Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici,  najpre moram da izrazim svoje čuđenje kako se Predlog zakona našao na dnevnom redu, čuđenje nakon obraćanja gospođe Nade Kolundžije ovom visokom domu, koja je rekla da, praktično, najveća poslanička grupa neće glasati za Predlog ovog zakona. To se pretvara onda u jednu javnu debatu. Ona je za ovakav zakon i potrebna, ali ne na ovom mestu, nego pre dolaska ovog predloga na dnevni red, jer je u pravu Tomislav Nikolić kad kaže da se u ovom obliku, u ovoj fazi, ovaj zakon amandmanima više ne može menjati, ne može se nešto, što se kolokvijalno, u više izjava, čulo – popravljati, a to je neophodno. 
Zadovoljan sam što je Predlog zakona poslaničke grupe na dnevnom redu i nezadovoljan sam što se tri predloga koja sam ja dao, zakon o restituciji, zakon o rehabilitaciji i zakon o ministarstvima, nisu našla na dnevnom redu. Mislim da su Srbiji potrebniji u ovom momentu, ne negirajući da je potreban i jedan ovakav zakon.
Ono što mene čudi, jeste što je jedan broj narodnih poslanika u svojoj debati negirao Predlog zakona zato što potiče od Poslaničke grupe LSV-a i Nenada Čanka. Nije važno kakav je sadržaj zakona, nego ko je predlagač zakona. To nije dobro. Neki su otišli korak dalje, baveći se teorijom zavere i da iza tog predloga stoji ko zna kakva strana agentura itd. To je još besmislenije.
Hajde da budemo iskreni, onaj ko podržava udruženja i organizacije koje zagovaraju nacističku i fašističku ideologiju, on je i sam fašista, odnosno neofašista, ili neonacista. Onaj ko opravdava zločin u Srebrenici, onaj ko se ne stidi pred slikama zločina u Trnovu, onaj ko pored slike Karađorđa i Miloša Obilića stavlja sliku optuženog za ratne zločine u Srebrenici, naravno da neće podržati ovaj zakon.
Hajde da se upitamo, da li u Srbiji ima pojava neofašizma, neonacizma, rasizma, šovinizma, antisemitizma? Ima. Ima ih, srećom, vrlo malo, ali ih ima među pripadnicima svih nacionalnih korpusa, svih etničkih grupa, ne samo među Srbima. Ponavljam, srećom, malo. Da li to treba sprečiti i da li treba zabraniti takve organizacije i udruženja? Treba.
Sad se vraćam na zakon. Mislim da on sadrži niz manjkavosti, i semantičkih, znači, pojmovnih i pravnih, odnosno, pravno-tehničkih. Ne mogu se u istu ravan stavljati nacionalizam sa nacizmom i fašizmom, ili neonacizmom i neofašizmom. Prosvećeni nacionalizam je dominantna ideologija najbrojnijih stranaka desnog centra u Zapadnoj Evropi i te partije su na vlasti u većini zemalja u Zapadnoj Evropi. To je jedan prosvećeni, evropski nacionalizam. Prema tome, to se ne može stavljati u istu ravan sa fašizmom i nacizmom. To je jedna dimenzija.
Druga je što postoji očita kontradikcija predloga kaznenih odredaba ovog zakona sa Zakonom o prekršajima i sa Krivičnim zakonom. To mora da se uredi. Kada se to uredi ili, kako su neki poslanici rekli, popravi, kada se kaže da se pod nacionalizmom podrazumeva, samo što to nije u Zakonu rečeno, jedan kriptonacionalizam, pseudonacionalizam, jedan vulgarni nacionalizam koji je vrlo blizak fašizmu, šovinizmu, rasizmu ili nacizmu, onda o jednom takvom predlogu zakona možemo raspravljati i onda ću i ja biti spreman da glasam da se zabrane udruženja i organizacije koje propagiraju takvu ideologiju.

Uverena sam da nam je svima jasno da se nalazimo u fazi kada na 23 amandmana na ovaj zakon ni odbor, ni predstavnici predlagača nisu dali svoje mišljenje, nisu se izjasnili.
To je jedna činjenica. Druga činjenica je vezana za stav 5. člana 142, koji kaže da u vremenu između završenog načelnog pretresa i otvaranje pretresa predloga zakona u pojedinostima, nadležni odbori mogu da podnesu amandmane na Predlog zakona. Samo da imamo tu informaciju na umu.
Zahvaljujem, gospodine Batiću. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavak svog izlaganja ću, nažalost, morati da počnem jednim nemilim događajem koji se desio danas u Zemun polju.
Naime, po informacija koje su stigle u Poslanički klub SRS, aktivisti SNS-a su napali grupu aktivista SRS-a koji su danas u Zemun polju delili politički materijal protiv Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD-a. Verovatno se pripadnicima te partije nije dopao sadržaj tih naših flajera. Imajući u vidu da je danas gospodin Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a, dao sledeću izjavu – nadam se da će naša vlast posetu američkog potpredsednika iskoristiti za dobrobit Srbije i njenih građana, a ne za svoju ličnu korist, očekujem da će razgovarati o ekonomskom i privrednom oporavku zemlje i o KiM-u. Tek posle Bajdenove posete znaće se da li će doći do približavanja Srbije i Amerike.
Bez želje da usijavam političke strasti u Narodnoj skupštini i političke strasti među aktivistima bilo koje političke partije, želim da apelujem na sve aktere političkog proces u Srbiji, pred predstojeće izbore u Zemunu i u Voždovcu, da se služe demokratskim i zakonitim sredstvima.
Nama Srbima se tokom 90-ih godina prošlog veka, nažalost, i ovih dana desilo mnogo toga ružnog. Desile su nam se sankcije, bombardovanje i pokušaj otimanja državne teritorije. Još nam se nije desio građanski rat i ljudi poput Džozefa Bajdena bi se tom građanskom ratu među Srbima, nekako, najviše radovali. Zato apelujem na sve političke partije u Srbiji da svoju političku borbu vode u granicama Ustava i zakona i da koriste političke argumente, a ne argumente sile i argumente pesnica.
Moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Radovana Radovanovića. Imam utisak da je gospodin Nenad Čanak, na neki način, politički žrtvovao i gospodina Radovanovića i gospođu Papugu. On je njih poslao danas u Narodnu skupštinu da obrazlažu nešto što je potpuno besmisleno. I njemu je potpuno jasno da je Predlog zakona loš i sa političkog i sa pravnog gledišta. On se zato nije ni pojavio na sednici Narodne skupštine, ali je zato žrtvovao ovo dvoje svojih narodnih poslanika, da bi umesto njega pokušali da obrazlože nešto što, u stvari, ne može da se obrazloži i što nema svoji ne političko, nego pravno i logičko opravdanje.
Da je to tako, vidi se iz činjenice da je gospođa Olena Papuga pročitala, ne dižući glavu, obrazloženje Predloga zakona, a da je shvatila, navodno, da u Predlogu zakona ima štamparskih grešaka tek kada su je na te greške upozorili narodni poslanici iz drugih poslaničkih klubova.
Ono što mi je zaista neverovatno, to je, da je gospodin Radovanović rekao da u Srbiji nema nikakvog organizovanog fašističkog pokreta i nema nikakvih masovnih fašističkih organizacija, a Predlog zakona se zove – zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija itd. Dakle, zabranjujemo nešto čega nema u Srbiji. Onda je, opet u želji da obrazloži nešto što ne može da se obrazloži, upotrebio jednu konstrukciju koja je zaista smešna, rekao je – pravosudna presuda itd.
Ovde se, očigledno, radi o pokušaju da se objasni i građanima Srbije i narodnim poslanicima nešto što je potpuno besmisleno. Naravno, Predlog zakona ima svoju političku pozadinu i ne slažem se s gospodinom Batićem da ovde bilo ko zagovara teoriju zavere. Ovde je reč o pokušaju da se opravda ne samo NATO agresija na SRJ, ne samo NATO agresija na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, nego da se opravda jedna potpuno neprincipijelna politika, koja je suprotna osnovnim principima međunarodnog i javnog prava, a tiče se politike SAD-a, Nemačke, Evropske unije, odnosno, Evropske zajednice i NATO pakta prema Srbiji, srpskom narodu i prema razbijenoj državi SFRJ.
Sve ono što nam se dešavalo u proteklih 15 ili 20 godina, sve ono loše što nam se dešavalo od strane zapadnih sila, imaće svoje opravdanje ukoliko se dokaže da su Srbi narod fašista, da smo mi genocidan narod i da je zato bilo potrebe da se bombarduju, najpre, Srbi u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, da se bombarduje Srbija i Crna Gora i da se otima Kosovo i Metohija. I, u stvari, to je pravi smisao ovog predloga zakona, da se pruži političko opravdanje NATO intervenciji u svim srpskim zemljama i da se opere savest, ako se već ne mogu oprati ruke onih koji su krivi, direktno ili indirektno, za smrt desetina hiljada, ne samo Srba, nego i pripadnika drugih naroda na prostorima bivše Jugoslavije.
Kada su 1994. godine započeli vazdušni udari NATO-a na položaje vojske Republike Srpske kod Goražda, general Ratko Mladić je izrekao jednu vrlo tačnu rečenicu, a to je da ključevi rata i mira nisu na Balkanu, i ta istina važi i danas.
Pravi gospodari rata i mira na Balkanu sede negde daleko odavde i tim pravim gospodarima rata i mira treba oprati savest za sve ono što su loše učinili na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj predlog zakona, između ostalog, tome služi.
Zaista bih voleo, u ime SRS-a, u ime svih građana Srbije, da konačno znamo ko su svi ti ljudi koji na politički, vojni, naučni, kulturni i svaki drugi mogući način služe NATO paktu. Da nam se kažu činovi koje ti ljudi imaju u toj NATO-vskoj političkoj vojsci, pa da jedanput saznamo da je, recimo, Boris Tadić, general-lajtnant NATO-a, da je Dragan Šutanovac pukovnik NATO-a, da je Nenad Čanak major NATO-a, da je Bojan Pajtić narednik NATO-a, da bude potpuno jasno da sve što se radi u Srbiji ima samo jednu svrhu, a to je da se opravda NATO politika prema Srbiji, prema srpskom narodu, od 1991. godine do danas.
Koliko sam shvatio, za ovakav predlog zakona, ovako kako je napisan, izgleda, neće glasati niko izuzev poslanika koji su ovaj predlog zakona potpisali, a pitanje je da li će i oni glasati, jer njihov vođa danas nije ovde. On je isturio dva svoja poslanika da na jedan prilično nevešt način pokušaju da obrazlože smisao i potrebu donošenja ovog predloga zakona.
Rekao sam, kada sam govorio u onih 20 minuta kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, da u Srbiji niti sada ima fašizma, niti je u Srbiji ikada postojao bilo koji čovek koji je ispoljavao fašističke ideje. Smatram da je to jedna velika istina.
Naravno, uvek imate razne usijane glave, ali ne može ceo jedan narod da bude odgovoran i njegova država za nekoliko usijanih glava u njegovim redovima. U Srbiji nikada niste imali organizovan fašistički pokret, on nikad nije bio masovan i nikada nije poprimio onakve razmere kakve je, recimo, poprimio u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, zamislite, čak i u Velikoj Britaniji.
Jedan nemački politikolog, koji se bavio političkom filozofijom fašizma i nacionalsocijalizma, Ernst Nolte, u svojoj čuvenoj knjizi "Evropa u epohi fašizma", izneo je čitav niz podataka o tome da su postojali fašistički pokreti ne samo u Nemačkoj i Italiji, koje su bile otadžbine ovog pogleda na svet, nego i u Francuskoj, u Španiji, Mađarskoj, Norveškoj, Finskoj, rekao sam, čak i u Velikoj Britaniji, gde je 1933. godine ser Osvald Mozli organizovao Savez britanskih fašista, a inače je bio ministar u jednoj laburističkoj vladi između dva svetska rata.
Greše predlagači zakona ako misle da su fašizam i nacionalsocijalizam isključivo vezani za prostor jugoistočne Evrope. Bio je potpuno u pravu Tomas Man kada je rekao da je fašizam bolest koja se svuda oseća kao kod svoje kuće. Neke druge zemlje treba daleko više da se stide nego Srbija i srpski narod za nastanak fašističke ideologije i za sve ono zlo koje je iz te ideologije proisteklo.
Posle Drugog svetskog rata, režim Josipa Broza je, naravno, pokušao da u svemu povuče znak jednakosti između Srba i Hrvata, i u dobru i u zlu.
Svi građani Srbije, nažalost, dobro znaju, a posebno naš narod koji je ostao da živi u Krajini i Republici Srpskoj, kakve strahote su mu se dogodile tokom Drugog svetskog rata od Pavelićevog ustaškog režima. Josip Broz je imao zadatak, a taj zadatak danas ima Nenad Čanak, da u potpunosti izjednači sve ono što se dešavalo u tzv. NDH s onim što se dešavalo u okupiranoj i podeljenoj Srbiji. Dakle, tamo su postojale ustaše, osvedočeni fašisti, koji su pobili na stotine hiljada Srba, a ovde u Srbiji je trebalo pronaći ljude koji bi trebalo da budu njihovi ideološki i politički pandan.
Ima jedan hrvatski naučnik teoretičar, doktor pravnih nauka i filozofije, koji je u velikoj meri udario temelje hrvatskom nacionalizmu, Ante Starčević. Danas se mnoge ulice u Hrvatskoj zovu po njegovom imenu, njega prisvajaju i hrvatski desničari i hrvatski levičari i on je jedna veličina koju u Hrvatskoj niko ne dovodi u pitanje. Sada ću vam pročitati iz jedne knjige šta je sve, između ostalog, taj Ante Starčević, koji je danas stekao potpuno političko pravo građanstva u Hrvatskoj, rekao za Srbe: "Oni su blatni skoti, gnusna ropska stvorenja, nakot zreo za sekiru, broda nemešine, pseta austrijska, pseta pustija na sverige" itd.
U NDH je donet čitav niz zakona koji su bili potpuno identični kao oni u Trećem rajhu. Na primer, doneta je zakonska odredba o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda. Taj zakon ima više članova i neću čitati sve.
Evo šta se kaže u članu 1 – brak Židova i inih osoba koje nisu arijskog podrijetla s osobama arijskog podrijetla je zabranjen, isto tako je zabranjen brak osobe koja, pored arijskih predaka, ima jednog pretka drugog koljena po rasi Židova ili drugog evropskog nearijca s osobom koja je po rasi jednakog podrijetla. Takvih zakona je bile više. Bilo je zakona koji su zabranjivali upotrebu ćirilice, donet je zakon o rasnoj pripadnosti, Jevreji su morali da nose žute trake, a Srbi plave trake, sa natpisom P, što znači pravoslavci.
Sada je Josip Broz morao da nađe neki pandan u Srbiji, koji bi na neki način oprao savest Hrvatima, kao što danas Nenad Čanak pokušava da opere savest NATO paktu.
Josip Broz i njegovi istoričari tvrde da je pandan Anti Paveliću i NDH bio Milan Nedić, predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa. U oktobru prošle godine, ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik Republičke vlade, zamenik predsednika Vlade itd., tražio je da se iz zgrade Vlade Srbije ukloni fotografija Milana Nedića, kaže se – kvinslinškog predsednika Vlade od 1941. do, zamislite, 1945. godine. Na stranu to što te vlade nije bilo 1945. godine, ona je prestala da postoji u jesen 1944. godine, kada su taj deo Srbije zauzeli Titovi partizani.
Zanimljivo je da se i danas nastavlja kampanja protiv čoveka čija je fotografija uklonjena iz zgrade Vlade Srbije.
Pročitaću vam šta o Vladi Milana Nedića kaže čovek koji je bio, mogli bismo slobodno da kažemo, režimski istoričar i koji prema Milanu Nediću, prema njegovoj vladi, nije imao nikakve posebne simpatije.
Evo, otprilike, šta je rekao gospodin Branko Petranović: "U vreme prihvatanja ove nezahvalne dužnosti, Nedić je bio upoznat s mogućnošću da se Srbija podeli između balkanskih saveznika Trećeg rajha. Bio je upozoren da bi se za likvidaciju nemira mogle iskoristiti mađarske, bugarske i ustaške snage. Nedić se suočava i s nemačkom odlukom da oni sami nemilosrdno pristupe odmazdi nad celim srpskim narodom. Nedić se prihvatio ove dužnosti, iako je isticao da je svestan nerazgrađenosti zemlje i činjenice da je vojska u ropstvu i da ''crveni'' prete da nadvladaju".
U tim teškim uslovima, Milan Nedić je imao hrabrosti da odbrani onu političku supstancu Srbije i srpskog naroda koja je bila ugrožena.
Evo šta dalje kaže Branko Petranović: "Pre prihvatanja dužnosti predsednika Vlade, Nedić je Turneru i Dankelmanu postavio uslove da Srbija dobije potpunu autonomiju, da Vlada raspolaže oružanom snagom, da se utvrde srpska davanja Nemcima i obustavi ubijanje Srba van granice Srbije. Zalagao se da se iz Nezavisne države Hrvatske izdvoji 17 srezova i pripoji Srbiji, i to 16 srezova istočne Bosne, u sastavu Drinske banovine, i jedan srez fočanski, iz Zetske banovine. Tražio je i da se poboljšaju dotadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije, posedanjem tih teritorija od strane nemačkih trupa. Zalagao se za pomoć ratnim zarobljenicima u Nemačkoj.''
Milan Nedić je, kao predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa, koja je obrazovana 29. avgusta 1941. godine, spasao više desetina hiljada Srba koji su bežali od ustaškog noža iz Nezavisne Države Hrvatske. Između ostalog, spasao i 86.000 srpske dece i u blizini Kruševca je podignut čitav jedan kompleks koji je bio namenjen smeštaju te dece.
Ono što je vrlo zanimljivo, Nedićeva vlada i Nedićev komesarijat za izbeglice, na čijem se čelu nalazio inženjer Toma Maksimović, primili su u okupiranu Srbiju i više od 10.000 Slovenaca i nikome od tih Slovenaca se nije desilo ništa ružno u Srbiji. Čak je slovenački književnik Ivan Vidmar, koji je kao dete boravio u Srbiji, rekao da njegovoj porodici nije falila dlaka s glave, da su živeli bolje nego što su živeli Srbi, jer su se Srbi trudili da tim Slovencima pruže maksimalno gostoprimstvo, iako su, rekao je i to, bili raseljeni u isključivo četničkom kraju.
Očigledno je da se te veštačke paralele, koje se povlače između hrvatskog autentičnog fašizma i srpskih političara koji su u teškim istorijskim okolnostima gledali da očuvaju biološku supstancu srpskog naroda, ne mogu povući.
Ima jedan čovek čija je istorijska uloga prilično kontroverzna i o njemu istoričari ističu različite sudove. To je čovek zbog koga se svakom Srbinu cimaju uši kada se želi dokazati da je i srpski narod u svojim redovima imao ljude koji su bili skloni fašističkim idejama. Taj čovek se zvao Dimitrije Ljotić. U našim udžbenicima istorije posle Drugog svetskog rata, on je uvek ocenjivan kao fašista, kao čovek koji je do kraja zagovarao Hitlerove i Musolinijeve ideje. Tek u poslednje vreme se javljaju istoričari koji pokušavaju da dokažu da stvar nije tako jednostavna i da taj period srpske istorije ne može da se posmatra u crno-belom svetlu.
Došao sam do jednog članka koji je svojom rukom napisao Dimitrije Ljotić u listu "Otadžbina", 1936. godine, tri godine nakon što je Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj. Taj članak se zove "Ni fašizam, ni nacionalsocijalizam". U tom članku se Dimitrije Ljotić, s ideoloških, filozofskih, hrišćanskih stajališta, obrušava i na nemački nacionalsocijalizam i na italijanski fašizam. Tvrdio je da u korenu nemačkog fašizma, odnosno nacionalsocijalizma, stoji ideja o obožavanju nacije ili rase, a u korenu italijanskog fašizma – ideja o obožavanju države. Smatrao je da onaj ko je hrišćanin ne može da obožava ni naciju, ni rasu, ni državu, nego može da obožava samo jedinog Boga. Njegov pristup fašizmu i nacionalsocijalizmu imao je dosta od one pravoslavne hrišćanske mistike.
Jedan autor, koji je sam mason, koji je napisao "Istoriju masona u Jugoslaviji, odnosno jugoslovenskim zemljama", istakao je u toj svojoj knjizi da je taj isti Dimitrije Ljotić, koga su istoričari ocenjivali kao fašistu, 1942. godine uputio jedan memorandum nemačkom komandantu Srbije, u kojem je tražio da se zaustave hapšenja masona, koji nisu ugrožavali javni red i mir u Srbiji i koji nisu ni na koji način ugrozili bezbednost nemačkih okupacionih trupa.
Ono što je, takođe, vrlo važno da se kaže, iako je Srbija bila okupirana od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, Milan Nedić je do kraja odbijao da pošalje srpske vojnike na Istočni front. Na Istočnom frontu su sve Hitlerove satelitske države imale svoje formacije, uključujući i Nezavisnu Državu Hrvatsku, pošto se na frontu kod Staljingrada, u nemačkim uniformama, ali sa hrvatskim simbolima – šahovnicom, borila tzv. 369. pješačka pukovnija. Čak su Hrvati za vreme Drugog svetskog rata štampali jednu seriju poštanskih maraka, na kojima je bio nacrtan lik hrvatskog legionara i na kojima je pisalo "Hrvatske legije pod Staljingradom".
Nedić, iako je bio ideološki protivnik boljševizma i Staljinovog režima, odbijao je da ijednog srpskog vojnika pošalje na Istočni front.
Danas, vi, gospodo demokrate, koji se navodno pozivate na antifašističke tradicije, šaljete srpske vojnike u Gruziju, praktično, u dvorište "velike Rusije", da pomognete NATO-u da tu našu jedinu veliku prijateljsku državu stavi u jedan strateški prsten i da je zatvori, kako Rusija ne bi mogla da se vrati svojoj staroj politici, a to je vraćanje na Balkan i na topla mora.
Inače, koliko je stvar s tim fašizmom u Srbiji kontroverzna govori i sledeći podatak. Kanadski novinar, publicista i istoričar Dejvid Martin objavio je više knjiga o događajima na prostorima Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.
Posebno se bavio pitanjem Draže Mihajlovića. Već 1946. godine je objavio knjigu "Izdani saveznik", a posle toga više knjiga, između ostalog, i knjigu "Mreža dezinformacija, Čerčilova jugoslovenska greška".
Na strani 23 srpskog prevoda te knjige, Dejvid Martin kaže sledeće, objašnjavajući koji su sve pokreti postojali u Srbiji u toku Drugog svetskog rata: "Postojao je konflikt u Srbiji između snaga đenerala Mihajlovića i kolaboracionističkih četničkih snaga Koste Pećanca, kao i sledbenika srpskog fašiste Dimitrija Ljotića i, s vremena na vreme, snaga đenerala Milana Nedića, srpskog Petena''.
U napomenama ispod teksta, Veselin Đuretić, jedan od naših najvećih modernih istoričara, čovek koji se detaljno bavio političkim i vojnim dešavanjima u Drugom svetskom ratu, kaže sledeće: "Ne može se tvrditi da je reč o fašističkoj grupaciji, jer je takav ideološki odnos Zbora određen još do rata, kada i odnos prema Musolinijevom modelu društveno-ekonomske organizacije, adekvatnije je nazvati ih snagama, koje su zbog svog žestokog antistaljinizma, jasno izraženog još tridesetih godina, u ratu prihvatile saradnju s okupatorom na bazi stava prema komunizmu, kao konkretnom ekstremizmu''.
U vezi s Martinovom opaskom da je Milan Nedić srpski Peten, Veselin Đuretić kaže ovako: "Nedić jeste, po svojoj opštoj poziciji, srpski Peten, ali je, pri tom, nužno istaći da je zbog specifične hitlerovske antisrpske politike – za jednog, 100, ova pozicija bila opravdanija i moralnija od Petenove, bila je uslovljena teškim okolnostima i, u krajnjoj instanci, eminentno patriotska''.
Iz samo ovih nekoliko citata, iz ovih nekoliko opaski, kao što vidite, autora koji uopšte nisu skloni da veličaju bilo kakav srpski heroizam, može da se oceni da u Srbiji nikada nije bilo organizovanog i masovnog fašističkog pokreta.
Ponovo ponavljam, usijanih glava je bilo i u Drugom svetskom ratu, kao što ih ima i sada, ali, tih nekoliko desetina, ili stotina usijanih glava ne može da baci svetlo na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u pitanje, a to je da je srpski narod i u Drugom svetskom ratu, i pre Drugog svetskog rata, i posle Drugog svetskog rata, i danas, na početku 21. veka, u svojoj ogromnoj većini antifašistički narod, da nikada u Srbiji nije bilo nikakve masovnije organizacije koja bi ispoljavala bilo kakve ideje koje bi mogle da se poistovete s italijanskim fašizmom ili nemačkim nacionalsocijalizmom.
Vi ćete sutra da primite u zvaničnu posetu potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena, čoveka koji je dao čitav niz rasističkih izjava o Srbima. Te izjave su citirane od strane mog kolege Dejana Mirovića, od strane drugih narodnih poslanika. Te citate neću da ponavljam, oni su svima dobro poznati, ali ima jedna druga stvar koja je vrlo zanimljiva i koja na Džozefa Bajdena baca jedno svetlo iz kojeg jasno može da se vidi da je to čovek koji ispoljava rasistička ubeđenja ne samo prema Srbima, nego, zamislite, i prema čoveku čiji je on sada potpredsednik, a to je Barak Obama.
Godine 2007, Džozef Bajden je novinarima "Politike" dao sledeću izjavu: "Obama je, zapamtite ovo dobro, prvi Afroamerikanac koji jasno govori, koji je bistar, koji ne zastupa ekstremne poglede i koji je pogodan za prikazivanje". Dakle, za Džozefa Bajdena su svi Afroamerikanci, izuzev njegovog predsednika Baraka Obame, bili suprotno od ovoga, nisu bili bistri, imali su ekstremne poglede i nisu bili pogodni za javno prikazivanje, a ne daj bože da su bili pogodni da budu kandidati za predsednika SAD-a.
Vi ćete sutra da dočekate Džozefa Bajdena u velikom stilu. Sutra će Beograd da bude grad pod opsadom. Verovatno, ni ptica neće moći da proleti iznad Beograda, da se tom velikom demokrati, Džozefu Bajdenu, koji toliko voli i srpski narod, i Afroamerikance, i Baraka Obamu, ne desi ništa ružno u Srbiji, da ga niko popreko ne pogleda i da ga niko ne upita – šta su to Srbi tako loše učinili njemu, članovima njegove porodice, Amerikancima, ili bilo kom drugom narodu na svetu, pa da je srpski narod zaslužio da ih Džozef Bajden časti takvim rasističkim epitetima?
Vidim da ste na ulazu u Dom Narodne skupštine postavili čak i crveni tepih, verovatno ćete da ga dočekate crvenim tepihom, ali onda imajte hrabrosti da ga pitate vi, kad već mi nismo u mogućnosti da ga pitamo, šta je to srpski narod skrivio SAD-u? Da li im je skrivio to što su za vreme Drugog svetskog rata upravo Srbi spasili više stotina američkih avijatičara koji su srušeni iznad Srbije, iznad Crne Gore, iznad BiH, u Krajini itd.?
Preko 500 američkih avijatičara spaseno je samo tokom 1944. godine, u onoj velikoj operaciji "Vazdušni most", koju je organizovao Draža Mihajlović, kada je s improvizovanog aerodroma u selu Pranjani kod Čačka poslao u slobodu više stotina američkih avijatičara, kojima su, s druge strane, ustaše, kad su pali na teritoriju Nezavisne Države Hrvatske, sekle uši, prste i takve invalide slali Nemcima pred streljačke strojeve.
Danas je Hrvatska, nažalost, uvažena evropska država. Primljena je u NATO pre nekoliko dana. NATO pakt, navodno, baštini antifašističke tradicije, diči se time da su njegovi osnivači veliki američki generali, koji su pobedili osovinske trupe, ali onda je prosto neverovatno da u svoje društvo primaju državu koja se nikada do kraja i nikada definitivno nije odrekla fašističke prošlosti i koja, nažalost, tu prošlost baštini i dan-danas.
Budući da dolazim iz Vojvodine, skoro svi građani Vojvodine koji prate televiziju preko kablovskih distributera mogli su da prate prenos jedne manifestacije iz Blajburga, koja je organizovana povodom streljanja i, kako oni kažu, masakra koji se desio nad pripadnicima Pavelićevih oružanih snaga u proleće 1945. godine u Sloveniji.
Svi građani Srbije koji žive na teritoriji Srema, na teritoriji Bačke, mogli su da vide jednu neverovatnu sliku. Zvanična hrvatska televizija, na svom Drugom kanalu, u nedelju je direktno prikazivala manifestaciju iz Blajburga i ono što je ostalo kao jedna neverovatna slika jesu dve uvezane zastave, zvanična zastava Republike Hrvatske sa šahovnicom i crvena zastava sa velikim slovom U.
Taj skup je blagoslovio zagrebački nadbiskup Josip Bozanić. Telegrame podrške pružili su zvaničnici hrvatske vlasti, oni sa kojima se vi rukujete, sa kojima hoćete na silu Boga da uspostavite dobrosusedske odnose, iako vas oni mrze, iako mrze ceo srpski narod. To su oni koji danas Srbima drže lekcije o tome kako da se ophode prema Albancima na KiM-u i šta to sve mi Srbi još treba da učinimo da bismo ispunili te evropske standarde koje je Hrvatska ispunila, iako je proterala stotine hiljada Srba sa svoje teritorije, iako su i pre nekoliko dana kamenovali srpske autobuse koji su dovozili ove nesrećne Srbe da glasaju u Hrvatskoj za kandidate Hrvatske demokratske zajednice, pa se desilo nešto što je politički krajnje neverovatno, a to je da su proterani Srbi glasali za kandidate partije koja ih je i proterala iz Hrvatske od 1991. do 1995. godine.
Da sad kažemo nešto o samom predlogu zakona. Predlog zakona je, to sam rekao i u onoj raspravi u okviru 20 minuta, loš sa političkog aspekta, sa logičkog aspekta, s aspekta normativne tehnike. Pre svega, ovaj predlog zakona ima izuzetno dugačak naziv.
Sumnjam da i sam predlagač zakona može da ponovi kako se Predlog zakona zove a da prethodno ne pogleda u papir.
Dakle, Predlog zakona se zove ovako – Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Kad pogledate naziv zakona, može da se stekne utisak da je predlagač hteo da suzbije dve pojave koje su vrlo srodne, odnosno dva pogleda na svet. To su neonacizam i fašizam. Međutim, kada se pogleda normativni deo Predloga zakona, onda se vidi da to nije tako. U članu 1. se kaže ovako – neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja. U članu 2. se kaže – neonacističke i fašističke organizacije i udruženja. U članu 3. već dolazi do odstupanja od ove terminologije – nacionalističke i fašističke ideje. Dakle, ne više neonacističke, nego nacionalističke.
Ne mogu da prihvatim da je ovo štamparska greška. Štamparska greška može da bude greška u jednom slovu, ali velika je razlika između neonacizma, i kad se izgovara i kad se piše, i nacionalizma. Dakle, očigledno je da su predlagači hteli da ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, ukoliko se, ne daj Bože, usvoji, ima daleko širi domašaj nego što je neofašizam, odnosno neonacizam.
U članu 5. se opet kaže – neonacističke i fašističke organizacije, a u članu 6, gospodine Radovanoviću, pogledajte dobro, sumnjam da je štamparska greška, spominje se ovako – fašističke organizacije, pa, zamislite, neonacionalističke organizacije, odnosno više nisu ni nacionalističke, nego su neonacionalističke. Ja zaista ne znam šta to znači. Ponovo se kaže – fašističke, dva puta fašističke, a neverovatno, ili nacionalsocijalističke ideje i postupke.
Znači, ovo je zakon, odnosno Predlog zakona koji hoće da suzbije, ako sam dobro razumeo, neonacizam, fašizam, nacionalizam, neonacionalizam i nacionalsocijalizam. Dakle, vi hoćete ovim predlogom zakona da suzbijete pet ideja, pet ideologija, pet pogleda na svet, koji su po vama retrogradni, štetni i koji usporavaju ulazak Srbije u EU.
Kao ljudi koji su predložili ovaj zakon, morali ste, pre svega, da nam objasnite, jer zaista ne razumem šta je to neonacionalizam, u čemu je razlika između neonacizma i nacionalsocijalizma, pa da tek onda raspravljamo o svim drugim finesama koje su sadržane u ovom predlogu zakona.
Vi, gospodo iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i uopšte vi iz tog evropskog demokratskog bloka, ma koliko to smešno zvučalo, morate da razumete jednu stvar. Nemojte da polazite u skupštinskim raspravama od jedne pogrešne premise – da vi znate sve o onome što je tema predloga zakona, a da poslanici SRS-a ne znaju ništa.
Poslanici SRS-a o pojavama kao što su – nacionalizam, fašizam, nacizam itd. znaju mnogo više nego vi. Ja sam vam rekao da je dr Vojislav Šešelj doktorirao baš na ovoj temi, dakle, na političkoj suštini militarizma i fašizma. Da bi napisao doktorsku disertaciju s tim nazivom, dr Vojislav Šešelj je pročitao daleko više knjiga nego što ste svi zajedno iz Poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine pročitali.
Morali ste da vodite računa, kada upotrebljavate ove pojmove, da će to što pričate i to što ste stavili na papir neko detaljno da sluša i da čita i da će pokušati da nađe raskorak u svakom članu, u svakom stavu ovog predloga zakona. Doduše, čovek ne mora da bude neki veliki pravni stručnjak, ne mora da bude ni neki sjajan poznavalac fašizma i nacizma, pa da vidi da ste ovaj predlog zakona napisali na brzinu, da se niste mnogo upuštali u tehniku pisanja predloga zakona i da suštinu pojava koje, navodno, želite da suzbijete apsolutno ne poznajete.
Zaista je skandalozan u ovom predlogu zakona famozni član 4. Evo, ja ću ga pročitati zbog građana Srbije, da čuju kako ljudi koji kažu da su za evropske tradicije i evropske vrednosti misle da te evropske vrednosti ustanovljavaju u Srbiji.
Kaže se: "Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina".
Pre svega, bio bi red da ste vi koji ste poklonici Haškog tribunala u Predlog zakona stavili pravi naziv ove kvazisudske institucije. Ono što vi nazivate Međunarodnim krivičnim tribunalom, u svom i punom imenu zove se – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine.
Međunarodni krivični tribunal, koji je ustanovljen Rimskim statutom, blage veze nema sa ad hok tribunalom u Hagu. Međunarodni tribunal u Hagu, na koji vi verovatno mislite, taj omraženi Haški tribunal, ruglo je svetskog prava, svetske pravde i svetske demokratije. Prosto je neverovatno da posle svega što se Srbima dešavalo u Haškom tribunalu vi i dalje u toj instituciji vidite sud koji treba da pomogne Srbiji da se ubrzano približi EU.
Svojevremeno je SRS organizovala čitav niz naučnih skupova posvećenih, pre svega, položaju dr Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu, ali i svih drugih koji se nalaze u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, odnosno kojima se sudi ili koji su osuđeni od strane Haškog tribunala.
Na tim naučnim skupovima učestvovali su ne samo srpski, nego brojni svetski eksperti iz oblasti prava, iz oblasti istorije, filozofije, sociologije.
Da ste pročitali samo deo saopštenja s tih naučnih skupova, mogli ste da se uverite da je Međunarodni tribunal u Hagu, Haški tribunal, poslednja institucija koja zaslužuje da se pominje u predlozima zakona koji se donose u Srbiji.
Meni je prosto neverovatno da vi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine niste čuli za jednu pravnu tekovinu koja postoji već stotinama godina, a to je – da se niko ne može smatrati krivim dok se to ne dokaže pravosnažnom sudskom presudom. Neverovatno je da vi u isti koš stavljate optužene i osuđene. Onaj ko je optužen, nevin je. On postaje kriv onog momenta kada se to dokaže pravnosnažnom sudskom presudom.
Naravno, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, vi ćete, odnosno vi ste sigurno nameravali da ovakvim zakonom, pre svega, pogodite članove i simpatizere SRS-a. Vi to niste izričito napisali u Predlogu zakona, ali dovoljno je letimično baciti pogled na ovaj predlog zakona, pa shvatiti da vi njime, u stvari, hoćete da sankcionišete sve one ljude u Srbiji koji nose bedževe ili majice s likom, pre svega, predsednika SRS-a dr Vojislava Šešelja.
Vi mislite da onaj ko nosi majicu ili bedž s likom Vojislava Šešelja automatski mora da pripada SRS-u. To nije tačno. Nošenjem bedža i majice s likom Vojislava Šešelja, mi izražavamo našu ljudsku i političku solidarnost s čovekom koji je dobrovoljno otišao u Hag, i to ne da brani sebe, nego da brani Srbiju i srpski narod od jedne strašne optužbe – da smo mi Srbi krivi za sve one zločine koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije.
Haški tribunal ima isti smisao (aplauz), gospodine Radovanoviću, kao i ovaj vaš predlog zakona. Vi ovim predlogom zakona hoćete da operete savest NATO-a, SAD-a i EU, a to isto hoće da učini i Haški tribunal, izričući Srbima kazne zatvora koje se mere stotinama godina. Haški tribunal, u stvari, pokušava da opravda lošu, protivpravnu, zločinačku politiku koja se od 1991. godine vodi prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Ja ću vam sada pročitati, gospodine Radovanoviću, jednu poraznu statistiku, koja govori o tome kakav je Haški tribunal, kako se tamo meri krivica i odgovornost za učinjena dela u ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Ne računajući poslednju presudu, strašnu i nepravednu presudu Veselinu Šljivančaninu, preinačenu presudu, Srbi su do sada u Haškom tribunalu optuženi na 904 godine zatvora, Hrvati na 171 godinu, Muslimani na svega 39 godina zatvora, a Šiptari na 19 godina zatvora.
Ako se vama ova statistika čini pravednom, ako vi iz ovih podataka stičete utisak da je Haški tribunal institucija prava i pravde u kojoj se ne gleda ko je ko, onda vi, gospodine Radovanoviću, i svi vi koji ste potpisali ovaj predlog zakona i koji ćete za ovo da glasate ili ništa ne znate o politici, ili ste vrlo naivni. Iz ovih podataka vidite da su, recimo, Muslimani osuđeni na svega 39 godina zatvora.
Pre nekoliko dana, na RTV "Bijeljina", Bakir Izetbegović, sin pokojnog Alije Izetbegovića, koje je umakao pravdi zato što ga je smrt preduhitrila, izrekao je jednu neverovatnu stvar. On je sada kandidat za predsednika Stranke demokratske akcije.
Svojevremeno je Vuk Drašković, 1990. godine, rekao za Aliju Izetbegovića da je čovek pamučne duše. Evo šta kaže sin čoveka koji ima ''pamučnu'' dušu: "Mi Bošnjaci smo u toku građanskog rata u BiH napravili svega 7% zločina. Sve ostale zločine napravili ste vi Srbi". Potpuno je logično da se onda u Haškom tribunalu izriču takve kazne kakve se izriču.
Ne znam da li znate, gospodine Radovanoviću, da je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine postojalo više od stotinu što zvaničnih, vojnih i policijskih, što privatnih zatvora za Srbe.
Preko 10.000 sarajevskih Srba ubijeno je za ove tri godine, a nekoliko stotina njih ubijeno, tako što su im glave odrubljene mačetama na sarajevskim planinama koje je držala armija Bosne i Hercegovine. Sigurno ste gledali one užasne snimke kako mudžahedini oštre sekire i noževe da bi njima ubijali Srbe.
Džozef Bajden, koga ćete vi sutra da dočekate, ne samo da je znao šta se dešava u BiH, ne samo da je pomagao finansijski, politički, medijski rat mudžahedina protiv Srba, nego ih je podsticao da to rade što masovnije. Vi ćete sutra takvog čoveka da dočekate.
Dakle, s jedne strane, kažnjavaćete ljude koji se solidarišu sa građanima Srbije kojima se sudi u Haškom tribunalu, a, s druge strane, na crvenom tepihu ćete da dočekate čoveka čije su ruke umazane srpskom krvlju.
Pošto se ovaj predlog zakona donosi da bi se suzbila jedna politička stranka i njen lider, Srpska radikalna stranka, dužan sam da vam kažem, gospodine Radovanoviću, da se Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu nalazi od 2003. godine. Niste morali da ga hapsite, da raspisujete poternice za njim, da ucenjujete njegovu glavu, kao što danas ucenjujete glave Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Optužnica protiv Vojislava Šešelja podignuta je u januaru 2003. godine. Čim je dobio optužnicu, on je već 24. februara otputovao, kako je on rekao, na malo duži službeni put. Tek u novembru 2007. godine otpočeo je postupak protiv Vojislava Šešelja.
Sve međunarodne konvencije koje garantuju ljudska prava i slobode, uključujući Povelju UN-a, međunarodni akt o građanskim i političkim pravima, univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, garantuju pravo svakom čoveku na kugli zemaljskoj, bez obzira na njegovu naciju i veru, bez obzira na njegovu rasu, političko ubeđenje, imovinsko stanje, da mu se sudi u razumnom roku. Ako vam se čini da je razuman rok da čoveka zatvorite u februaru 2003. godine, a da mu suđenje počnete u novembru 2007. godine, onda vi, izvinite, o pojmu razumnog roka, takođe, ne znate ništa.
Da stvar bude još gora, tom istom Vojislavu Šešelju je početkom ove godine obustavljen postupak, glavni postupak koji se vodio po optužnici iz 2003. godine, i započet je novi postupak, postupak zbog tzv. nepoštovanja suda. To krivično delo nepoštovanje suda nije propisano Statutom Haškog tribunala, nego Pravilnikom o postupku i dokazima.
Da li biste vi, gospodine Radovanoviću, glasali, recimo, za novi zakonik o krivičnom postupku u kome se, pored procesnih normi, nalaze i krivična dela? Haški tribunal je potpuno pomešao materijalno i procesno krivično pravo. Vi se na takvu instituciju pozivate u ovom predlogu zakona, kao na instituciju koja je, navodno, uslov svih uslova za približavanje Srbije EU.
Tri časa je ostalo Tužilaštvu Haškog tribunala da dokaže krivicu Vojislava Šešelja. Onda kada nisu uspeli da dokažu nijednu tačku, nijedno slovo optužnice, zato što je optužnica pisana politički, ovde u Beogradu, pravnički vrlo traljavo, dosetili su se da Vojislava Šešelja optuže za tzv. nepoštovanje suda. Da stvar bude još gora, tamo se ne sudi samo Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi.
Nacisti su tridesetih godina spaljivali dela Spinoze, Remarka, svih onih filozofa i književnika koji se nisu uklapali u njihov pogled na svet, u njihovu teoriju o tome da su neki narodi i rase bolji od drugih. Tu teoriju danas zastupa Džozef Bajden, koga sutra vi primate na crvenom tepihu.
Dakle, u Haškom tribunalu se ne sudi samo građaninu Srbije Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi, knjizi koja ima, u suštini, antifašistički naziv: "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Vojislav Šešelj je svojevremeno napisao jedno delo koje se zove "Knjige za lomaču". To je bilo osamdesetih godina, u vreme kada se borio protiv Hamdije Pozderca, Branka Mikulića i onih despota u Sarajevu i Beogradu koji su smatrali da je komunizam nešto najbolje što je ljudski um mogao da smisli. On tada, verovatno, nije mogao ni da sanja da će 2009. godine da se pojavi neka nova knjiga za lomaču. Ovoga puta, to je knjige "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
U svim zemljama sveta, bile one demokratske, fašističke ili komunističke, onaj ko je optužen, ima pravo da se služi svim mogućim sredstvima da bi dokazao svoju nevinost, ima pravo da laže, ima pravo da ćuti, ima pravo da obmanjuje sud, ima pravo da se služi svim i svačim, ne bi li izbegao kaznu. Haški tribunal je jedini sud u kome možete da odgovarate zato što se branite i, čak, ne zato što se branite, nego zato što ste u jednoj knjizi objavili svoj sopstveni podnesak tom istom tribunalu, koji niti je proglašen tajnim, niti poverljivim, niti bilo šta slično.
Tako, gospodine Radovanoviću, stoji stvar s vašim međunarodnim krivičnim tribunalom. Dakle, odgovaraće svako ko bude nosio majicu, bedž, kačket ili neki drugi deo garderobe na kome se nalazi lik ili ime lica ne samo osuđenog, nego i optuženog pred Haškim tribunalom.
Što se tiče nas iz SRS-a, vi možete doneti ovaj predlog zakona, ali ćete bedž sa likom Vojislava Šešelja morati sami da nam skidate. Džabe ove vaše kazne, ove vaše pretnje, džabe vama i Džozef Bajden i NATO bombarderi, Vojislava Šešelja s naših revera i naših srca moći ćete samo vi, svojim sopstvenim rukama, da skinete.
Vidite, gospodine Radovanoviću, obraćam se namerno vama, zato što ste muškarac, jer nema smisla da prozivam vašu koleginicu. Vi u ovom predlogu zakona, u javnim nastupima, preko raznih vaših tzv. demokratskih i nevladinih organizacija, širite priču o tome da Srbiji preti opasnost od fašizma, od nacizma, da su to vrlo opasne pojave, i jesu, ali onda je prosto neverovatno da vi te pojave suzbijate prekršajnim sankcijama.
Bilo mi je neverovatno i kada smo raspravljali o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije. Vi ste, ljudi, genocid, aparthejd i druge teške oblike diskriminacije sankcionisali prekršajnim kaznama. Vi to činite i u ovom predlogu zakona. Znači, mogu slobodno da ispoljavam nacionalsocijalističke ideje, fašističke, ili, kako vi pogrešno tumačite, nacističke, nacionalističke, neonacionalističke itd., i jedino strašno što može da mi se desi ako ovo izglasate jeste da budem prekršajno kažnjen. Ako se iskreno borite protiv fašizma, protiv nacizma, onda se protiv toga borite instrumentima krivičnog prava, krivičnim sankcijama, i to strogim krivičnim sankcijama. Smešno je izricati prekršajne sankcije za ispoljavanje fašističkih ili neonacističkih ideja. Prosto, to ne ide jedno s drugim.
Meni je, recimo, kao pravniku, zanimljiv ovaj vaš član 8. Predloga zakona – ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 dinara do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje.
Vama se Predlog zakona zove Predlog zakona o zabrani manifestacija i, između ostalog, organizacija i udruženja.
Dakle, vi ćete, s jedne strane, nešto da zabranite, pa ćete onda to nešto što je zabranjeno da sankcionišete. Vi mu na taj način dajete legitimitet. Ako prekršajnom kaznom sankcionišete nešto što ste prethodno zabranili, vi toj organizaciji dajete legitimitet. Vi je priznajete kao legalnu društvenu i političku organizaciju, samo što je iz određenih zakona prekršajno sankcionišete.
Gospodine Radovanoviću, mislim da vas vaš partijski šef ne ceni mnogo; da vas ceni, došao bi lično ovde da brani ove besmislice koje su strpane u ravno deset članova Predloga zakona. Umesto toga, poslao je vas i vašu koleginicu da vi crvenite i da pokušate da branite nešto što je neodbranjivo. Zaista mi nije jasno kako će vladajuća koalicija da se ponaša kada bude došao dan za glasanje. Možda ćete izglasati ovaj zakon, možda ga nećete izglasati, ali ovim predlogom zakona nećete iskoreniti ni neonacizam ni fašizam.
U ovih poslednjih nekoliko minuta koliko mi je preostalo, hoću da razbijem jednu neistinu koja se širi po Srbiji, a mislim da vi to smišljeno radite i da sam u pravu kada kažem da je taj Goran Davidović proizvod NATO pakta i da neko namerno proizvodi ljude u Srbiji koji će da stavljaju na svoje sajtove, na svoje zastave kukaste krstove. Niko normalan, nijedan normalan Srbin to ne bi uradio. Tom hajkom protiv tog takozvanog ''nacionalnog stroja'', u stvari, toj organizaciji dajete politički legitimitet. To nije prava politička organizacija, to je jedan veb sajt, to je jedna Internet prezentacija, a da je tako, kažu i oni sami, ti virtuelni pripadnici ''Nacionalnog stroja''.
Oni su na svom sajtu objavili statut svoje nazoviorganizacije. Svaka ozbiljna organizacija ima statut koji ima preko 100 članova i onda se tim statutom detaljno uređuje organizacija. Statut ''Nacionalnog stroja'' ima svega 18 članova. Pogledajte kako glasi član 6 – ''Nacionalni stroj'' nema ni vođu, ni vođstvo i svaki vid aktivnosti se vrši putem sopstvene volje, na ličnu odgovornost, u skladu sa programom i statutom, kao i principima za koje se zalažemo.
Član 10 – ''Nacionalni stroj'' nema svoje zvanične prostorije ili poštansku adresu, kontakti se uspostavljaju lično, po preporuci ili imejlom. Član 12 – ''Nacionalni stroj'' nema zvanični članstvo, jer verujemo u soj ne u broj, u aktiviste, ne u članove. Aktivista može biti onaj ko na bilo koji način doprinosi ostvarivanju ciljeva ''Nacionalnog stroja''. Dakle, ''Nacionalni stroj'' nije nikakva politička organizacija, pogotovo ne masovna politička organizacija. Zaista mi nije jasno zašto Nenad Čanak ima stalnu potrebu da govori o ovoj nekolicini usijanih glava koji su bili dovoljno, blago rečeno, nezreli i neodgovorni da na srpskog belog orla stave kukasti krst.
Što se tiče patriotskih nevladinih organizacija, protiv kojih se vodi hajka ovih dana i od strane LSV-a, i od strane raznih gej udruženja itd., mogu da kažem sledeće. Mi ne smatramo da su ''Obraz'', ''Dveri srpske'', ''Nomokanon'' fašističke organizacije. Smatramo da su to eminentno patriotske organizacije, organizacije koje se zalažu za nacionalnu, duhovnu i kulturnu renesansu srpskog naroda i srpske države i da u njihovim programima nema ničeg fašističkog, naprotiv, pripadnici tih organizacija diče se upravo srpskom antifašističkom tradicijom, i to onom istinski srpskom antifašističkom tradicijom, čiji je simbol general Draža Mihajlović.
Da zaključimo ovu današnju raspravu. Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, plaše vas da su Srbi fašistički narod, da u Srbiji postoje fašističke organizacije. Srpski narod je u svojoj ogromnoj većini duboko antifašistički. Njegova istorija, njegova vera, njegova tradicija i, nažalost, njegova tužna sudbina u Drugom svetskom ratu, a i danas, na početku 21. veka, pre svega, na KiM-u, kao i stradanje Srba u Haškom tribunalu, nikakve veze nemaju sa fašizmom. Ako danas u Evropi, ovoj NATO-vskoj porobljenoj Evropi, postoji jedan narod koji je antifašistički, onda je to srpski narod i Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja bi ovakav predlog zakona trebalo da izglasa. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Htela bih samo da obavestim javnost da jeste danas postavljen crveni tepih, i to zbog dolaska predsednika Crne Gore, gospodina Filipa Vujanovića, što je protokolarna obaveza. Primila sam gospodina Filipa Vujanovića, predsednika Crne Gore.
Gospodin Tomislav Nikolić, replika.

Ne znam zašto je kolega poslanik početak svog izlaganja posvetio SNS-u, a kao poklonik politike Dragana Todorovića i Vjerice Radete morao je prvo da izgovori neistinu da bi pomenuo SNS. Da, zaista, SNS danas ima skup u Zemun polju. Prisustvuje mu više od hiljadu ljudi, mnogo dece. Mnogo više ima tu ljudi nego što ćete vi imati glasova u Zemunu, ali je vaša grupa, koju je predvodio odbornik SRS-a, napala na punkt i gađali su ciglama ljude na punktu. O tome je policija sačinila zapisnik, gospodine Martinoviću, a načelnik policije je jedan od rođaka vašeg kandidata za odbornika. Nemam tu uticaja, niti mogu da lažem, niti mogu na to da utičem.
Samo da znate kakva je istina i kako vas vaše drage kolege obmanjuju da biste izgovorili neistine. Zaista me čudi kako vam je Vojislav Šešelj baš toliko u srcu. Meni je Srbija u srcu. Poznajem ga bolje od vas, on je iz mog srca izašao kada je rekao da je KiM izgubljeno. Zato, kada razmišljate ko treba da vam bude u srcu, neka to uvek bude Srbija a ne čovek koji je sebe stavio iznad Srbije.
Imate vi još vremena pred sobom. Kada pričate o tome da neko tuče radikale, setite se da radikali u Skupštini napadaju ljude.

Gospodin Radovanović Radovan, replika.

Zahvaljujem, predsedavajuća. Zahvalio bih gospodinu Martinoviću na veoma konstruktivnom pristupu u izlaganju povodom ovog našeg predloga zakona. U levoj ruci držim njegov amandman, koji je veoma smislen i o kom smo ozbiljno razmišljali da ga usvojimo.
Iznenađen sam što je par puta dok je govorio skakao sam sebi u stomak. Tvrdio nam je nekoliko puta da nema u našoj zemlji potrebe da regulišemo ovo, jer nema tih pojava, a potom je svaki put dodavao da ima usijanih glava.
Pozivam i njega i njegovu poslaničku grupu i sve narodne poslanike, baš zarad tih usijanih glava, koje postoje, da nikada više ne postoje, koje su napravile to što je on govorio, sve je ukazao kako jeste, da nemaju mogućnosti to da naprave. Zato je ovaj predlog zakona danas pred nama i zato je pobudio ovoliku pažnju.
Što se tiče Haškog tribunala, nisam ga ja osnovao. Nemate razloga od mene da branite vašeg predstavnika. Kao velika većina građana, i ja ću sačekati tu presudu koju taj sud treba da donese i na kraju ću komentarisati. Dok je čovek u nevolji, nema potrebe, i nikada to nisam radio, da se bilo šta govori na tu temu.
Hvala vam na ovom konstruktivnom pristupu, a ovo stvarno nije bilo na moju adresu i nema veze sa mnom.

Gospodin Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je zanimljivo da gospodin Tomislav Nikolić nije nijednom rečju prokomentarisao izjavu Aleksandra Vučića o tome da će poseta Džozefa Bajdena da doprinese dobrobiti Srbije i njenih građana. Da je Džozef Bajden došao u Srbiju pre godinu i po dana, pre nego što je stvorena Napredna stranka, verujem da bi Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić bili najžešći kritičari Džozefa Bajdena.
Što se tiče pitanja šta je kome u srcu, svojevremeno je gospodinu Tomislavu Nikoliću u srcu bila velika Srbija. Svojevremeno su neki ljudi, kao srpski dobrovoljci, odlazili na ratište u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, neki su tamo i poginuli, neki su ostali invalidi, neka deca su ostala bez roditelja, između ostalog, slušajući i priče Tomislava Nikolića o potrebi stvaranja jedinstvene srpske države.
Što se mene lično tiče, ne mogu da verujem čoveku koji 15 godina tvrdi da su Knin, Okučani, Banja Luka i Beli Manastir srpski i da treba da budu u srpskoj državi, a onda se jednog jutra probudi i kaže da to nije realno.
Onome ko tvrdi da to nije realno ne mogu da verujem da sutra neće da kaže – pa, znate, dragi građani Srbije, nije realno da Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren budu u Srbiji.
To je daleko. To je samo san. Znate, daleko su Kikinda, Subotica, Sombor. Realno je da Beograd bude u Srbiji, da bude u Srbiji, eventualno, Šabac, Valjevo, Požarevac i moj Kragujevac, sve ostalo je nerealno, sve ostalo je utopija.
Dakle, gospodinu Tomislavu Nikoliću ne mogu da verujem. Nekada sam mu verovao.
On me sam naterao da mu više ne verujem. Kada bi mi gospodin Tomislav Nikolić rekao da je danas utorak, morao bih da pogledam u kalendar i da proverim da li je to tačno.

Još jedanput, gospodin Tomislav Nikolić.