Hvala, gospođo predsedniče. Član 14. nalazi se u poglavlju V Predloga zakona, čiji je naslov Vremenski žig. U tom poglavlju imamo sedam-osam članova koji regulišu do u detalje sistem za formiranje vremenskog žiga, zahtev za formiranje vremenskog žiga, sadržaj strukture vremenskog žiga, vreme sadržano u vremenskom žigu, čuvanje vremenskog žiga itd.
Pretpostavljam da se predlagač ovog zakona oslonio donekle i na taj nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji još uvek nije stigao; međutim, postoji važeći Zakon o opštem upravnom postupku, kao i Uredba o kancelarijskom poslovanju, tako da su neke obaveze i ovde sadržane.
Amandman se odnosi na stav 3. člana 14. gde se posle reči „ministar nadležan za informaciono društvo (u daljem tekstu: ministar)“ dodaju reči „u roku od 90 dana propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava sistem za formiranje vremenskog žiga“.
Kao i ostale kolege poslanici iz opozicije koji su podnosili amandmane takođe ne razumem zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman, pre svega zato što smatramo da je potrebno odrediti rok. Ako se nisu složili sa rokom od 90 dana, možda je o tome moglo da se razgovara, možda da bude duži. U svakom slučaju, nije dobro da se ovako propiše obaveza, i to se propisuju bliži uslovi, a da tu ne postoji vreme za koje ministar (ili ministarstvo) tu obavezu treba da ispuni.
Dobro je što imamo ovaj zakon na dnevnom redu. Verovatno će biti izglasan, zato što je ovo korak dalje ka izgradnji zakonskog okvira ka uspešnijem, uređenijem elektronskom poslovanju u Srbiji, koje je u ovom trenutku na veoma niskim granama i može se slobodno reći da je veoma neuređeno i nerazvijeno.
Ovo je korak dalje. Prvi veliki korak je bio Zakon o elektronskog potpisu koji je donet još 2004. godine, ali svi znamo da su ljudi iz te oblasti veoma nezadovoljni kada je u pitanju primena tog zakona, koji je star već pet godina, zato što postoje problemi kod njegove primene. Tu se najviše zamera da ne postoje određeni zakoni koji bi uredili tu oblast još bolje, a i kasnimo sa usvajanjem podzakonskih akata.
Drugi veliki problem je da određeni sistemi nisu razvili svoje servise, odnosno usluge. Ovde se dosta govorilo o tome da zdravstvo nije razvilo taj sistem, nema svoj interni paket usluga koje bi bile dostupne građanima. Matične službe još uvek nisu ni počele ovo da primenjuju.
Spomenula bih još jednu mogućnost, o kojoj nije bilo reči, a to je mogućnost primene kvalitetne elektronske komunikacije u oblasti prosvete.
Naime, u nekim državama (mislim da to imaju i neke privatne škole u Beogradu) postoji tzv. sistem elektronskog dnevnika. To je praktično mogućnost roditelja ili staratelja da u svakom trenutku komunicira sa razrednim starešinom ili sa predmetnim nastavnicima, ne samo kada su ocene u pitanju. Možete u svakom trenutku da vidite da li ima promena kod vašeg deteta kada je u pitanju ocenjivanje, ali ne samo to, tu postoji mogućnost svakodnevne komunikacije sa predmetnim nastavnicima i razrednim starešinama.
Ovo nije tako daleko ili nemoguće, ako znamo da sve škole uglavnom poseduju kvalitetnu opremu. U svim školama imate nastavnike informatike. Imamo, uglavnom, opremu i imamo kvalitetan kadar; sledeći korak bi bilo potrebno napraviti. Tu vidim ulogu Ministarstva za telekomunikacije, koje tu može biti od velike pomoći.
Naravno, ne govorim ovo zato što smatram da ta vrsta komunikacije može zameniti razgovor u četiri oka, da može zameniti tu ličnu komunikaciju; svedoci smo da roditelji ne mogu da stignu, da nemaju vremena, da se vrlo često mesecima ne informišu o tome šta se dešava sa njihovim detetom, bilo u osnovnoj ili srednjoj školi. To je nešto što može da počne da se primenjuje u Srbiji, iako izgleda komplikovano, a u stvari imamo sve polazne osnove da se do toga može doći. Hvala.
