Ne može. Sve je bilo jasno i bez uvrede. Vi već dugo iskazujete potrebu da komunicirate, ali to se može i van ove sale. Vaša komunikacija je moguća i na drugom mestu jer kroz pravo na repliku iznosite svoje stavove, sučeljavate se. Nema osnova za repliku.

Javljam se onda, ako mogu, po amandmanu.

Može. Izvolite

Dame i gospodo narodni poslanici, nikada nisam rekao, pogotovo ne danas, da se mi odričemo borbe za KiM, niti sam izustio reči KiM kada sam pokušao da obrazložim postojanje srpske države na spoljnopolitičkom planu. Očigledno je da me je gospodin Tomislav Nikolić nije dobro razumeo.
Ono što je meni zaista neshvatljivo jeste da on, izgleda, zaista ne poznaje našu blisku prošlost.
Mi se pozivamo, kada govorimo da je KiM u sastavu Srbije, pre svega, na Ustav Srbije, i ovaj iz 2006. i onaj iz 1990. godine, ali se pozivamo i na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, koja je doneta u junu 1999. godine, u vreme kad je SRJ formalno bila suspendovana iz sistema UN.
Mi nismo bili izbačeni iz UN, nego je samo naše članstvo privremeno zamrznuto jer se nije znalo u Međunarodnoj zajednici, imajući u vidu stav Badinterove komisije iz 1991. godine, šta je u stvari Savezna Republika Jugoslavija.
Ali, da ne otvaramo to pitanje.
Dakle, SRS se apsolutno zalaže za očuvanje KiM u sastavu Srbije. Mene gospodin Tomislav Nikolić izgleda uopšte nije razumeo. Čim se pomene Slobodan Jovanović i čim se spomenu neke pravne teorije u koje se on ne razume, on sve pomeša i pobrka.
Ali ono što mi je takođe čudno, to je da on kaže - za sve je kriv Vojislav Koštunica, pogrešio je, a pre nekoliko dana tom istom Vojislavu Koštunici nudi da se napravi koncentraciona vlada. To je prosto neverovatno.

Zahvaljujem. Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Izvolite.

Ja sam se, gospođo predsedavajuća, pre toga prijavila, kao što ste mogli da vidite, po Poslovniku.
Dakle, molim vas, prvo to, pa ću onda posle preći na svoj amandman.
Želela sam da vas, kao zamenik šefa poslaničke grupe SRS, ipak opomenem da malo pomnije slušate govornike, jer član 101. je apsolutno omogućavao gospodinu Martinoviću repliku na izlaganje gospodina Nikolića. Zbog čega?
Prvo, radi se o veoma osetljivoj i važnoj temi. Pogrešno je protumačen, zlonamerno je pogrešno protumačen, i bilo je neophodno da se replicira na njegovo izlaganje.
Član 101. upravo i govori o tome da kada se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku, vi možete da protumačite da to nije uvredljivo, ali ne samo lično uvredljivo, uvredljivo u odnosu na stav koji zastupa poslanik, a koji je pogrešno protumačen.
Dakle, jeste da je bilo diskusije između gospode Martinovića i Nikolića, ali ovog puta, kada je bio direktno spomenut imenom i prezimenom, i kada se radilo o KiM i, naravno, zlonamerno protumačeno da je status KiM isti kao i status Švajcarske, zbog onoga zbog čega je Martinović i poredio te dve, ovu priznatu državu i ovu koja nije suverena država i koja nema taj osnovni element državnosti, vi niste omogućili repliku.
Zbog toga vas molim, zaista, da budete malo korektniji prema poslaničkoj grupi SRS. Mislim da mi zaista ne zaslužujemo to sa vaše strane.

Gospođo Pop-Lazić, diskreciono pravo predsedavajućeg je da ocenjuje da li ima osnove za repliku. Ovo je bilo više političko nadmudrivanje nego razgovor na aktuelnu temu, no, svejedno, to sam dopustila jer sam se složila sa vama da ima indirektne veze sa tačkom dnevnog reda.

Dakle, ja bih neprestano morala davati pravo na repliku i jednom i drugom, i tumačiti šta bi bilo kad bi bilo, a to nije uloga predsedavajućeg. Ako mislite da je povređen član koji ste naveli, predlažem da se u Danu za glasanje Skupština izjasni o povredi Poslovnika. Da li želite? Zahvaljujem.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Za reč su se javili i gospodin Dejan Mirović i gospođa Pop-Lazić. Najpre reč ima gospođa Pop-Lazić. Izvolite.

Koristiću svoja dva minuta za ovaj amandman, s obzirom da je već bilo diskusije na ovu temu. Želim da kažem da smo u situaciji kad se država nalazi pred bankrotstvom, kada je država prezadužena sa nizom već donetih zakona koji nam nanose ogromnu ekonomsku i finansijsku štetu, pre svega mislim na SSP, kada smo proklamovali, kao država, mere štednje.  
Bez imalo želje da demagoški nastupim, u ime SRS podnela sam ovaj amandman iz razloga što smatram da u takvim uslovima, s obzirom da se ovde radi o onim ljudima koje ministar može bez sprovođenja internog i javnog konkursa da primi, praktično, u radni odnos na određeno vreme, da je takvih 5%, navodno, ukupno zaposlenih, da oni sami mogu da odsustvuju sa rada kod poslodavca kod koga su bili u radnom odnosu, da im miruju prava i obaveze, protiv čega nisam ništa ni imala, ali smatram da je pravo na mirovanje radnog odnosa takvih lica i za njihove supružnike u ovim uslovima dodatni trošak za državu i da je to previše.
Recite mi, molim vas, da li radnik iz Crne Trave koji radi u Beogradu može da zatraži mirovanje radnog odnosa njegove supruge kako bi došla u Beograd da bude s njim?
Radi se o licima koja imaju plate od 10.000 do 12.000 evra, pa mogu i da prošetaju, mogu i da plate avionsku kartu svojim suprugama ili porodici da ih vide.
Prema tome, nije ovo nikakva demagogija, ne radi se ni o konzulima, ni o ambasadorima, radi se o zaposlenima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Otišlo se suviše široko, a priča se navodno o nekoj štednji. U ovim uslovima u kojima se država nalazi za nas je ovo mera štednje i neprihvatljivo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Dejan Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, amandman narodnog poslanika Gordane Pop-Lazić je podnet na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. Dakle, amandman je u vezi sa izmenama člana 42. Zakona o spoljnim poslovima iz 2007. godine.
Očigledno je da je predlagač zakona najviše pažnje posvetio izmenama člana 5. Zakona o spoljnim poslovima kao i člana 42. istog zakona. Naime, članom 5. se određuju poslovi Ministarstva i u njemu ima preko 10 tačaka.
Član 42. je jedna vrsta nastavka ili dopune člana 5, jer on ima naslov: Posebne mere za unapređenje diplomatskog kadra. Takođe, član 42. se primenjuje, kako i piše u tekstu zakona, u izuzetnim slučajevima.
U tom kontekstu, svrha ovog amandmana je ukazivanje na nelogičnosti koje, nažalost, nisu karakteristične samo za Ministarstvo spoljnih poslova. Dok čitava državna administracija, predstavnici vlasti od Vlade do predsednika Republike, neprestano govore o štednji i gde se ide toliko daleko da se govori o takvim stvarima kao što su zatvaranje prozora, rad električnih uređaja i slično, istovremeno vlast ne štedi na bitnim državnim i strateškim rashodima. Dakle, o onima koji se iskazuju stotinama miliona evra.
Kada u praksi imate ovako apsurdnu situaciju, onda nema nikakvog smisla na štednju pozivati građane, kada sama država ne štedi.
Smatramo da ozbiljna država mora da obezbedi, pre svega, sigurnost svojim građanima. Tek posle toga su, na drugom mestu, zaposleni u državnoj upravi, a na trećem mestu su oni ljudi koji se zapošljavaju u izuzetnim okolnostima, upravo oni o kojima se govori u članu 42. Zakona o spoljnim poslovima. To su prioriteti za SRS. To je i redosled koji treba da sledi svaka ozbiljna država.
Dakle, treba istaći, pošto je ovde bilo dosta nejasnoća u vezi s ovim amandmanom, da se mi ne zalažemo ovim amandmanom da se ukine država ili da se ona svede na prosjački štap, niti njene institucije kao što je Ministarstvo spoljnih poslova, već upravo suprotno od onoga za šta se zalaže MMF sve zarad plaćanja spoljnog duga Republike Srbije.
Nažalost, dame i gospodo, aktuelno državno rukovodstvo kao da nema hrabrosti da se suoči sa ovakvim problemima. Sledeći primer to jasno pokazuje.
U načelnoj raspravi od pre nekoliko dana mi iz SRS smo kritikovali ministra, koji sada nije tu, zbog toga što je dozvolio da se rebalansom njegovo ministarstvo svede na 20% manje sredstava u odnosu na budžet usvojen u decembru 2008. godine.
Predložili smo tada da se ta sredstva, za koja smo duboko ubeđeni da su potrebna Ministarstvu spoljnih poslova za normalno funkcionisanje, obezbede ne dodatnim oporezivanje građana, ili povećanjem PDV, za šta se zalaže MMF i njegovi sledbenici u sadašnjoj vladi i Narodnoj banci Srbije, već socijalno pravednim oporezivanjem najbogatijih trgovačkih monopolista, kao što je kompanija "Delta".
Dakle, ako treba da biramo između normalnog funkcionisanja Ministarstva spoljnih poslova, i to u trenutku kada se zbog politike SAD forsiraju nova priznanja nezavisnosti tzv. Kosova, i oporezivanja trgovačkih monopolista kao što je kompanija „Delta“, čiji je, po javnom priznanju pi-ara te kompanije i direktora marketinga datom za jedan naš dnevni list 30. aprila 2009. godine, ''planirani prihod od prodaje pre izbijanja krize za 2009. godinu bio 3,4 milijarde evra'' (mislimo da ta cifra u novoj situaciji neće biti manja od 3 milijarde evra), ''na zarade u kompaniji „Delta“ godišnje odlazi oko 210 miliona evra, a državi poreze i doprinose plaćaju nešto manje od 200 miliona evra“, u tom kontekstu, mi iz SRS nemamo nikakvu dilemu.
Zalažemo se za dodatno oporezivanje kompanije „Delta“ zato što, kada oduzmemo iznos poreza i zarada zaposlenih u kompaniji „Delta“, privatniku koji je vlasnik te kompanije ostaje na raspolaganju skoro neverovatna cifra od preko 2 milijarde evra godišnje. Na ovaj način, ako bi se primenio naš predlog o dodatnom oporezivanju, omogućilo bi se normalno funkcionisanje države, a zatim i poboljšanje socijalnog statusa naših građana, pa i onih koji rade u Ministarstvu spoljnih poslova. Međutim, pošto država nema hrabrosti da uvede pravedno oporezivanje, mi smo prinuđeni da podnosimo amandmane koji makar donekle mogu da poboljšaju situaciju u državnom budžetu.
Nažalost, umesto da država, u situaciji kada je ekonomska kriza zahvatila sve slojeve našeg društva i kada nema sredstava za održavanje makar minimalnog standarda naših građana, a kamoli za normalno funkcionisanje tako važnog ministarstva kao što je ono koje je nadležno za spoljnu politiku, dodatno oporezuje monopolističku kompaniju „Delta“, dešavaju se potpuno suprotni procesi.
Na primer, dame i gospodo, na večeri priređenoj povodom posete Džozefa Bajdena, jedan od uvaženih gostiju je bio upravo i vlasnik kompanije „Delta“.
Ova činjenica pokazuje pravi odnos snaga u našoj državi. Ona, takođe, pokazuje našim građanima da je upravo SAD taj koji štiti oligarhe u našoj državi, a naši građani su snosili konsekvence zbog posete Bajdena, kao gospodin Ljubičić Rade i Željko Majranov iz jedne patriotske organizacije. Pokazuje i da službenici u tako važnim ministarstvima kao što je Ministarstvo spoljnih poslova ne mogu da se nadaju boljem standardu i boljim uslovima za rad dok je ovakvo stanje u našoj državi.
Takođe, dame i gospodo, ovim amandmanom podnetim na član 3. se pokreće pitanje uštede u javnom sektoru, ali SRS ističe da se amandmanom traži racionalna ušteda i da to nije antidržavno i antinacionalno lihvarsko uslovljavanje ili, u suštini, jedan nehumani proces koji ne vodi računa o interesima naših građana.
Tačnije, taj lihvarski proces u dugoročnom smislu ima samo jedan cilj, a to je uništavanje razvojnih i drugih potencijala ovog društva i ove države. Njega u našoj zemlji, a to treba jasno i otvoreno reći, propagira i zahteva MMF.
Sledeći primeri pokazuju razliku između našeg amandmana i naše koncepcije štednje i lihvarskih uslova MMF-a, koji lažno pokušavaju da se predstave našoj javnosti kao neka vrsta štednje.
Na primer, dame i gospodo, MMF traži od Srbije zamrzavanje plata i penzija. U praksi će to dovesti do pada plata i penzija zbog stope inflacije. Takođe, manje davanja opštinama u Srbiji u vrednosti od oko 160 miliona evra dovešće do još većih socijalnih problema u najsiromašnijim opštinama u Srbiji, koje zavise od budžeta Republike Srbije. Najbogatiji gradovi, kao što su Beograd i Novi Sad, ovo će manje osetiti, ali gradovi i opštine kao što su Vranje, Prokuplje, Kuršumlija i drugi će imati velike probleme.
Smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120 miliona evra direktno će pogoditi i tako važne oblasti kao što je obrazovanje. Na primer, u tom kontekstu, rektor Univerziteta u Beogradu gospodin Branko Kovačević je izjavio: „Izgubićemo sve projekte, preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore, jer nemamo čime da ih platimo“.
Oduzimanje oko 43 miliona evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti u praksi da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih (izbeglice, nezaposleni) jer, po zakonu, njihovo zdravstveno osiguranje plaća upravo država. U tom kontekstu, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je ovim povodom izjavila: „Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće.“
Dakle, dame i gospodo, jasno je da će ove mere koje zahteva MMF neminovno dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a, koja se, navodno, krije iza pojma štednje, može svesti na sledeće – što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita.
Naravno, od ovog dugoročnog procesa ekonomskog izrabljivanja Srbije kao neokolonije neće imati koristi samo MMF, već i druge organizacije s njim povezane, pre svega EU, Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska razvojna banka i zapadne banke i monopolisti koji rade na teritoriji Srbije. Oni će godinama naplaćivati kamate i dugove za koje će raditi cela Srbija. U tom smislu će Srbija biti sve siromašnija, a EU, zapadne banke i MMF sve bogatiji.
Dakle, u sklopu našeg amandmana mi smo morali da razjasnimo ove pojmove, jer je naš amandman potpuno suprotan u odnosu na prethodno navedena uslovljavanja MMF-a i povezanih organizacija. Mi se u sklopu našeg amandmana zalažemo za istinsku štednju, a ne za urušavanje države zarad ostvarivanja neokolonijalnih ciljeva poverilaca.
U tom kontekstu treba posmatrati rešavanje statusa tzv. Kosova u MMF-u. Ministarstvo spoljnih poslova mora da se suoči sa ovim problemom, posebno zato što smo i u uvodnom izlaganju naveli da je Ministarstvo spoljnih poslova prepustili delove svojih ingerencija Ministarstvu ekonomije.
U ovom slučaju, i u tom smislu se zalažemo i u našim amandmanima, treba postupiti upravo na suprotan način. Ministarstvo spoljnih poslova mora jasno da iznese svoj stav povodom odobrenog članstva tzv. Kosova u MMF-u.
Drugi delovi Vlade: Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo trgovine, guverner Narodne banke, koji se, inače, selektivno pojavljuje kao državni činovnik prilikom zaduživanja Srbije kod MMF-a ili, sa druge strane, kao nekakav nezavisni analitičar i posmatrač koji ne želi da preuzme odgovornost kada se radi o smanjivanju plata u državnom sektoru, moraju, u ovom slučaju, da usaglase svoju delatnost sa Ministarstvom spoljnih poslova.
U čemu je suština ovog problema sa članstvom tzv. Kosova u MMF-u, koje nam nanosi ogromnu političku i ekonomsku štetu? Očigledno je da, kao i u slučaju neuspele inicijative za kolektivno priznanje Kosova na Konferenciji u Damasku, iza prijema Kosova u MMF, to je valjda svima jasno, stoje upravo SAD.
Uostalom, to je priznao i dugo očekivani gost Džozef Bajden 22. maja 2009. godine u Prištini, kada je izjavio: „Prijem Kosova u MMF je još jedan dokaz da međunarodna zajednica prihvata realnost nezavisnog Kosova“.
Bajden je tada otvoreno priznao i da SAD podstiče i druge države da priznaju nezavisnost tzv. Kosova, što je, složićete se, neverovatna drskost i postupak koji je skoro nezapamćen u međunarodnoj diplomatiji. Daću vam primer Abhazije i Južne Osetije, gde se Ruska Federacija upravo zaustavila na priznanju Južne Osetije i Abhazije iako je, za razliku od SAD, u tom ratu bila prinuđena da se brani od napada, i nije nastavila, za razliku od SAD, da lobira i ucenjuje druge države, kao što to radi SAD u slučaju priznanja tzv. Kosova.
Međutim, povodom ovog veoma važnog pitanja, prijema Kosova u MMF, radi se, pre svega, o direktnoj šteti koju Srbija trpi zbog ovako dvostrukih i primitivnih standarda SAD. Ta ekonomska šteta, o kojoj upravo pričamo u našim amandmanima, dolazi od SAD i upravo je neuporediva sa onom koju mi pokušavamo da sprečimo našim amandmanom na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima.
Sledeći podaci to pokazuju. Prema NBS, dug lažne države Kosovo koji Srbija plaća iznosi 1.110.000.000 dolara. To je suma koja je preko dvadeset puta veća od ukupnih sredstava predviđenih za Ministarstvo spoljnih poslova rebalansom budžeta. S druge strane, samo u periodu od 2002. do 2009. godine Srbija je platila na ime ovog duga fantomske države Kosovo 427 miliona dolara. To je, takođe, ogromna suma, koja je nekoliko puta veća od one kojom raspolaže Ministarstvo spoljnih poslova i sva DKP Republike Srbije u inostranstvu o kojima mi danas raspravljamo u našim amandmanima.
Dakle, dame i gospodo, Srbija i njeni građani u praksi finansiraju nezavisnost lažne države Kosovo, a ta tvorevina istovremeno proteruje Srbe i otima oko 15% teritorije naše države. Kada se iznese ovaj argument, da Srbija preko plaćanja duga tzv. Kosova u suštini finansira ovu lažnu tvorevinu, onda se kao po komandi iznosi fraza kako Srbija u slučaju odustanka od plaćanja duga lažne države Kosovo odustaje i od diplomatske borbe za svoju južnu pokrajinu. Ili da bi se, ako bi se obustavilo plaćanje duga ili finansiranje te lažne tvorevine, priznalo na posredan način da ta lažna država postoji. Ova fraza bi možda imala i osnova, da tzv. Kosovo nije nedavno primljeno u MMF.
Posle učlanjenja tzv. Kosova u MMF Srbija je bila dužna da preispita svoju politiku prema plaćanju ovog duga ali i svoju celokupnu politiku prema MMF-u. Izbegavanjem ovog problema od strane Ministarstva spoljnih poslova, koje je očigledno prihvatilo štetnu politiku ekonomskog dela Vlade i NBS, dela Vlade koji potpuno nekritički sledi sve što MMF zahteva od Srbije, nanelo je veliku štetu našoj zemlji, i to treba jasno reći, ali i našoj diplomatiji i našim građanima koji u praksi finansiraju lažnu državu Kosovo na teritoriji Republike Srbije.
Posebno je neshvatljivo ovakvo ponašanje Ministarstva spoljnih poslova ako se ima u vidu da je članstvo tzv. Kosova u MMF u suštini politička provokacija SAD slično kao i poseta Džozefa Bajdena. Dakle, postojao je način da se izbegnu dve krajnosti. Jedna krajnost je priznanje postojanja lažne države putem definitivnog odricanja od plaćanja tog duga. Druga krajnost je plaćanje duga MMF-u koji je primio Kosovo u svoje članstvo.
Ministarstvo spoljnih poslova je u okviru ove dve krajnosti bilo dužno da nađe prihvatljivo rešenje sa kojim bi morali da se saglase i oni delovi Vlade koji slepo slede svaku odluku MMF-a. Na primer, pitanje plaćanja duga se moglo usloviti pitanjem članstva tzv. Kosova u MMF-u. Tako bi, dame i gospodo, postupila svaka ozbiljna vlast. To je ozbiljna i promišljena spoljna politika koja automatski donosi ogromnu uštedu građanima Srbije, ali i očuvanje nacionalnog dostojanstva, što nije manje važno. Ali, ponovo kao da nije bilo dovoljno hrabrosti u Ministarstvu spoljnih poslova da se ovakvo kompromisno rešenje utvrdi kao načelo naše spoljne politike.
Zato je, dame i gospodo, Republika Srbija došla u najgori mogući položaj, u onu drugu krajnost o kojoj govorim. Republika Srbija plaća dug tzv. Kosova iako je ta tvorevina primljena u MMF, iako to u suštini nije ekonomsko već političko pitanje.
U tom kontekstu citiraću profesora Borisa Begovića, koji ni u kom slučaju nije blizak SRS. On je bio član tima u vreme pregovora o statusu KiM. Ipak, on je jasno izneo pre nekoliko nedelja za jedan naš dnevni list da bi prijem tzv. Kosova u MMF značilo samo "demonstraciju sile i da bi bio besmislen i paradoksalan sa ekonomske tačke gledišta" jer, kao što navodi profesor Begović, "lažna tvorevina Kosovo koristi evro, a Fond daje finansijsku podršku nacionalnoj valuti. Tako bi se došlo u paradoksalnu situaciju da kada MMF sklopi stend-baj aranžman sa Kosovom, onda novcem pomaže Evropsku centralnu banku, a ne kosovske finansijske institucije. Dakle, reč je o političkom, a ne o ekonomskom potezu''.
Profesor Begović ističe i da se radi o presedanu, da jedna tvorevina koja nije član UN postane član MMF. Takav presedan se retko primenjivao. Poznat je, ipak, primer Zapadne Nemačke. U tom realnom, a ne u virtuelnom i dogmatskom smislu koji se pojavljuje u našoj javnosti i vlasti, postavljaju se i sledeća pitanja, na koje odgovor mora da da Ministarstvo spoljnih poslova.
Da li će naši predstavnici npr. u istom sastavu kao što su bili na godišnjoj skupštini MMF-a i Svetske banke u aprilu ove godine, dakle guverner i dva potpredsednika Vlade, prisustvovati narednim sličnim skupovima MMF-a i Svetske banke kada na njime bude, a to je sad već izvesno, učestvovala i delegacija tzv. Kosova?
Ili, ako delegacija iz Srbije ne bude prisustvovala, onda neće moći da se ugovaraju dalja zaduživanja Republike Srbije, što inače mi iz SRS svesrdno pozdravljamo.
Vlast koja, s druge strane, vidi rešenje svih problema u tom bezglavom zaduživanju, iako svi ekonomski podaci pokazuju suprotno, svakako će podržati taj proces.
S druge strane, postavlja se i pitanje - ako delegacija Republike Srbije bude prisustvovala tim skupovima MMF-a i Svetske banke zajedno sa delegacijom tzv. Kosova, onda će u suštini vlasti početi da primenjuju plan predstavnika EU Volfganga Išingera. U Ministarstvu spoljnih poslova sigurno znaju da je taj plan prezentiran krajem 2007. godine i u suštini je identičan onome koji se primenjivao između Zapadne i Istočne Nemačke 1973. godine.
Zato je i realno ono poređenje sa Zapadnom Nemačkom i njenim statusom u MMF.
Taj Išingerov plan se zasniva na tzv. dobrosusedskim odnosima između dve Nemačke, a u našem slučaju to bi bili odnosi između lažne države Kosovo i Republike Srbije.
U nešto prikrivenijem vidu se takav plan nalazi i u toliko glorifikovanom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, tačnije u čl. 10, 14 …