S obzirom na to da su odbačeni naši amandmani, u mogućnosti smo samo sporadično da se javljamo, da bismo skrenuli pažnju na neka rešenja koja su loša i da ukažemo kakva je praksa.
Radi javnosti, mora da se zna da je ovaj predlog zakona nastao tako što su spojena dva zakona, postojeći Zakon o budžetskom sistemu, a moram da skrenem pažnju da kada je taj zakon donet, promoter tog zakona bio je Božidar Đelić, pričao je kako je to moderan, evropski zakon, sa evropskim standardima, da je to zakon na duge staze koji će vrlo precizno da prikaže sve, kompletnu javnu potrošnju, da neće biti mogućnosti nenamenskog korišćenja zbog unutrašnjih mehanizama interne, pa, i eksterne kontrole. Sve te pohvale su jednostavno pale posle nepunih godinu i po dana, kada se krenulo sa razgradnjom tog predloga zakona. Nije šteta što je krenula razgradnja tog zakona, jer je on u suštini bio loš.
Naravno, onaj ko je radio te izmene bio je krvni neprijatelj Mlađana Dinkića. Kada je došao na mesto ministra finansija, on je hteo da to malo uredi, da on bude još više opredeljen Evropi nego možda Đelić.
Drugi zakon koji se kao kompilacija nalazi u ovom predlogu zakona jeste zakon koji je preživeo sve moguće turbulencije Dosovog režima, to je Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima, koji je donet još 1991. godine kada je sistem javnih prihoda i javnih rashoda usaglašen sa odredbama Ustava Republike Srbije iz 1990. godine. U dobrom delu taj zakon se sada prepisuje. To su, pre svega, ove odredbe koje definišu šta su prihodi, šta su rashodi i kojim propisima šta se uređuje, reguliše i propisuje. Od rešenja koja nudi taj zakon o javnim prihodima i javnim rashodima, ma koliko da ste hteli, niste mogli da odustanete i to je možda najbolji deo ovog predloga zakona.
Ono što unosi svojevrsnu zabunu jeste – zašto niste iskoristili priliku, kada donosite ovakav jedan zakon, i zašto niste primenili princip da on bude jedan omnibus zakon, da on u sebi sadrži i ono što je sada propisano Zakonom o finansiranju lokalne samouprave?
Podsetio bih vas na nekoliko detalja koje niste uspeli da rešite, niti ćete da ih rešite ovim zakonom. Prvo i osnovno, nije jasno ko donosi budžet.
Po logici stvari, znamo da Republika ima budžet, znamo da AP ima budžet, znamo da i jedinice lokalne samouprave imaju svoje budžete, a to su grad, grad Beograd i opštine.
Međutim, mi imamo i gradske opštine. Da li i one donose budžete? Po ovom vašem sadašnjem konceptu i one donose budžete. Po vašem sadašnjem konceptu lokalne samouprave, pogotovo ovo što se dešava u gradu Beogradu, sada je i gradska opština koja nema status jedinice lokalne samouprave u obavezi da donese statut, a do pre godinu dana to su bile odluke o unutrašnjoj organizaciji.
Neće biti ni jasno ko donosi ili ko ima obavezu da donese biznis plan, a ko ima obavezu da donese finansijski plan. Teško je razvrstati na bazi ovog predloga zakona i napraviti konačan spisak da znamo ko su sve direktni korisnici budžetskih sredstava, ko su indirektni korisnici budžetskih sredstava. Sve to ostaje nedorečeno.
U pogledu kontrole utroška sredstava, takođe, imaćemo i budžetsku inspekciju i trezore sa disperzijom, u zavisnosti od nivoa vlasti.
Kod planiranja sredstava i planiranja imaćemo opet te srednjoročne, kratkoročne planove, imaćemo memorandum, imaćemo mnoge nedorečenosti i imaćemo opet praksu da u budžetu neke jedinice lokalne samouprave postoje određene klasifikacije i aproprijacije, a posle godinu i po dana kada se vidi izveštaj i završni račun, da se onda vidi da je tu neuporedivo veći broj ekonomskih klasifikacija, da su sredstva seljena za razne namene, razne potrebe i zadovoljavanje nečega što izvorno znači politička pogodba onih koji učestvuju u vršenju vlasti.
Taj deo ovaj zakon ne rešava. Jednostavno ne može da reši, pošto je taj deo političke pogodbe iznad bilo kakve zakonske norme. Sada ću vam pokazati na jednom primeru koliko to može da bude komplikovano, nepotrebno komplikovano, ali vrlo bolno za pojedinca.
Uzmite situaciju da je neko bio zaposlen u mesnoj zajednici kao sekretar – bio je u radnom odnosu, primao je platu, došlo je do promene vlasti na nivou mesne zajednice, izbace tog čoveka da više ne bude u radnom odnosu, a on pokrene radni spor, radni spor traje deset godina.
Ovih dana dobije pravosnažnu sudsku presudu, obezbedi klauzulu izvršnosti, krene u postupak izvršenja pred nekim sudom i ima problem kako da imenuje dužnika.
U međuvremenu je mesna zajednica izgubila taj svoj subjektivitet, više se ne biraju ljudi na neposrednim izborima, postavlja opštinsko veće ili opštinska skupština, sasvim svejedno. Ukinuta radna mesta, drži se neki račun mesne zajednice da bi se popunile tri rupe na nekoj ulici.
Čovek ostvario pravo, nema gde da naplati svoje sudskom presudom potvrđeno novčano potraživanje iz radnog odnosa. A onda dođemo do situacije da primenimo ovaj član na koji se odnosi ovaj amandman i onda vidimo da postoji ograničenje kada se vrši prinudno izvršenje, prinudna naplata sa isplatnih računa korisnika budžetskih sredstava, da to može samo do 50% iznosa.
I onda se postavlja pitanje – čemu sudska presuda, čemu neki red među korisnicima budžetskih sredstava? Sve je formalno-pravno ispravno, ali šta vredi. Pojedinac ne može da ostvari svoje potraživanje.
Slična je situacija i sa onima koji uđu u svojevrsnu avanturu da sa nekim korisnikom budžetskih sredstava zaključe ugovor i po tom ugovoru preuzmu obavezu da nešto naprave, izgrade, isporuče neku robu i onda dođemo u situaciju da taj partner, to pravno lice, mesecima ne može da naplati svoje potraživanje od države. Država onda kritikuje učesnike na tržištu što međusobno ne izmiruju obaveze pa se pojave još i sudovi gde učesnici na tržištu preko suda ostvare neko svoje potraživanje. Onda dođemo do jednog začaranog lanca, lanac počinje i završava se sa državom, bez obzira u kakvom agregatnom stanju, sa Vladom, ministarstvima, nekim nižim organima državne vlasti koji duguju. I onda se postavlja pitanje –ko kome tu drži predavanja?
Od građanina se traži da poštuje zakon. Ukoliko ne poštuje biće kažnjen! Od države se ne traži ništa, da budem precizniji, od vlasti, od onih koji vrše vlast ne traži se ništa, jer oni imaju to ekskluzivno pravo da stave ruku na česmu, otvore vodu, to znači kreiraju život! Od njih sve zavisi. Verovatno preko 60% svih privrednih aktivnosti danas je, na neki način, u tesnoj vezi sa vlašću i sa državom.
Znači, neodgovorna vlast bruka državu, država ne može da ispuni svoje funkcije, pa se postavlja pitanje – dokle, kako, koji je stepen izvesnosti, koji je stepen sigurnosti. Uz sve to garantuje se i sudska zaštita i zaštita od strane drugih organa, a onda imamo prilike da pročitamo da i ti organi ne ispunjavaju zakonom propisane obaveze, počevši od onih koji se tiču knjiženja preko onih kojima se konstatuje da nema knjigovodstvene i računovodstvene dokumentacije kojom se pravda neki trošak.
Eto, taj problem ne može da reši ovaj predlog zakona. Ne može da reši, jer nisu ni koncipirali taj zakon.
Sada bih skrenuo pažnju na nešto što zadire u sistem finansiranja lokalne samouprave, a naravno i Republike i autonomne pokrajine i onoga što predstavlja prihod budžeta, što predstavlja javni prihod.
To je naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa. Da smo imali prilike da obrazlažemo naše amandmane, tražio bih da se izbriše nastavak ove rečenice – u skladu sa zakonom.
Mnogo bi bilo bolje da smo sve ove procente kojima se izražava učešće jedinica lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike u nekoj vrsti javnog prihoda, izrazi u ovom zakonu, da se ovde to sve stavi. Zašto? Jer dolazimo u situaciju da lokalna samouprava koja ima neko prirodno bogatstvo, da li je to Dunav, Drina, Rudnik, neki drugi objekat ili neka teritorija gde se vrši eksploatacija, praktično zavise od nekih koji su na vlasti da li će da dobiju ono što im po zakonu pripada.
Stvarno se dešava paradoksalna situacija da zbog toga neko mesto kaska u razvoju, poput recimo Kladova, poput Malog Zvornika, Ljubovije, da ne ređam dalje ili neka druga mesta, možda sam i pogrešio ovo u imenovanju.
Poenta je u sledećem, da jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi to što se eksploatiše i podleže ovoj obavezi plaćanja naknade ukoliko treba da zavisi od Vlade Republike Srbije, onda znate i sami da tu dolazi u prvi red kao prioritet, politička podobnost, politička pripadnost, odnos snaga u lokalnoj samoupravi, odnos lokalne samouprave prema ministarstvima, prema Vladi Republike Srbije. Sve nešto što ne postoji kao zakonska norma.
Deluju stvarno neverovatno neke činjenice da prirodno lečilište, banjsko mesto ne ubira ono što mu pripada. A da bi se to ispeglalo, ne ide se na precizna zakonska rešenja koja obavezuju po snazi svog automatizma primene zakona. Onda se ide na regionalni razvoj, Fond za razvoj, različite programske delove budžeta za pojedina ministarstva, gde sve zavisi od dobre volje i članske karte.
Dokle god u ovoj zemlji sve zavisi od dobre volje i diskrecije nekoga ko je na čelu nekog državnog organa i on definiše svoje ponašanje u smislu sprovođenja nekog programa, tako što ima afiniteta prema nekoj članskoj karti ili boji, onda ćemo imati ovaj haos koji imamo u Republici Srbiji. Treba da napravimo sistem gde lokalna samouprava i finansiranje poslova iz nadležnosti lokalne samouprave ne sme da zavisi od transfera sredstava koje Republika treba da ispuni.
Mi sada imamo nenormalnu situaciju, zbog jednostrane primene Trgovinskog sporazuma, poljoprivreda stagnira. Nekontrolisano ulaze konkurentske robe našoj poljoprivrednoj i prehrambenoj proizvodnji, direktno konkurišu i onda nije ni čudo što povodom svakog poljoprivrednog proizvoda usled nelojalne konkurencije, damping cena sa kojima ulazi roba iz inostranstva, gubi se motiv za bilo kakvu proizvodnju, pa nije ni čudo što kod višegodišnjih zasada rade motorne testere. Nije ni čudo!
Troškovi naše proizvodnje prevazilaze podnošljive troškove i naravno da ne možemo da pratimo, i onaj ko proizvodi ne uživa zaštitu države.
Slična je situacija sa ostalim delom naše privrede, naročito industrije, gde onaj ko treba da organizuje proizvodnju, kada podvuče crtu ispod neke računice – šta su plusevi, šta minusi, dolazi do minusa. Kada vidi šta je razlog tom minusu ili zašto je toliki minus, onda primeti da on u stvari finansira državnu administraciju. Gubi se bilo kakav motiv za neko ekonomsko normalno poslovanje.
To je ta situacija koja je snašla ovu našu zemlju.
Mi kao da sedam, osam godina živimo u svetskoj finansijskoj krizi – prezaduženost ogromna. Nude se u perspektivi, takođe, neki krediti koji mogu samo da povećaju našu zaduženost, pa bez obzira što postoji neki period, u kome se ne vraćaju krediti, postoji neki period čekanja. Jednostavno, vi uništavate perspektivu za jedno normalno društvo, jednu normalnu vlast koja može da funkcioniše i da uredi život na ovom prostoru. Monopoli na svakoj strani po svim segmentima, ekonomski, medijski, proizvodni, tržišni, kako god da okrenete – ili jesi ili nisi?!
Država je sada, praktično, finansijer svega i svačega. Nema tu razvoja, i ovoj vlasti nisu potrebna ta rešenja u zakonu koja bi bila precizna, već je potrebno nešto kao provizorijum da bi se maksimalno razvio politički voluntarizam, koalicioni kapaciteti, opredeljenost Evropskoj uniji itd. Možete čak da zamislite da se u ovom članu štiti EU od sudskih odluka. Ono što je namenjeno da država učestvuje da bi obezbedila lično učešće sredstava, da bi povukla neka sredstva iz nekog fonda, ni to ne može da ide na izvršenje.
Šta vi mislite – koliko čovek može još da živi da bi sačekao na to izvršenje? Kao da život može da čeka. Eto, sada greškom uđoh u vašu parolu – ''jedan je život''! Vi ste zaboravili vaše parole. Promovisali ste ljudski život kao najveću vrednost. Doduše, pričali ste i o belom šengenu još pre sedam godina, kada su bili prvi predsednički izbori, kada se Tadić šetao ispred ovih ambasada i rekao – samo vi glasajte za mene, za šest meseci bićemo na beloj šengen listi. Tih šest meseci se produžilo na šest godina.
Koji su vaši kapaciteti da prevarite birače i obične građane? Neograničeni, očigledno neograničeni kapaciteti. I, ako ozbiljno razmišljamo o tome da se mora sprovesti neka kontrola nad trošenjem ovih sredstava, onda dajte da promenimo zakon o Državnoj revizorskoj instituciji Republike Srbije, da ih osnažimo i ovom vrstom ovlašćenja da mogu da kažnjavaju. Ne bi to bila neka novina, pošto i sada imate koncept agencija i nezavisnih regulatornih tela, koja su ujedno i sudovi i prekršajni i krivični, maltene, doduše, ne baš sto posto, ali kada nekoga tako novčano kaznite, onda kao da ste ga kaznili kaznom zatvora, ovaj ne može da se oporavi.
Dajte da neko sa strane kontroliše te javne finansije, neko ko neće imati nikakve veze ni sa Vladom Republike Srbije, ni sa jednom poslaničkom grupom u Narodnoj skupštini, da bismo obezbedili nešto što je objektivno, a nešto što treba da bude objektivna analiza, objektivna kontrola, pre svega, mora da se zasniva na struci.
Zato tvrdimo da ovakav zakon sa ovakvim rešenjima, ako nije obuhvatio još nekoliko propisa, ako nije obuhvatio i Zakon o finansiranju lokalne samouprave i još druge stvari, onda nam on nije potreban, a ako se pogleda kakvo je stanje državnih organa koji bi mogli ovo da primenjuju, onda vidimo da od ovoga nema ništa.
Sada ću samo da vam otvorim jednu temu, bez daljeg ulaska u nju – da li je kontrola trošenja budžetskih sredstava kod direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava i uopšte kod svih onih koji upadaju u grupu da troše sredstva koja spadaju u javne rashode, dakle, da li je kontrola toga izvršna funkcija? Da li je to izvršna funkcija? Da li je to funkcija izvršenja, izvršavanja nekog zakona? Mislim da u datim uslovima tu vrstu izvršne funkcije treba što dalje pomeriti i od Narodne banke i od Vlade Republike Srbije, staviti tu negde blizu Narodne skupštine kako bi jedno objektivnije oko dalo pravu ocenu o tome koliko je potrošeno, da li je to namenski potrošeno, jer to su te dve najvažnije stvari kod javne potrošnje.
