoj sceni.
Naime, Srbija je kao jedna od žrtava kasetne municije, svi se toga dobro sećamo, 1999. godine, učestvovala veoma aktivno tokom 2008. godine u pripremi za potpisivanje tzv. Sporazuma iz Osla, koji je za cilj imao da dovede do zabrane proizvodnje, korišćenja, skladištenja i prodaje kasetne municije. Kao što sam rekao, mi smo kao država igrali veoma aktivnu ulogu u celom tom procesu. Država je čak angažovala i ljude koji su kao žrtve kasetne municije postali lica sa invaliditetom da učestvuju na određenim konferencijama.
Konačno, Srbija je organizovala konferenciju sa tom temom u Beogradu kako bi utisak o našem učešću bio jači, kako bismo zapravo doprineli tom procesu. Nažalost, na kraju tog procesa taj sporazum je potpisalo preko sto država, čini mi se da je broj 107, međutim, Srbija nije bila među njima.
Postavlja se pitanje zašto je to tako? To ima dvostruke implikacije, kako na unutrašnjem političkom planu, tako i na spoljnopolitičkom planu.
Što se tiče unutrašnjeg političkog plana, mislim da to nije korektno prema našim građanima, posebno ako se ima u vidu da na teritoriji Srbije postoji, procenjuje se, još oko dve i po hiljade komada neeksplodiranih kasetnih bombi, na teritoriji na kojoj živi preko 80.000 stanovnika koji su potencijalno ugroženi od ove vrste municije.
Ukoliko bi se ovim tempom nastavilo čišćenje terena, mislim da bi nam za to bila neophodna decenija, a u slučaju da je Srbija potpisala taj sporazum bili bismo u mogućnosti da dobijemo određena sredstva kao pomoć kako bi se taj proces značajno ubrzao i kako bi se ovo pitanje rešilo.
Što se tiče našeg spoljnopolitičkog kredibiliteta, postavlja se pitanje kakvu vi poruku šaljete ukoliko aktivno promovišete jedan proces, učestvujete u njemu, a potom, na kraju, bez ikakvog obrazloženja ustuknete i povučete se iz tog procesa?
Kada je reč o deklarisanim spoljno-političkim prioritetima Vlade, a to su pitanje očuvanja Kosova i Metohije u okviru sastava Srbije, pitanje evropskih integracija i regionalna saradnja, važno je napomenuti da ti ciljevi sami po sebi nisu sporni. Međutim, sporna je realizacija tih ciljeva, odnosno to je vrlo diskutabilno. Rezultat rada ove vlade jeste da je na terenu skoro u potpunosti, na Kosovu i Metohiji, iščezla misija UNMIK čiji je zadatak bio, da podsetim, da sprovodi suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije.
S druge strane, ova vlada je prihvatila misiju Euleks, za koju Vlada Srbije tvrdi da je statusno neutralna. Da li je ona statusno neutralna ili sprovodi Ahtisarijev plan, o tome se može polemisati. Međutim, činjenica jeste da između instituta suštinske autonomije i statusne neutralnosti postoji ogromna razlika koja se zove prelazak crvene linije, odnosno ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije.
S druge strane, mislim da je neophodno da mi kao država imamo proaktivnu ulogu u međunarodnim organizacijama, posebno onim koje se bave pitanjima ljudskih prava, kao što su Savet Evrope i OEBS, kako bismo aktuelizovali pitanje ugroženih prava preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.
Višemesečnim isključenjima struje se zapravo vrši pritisak na preostali srpski živalj na Kosovu i Metohiji i on se dovodi na ivicu humanitarne katastrofe.
Mora se mnogo aktivnije reagovati i pružiti sva logistička podrška istrazi vezanoj za trgovinu organima nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije.
Moram da stavim primedbu da je država propustila priliku da reaguje kada je gospođa Helena Ranta, finski patolog, izašla sa izjavom da je prilikom formulisanja izveštaja o tzv. masakru u Račku, koji je poslužio za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, bilo pritiska na nju da ona suštinski izmeni elemente tog izveštaja. Mislim da je tu država morala da aktivnije reaguje i iskoristi taj trenutak.
Mislim da nije dobro što pojedini državni funkcioneri relativizuju pitanje prijema Kosova u MMF i što govore da je jedino bitno da Kosovo ne bude primljeno u UN. Naravno, ne može se reći da ne postoji određena aktivnost diplomatije u tom smislu, ali pitanje je u koji se koncept energija investira?
Samo pitanje traženja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, o kome smo toliko puta već do sada polemisali, sa jedne strane nosi sa sobom veće rizike po državu, a sa druge strane potencijalno može biti neobavezujuće za države koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, naravno, u zavisnosti od toga kako ta odluka bude formulisana.
Na kraju, mislim da odnos ove vlade prema pitanju Kosova i Metohije najbolje oslikava nedavna izjava državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju gospodina Olivera Ivanovića, koji je prilikom posete američkog potpredsednika gospodina Bajdena rekao – ne treba previše pričati o pitanju Kosova.
Što se tiče regionalne saradnje, nju je naravno nužno unapređivati, ali na principima reciprociteta, odnosno nemešanja u unutrašnje poslove, a naročito na bazi poštovanja međunarodnog prava. Postoje veoma korisne regionalne inicijative, a na bilateralnom planu treba razvijati dijalog, ne zanemarujući pitanja od suštinskog značaja za Srbiju.
Ne može biti reči o razvoju dobrosusedskih odnosa ukoliko se ignorišu ključna otvorena pitanja. Ne može se stavljanjem stvari pod tepih ići napred. Postojanje problema naravno nije ništa neočekivano, niti neuobičajeno, ali ključno je pitanje na koji se način ta otvorena pitanja i problemi rešavaju.
Naravno, mislim da je u kontekstu regionalne saradnje važno dati prioritet razvoju specijalnih i paralelnih veza sa Republikom Srpskom, u okviru Bosne i Hercegovine, odnosno u okviru Dejtonskog sporazuma i maksimalno koristiti sve kapacitete koje taj sporazum daje u smislu razvoja specijalnih i paralelnih veza. Ta saradnja treba da bude sveobuhvatna i na političkom, i na kulturnom, i na ekonomskom, i na obrazovnom planu itd.
Postavio bih jedno pitanje za Vladu, u kontekstu imenovanja novih ambasadora Crne Gore i Makedonije u Srbiji.
Šta se to u međuvremenu, od proterivanja tih ambasadora, promenilo u kvalitetu odnosa Srbije sa tim dvema državama kako bi sada ambasadori tih zemalja bili prihvatljivi? Kada su ti ambasadori proterivani Demokratska stranka Srbije je bila protiv emotivnih i iracionalnih poteza i smatrali smo da postoje mnogo delotvornija i efektnija rešenja koja mogu da dovedu do željenih rezultata, u smislu sporova koji postoje.
Vezano za pitanje evropskih integracija, čini mi se da je sada svima jasno da je stav DSS-a bio ispravan, u smislu otvaranja jedne vrste dijaloga i iskorišćavanja vremena pred nama da se otvori iskren dijalog sa zemljama članicama EU o problemu koji je nastao time što je određeni broj zemalja EU priznao nezavisnost Kosova i Metohije.
Kao što vidimo, nije bilo mesta žurbi, jer i dalje se ne primenjuje privremeni trgovinski sporazum, ne primenjuje se SSP, osim što Vlada Srbije unilateralno sprovodi taj sporazum, što dodatno opterećuje budžet i uopšte džepove građana Srbije.
Ako bismo želeli da vidimo koji je model najbolji, u smislu zaštite naših državnih interesa u procesu evropskih integracija, mogli bismo da pogledamo kako to čine neke države u našem susedstvu. Naravno, neophodan preduslov, što kod nas nije ispunjeno, jeste da postoji jedna vrsta konsenzusa oko spoljnopolitičkih ciljeva. Tužno je videti da se danas u ime evropskih integracija pravdaju razne stvari, poput određenih sumnjivih radnji u parlamentu. Ukoliko pitate bilo kog političara iz bilo koje države EU, on će vam reći da evropske vrednosti nisu sumnjivi načini glasanja u parlamentima.
Što se tiče vojne neutralnosti, mislim da je to veoma značajna pozicija, koju je utvrdio i parlament Srbije, i u svakom nastupu na međunarodnoj sceni naši državni organi se toga moraju pridržavati.
Kada je reč o ekonomskoj diplomatiji, može se reći da je ona dala rezultat uglavnom u predizbornoj kampanji i uglavnom po pitanju "Fijata". Nažalost, od potpisa na taj sporazum se nije daleko odmaklo i građani, nažalost, zbog toga ne žive bolje.
Kada je reč o gasno-naftnom sporazumu sa Rusijom, mislim da nije dobro što su pre ratifikacije tog sporazuma slate konfuzne poruke od strane pojedinih članica vladajuće koalicije, da li će taj sporazum biti ratifikovan ili ne, ali, na svu sreću, glasovima opozicije, naravno i poslanika DSS, taj sporazum je ratifikovan i očuvan je naš kredibilitet u očima partnera.
Tokom usvajanja postojećeg Zakona o spoljnim poslovima 2007. godine Demokratska stranka Srbije je izrazila žaljenje što nije detaljnije i kvalitetnije definisana unutrašnja organizacija Ministarstva spoljnih poslova. Nažalost, to se pokazalo kao nedostatak u aktuelnoj praksi.
Što se tiče predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, osvrnuću se na nekoliko članova, sa željom da malo jasnije građanima prikažemo ono što ovaj zakon donosi.
Član 1. bliže uređuje pitanje službe bezbednosti u Ministarstvu spoljnih poslova. Naime, u tom ministarstvu postoje Služba za poslove bezbednosti i Služba za analitičke poslove, koja se bavi prikupljanjem podataka. Ne treba dovoditi u pitanje opravdanost postojanja ove dve službe koje su sastavne jedinice, prema sistematizaciji, Ministarstva spoljnih poslova, ni potrebu za bližim definisanjem poslova koje ona obavlja.
Služba za poslove bezbednosti, koja tretira mahom pitanja čuvara, domara i zaštite komunikacije, tretira se članom 1. zakona. Ipak, mislim da se može ukazati na problem da je na čelu obe službe u Ministarstvu spoljnih poslova jedna ista osoba i da je ta osoba član, prema pisanjima određenih medija, određenih nevladinih organizacija.
Onda se postavlja pitanje da li jedan čovek treba da ima takvu moć, tim pre što, prema zakonu o službama, u Republici Srbiji postoje dve službe – BIA i VBA, za koje postoje manje ili više određeni mehanizmi parlamentarne kontrole, dok za poslove kojima se bavi Ministarstvo spoljnih poslova ne postoji nikakav kontrolni sistem, pošto se prilikom pojavljivanja ministra pred Odborom za spoljne poslove ne može očekivati da podnosi izveštaj o radu Službe za analitičke poslove.
Član 3. predloženog zakona govori o mogućnosti da ministar spoljnih poslova angažuje na period od četiri godine, dakle da primi na privremeni rad, osobe koje treba da zauzmu najviša i najstručnija mesta u našoj diplomatiji, što se u određenim slučajevima može iskoristiti za doprinos poboljšanju diplomatskih aktivnosti.
Naravno, ima i onih primera koji ukazuju kako su neka rešenja bila i jesu loša, gde ambasadori ne zadovoljavaju ni osnovne kriterijume, a kamoli da odgovore složenim zadacima koji se postavljaju pred njih. Demokratska stranka Srbije je u tom smislu predložila amandman, i apelujem da ga prihvatite, koji zahteva da ti ljudi koji su angažovani ispunjavaju iste standarde kao i lica iz Ministarstva, kako u profesionalnom smislu (dakle, polažu diplomatsko-konzularni ispit i poznavanje jezika), tako i u psihofizičkom.
Naravno, sa ovako izmenjenim tekstom, bez ove korektivne klauzule, postoji mogućnost da neki naredni ministar (ne sumnjam da vi to nećete činiti) možda to zloupotrebi i da dovede nekog svog rođaka, prijatelja kome je jedina kvalifikacija to što se školovao u inostranstvu ili možda poznaje neki strani jezik. Mislim da to nije dovoljno i da će ovim da se postigne cilj da diplomatsko predstavljanje bude ujednačenije.
Ključni član ovog zakona, zbog koga je i došao u skupštinsku proceduru, jeste član 4. On ukida i prolongira sa velikim zakašnjenjem, u zakonu je propisana ta obaveza za Ministarstvo od 1. januara, a sada je polovina maja, pravo građana Republike Srbije koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima širom sveta da imaju regularno zdravstveno osiguranje, koje do sada nisu imali.
U zakonu koji je donesen u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, koji je usvojen glasovima DSS-a, to pitanje, koje je godinama unazad sa pravom mučilo naše građane koji predstavljaju ovu zemlju u inostranstvu, najbolje je rešeno.
Ovde se u obrazloženju izmena i dopuna koje nam je Vlada dostavila kaže da je neophodno promeniti datum sa 1. januara 2009. na 2010. godinu, kako bi se izbegle štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova. Kakve su to štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova? Da li je to mogućnost da ih možda tuže njihovi zaposleni kojima su data prava zakonom uskraćena? Ona vlada koja brine za svoje zaposlene mora da vodi računa o tome.
Mi smo u tom smislu podneli amandman kako bi se prilikom narednog rebalansa budžeta, za koji smo sigurni da će uskoro biti, i to pitanje rešilo i datum promenio na 1. jul 2009. godine.
Kao što sam na početku rekao, stavljam primedbu zbog toga što Predlog zakona nije prošao kroz Odbor za spoljne poslove, koji jeste nadležni matični odbor. Sa druge strane, Demokratska stranka Srbije jeste podnela nekoliko amandmanima kojima je moguće ovaj zakon poboljšati. Međutim, ono što na kraju želim da kažem jeste da za poboljšanje spoljne politike Republike Srbije nisu dovoljni amandmani na zakon, već je neophodna promena same Vlade, odnosno novi izbori.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik Poslaničke grupe LDP.

Hvala, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi nemamo ništa protiv načina na koji vi u ovom trenutku izlazite pred parlament, jer on zapravo potvrđuje sve ono što je naša osnovna kritika, ne vas lično, nego karaktera spoljne politike koju ste utvrdili u okvirima svoje vladajuće koalicije i stranke koja vas je predložila na funkciju na kojoj se trenutno nalazite.
Čitav je niz problema koji u ovom trenutku antagonizuju odnos između LDP-a, sa jedne strane i vašeg ministarstva, sa druge strane. Mi zbog toga nismo previše zadovoljni. Ne vidimo nijedan razlog koji bi u ovom trenutku bio dovoljno značajan da mi pređemo preko propusta koji su očigledni. Mislimo da je osnovni problem vaša namera i ambicija da spoljnu politiku vodite na način koji je neprihvatljiv za 2009. godinu i za jedno demokratsko društvo.
Izbegavanje dijaloga, upoznavanje sa planovima, definisanje prioriteta, kampanjsko nastupanje jeste nešto što nikako ne može biti dobro za naše društvo, a samim tim nije dobro ni za nas koji ovde predstavljamo interese građana, kojima je veoma važna definicija položaja naše zemlje u svetu i potpuno drugačija komunikacija sa svetom. Spoljna politika je postala instrument koji konfrontira Srbiju sa međunarodnom zajednicom, sa regionom i, konačno, u poslednjoj etapi, konfrontira i naše društvo unutar granica zemlje u kojoj živimo.
Pre dve nedelje smo raspravljali o zakonu kojim se potvrđuje sporazum između Rusije i Srbije. Uprkos velikom nastajanju vladajuće koalicije da nam objasni kako je normalno vaše odsustvo, iako je propisano vaše prisustvo i obaveza obrazlaganja tog sporazuma, bili smo uskraćeni za raspravu o veoma važnom pitanju koje, po našem mišljenju, ugrožava normalan razvoj zemlje. Ta energetska podređenost, kolonijalno podaništvo, sve ono što karakteriše spoljnu politiku Srbije nije bio cilj parlamenta, niti smo o tome ikada ovde razgovarali.
Kosovska politika bez parlamentarne podrške i insistiranje na vojnoj neutralnosti, bez ikakve argumentovane rasprave, povratak u osamdesete kroz našu bliskost sa nesvrstanima, bez ikakve rasprave i dogovora, bez obrazlaganja ciljeva partnerstva sa zemljama koje su osumnjičene za otvoreno podržavanje terorizma, bez ikakve saglasnosti, podrške, obrazloženja zašto se to radi, to je čitav niz propusta koji se, logično, završavaju jednim ovako lošim predlogom izmene i dopune zakona.
Nemamo ništa protiv tog povratnog dejstva, iako ga niste obrazložili, jer smatramo da žrtve nesposobnosti Ministarstva ne smeju biti ljudi koji rade za ovu zemlju u okviru ministarstva inostranih poslova, jer je isključivo aljkavost povod za izmene i dopune Zakona kojima praktično pomerate rokove u kojima treba omogućiti ljudima koji predstavljaju ovu zemlju da taj posao rade oslobođeni pritisaka kojima su izloženi zbog nesposobnosti Srbije da im omogući ono što pripada svakom diplomatskom predstavniku bilo koje druge zemlje u svetu.
Druga dva nastojanja su za nas više nego sporna zbog toga što ih ne prate nikakva obrazloženja. Prvo, odbijanje ministarstva inostranih poslova da kroz odbor u Skupštini, a potom i kroz uvodnu reč ministra objasni poslanicima i poslanicama kojim se to poslovima bezbednosti bavi ministarstvo spoljnih poslova, i na kojim osnovama. Da li su to oni poslovi bezbednosti po kojima je nekada Ministarstvo spoljnih poslova bilo poznato, a koji su, moram vas podsetiti, rađeni u skladu sa zakonom? U ovom trenutku u našem pravnom poretku ne može se pronaći nijedan aktivan zakon, pozitivni pravni propis koji bi bio osnova za uspostavljanje neke službe bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova.
Ako je to pitanje poslova koji se svode na portirsku službu, onda ne vidimo razlog da u okviru zakona u ovom trenutku o tome razgovaramo, jer je to zaista pitanje koje može biti potpuno uređeno i na osnovu postojećeg zakona, s obzirom na to da ste 2007. godine vrlo jasno utvrdili mogućnost uređenja i rešavanja čitavog niza otvorenih pitanja kroz podzakonske akte i uredbe koje ste imali pravo i slobodu da donosite.
Dakle, ako je ovo pokušaj da se mimo javnosti i bez ikakve osnove u zakonu unutar ministarstva inostranih poslova gradi još jedna služba bezbednosti, bili biste dužni da odgovorite zašto to činite, sa kakvim motivima i kakve će biti posledice nastojanja da se mimo zakona uspostavi jedna takva institucija u okviru ministarstva inostranih poslova.
Drugo je pitanje zapošljavanja kadrova u ministarstvu inostranih poslova, odnosno vašeg diskrecionog prava da mimo zakona i uobičajenih procedura za sva druga ministarstva vi zapošljavate do 5% ljudi u ministarstvu inostranih poslova, na period od četiri godine. To smatramo širenjem koncepta partijske države, jer je jasno da zapošljavate kadrove u periodu koji je utvrđen kao period vašeg punog mandata.
To je loše, ne zbog toga što mislimo da će apriori svi ti kadrovi biti loši, nego zbog toga što na takav način nećemo moći da profesionalizujemo naše ministarstvo inostranih poslova, pa će sa ministrom odlaziti svi oni koje je ministar zaposlio, jer se podrazumeva da će novi ministar dovesti, pozivajući se na vaše pravo, neke svoje kadrove.
Sa takvom spoljnom politikom nigde nećemo stići. Mislim da spoljna politika ima puno posla i da, nažalost, još nismo uspeli da objasnimo ni svoje interese, ni da dobijemo podršku za demokratske mehanizme kojima ti interesi treba da budu ostvareni.
Dalja monopolizacija spoljne politike je neprihvatljiva. Ovo je zapravo jedina suština zakona sa kojom vi pred nas izlazite bez osećaja potrebe da nam objasnite zašto to radite. To je više nego čudno za čoveka koji voli tako puno da priča, kao što to inače činite vi, u svakom trenutku i na svakom mestu.
To je jednako čudno kao kada bi potpredsednica Gordana Čomić odbila da nam objasni neki zakon zbog toga što smatra da za takvim nečim ne postoji potreba, a obrazlaže nam povrede Poslovnika duže nego što mi govorimo.
Ne postoji program u kome se vi ne pojavljujete. Ne postoji tačka na planeti na kojoj se niste pojavili, od Sirije do Argentine. Ne vidim šta je bio problem za vas da nam omogućite normalnu raspravu i diskusiju tako što biste prvo obrazložili izmene i dopune Zakona a nama pomogli da ne tumaramo kroz vaše skrivene namere.
Dakle, da li ovim izmenama i dopunama Zakona mislite da formirate neku službu bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova? Ako to mislite, podsećam vas da to nije uređeno postojećim zakonima o službama bezbednosti. Ako to nije vaša namera, onda recite šta je vaša namera, da ne bi ostale tako krupne nedoumice među nama.
Ovo nije rasprava u kojoj treba da govorimo o efektima naše spoljne politike, ali ovo jeste rasprava u kojoj možemo govoriti o osnovama na kojima se gradi spoljna politika. Ako su osnove pogrešne, a one su partijske, one nisu demokratske, one nisu transparentne, nisu javne, ni politika ne može biti drugačija. Ako spoljna politika nije spoljna politika o kojoj smo razgovarali i dogovorili se, ako način na koji se ona sprovodi nije onakav kakav je uobičajen za čitav normalan demokratski svet, onda ni rezultati te politike ne mogu biti drugačiji od onih kakvi su sada, a oni su poražavajući.
Srbija je proširila granice svojih sukoba. Kada pokušava nekako da se konsoliduje i nadoknadi proizvedenu štetu, onda se to po pravilu čini tokom vaše posete nekoj drugoj zemlji. Da li je postalo pravilo naše spoljne politike ono sa čim se mi suočavamo u poslednjih nekoliko meseci, pravilo koje nam ukazuje da predstavnici zemalja sa kojima imamo nesporazume u Srbiju dolaze onda kada vi niste u njoj? Ako je to pravilo, onda je to loše. Ako to nije pravilo, onda je to čudna koincidencija i malo ko razuman može u nju poverovati.
Bili ste dužni, gospodine Jeremiću, da nam omogućite normalnu raspravu tako što ćete izaći sa jasnim stavovima, ponuditi obrazloženje za vrlo čudne inicijative, između ostalog preuzeti odgovornost za sopstveni nerad i aljkavost vašeg ministarstva. Samo tako se može obrazložiti činjenica da opet pomerate rokove sa 1. januara 2009. na 1. januar 2010. godine, da uvoditi povratno dejstvo zakona isključivo zbog toga što niste bili u stanju da tokom čitave 2008. godine i dela 2007. godine u kojem je ovaj novi zakon bio na snazi usvojite odredbe koje bi omogućile normalno funkcionisanje svih zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova, a pogotovo onih koji se nalaze u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Što se tiče same službe bezbednosti, odnosno vašeg diskrecionog prava da zapošljavate ljude, mi se tome protivimo jer na takav način pravite partijsko Ministarstvo spoljnih poslova. Ili čak ne ni partijsko, već apsolutno lično, ili ono koje proizilazi iz interesa koji nemaju puno veze sa strankom koja vas je na to mesto kandidovala, s obzirom na to da ne postoji nikakva podrška vašoj politici koja bi bila prepoznatljiva u nastupima i spremnosti poslanica i poslanika Demokratske stranke da vas u tom poslu podrže.
Način na koji ste do sada koristili to svoje diskreciono pravo je više nego loš.
Zbog toga je naša spoljna politika takva. Kadrovska politika proizilazi, pre svega, iz vaših ličnih procena koje se grade na kriterijumima koji nisu politički, osim ukoliko glas pevača u restoranu nije politički kriterijum koji se prevashodno uvažava kada se šalje ambasador u SAD, ukoliko nestručnost i odsustvo bilo kakvog rezultata u prethodnom periodu, odnosno u radu u spoljnoj politici nije kriterijum za kandidovanje i napredovanje u ministarstvu inostranih poslova.
Ono što mislim da je u ovom trenutku važno za naše društvo jeste činjenica koja vaše ministarstvo opisuje kao ministarstvo koje je daleko od uloge koju bi moralo da ima, a vas kao ministra opisuje kao osobu koja čak toga nije ni svesna, a ukoliko jeste, tim gore, jer odbija da se menja.
Mislim da je jasno da se naša spoljna politika mora menjati, jer nije cilj spoljne politike Srbije svađa sa svetom, već dijalog i pronalaženje onih rešenja koja će omogućiti Srbiji da na novim pozicijama afirmiše interese, koji ne mogu biti interesi utvrđeni vašom partijskom agendom ili vašom lično. Zbog toga, velika opomena za ono što ste do sada radili, a pogotovu za ovo što nam sada predlažete, opomena koja između ostalog znači uskraćivanje podrške za jednu takvu ideju.

Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija. Posle njega narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege, gospodine ministre, molio bih vas da povučete ovaj predlog izmena Zakona iz tri razloga: prvo, zato što je nezakonit; drugo, zato što je loš po državu i treće, zato što je loš po vas lično.
Dozvolite mi da to argumentujem. Prvo, nezakonit. Vaš predlog je direktno u koliziji sa Zakonom o državnim službenicima. Možete sada da tumačite, ili predsednik Odbora za zakonodavstvo, da ste našli neku rupu u zakonu i da može da se tumači ovako i onako, ali vaš predlog se jednostavno ne slaže sa duhom Zakona o državnim službenicima. Ovo što predlažete je kao neka vrsta leks specijalisa u odnosu na Zakon o državnim službenicima. Toliko o nezakonitosti vašeg predloga.
Loš po državu. Diplomatija je zanat. U svakom zanatu postoje neka pravila, a to je da tokom karijere u nekom zanatu čovek može da bude šegrt, kalfa i zanatlija. Ovo što tražite je izmena vekovnog pravila. Ovo je kao da ministar zdravlja sutra ujutru dođe ovde da traži od nas da mu damo mogućnost da, recimo, postavlja do 5% apsolvenata medicine u operacione sale, jer su talentovani ili su nam potrebni, pa da ne gube vreme na specijalizaciju.
Gospodine ministre, u protekle dve godine ste dosta uradili na popravljanju imidža Srbije i srpske diplomatije. To poštujem. Doduše, neko će reći da vam nije bilo teško, jer je srpska diplomatija na najnižem mogućem nivou u istoriji, još od vremena Miloša Obrenovića, pa nije bilo teško unaprediti je. Svejedno, cenim svaki pomak.
Ovo što vi predlažete sada prethodni ministar je radio bez zakonskog osnova koji vi tražite.
Nemojte da upadate u takve greške. Neću da govorim o radu bivšeg ministra; bilo, ne ponovilo se.
Potpuno sam svestan da u svim zemljama na svetu postoji određen broj ambasadora koji su politički postavljeni na ta mesta, ali nigde nisam čuo za politička postavljenja zamenika konzula, savetnika za bezbednost ili onoga koji šifrira poruke (ne znam kako mu se zove zanimanje), ili na neko drugo profesionalno mesto, jer ta mesta zahtevaju neko prethodno obrazovanje i iskustvo koje se ne stiče u školi, na ulici ili u porodici, što vi sada predlažete.
Ovaj vaš predlog je loš i po vas lično. Vama će život biti mnogo teži sa ovom promenom zakona. Gospodin Jovanović, koji je govorio pre mene, sumnja da ćete vi ovaj član iskoristiti da postavljate specijaliste za bezbednost.
Umiriću vas, gospodine Jovanoviću, nemojte se sekirati, neće oni postavljati savetnike za bezbednost, nego će da izađu u susret svastikama, šuracima, komšijama i partijskim drugovima.
Gospodine ministre, olakšajte sebi život, jer, verujte mi, znate li koliko će vam se pojaviti ambicioznih i putovanja željnih političkih drugova, prijatelja, komšija, članova familije, koji će se pozivati na ovaj član zakona koji sada donosite i koji vam potpuno omogućava da im udovoljite?
Zašto to sebi radite? Šta vama to treba? Bez ovog člana život vam je lakši. Kada dobijete molbe i zahteve za nebulozna postavljenja pozovite se na Zakon o državnim službenicima i uputite ih da odmah traže ambasadorsko mesto i za to ih uputite na predsednika Tadića, a on posle neka ispunjava ili ne ispunjava želje.
Pokušao sam da nađem razlog zašto ste tražili ovu izmenu Zakona i nisam ga našao, a vi niste želeli da ga obrazložite. Molio bih vas ipak da probate i baš bih voleo to da čujem, jer mislim da ćete to teško uspeti.
Molim vas da povučete ovaj zakon, jer videćete, ovaj član će vam u budućnosti doneti takve mrlje u karijeri koje vam ništa ne trebaju i za koje vi nećete biti krivi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik… Čedomir Jovanović želi repliku na izlaganje narodnog poslanika Mladena Grujića. Izvolite. Samo vas molim da se registrujete, samo jednom.

Hvala vam, gospođo Čomić. Pošto me pomenuo poslanik NS, želeo bih da odgovorim. Svestan sam tog principa nepotizma i partijskog karijerizma, koji je tako izražen u Ministarstvu spoljnih poslova.
Istina, on nije došao do izražaja samo u mandatu aktuelnog ministra, to je postalo neko nasledno i običajno pravo svakog ministra spoljnih poslova, koje kroz izmene i dopune ovog zakona praktično dobija po prvi put jednu zakonitu osnovu.
Tačno je da je ovaj član zakona protivzakonit, suprotan Zakonu o državnim službenicima i zbog toga ćemo tražiti zaštitu zakonitosti.
Ono što sam želeo da kažem, a što je pogrešno protumačeno, jeste zapravo da je to preuzimanje službe bezbednosti i poslova bezbednosti od Ministarstva spoljnih poslova mimo svakog zakona. Znači, Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije vrlo jasno definiše koje su to službe bezbednosti u Srbiji, nadležnosti tih službi bezbednosti i prava koja se kroz izmene i dopune Zakona o spoljnim poslovima limitiraju u oblasti Ministarstva spoljnih poslova. Zbog toga je potpuno nezakonita inicijativa i ambicija Ministarstva spoljnih poslova da se u okviru Ministarstva spoljnih poslova, mimo Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, bavi pitanjima bezbednosti. To je bilo moguće u prošlosti, ali je tada bilo uređeno u skladu sa zakonom.
Dakle, od tri inicijative koje su pokrenute izmenama i dopunama Zakona jedna inicijativa je nezakonita, jer je dužnost Ministarstva bila da do 1. januara 2009. godine uradi posao koji sada najavljuje da će uraditi do 1. januara 2010. godine, a to su poslovi zaštite prava naših predstavnika u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno prava na zdravstveno osiguranje. To nije urađeno, prekršen je zakon.
Drugo kršenje zakona je kršenje koje proizilazi iz ambicije ministra spoljnih poslova da uvede praktično, pored svog mandata, mandat i za svoje službenike u trajanju od četiri godine, čime dobijamo partijsko ministarstvo i što je obračun sa profesionalnim kadrom Ministarstva spoljnih poslova.
Treće kršenje zakona je ovo potpuno nezakonito i neosnovano uvođenje službi bezbednosti u Ministarstvo spoljnih poslova, što pokazuje ambiciju ministra koja svoje utemeljenje ima u prošlosti, a ne u vremenu u kojem se danas nalazimo.
Ako je nekada Ministarstvo spoljnih poslova imalo moćnu službu bezbednosti, a u međuvremenu je ta služba bezbednosti transformisana, odnosno taj koncept napušten jer je tako nešto i utvrđeno Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, onda želimo da dobijemo odgovor na pitanje – kako će funkcionisati ta služba bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova kada ovde u parlamentu ne možemo da čujemo jednu reč od ministra prilikom obrazlaganja Predloga zakona, kada se ne pojavljuje prilikom obrazlaganja sporazuma, kada se ne pojavljuje prilikom formulisanja spoljne politike za narednu godinu, kada znamo da svoju politiku gradi na principima koji nemaju mnogo dodirnih tačaka sa parlamentarnom demokratijom, u kojoj ministar polaže račun parlamentu?