Vi znate, gospodine Nikoliću, da ja uvek imam dobru želju da prihvatim amandmane. Svaki ministar, pretpostavljam, ima istu želju, jer ima prijatniji boravak u Skupštini, posebno zato što se zaista često dešava da su amandmani vrlo korisni. Valjda je problem u tome što je ovaj zakon dugo rađen, što su amandmani iz prošlog kruga već uneti u osnovni tekst zakona. Realno, nema prostora; prihvatio bih, ali ne može, nema prostora.
Da vam kažem najiskrenije, razgovarao sam i sa saradnicima, teško je očekivati da bi u roku manjem od 18, 12, ali za šest meseci ne bi moglo, verovatno, da se preregistruje 30.000 organizacija. To su udruženja građana, veliki bi bio problem i veliki pritisak, i za njih same veliki problem da to urade u tako kratkom roku. Neka ostane rok od 18 meseci. Mi smo za političke stranke, kojih imamo šeststo i nešto, dali rok od šest meseci za preregistraciju. Ovde imamo 30.000 udruženja, neka bude 18 meseci. Mislim da tu ništa ne gubimo, niti šta dobijamo, da li je rok od 18 meseci, ili je rok od 12 meseci.
Sigurno je da bi rok od šest meseci, po uverenju onih koji rade registre (znači, to nije moje uverenje, nego onih koji rade na registrima), izazvao određene probleme. Znate kako to u praksi izgleda – ljudi donesu papire, a onda ih mi zovemo telefonom, niste ovo, dopunite ovo, popravite ovo. Ako svih njih 30.000... Računajte da će 20.000 hiljada morati da ide na dopunu, na popravke. Ko će to da uradi za šest meseci? Prosto, mislim da je fizički nemoguće. Ali, eto, potrudiću se da nekom drugom prilikom usvojimo više amandmana.