U članu 103. se predviđa neka vrsta kazne ukoliko korisnik budžetskih sredstava neka određena sredstva investira u neku banku, bez znanja i saglasnosti određenog organa, predviđeno u članu 10, ovog zakona, i o tome ne obavesti Upravu trezora.
Mogu da kažem da je to pitanje investiranja lokalne samouprave, pa čak i ministarstava, raznih uprava koje imaju određena sredstva na svojim trezorskim računima, dakle, da je to pitanje investiranje u poslovne banke prilično sumnjivo. Prvo, nije mi poznato da li se oglašava neko takvo finansiranje i ko će raspolagati sredstvima budžeta lokalnih samouprava? Da li se raspisuje poziv? Da li se daje javna nabavka ili, to, na svoju ruku, onako kako stignu, ili onako kako se kome sviđa, ovlašćena lica zaključuju ugovore o deponovanju sredstava?
Sada, mi živimo u vreme svetske ekonomske krize. Evo, ministar finansija i predsednik Vlade najavljuju rebalans budžeta i kažu da deficit treba povećati, da ne treba smanjivati plate i penzije. Slažem se za plate, slažem se za penzije, većine zaposlenih u organima državne uprave. Ne slažem se da treba povećati deficit.
A, ako smo u takvoj jednoj finansijskoj situaciji, odakle pravo i ministru finansija i predsedniku Vlade i lokalnim samoupravama da, ukoliko emituju hartije od vrednosti ili se zadužuju kod poslovnih banaka i podižu kredite, oročavaju svoja sredstva kod poslovnih banaka? Hajde da mi neko objasni tu logiku.
Znači, oročio sam 100 miliona dinara u neku poslovnu banku sa kamatom od 0,75% ili 1% mesečno, a onda sam od te iste banke uzeo svoj novac pod kredit, sa kamatom od 1,5, ili 2% mesečno – ko to normalan još radi? Da li su u pitanju možda provizije koje agenti banaka imaju kada zaključuju ovakve ugovore? Da li možda agenti banaka i dele tu svoju proviziju koju dobijaju od banke, sa lokalnom samoupravom, odnosno ovlašćenim licem koje je zaključilo u ime lokalne samouprave ili nekog drugog budžetskog korisnika jedan takav ugovor?
Jedna ovakva pojava je izuzetno izražena u velikom broju opština. Ja sam se dugo pitao zašto jedna opština ima 120 do 150 miliona dinara koji svaki put prenoće na depozitnim računima te opštine, odnosno kod poslovne banke, a imaju hronični nedostatak novca kod budžetskih korisnika?
Postavljam pitanje – koliku to kamatu naplaćuje banka i kome isplaćuje ''na sredstva po viđenju''? Za tako velike deponente provizija se kreće od 0,8 do 1,2% agentu koji je zaključio jedan takav ugovor. Sa kim taj agent deli taj novac? Znači, neko svakog meseca samo na osnovu jednog budžetskog korisnika zarađuje milion dinara.
Nemojte da mi kažete da to radi sam ili kakvu protivuslugu ta opština očekuje od poslovne banke, ako se tako ponaša prema svojim sredstvima?
Gospođo ministre, ja sam mislio da ćete sa ovim predlogom zakona da uredite budžetski sistem Republike Srbije, da mogućnost zloupotreba bude svedena na minimum. Shvatam da je teško pisati zakone za jedno vreme, ali u takvom vremenu, nažalost, živimo.
Srbija je siromašna zemlja i treba zakone da prilagodimo ovom vremenu, siromašna zemlja sa puno kriminala – to morate da priznate. Pa, kako se stanje po pitanju kriminala popravlja, a bogatstvo zemlje raste, tako da menjamo naše zakonodavstvo. A ovako, napravili ste zakon koji može da funkcioniše u državama gde policija nije korumpirana, gde budžetska inspekcija radi svoj posao, a ne sluša ministra, gde pravosuđe nije korumpirano, gde tužilaštvo nije korumpirano – ovakav zakon je moguće primenjivati. U našoj državi, nažalost, zbog ovih problema ovo je samo jedna utopija, koju će na kraju da plate građani Srbije. (Aplauz.)