Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem rekao nešto više o amandmanu kolege Borisa Aleksića iskoristiću vreme koje imamo na raspolaganju, koje pripada poslaničkoj grupi, da izrazim svoju razočaranost činjenicom da od ovih petnaestak amandmana, koliko smo ukupno podneli na Predlog zakona o elektronskom dokumentu, koji su sačinjeni uz stručne konsultacije, bukvalno ni jedan jedini nije naišao na razumevanje, odnosno nije prihvaćen od strane predlagača zakona.
Ono čime smo se rukovodili prilikom predlaganja amandmana, odnosno pokušaja da se ovakav predlog zakona popravi, jeste činjenica da je Republika Srbija, kao što i stoji u razlozima za donošenje zakona, 2004. godine donošenjem Zakona o elektronskom potpisu zapravo započela proces razvoja tog pravnog okvira koji je neophodan za razvoj celokupnog elektronskog poslovanja u našoj zemlji. Elektronski potpis, a posebno kvalifikovani elektronski potpis, kao sredstvo pouzdane identifikacije strana u elektronskoj transakciji, jedan je od najznačajnijih segmenata elektronskog dokumenta, posebno kada je propisom utvrđena ta pismena forma kao uslov punovažnosti pravnog akta, pravnog posla ili druge pravne radnje.
Realan problem je činjenica da ovaj zakon, iako je donesen još pre pet godina, praktično još uvek nije u pravom smislu te reči u primeni. U obrazloženju predlagača ovoga zakona o elektronskom dokumentu je stajalo da se donošenjem ovog zakona čini korak dalje u tom pravnom uređivanju elektronskog poslovanja, i to upravo uređivanjem onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja u stvarnosti. Kako ste i sami ovde u obrazloženju priznali, to će istovremeno omogućiti dosledniju primenu Zakona o elektronskom potpisu.
Međutim, nakon rasprave u načelu, a imajući u vidu ovakav vaš stav povodom amandmana Poslaničke grupe SRS, evidentno je da mora da se konstatuje nekoliko stvari, a to je da kada se donosi bilo koji zakon, pogotovo ovaj za koji apsolutno stoji da je potreban, neophodno je da se definiše ambijent u kojem se zakon donosi. Isto tako, treba da se definiše i poveže sa drugim zakonima sa kojima je u nekoj prirodnoj vezi. Iz ovakvog predloga zakona o elektronskom dokumentu koji je predočen poslanicima jasno je da je neophodno donošenje niza podzakonskih akata koji se odnose na razjašnjavanje pojedinih delova tog zakona.
Kao što smo istakli, jedna od naših suštinskih zamerki na ovakav predlog zakona odnosi se na činjenicu da se stiče utisak da je zakon o elektronskom dokumentu zapravo pisan za potrebe elektronske vlade, a da potrebe koje se odnose na korišćenje elektronskih dokumenata, tu pre svega mislim na privredne subjekte, nisu u istom tom zakonu definisane.
Mi smo, dame i gospodo narodni poslanici, svedoci da se danas, u eri masovne informatizacije svih društvenih procesa, u našoj zemlji još uvek nije izvršilo formiranje kičme te informatizacije, a to je, o čemu su već i kolege govorile, implementacija elektronskog potpisa. Suvišno je govoriti koliko takvo stanje otežava jedno normalno funkcionisanje celokupnog sistema, a o funkcionisanju državnih službi da i ne govorimo.
Ono sa čime se danas redovno susrećemo, a posebno u državnoj administraciji, jesu stalne pritužbe državnih službenika da su im ruke vezane, da su mnogi procesi i procedure beskrajno komplikovane upravo zato što u Republici Srbiji nije implementiran Zakon o elektronskom potpisu ili, bolje rečeno, zato što još uvek ne postoji ona nacionalna strategija o oblasti elektronskog poslovanja.
Naime, nakon usvajanja već pominjanog Zakona o elektronskom potpisu koji je, samo da podsetim javnost, donet još u decembru 2004. godine, osim donošenja par podzakonskih akata praktično se ništa više nije učinilo po tom pitanju.
Formiranjem Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo u Republici Srbiji je na neki način trebalo da se pojavi jedan politički i pravni subjekt koji bi svojim autoritetom mogao da pokrene ovaj proces sa mrtve tačke.
Međutim, implementacija elektronskog potpisa je jedan jako kompleksan proces, koji pored tehnoloških aspekta mora uzeti u obzir i društveni, politički i pravni kontekst same implementacije. Takođe se moraju analizirati i predvideti mogući rizici, kao i odgovori na iste. Uloga državnih organa koji bi učestvovali u realizaciji implementacije je takođe tema koja mora biti kvalitetno sagledana i obrađena kako bi se došlo do optimalnog rešenja.
Prilikom implementacije sistema koji se prvi put primenjuje obično se pojavljuje i problem od čega zapravo početi, odnosno problem da određeno sertifikaciono telo ne može samo sebe da sertifikuje za izdavanje kvalifikovanih sertifikata. Taj problem se obično prevazilazi na taj način što nadležno ministarstvo delegira određeni organ u koji ima poverenja. Ali, moramo naglasiti koje je sve zahteve neophodno ispuniti da bi se ovakva tela formirala, odnosno da bi bukvalno, što je naša osnovna zamerka, predlozi zakona ovakvog tipa mogli da budu primenjivi u praksi.
Po mišljenju Poslaničke grupe SRS, tu je potrebno dizajnirati i realizovati sistem koji će i tehnički i pravno omogućiti formiranje i rad jednog takvog tela, a zatim, prilikom projektovanja i implementacije takvog sistema, neophodno je voditi računa o tehničkim i pravnim aspektima implementacije.
Ono što bi takođe moglo da se pojavi kao problem kada je reč o ovakvim zakonskim rešenjima jeste svakako i sprečavanje tehnološke zavisnosti, odnosno obezbeđivanje konkurentnosti različitih platformi, tako da sistem mora obezbediti nesmetani rad sa različitim tehnologijama i platformama. Takođe je jako bitno da, u cilju omogućavanja komunikacije svih domaćih entiteta koji su obuhvaćeni ovim predlogom zakona, Zakonom o elektronskom dokumentu, kao i svim ostalima koje smo pominjali, mora da postoji i saradnja sa relevantnim međunarodnim sistemima iz te oblasti.
Nije potrebno praviti velike analize i studije da bi se zaključilo da će primena tog elektronskog potpisa, za koji smo rekli da je u stvari preduslov za funkcionisanje celokupnog poslovanja u Republici Srbiji, morati pozitivno da utiče na razvoj informatičkog i telekomunikacionog sektora, kao i na razvoj privrede u zemlji i regionu. Evidentno je da bi adekvatna primena tog zakona izazvala, verovatno, i dinamičniji razvoj celokupnog tržišta u Srbiji, koji bi na posredan način izazvao i razvoj ostatka ekonomije, što je uostalom i jedno od najglasnijih, odnosno najupečatljivijih obrazloženja kojima ste se kao predlagači zakona rukovodili u svemu tome.
Naravno, najznačajnija polja primene u celoj ovoj oblasti su: elektronsko poslovanje (o kojem smo govorili), elektronska trgovina (o kojoj je zakon usvojen nedavno), elektronsko bankarstvo (koje je jedino u Republici Srbiji donekle napravilo pomak u ovoj sferi), elektronska uprava (to je ono što nas očekuje kao veliki posao) i elektronsko pravosuđe, zdravstvo i platni sistemi na bazi čip kartica.
Poslovanje unutar jednog poslovnog sistema je zaista složen poslovni odnos između unutrašnjeg procesa tog sistema i svaki poslovni proces je takođe složen mehanizam koji koordinira više poslovnih aktivnosti.
Već sama veza između aktivnosti jednog procesa predstavlja zapravo poslovni odnos na najnižem nivou i podrazumeva međusobnu razmenu poslovnih informacija, podataka i dokumenata. Te informacije, podaci i dokumenta mogu, naravno, da budu u papirnom ili elektronskom obliku, što bi trebalo da bude regulisano ovim predlogom zakona, a naravno da primenom savremenih elektronskih sredstava i računara svaki savremeni poslovni sistem treba da teži komunikaciji elektronskim informacijama i podacima i da razmenjuje elektronski verifikovana dokumenta.
Razmena svih tih informacija unutar jednog poslovnog procesa, između više procesa i jednog poslovnog sistema mora da bude standardizovana i harmonizovana. Upravo je u tome naša ključna zamerka. Dakle, činjenica je da ne postoji harmonizovan odnos, odnosno da ne postoji nacionalna strategija vezana za elektronsko poslovanje, koja bi trebalo u sebi da sadrži pominjane zakone i ovaj koji je danas u skupštinskoj proceduri.
Ta harmonizacija elektronskog poslovanja, kao naprednijeg, savremenijeg, efikasnijeg i efektivnijeg poslovanja od klasičnog papirnog poslovanja, može biti usaglašena internim pravilnicima, procedurama sistema menadžmenta, kvalitetom svakog poslovnog sistema. Međutim, problem je u tome što svaki poslovni sistem ima svoje interne pravilnike, manje ili više dobre, koji uglavnom nisu ni usklađeni, ni harmonizovani.
Upravo je zato, da bi ti pravilnici bili harmonizovani, neophodan jedinstven elektronski zakonski okvir, a to, kao što se vidi iz pokušaja Vlade, nije nimalo lako uraditi. Najgora je činjenica da se u celu tu priču kreće pomalo stihijski, neorganizovano i nesistematično.
Zato je najbolji put, kako bi se izbegle sve eventualne greške i nedorečenosti buduće zakonske regulative u ovoj oblasti, pokretanje tog projekta strategije razvoja elektronskog poslovanja, koja bi trebalo da obuhvati sve elemente našeg budućeg elektronskog razvoja u svim društvenim delatnostima, a malopre sam pominjao da je reč o državnoj upravi, državnoj samoupravi, trgovini, zdravstvu, obrazovanju bankarstvu, turizmu, sportu i kulturi.
Imam nekoliko podataka, koje zarad javnosti nije loše saopštiti, tek da se zna dokle je to Srbija stigla sa ovakvim predloženim zakonskim rešenjima, odnosno sa činjenicom da su teško primenljivi u praksi.
Znate da je najvažnija briga svih zemalja da taj postojeći pravni okvir ne može adekvatno da se prilagodi elektronskom poslovanju i da postojeći zakoni često mogu da predstavljaju prepreku u rastu globalne elektronske trgovine.
Pošto su pravna sigurnost i poverenje glavno pitanje u bilo kojoj trgovinskoj transakciji, i sam kredibilitet elektronskog poslovanja će u celini zavisiti od kapaciteta domaćeg zakonodavca, dakle, Vlade odnosno ministarstva kao nadležnog unutar te vlade, da na jedan jasan, konkretan način definiše i stvori čvrsto i sveobuhvatno pravno okruženje za elektronsko poslovanje, koje bi kao jedan od svojih glavnih zadataka trebalo da izgradi poverenje.
Mi smo u tom segmentu u načelnoj raspravi ukazivali na mogućnost nepoverenja, odnosno zloupotrebe u celoj ovoj priči, a jasno je da Republika Srbija, odnosno Vlada, prilikom izrade okvira za elektronsko poslovanje može, odnosno mora uvažiti svoje razvojne prioritete i tradicionalnu pravnu kulturu koju poseduje.
Polazeći od svega navedenog, ključne oblasti koje bi morale da budu ravnopravne prilikom izgradnje pravnog okvira za elektronsko poslovanje, a mislim da to dosadašnji predlozi zakona nisu obuhvatili, jesu oblasti koje se odnose na zaštitu podataka, sigurnu formu ugovora u pravnom i komercijalnom smislu, regulisanje internet okruženja, punovažnost elektronskog potpisa, zaštitu potrošača, elektronsku privatnost, pitanja vezana za rešavanje sporova, uključujući i rešavanje sporova preko mreže, prava intelektualne svojine, propise u regulisanju sadržaja na internetu. Takođe, ono što još uvek nije predmet skupštinske procedure je zakon o elektronskom arhiviranju, kao i zakon o slobodnom pristupu informacijama, odnosno zakon o zaštiti ličnih podataka.
Nije ovo nimalo naivna oblast, za koju očigledno ne postoji zainteresovanost pre svega poslanika vladajuće koalicije. Jer, znate da i jedna tako važna oblast kao što je poreska politika takođe može da podstakne ili uspori razvoj okvira za elektronsko poslovanje, tako da okvirni uslovi oporezivanja i navode neke principe oporezivanja koji bi trebalo da budu primenjivani na elektronsku trgovinu i elektronsko poslovanje, a to su pre svega neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost.
Izvesno je da internet utiče i na javne finansije. S jedne strane, transakcije putem elektronske trgovine koje mogu da zamene klasične vidove prodaje predstavljaju pretnju prihodima od poreza. S druge strane, internet može da olakša i naplatu porezu i obradu povraćaja poreza, uz smanjenje odliva prihoda i troškova transakcija koji su povezani sa poreskim sistemom.
Imajući sve ovo u vidu, još jedanput izražavam svoje razočarenje s obzirom na to da predlagač zakona, ni kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, ni kada smo razgovarali o zakonu o elektronskoj trgovini, nije pokazao minimum tolerancije, odnosno želje da se pronađu kvalitetnija rešenja za regulisanje pravnog okvira za oblast koja je i te kako bitna za vreme koje tek dolazi.
Podaci koji su nedavno sačinjeni pokazuju da je nivo razvijenosti elektronske uprave u Srbiji najniži među 30 proučavanih evropskih zemalja. To praktično znači da građani Srbije mogu vrlo malo administrativnih poslova, svega nekih 27%, da obavljaju preko interneta, bez odlaska u nadležne državne institucije.
To je problem o kojem je govorila i koleginica Lidija Dimitrijević, problem koji će, ukoliko na valjan način ne bude uokviren pravnom regulativnom, i dalje pratiti sve ono što nas očekuje. Recimo, građani mogu da dođu do informacije o uslugama državne uprave i da eventualno sa sajtova preuzmu formulare za različita dokumenta, ali ne i da neki administrativni posao u potpunosti završe elektronskim putem, da recimo registruju vozilo ili firmu, ili pak dobiju građevinsku dozvolu.
Elektronski potpis je jedan od glavnih uslova za razvoj on-lajn poslovanja i elektronske uprave. Podatak da je, evo, već peta godina kako je na snazi, ali da se još uvek ne primenjuje na način na koji bi trebalo u praksi, prilično je zabrinjavajući, kada je reč o Republici Srbiji.
Koliko je on važan svedoči i primer Estonije – u toj zemlji svaki punoletni građanin u obavezi je da ima svoj jedinstveni elektronski potpis, a isti zahtev postavlja se i pred strane državljane koji u zemlji borave duže od godinu dana.
Prema nekim prošlogodišnjim podacima, Vlada Srbije je za razvoj elektronske uprave izdvojila oko 700.000.000 dinara. Kvalitet i razvijenost usluga koje se pružaju korisnicima javnih servisa u Srbiji, prema toj evropskoj metodologiji, ocenjeni su sa 34% u odnosu na Evropu gde ta ocena u proseku iznosi 76% – praktično, duplo slabije, odnosno lošije.
Sofisticiranost servisa, kao najvažniji parametar koji je praćen u istraživanju, podrazumeva upravo kvalitet neke elektronske usluge, a na skali od nula do pet Srbija je dobila ocenu dva, dok je u Evropi prosečna ocena nešto niža od četiri.
Dakle, građani Srbije ne mogu mnogo toga da urade preko interneta, jer ne postoji dvosmerna komunikacija između njih i državnih organa. Upravo na taj problem smo ukazivali jednim od narednih amandmana o kojima će nešto kasnije biti reči.
Najrazrađenije državne službe na internetu su servisi Nacionalne služba za zapošljavanje sa 70%, šta znači da postoji interaktivnost i razmena podataka između države i građana samo u tom segmentu; tu su i javne biblioteke, sa 60% dostupnosti za građane, a to podrazumeva da građani mogu da pretražuju baze podataka i kataloge, kao i da rezervišu knjige u nekoj od 77 biblioteka koje su trenutno u elektronskom sistemu.
Najnerazvijenija elektronska usluga je u zdravstvu i u matičnim službama. Dok u prvoj oblasti, uz izuzetak svega jednog doma zdravlja na području Republike Srbije, građani ne mogu da zakažu pregled preko interneta, u slučaju matičnih službi oko 50% građana uopšte ne može on-lajn da nađe ni osnovne informacije o radu te službe, kao ni o tome kako mogu da dođu do izvoda iz matične knjige. Samo u 37 opština u Srbiji građani mogu da dobiju izvod iz matičnih knjiga bez odlaska u opštinu.
Kada je reč o elektronskoj upravi namenjenoj pravnim licima, situacija je nešto manje loša, pa se procenat dostupnosti kreće oko 45%, što znači da firme mogu veći deo potrebne dokumentacije da preuzmu sa interneta, za razliku od građana.
Poređenja radi, dostupnost informacija i dokumenata čak i u Bugarskoj i Rumuniji prelazi tih 50% u svim ocenjivanim segmentima. Najbolja zemlja u Evropi u pogledu razvijenosti elektronske uprave je Austrija, sa gotovo 100%, što znači da građani i firme mogu skoro sve administrativne poslove da obave i dobiju sva potrebna dokumenta preko interneta, a zatim na toj skali, prema tom istraživanju, slede Malta, Portugal i Slovenija.
Iskoristiću ovo vreme da kažem da je evidentan jedan problem, a to je da se naša država uporno ne pridržava jednog principa, a to je princip otvorenih elektronskih dokumenata – nijedan elektronski dokument koji objave državni organi ne bi smeo da bude u formatu koji nije otvoren i čitljiv svima. Kod nas se to, nažalost, ne poštuje. Jasno je da se „Majkrosoft“ protežira u velikoj meri, jer je na sajtovima Vlade, ministarstava, vladinih agencija i drugih institucija uobičajeno da dokumenti budu objavljeni u formatima koje mogu čitati samo „Majkrosoft“ programi. Znači, očigledno je da je pristup ograničen samo na one koji imaju najnovije „Majkrosoft“ programe.
Vrlo često ćete sa sajta nekog ministarstva moći da preuzmete tekst nekog zakona, ali opet samo u „Majkrosoft ofis“ formatu, a neretko ćete od nekog ministarstva ili uprave dobiti program za unos podataka koji radi samo pod „Majkrosoft ofisom“, i još će vam pretiti ozbiljnom kaznom ako podatke ne pošaljete na vreme i to baš u tom formatu.
Primera radi, sajtu Privredne komore Srbije ne može se pristupiti bez „Internet eksplorera“. Neretko se i od banaka (verovatno ste i vi, koleginice i kolege poslanici, svedoci toga) dobija izveštaj opet u „Majkrosoft“ formatu, nečitljivom u drugim programima. Da ne pominjem one česte situacije da na neki sajt ne možete ni da uđete ako nemate „Vindous internet eksplorer“.
Očigledno je da je krajnje vreme da se država Srbija i po ovom pitanju uozbilji, ali izgleda da je mnogo pitanja gde je potrebna dodatna ozbiljnost, tako da očigledno ovo baš i nije prioritet.
Ono što je neophodno jeste da postoji propis kojim se zabranjuje da se za javnu upotrebu koriste isključivo zatvoreni formati digitalnih dokumenata vezani za specifične, a naročito komercijalne programe.
Odnosno, javni dokument uvek mora biti dostupan u otvorenom formatu, koji je svakome dostupan. Jednostavno je nedopustivo da neko mora da kupi i koristi određeni program da bi mogao da pročita javni dokument koji je izdala bilo kakva vladina institucija, firma ili slično. Tako nešto mora biti strogo zabranjeno.
Građanima i preduzećima mora biti garantovano da će elektronske dokumente dobijati u obliku koji mogu da pročitaju bez obzira na to kakav računar imaju i koji operativni sistem koriste, koje programe imaju instalirane. Uvek im mora biti ostavljen izbor programa kojima će dokument da čitaju. Naročito im se ne sme uslovljavati da moraju da kupuju određene programe.
Ovo treba da se odnosi, pre svega, na podatke u elektronskom obliku, koji moraju biti dostupni svima u čitljivom obliku, ali i podaci koji se šalju moraju biti prihvatani u obliku koji svako može da napravi. To je jedna tema za razmišljanje kada je reč o Ministarstvu za telekomunikacije i informatičke sisteme.
Još nešto što se izdvaja kao problem jeste činjenica da kada se priča o svemu ovome, uopšte o elektronskom poslovanju u Srbiji, jasno je da ono nije razvijeno u onoj meri u kojoj bi trebalo da bude. Kao što sam malopre rekao, u korišćenju benefita elektronskog poslovanja najviše pomaka su napravile finansijske institucije, odnosno banke.
Razlozi za ovako lošu situaciju, odnosno nedovoljnu razvijenost u oblasti elektronskog poslovanja, leže u više različitih faktora. Jedan od najvažnijih faktora je svakako nedovoljan broj računara. Drugi faktor koji utiče na otežan razvoj elektronskog poslovanja jeste broj korisnika sa brzim internet konekcijama, a razlozi za to su mnogobrojni, ali onaj koji se ističe je svakako postojanje monopoliste koji diktira cene i kvalitet.
Da bi došlo do bilo kakvog pomaka, odnosno do razvijanja, neophodno je da se uvedu elektronske javne usluge, ponavljam, kao što su elektronska uprava, zdravstvo i elektronsko učenje, kao i okruženje koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvija. Ovakve javne usluge moraju biti katalizator promena u navikama korisnika i kao takve doprineti razvoju elektronskog poslovanja.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće mora da postoji sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje brzog interneta po konkurentnim cenama.
Jedan od bitnih delova, ono što bi trebalo učiniti jeste neka nacionalna strategija razvoja informacionog društva.
Elektronsko poslovanje je poslednjih nekoliko godina praktično bilo pokretač rasta svetske privrede. Na primer, zarade od oglašavanja na internetu, po nekim studijama iz 2007. godine, nadmašiće zarade od oglašavanja u štampanim medijima do 2010. godine. Od sedamdeset miliona evra koliko je 2006. utrošeno na reklamiranje u Srbiji, samo 1,26 miliona evra je otišlo na on-lajn reklamiranje.
Elektronsko poslovanje ima veliku ulogu u međunarodnom poslovanju i umnogome ga olakšava, tako da neiskorišćavanje potencijala elektronskog poslovanja dovodi do ograničavanja razvojnih mogućnosti nacionalne privrede.
Elektronska trgovina bi trebalo da predstavlja jedan od najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Međutim, kao što smo već mogli da zaključimo, ona u Srbiji nije zaživela u pravoj meri, niti je koristi širi krug ljudi. Razloga za ovakvo stanje je nekoliko, a neke sam već pominjao: nedostatak brzog internet povezivanja, ali i nedostatak validnih kreditnih kartica i sredstava za plaćanje, tako da, primera radi, „pej pol“ još uvek nije moguće koristiti iz Srbije; zatim, nedostatak poverenja u internet transakcije, kao i činjenica da praktično Srbiji nedostaje elektronski potpis. Srbija je bila poslednja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu, koji, po ko zna koji put konstatujemo, još uvek nema svoju primenu u praksi na način na koji bi trebalo.
U zemljama Evropske unije, na osnovu čijih direktiva je i ovaj predlog zakona u skupštinskoj proceduri, preko 60% trgovine se upravo obavlja elektronskim putem. Primena elektronskog potpisa, odnosno poslovanja menja u potpunosti poslovni ambijent i stvara uslove da se poslovi rade drugačije, a to pre svega podrazumeva brže, efikasnije i ekonomičnije. Budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji će umnogome zavisiti od tempa razvoja elektronske trgovine. Kažem ponovo, najveći problem kod elektronskog poslovanja je to što su dokumenti koji se prosleđuju putem interneta vrlo osetljivi i što je neophodna zaštita od zloupotrebe hakera.
Takođe, kod elektronskog poslovanja, to je jedna od naših generalnih primedaba, najčešće pitanje je da li je neovlašćeno lice imalo uvid u dokumente koji su predmet poslovanja, odnosno činjenicu ko je uputio dokument u elektronskoj formi, da li je nešto menjano u tom dokumentu itd. Dakle, taj bezbednosni segment je vrlo bitan.
Smatram da u predloženom zakonu tome nije posvećeno dovoljno pažnje i zbog toga je Poslanička grupa SRS pokušala da kroz amandmane donekle ispravi određene nedostatke. Međutim, kažem ponovo, nismo naišli na razumevanje, te nam ne preostaje ništa drugo nego da izrazimo nepoverenje i da ne pružimo podršku kada je u pitanju predloženi zakon o elektronskom dokumentu. Hvala.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam predložio logično rešenje kada je u pitanju član 8. stav 2, koji se odnosi na potvrdu o prijemu elektronskog dokumenta – tražim da potvrdu o elektronskom prijemu elektronskog dokumenta izdaje obavezno primalac ili informacioni posrednik. Reč „obavezno“ se dodaje u odnosu na Predlog zakona, koji to nema, kako bi se primalac ili informacioni posrednik obavezao da da odgovor da li je informaciju primio.
U članu 8. stav 4. kaže se: „Obaveza izdavanja potvrde o prijemu elektronskog dokumenta i elementi sadržaja potvrde uređuju se posebnim propisima ili voljom stranaka, ako zakonom nije drugačije određeno.“ Ovim amandmanom predložio sam da to bude zakonom određeno, jer volja stranaka može da bude zloupotrebljena. Primera radi, mogu da tražim od opštine da mi izda uverenje o državljanstvu. Nisam siguran da li je opština primila moj zahtev ako ne dobijem odgovor zato što sa druge strane neko možda nije imao volju da mi to prosledi.
Ako razmatramo i činjenicu da mi je neki dokument hitno potreban, verovatno ga zbog toga i tražim elektronskim putem a ne odlazim lično po dokument, trebalo bi da imam neki odgovor od lica kome sam poslao zahtev, po bilo kom pitanju, da li je moj zahtev prihvaćen ili ne, da li ću dobiti bilo kakav odgovor i da li ću ostvariti pravo na dokument.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, vi ste dama i meni je malo neprijatno da vam uputim dve primedbe. Prva nije toliko bitna, jer nije ovo prvi put da od 15 amandmana, apsolutno ispravnih i dobronamernih, nijedan nije prihvaćen; preko toga mi prelazimo, na to smo navikli. Druga jeste, jer tridesetominutno izlaganje gospodina Vladana Jeremića, zaista argumentovano i stručno, uopšte niste slušali. Ovde ste u ime Vlade da saslušate; ukoliko niste prihvatili amandmane kada smo ih pismeno, a ne elektronski, uputili Vladi, onda bi trebalo bar ovde da saslušate narodne poslanike da biste možda neki amandman prihvatili. Nemojte mi zameriti, dama ste, ali ovo sam morao da iznesem.
Da malo komentarišem moj amandman. Doneli smo Zakon o elektronskom potpisu 2004. godine, zatim sledi Zakon o elektronskom dokumentu, elektronske sednice Vlade; vas je premijer pohvalio za to, verovatno ste dali najveći doprinos, elektronski vam čestitam na tome.
Ali, gde je život u Srbiji? Šta građani Srbije od ovoga imaju? Šta je sa besplatnim akcijama? Vi ste ovde predstavnik Vlade; bez obzira na to što ste na čelu Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo, ovo biste morali da znate i da pokrenete na jednoj od sednica Vlade. Šta je sa besplatnim akcijama? Šta je sa otkupnom cenom malina, otkupnom cenom pšenice, otkupnom cenom mleka? Šta je sa penzijama, radnim mestima, porezima, hoće li biti povećanja ili neće? Cena nafte u Srbiji je povećana pet puta u poslednja dva meseca. Da li možemo život elektronski da unapredimo? Sa ovakvom vladom ne možemo da računamo ni na siguran život sutra, a kamoli na neko unapređenje.
Za razliku od vas, pažljivo sam slušao narodnog poslanika Jeremića, mada sam i ja tragao, vezano za ovu oblast. Videli smo da je sistem elektronske komunikacije najslabije razvijen kada su u pitanju zdravstvo i matične službe, a upravo u ovoj sferi bi trebalo da bude najrazvijeniji, ali je zato veoma razvijen u bibliotekarskoj delatnosti, Koliko smo spremni, koliko trčimo da čitamo knjige, to nam je poznato. Trebalo bi da vi kao ministar nešto poradite u ove dve oblasti, u oblasti zdravstva i matičnih službi, da bi građani Srbije imali koristi od toga.
Da li u ovom zakonu ima nešto što je i za nas poslanike SRS, koji u ovom momentu predstavljamo ipak najveći broj građana Srbije, prihvatljivo? Za razliku od mnogih drugih, moram da istaknem dve činjenice. Prva jeste da se (doduše, kratak je zakon, 25 članova) u obrazloženju ne pozivamo na to da nam je ovo obaveza zbog pridruživanja i ubrzanog koračanja ka Evropskoj uniji. Ali, ovo postoji u razvijenim zemljama zapada i sveta uopšte i ovo žele građani Srbije i ovo želi SRS. Znači, ne pozivamo se, ne kažemo da moramo da činimo zbog toga.
I, nešto što je veoma bitno za nas, ovo je jedan od retkih zakona koje je ova vlada predložila, odnosno Vlada u kojoj ste vi ministar, a da se ne uvodi nova agencija, komitet, komisija, ili kako hoćete to da nazovete, gde bi se očekivalo novo zapošljavanje. To je nešto što moramo pozitivno da ocenimo. Ne postoji mesto u ovom zakonu za tako nešto. Ni u drugima ne postoji ni potreba ni mogućnost, kada je u pitanju standard građana Srbije, ali ova vlada je predlagala i skupštinska većina je to usvajala.
Moj amandman je dosta smislen i mislim da je bilo dosta razloga da se on prihvati. Vi to prvobitno niste učinili, a ne bih smeo da konstatujem da to nećete sad uraditi.
Podneo sam amandman na član 10. stav 3. gde kaže: „Podnesak izrađen kao elektronski dokument fizička i pravna lica (stranke) dostavljaju organima vlasti putem elektronske pošte na adresu elektronske pošte koja je od strane organa vlasti određena za prijem elektronskih podnesaka ili drugim elektronskim putem, u skladu sa zakonom.
Organ vlasti koji je primio podnesak iz stava 1. ovog člana elektronskim putem bez odlaganja potvrđuje stranci prijem podneska. Podnesci, rešenja, isprave ili bilo koji drugi akti koje sačine organi vlasti“, predlažem da se ovde doda još i - pravna lica, „dostavljaju se strankama, na njihov zahtev, elektronskim putem.“
Niste prihvatili taj amandman, a u obrazloženju ste rekli da je naslov iznad člana 10. „Dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti i stranaka“.
Zaista tako stoji, nisam intervenisao vezano za naslov, ali mislim da je ovaj amandman apsolutno prihvatljiv i verovatno bi kvalitet ovog zakona bio popravljen. Ne samo ovaj amandman, svi amandmani, a njih je ukupno 14 vezano za ovaj zakon, koje je podnela Srpska radikalna stranka apsolutno bi popravili kvalitet ovog zakona.
Predlažem vam da prihvatite kako ovaj, tako i ostale amandmane. Zahvaljujem se.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka komunikacija putem elektronske pošte podrazumeva određenog operatora, odnosno informatičkim jezikom to bi se reklo – odgovarajućeg provajdera. U Predlogu zakona nije definisano ko je operator kada je reč o dostavljanju elektronskih dokumenata između organa vlasti.
Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo odredbu člana 11. Predloga zakona i ponudili smo jednu mnogo kvalitetniju i precizniju formulaciju po kojoj će dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti da se obavlja putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem, i to preko javnog poštanskog operatora.
Predložili smo da elektronska komunikacija i elektronsko dostavljanje između organa vlasti ide preko pošte. Smatramo da je takvo rešenje najprikladnije i da se na taj način izbegavaju sve moguće zloupotrebe kada je reč o elektronskom dostavljanju. Naravno, zloupotrebe su i te kako moguće, njih već sada ima. Smatramo da se ovakvim rešenjem svaka takva zloupotreba unapred sprečava i unapred se definiše da kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti u Republici Srbiji operator mora da bude pošta. Mislimo da je takvo rešenje najlogičnije.
Potpuno je nejasno zašto je Vlada odbila ovaj amandman. U obrazloženju kažu da se amandman ne prihvata iz razloga što odredba člana 11. Predloga zakona obuhvata mogućnost dostavljanja elektronskih dokumenata putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem u skladu sa posebnim propisom, što se odnosi i na Zakon o poštanskim uslugama.
Ovakvo obrazloženje ne znači ništa. Poseban propis može da bude i Zakon o vinu i rakiji, može da bude svaki mogući zakon koji postoji u Republici Srbiji. Otkud možemo da znamo da se to odnosi baš na Zakon o poštanskim uslugama?
Ako ste hteli da operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti bude pošta, onda je trebalo da prihvatite naš amandman. Ne, vi ste odbili amandman, navodno nije dobar, ali ste u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman potvrdili da je tačno ono što piše u amandmanu, jer ste jasno stavili do znanja da je taj poseban propis kojim će da bude regulisano ko je operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti Zakon o poštanskim uslugama. Iz vašeg obrazloženja proističe nedvosmislen zaključak da će javni poštanski operator u stvari biti provajder kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti.
Amandman apsolutno ima smisla i on samo precizira ono što ste hteli da kažete, verovatno, u članu 11, ali niste rekli, ne znam iz kojih razloga; valjda ste smatrali da je bolje ne reći, da bi zakon bio kraći nego što jeste. U ovom kontekstu, apsolutno je imalo smisla da se navede da je provajder, kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti, javni poštanski operator.
Inače, mogli ste da čujete, gospođo ministre, mnogo toga novog od mog uvaženog kolege Jeremića, što verujem da ni vi sami niste znali. Bilo bi dobro da se uključite u verbalnu komunikaciju sa narodnim poslanicima i da nam verbalno objasnite zbog čega naši amandmani nemaju smisla i zbog čega ih je valjalo sve odbiti.
Inače, ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji sve dok ne izmenite, između ostalog, Zakon o opštem upravnom postupku. Vama je verovatno poznato, kao što je poznato i meni i većini građana Srbije, da je još u jesen 2004. godine završen nacrt novog zakona o opštem upravnom postupku.
Taj nacrt zakona je zajedno sa setom drugih nacrta zakona iz oblasti državne uprave promovisan na jednoj konferenciji u hotelu „Hajat“ u Beogradu, u novembru 2004. godine. Zakon je urađen pod pokroviteljstvom misije OEBS-a u Srbiji i uz finansijsku podršku UNDP-a. Postavlja se pitanje zbog čega taj nacrt zakona od 2004. godine stoji u nečijoj fioci i zbog čega nije stavljen u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije?
Sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon koji ćete ovih dana izglasati neće moći da bude primenjen. Mi ponovo imamo situaciju da zakonska rešenja nisu međusobno kompatibilna, da se međusobno isključuju, a sve te vaše priče kako su novi zakoni u skladu sa evropskim standardima padaju u vodu pred činjenicom da neće moći da budu primenjeni u praksi.
Dakle, sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon neće moći da pomogne građanima u ostvarivanju njihovih elementarnih ljudskih prava, kada je reč o postupcima pred opštinskom, odnosno gradskom upravom, odnosno pred nadležnim državnim organima uprave.
Ovih dana se pojedine opštinske vlasti u Srbiji u kojima vlast čini DS hvale time kako su građanima omogućile da ostvaruju svoja prava elektronskim putem. U najvećem broju slučajeva, kao što je to istakao kolega Jeremić, to se odnosi samo na izdavanje pojedinih javnih dokumenata kao što su izvodi iz matičnih knjiga. U svim ostalim slučajevima postupci traju od nekoliko meseci do nekoliko godina. Građani su opet prinuđeni da obijaju šaltere, da idu od jednog do drugog.
Od svega onog što je 2004. godine najavljeno kao sveobuhvatna reforma državne uprave za sada apsolutno nema ničeg. Postupci pred državnom upravom, i pred opštinskim, odnosno gradskim upravama, i dalje traju nedopustivo dugo. Imamo i dalje glomaznu administraciju, a posebno na državnom nivou. Ukoliko usvojite ovaj statut Vojvodine, kakav je predložen od Skupštine AP Vojvodine, onda računajte sa tim da će pokrajinska administracija u Novom Sadu da bude višestruko veća nego što je sada.
Da rezimiram, amandman koji smo podneli na član 11. apsolutno ima smisla. Da je to tako, sami ste priznali u obrazloženju zašto amandman ne prihvatate.

Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.

Da li neko želi reč? (Da.)

U članu 12. posle stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: „Ministarstvo nadležno za informaciono društvo bliže propisuje oblike, rokove i način dugogodišnjeg čuvanja elektronskih dokumenata.“
U obrazloženju ovog amandmana istakli smo da je odredba člana 12. nedorečena i da Ministarstvo podzakonskim aktom treba da reguliše oblike, rokove i način čuvanja elektronskih dokumenata. Vaše obrazloženje zašto se amandman ne prihvata razlikuje se od obrazloženja koja ste za član 12. dali u Predlogu zakona u jednoj, samo na prvi pogled, sitnici.
Naime, u obrazloženju neprihvatanja amandmana – iz razloga što se rokovi, oblici i način čuvanja uređuju propisima o arhivskoj građi, kako ste vi to istakli u obrazloženju – propuštate da konstatujete, kao što to činite u obrazloženju člana 12, da je zakon o arhivskoj građi u pripremi. Zato smo mi predvideli da nadležno ministarstvo podzakonskim aktom uredi ovu oblast.
Dakle, potpuno bi bilo normalno i dobro da ste prihvatili ovaj amandman zbog ovih iznetih razloga. Međutim, vi i dalje nastavljate sa starom praksom da sve što dolazi od strane opozicije ne čitate, odbacujete i jednostavno ne prihvatate. Zato svi vaši zakoni koje donosite zaista liče jedan na drugi, ali samo po tome što vrlo kratko traju.
Oni zaista najviše podsećaju na neku paučinu, kroz koju se samo stršljeni probijaju, a muve se u nju hvataju. Ko su u ovim vašim zakonima stršljeni koji probijaju ove vaše zakone, mislim da je sada svim građanima Srbije jasno. Hvala.

Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Da li neko želi reč? (Da.)