Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva zakona o kojima danas govorimo, iako su iz različitih oblasti, jedan su izmene i dopune zakona, drugi je sistemski zakon, ipak imaju nekoliko dodirnih tačaka.
Mislim da prva ta dodirna tačka jeste da oba zakona uvode, u izvesnom smislu, red u oblastima na koje se odnose. Druga dodirna tačka jeste ta što bez obzira na to što je ovde bilo izvesnih nesporazuma vezanih za učešće strukovnih organizacija, asocijacija, institucija i strukovnih udruženja, da je zaista u pripremi jednog i drugog zakona bilo i konsultacija i učešća upravo struke.
Treća dodirna tačka jeste to, samim tim što smo na početku ove rasprave već dobili amandmane na predlog izmena i dopuna Zakona o informisanju koje je usvojila Vlada, što očekujem da će predlagač i zakona o kulturi imati sluha za jedan broj amandman i da će predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i zakon o kulturi uvažiti sve one amandmane koji će značiti poboljšanje tekstova oba ova zakona.
Želim samo da kažem da, slušajući danas diskusiju vezanu za izmene i dopune Zakona o informisanju, da imam utisak da čak i oni koji su protiv, u stvari su na neki način deklarativno, jer koriste u svojim diskusijama neke argumente koji se tiču motiva, atmosfere koja vlada u društvu, okolnosti, a ne suštinskih zakonskih odredbi. Jer, ono što je bitno, ove izmene Zakona o informisanju ni na koji način ne ugrožavaju osnovna načela propisana Zakonom o informisanju, a tiču se slobode izražavanja misli i dela, prava na informisanje, slobodu informisanja u interesu javnosti, na zabranu cenzure, na nezavisnost medija itd.
Bilo je dosta primedbi i prigovora na visinu kazni koje se menjaju, ali ako imamo u vidu da su dosadašnje kazne predviđene Zakonom o informisanju već unapred mnogih medija bile ukalkulisane u kršenje zakona, onda je potpuno jasno zašto se ide na povećanje tih kazni, mada, koliko vidim, po amandmanima koje je usvojila Vlada i one će biti manje u odnosu na predloženi tekst.
Ono o čemu bih malo duže govorila, tiče se zakona o kulturi i naravno, ponovila nešto što se već čulo u ovoj diskusiji, da je Srbija posle 17 godina, konačno, dobila sistemski zakon u ovoj oblasti. Prethodni zakon, donet 1992. godine, zauzeo je dve i po strane "Službenog glasnika".
Ovim zakonom načinjen je ozbiljan pokušaj da se u oblasti kulture sistematizuju i regulišu opšti interes u kulturi i kod definisanja tog opšteg interesa mislim da je napravljena jedna nenamerna greška, odnosno jedan previd, da su izostavljena kulturna dobra iz tog opšteg interesa i da je utvrđeno da je samo opšti interes kulturna dobra od izuzetno velikog značaja i kulturna dobra sa liste kulturne baštine. Pretpostavljam da ćemo to amandmanima ispraviti.
Ono što je novo u ovom zakonu, između ostalog, i smatram to isto tako veoma bitnim, to je donošenje strategije kulturnog razvoja; javni konkursi kako za projekte i programe, tako i za izbor direktora u ustanovama kulture.
Isto tako, priznanja i nagrade koje se uspostavljaju zakonom za doprinos nacionalnoj kulturi. Veoma važna oblast koja reguliše pitanje statusa, pojmove samostalnog umetnika, položaj, prava umetnika, umetničkih udruženja, njihovu reprezentativnost itd.
Da budem iskrena i poštena, mislim da ovaj zakon, konačno, reguliše jedno pitanje koje je najčešće u oblasti kulture izazivalo polemike i bilo jedno od onih neuralgičnih tačaka, a to je plaćanje socijalnih doprinosa za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika. Konačno imamo propis i odredbe koje će tu oblast regulisati. Naravno, i u ovoj današnjoj diskusiji, a i jeste ono što je novo u ovom zakonu o kulturi, to je formiranje nacionalnog saveta za kulturu. Kultura je, mislim, jedna od retkih oblasti društvenog delovanja koja još uvek nema nacionalni savet za kulturu. Naravno, i nije ga bilo moguće imati, nismo imali zakon, ali ono što izaziva polemike, to je i broj, sastav, ali i način izbora nacionalnog saveta.
Ne mogu samu sebe da čujem, ne znam kako me drugi čuju. Ono što u ovom zakonu nedostaje i o čemu ćemo verovatno razgovarati kada budemo razmatrali amandmane, tiče se dve, po meni, veoma značajne oblasti. Jedna je oblast privatizacije, oko koje postoje zaista vrlo kontradiktorna mišljenja, ali mislim da ćemo i na Odboru za kulturu, pa i u raspravi o amandmanima, da kažem, raščistiti neke dileme koje se po tom pitanju pojavljuju. Druga oblast za koju apsolutno nema smetnje da bude regulisana ovim zakonom, tim pre što se u postojećem članu zakona 23. predviđa da se zakonom mogu utvrditi posebni uslovi za osnivanje ustanova u pojedinim delatnostima kulture, a odnosi se pre svega na regionalne zavode za zaštitu spomenika kulture i tzv. međuopštinske arhive – 12 regionalnih zavoda, 33 opštinska, tzv. međuopštinska arhiva. Govorim tzv, jer je to neki naziv iz prethodnih vremena, koja su ni na nebu ni na zemlji.
Reč je o nekim od najznačajnijih ustanova kulture koje ova država ima, ustanova kulture koje čuvaju kulturno blago Srbije, a koje nemaju rešen ni status, ni način finansiranja, ni definisanja nadležnosti i mislim da je krajnje vreme da tako značajnu oblast i tako značajne institucije, bar u nekoliko osnovnih pitanja, a to je pitanje osnivačkog akta, pitanje uređenja načina finansiranja se nađu i u ovom zakonu. Naravno, mislim da ima još jedan broj članova zakona o kulturi koje treba precizirati, definisati, objasniti, i u tom smislu bih istakla da je bila veoma značajna javna rasprava, odnosno javno slušanje zakona o kulturi, koje je organizovano pod ovim krovom.
Za razliku od nekih diskusija, da sam kao narodna poslanica i kao građanka Srbije bila veoma ponosna što se pod krovom ovog doma okupilo skoro 200 istaknutih kulturnih radnika, direktora, predsednika umetničkih udruženja.
Dozvolićete mi, i kao neku vrstu zahvalnosti, a i kao neku vrstu uputstva da moramo poslušati i njihov glas, govorim o tome da su njihovi iskazi, njihove diskusije, dobrim delom ugrađeni u jedan broj amandmana poslanika Skupštine Srbije.
Dozvolićete mi da samo pročitam, onim redom kako su se javljali, učesnike u diskusiji, naravno, ne svih 200, nego one koji su govorili.
Miroslav Tasić, sekretar Etnografskog muzeja; Vesna Ćirić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Valjevo; Živorad Ajdačić, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograd; Slobodan Živković, sekretar Narodnog muzeja; Branka Kavaja, sekretar Muzeja nauke i tehnike; Branko Cvejić, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Milivoje Mlađenović, direktor Srpskog narodnog pozorišta; Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije; Branka Kulić, Galerija "Matice srpske", Novi Sad; Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije; Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke; Vera Pavlović-Lončarski, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika; Dragan Srećkov, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu; Mihajlo Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama; Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda; Slađana Tomić, sekretar Muzeja primenjene umetnosti; Slobodan Đurović, pomoćnik direktora Narodnog pozorišta; Ana Marković, direktor Centra za kulturu, Grocka; Nina Milanović, direktor Narodne biblioteke, Kragujevac; Mila Živančević, direktor Centra za konzervaciju Srbije; Vesna Danilović, glavni urednik Kulturnog centra Beograda; Anja Suša, direktor Pozorišta "Duško Radović"; Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca; Ljubivoje Ršumović, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije; Ljiljana Đurić, predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije; Zoran Đuričić, predsednik Sindikata kulture "Nezavisnost"; Dragan Todorović, predsednik Samostalnog sindikata kulture; Predrag Ćirić, predsednik Udruženja likovnih umetnika; Stojan Boškov, Savez amatera Srbije; Borka Božović, Galerija "Haos"; Ivana Avžner, gradski sekretar za kulturu Beograda; Dragoslav Krnajski, Inicijativni odbor umetničkog udruženja; Darka Radosavljević, Nezavisna umetnička radionica "Remont"; Laslo Joža, predsednik Saveta mađarske manjine; Aleksandar Denić, predsednik Udruženja likovnih i primenjenih umetnika; Nenad Marinković, Unija sindikata i izvođača; Ilija Radulović, Savez estradnih umetnika; Smiljka Isaković, Udruženje muzičkih umetnika; Božidar Vitez, Foto savez Srbije; Sonja Lapatanov, Udruženje baletskih umetnika; Mirjana Danilović, sekretar Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine; Biljana Stepanović, predsednik Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Dragan Marča, Nacionalni savet rumunske manjine.
Svi oni su dali veoma stručne, veoma kompetentne predloge za ovaj zakon. Svoje vreme ovlašćenog predlagača sam iskoristila da pročitam njihova imena, da im se još jednom zahvalim, da iskažem svoje očekivanje da će predlozi koje su oni dali, a koji su uobličeni amandmanima poslanika NS, naći svoje mesto u konačnoj verziji zakona o kulturi i na taj način ćemo dobiti konačno kao zemlja dobar i sveobuhvatan zakon o kulturi.

Dajem reč ovlašćenoj predstavnici poslaničke grupe NS, gospođi Aleksandri Janković.

Kako ne bismo dalje odugovlačili postupak, predlažem i Vladi i Skupštini da odmah pređemo na sledeću fazu obračuna sa srpskim novinarstvom, neka narede svim štampanim i elektronskim medijima da na naslovnim stranama objavljuju markice sa upozorenjima, poput onih na cigaretama.
Na primer, novinarstvo ubija, novinarska reč šteti ljudima u vašoj okolini ili deca čitalaca novina češće boluju od retardiranosti, upale malog i srednjeg mozga. Takođe, zabraniti listanje novina i gledanje televizije na javnim mestima, a pod parolom – novinarska reč je serijski ubica, momentalno pokrenuti opštenarodnu kampanju za odvikavanje od konzumiranja medija. To će valjda opametiti naše društvo u kojem su izgleda novinarske izmišljotine ocenjene kao ultimativno zlo.
Sudeći po proteklih nekoliko nedelja, zli mediji su glavna, ako ne i jedina prepreka boljoj evropskoj budućnosti Srbije, pa je protiv njih pokrenuta sva Vladina i nevladina sila. Poslednja državna mera protiv novinara je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je prošle nedelje preglasavanjem usvojen na Vladi, a koji mi danas raspravljamo.
U tom predlogu predviđene su daleko rigoroznije kazne za zloupotrebu sredstava informisanja nego dosadašnje i kreću se od jednodnevnog do jednonedeljnog prihoda medija koji je objavio spornu informaciju, odnosno prema procenama od tri do 50 miliona dinara.
Saglasi li se danas Skupština sa Vladom, a neki pretpostavljaju da hoće, prosečan srpski novinar moraće da razmišlja kao tajni agent KGB-a u Vašingtonu za vreme hladnog rata – ni s kim ne pričaj o tome šta radiš, nikom ne veruj, vežbaj evropsku terminologiju, da bi ako te neko zaustavi na ulici mogao da trućaš o evroatlantskim integracijama. Sve što saznaš prosledi svom uredniku koji će jednom nedeljno da održava tajni kontakt sa tobom, a zatim momentalno izbriši to iz memorije, progutaj cedulju kako ne bi slučajno buncao u snu i ako te neprijatelj uhvati, negiraćeš bilo kakvu vezu sa redakcijom i tvrdićeš da si slobodan novinar koji se tim poslom baviš iz ubeđenja, a ne po zadatku.
Pedeset miliona dinara. Čuli ste sigurno onaj vic kada policija pita Cigu šta će u njegovoj kući gvožđe koje je ukradeno iz obližnjeg skladišta, a on im odgovori da je to sigurno dovukao njegov sin. Oni mu kažu da je to nemoguće, da dete od šest godina prenese robu tešku 200 kg, na šta on uzvrati – A, bre, drug milicioner, ko da dete zna šta je 200 kila. Isto tako, pošto premijer Mirko Cvetković tvrdi da u novčaniku obično ima pet do šest hiljada dinara, verovatno čovek ne zna koliko je 50 miliona dinara. S obzirom na to da je on predsednik ovog tela koje je predlagač zakona, čuvar Vlade, pokušaću da mu pomognem da shvati.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena služba čiji su pripadnici ubili demonstranta na protestu protiv izručenja Radovana Karadžića i čiji je pripadnik pištoljem usmrtio nenaoružanog mladića koji je prošao kroz crveno svetlo.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena ustanova čiji su službenici nesavesno pregledali jednu devojčicu, pa je ona preminula zbog pogrešnog medicinskog tretmana, a i 50 miliona više nego što je kažnjena ijedna ustanova tog tipa u Srbiji, iako svako malo neki njihov pacijent ode preko reda na onaj svet.
To je takođe 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno ovdašnje sudstvo koje je onolikim kriminalcima izdalo uverenje da su pošteni građani. To je u krajnjem slučaju 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno telo kojim predsedava gospodin Cvetković, a koje nije ispunilo nijedno obećanje dato prilikom svog sastavljanja.
Pitala bih gospodina premijera, odnosno njegovog izaslanika, mog omiljenog ministra kulture, gospodina Bradića – zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su one kobnije, da li su tragičnije, da li odnose više života?
Možda Cvetković i ne misli tako, ali je zato Božidar Đelić, vicepremijer, čovek prepun energije, ubeđen da su novinarski gresi zaista najpogubniji. U "Utisku nedelje", svesrdno braneći Predlog zakona, Đelić je rekao, parafraziram – Ne zaboravite da je ubistvo Zorana Đinđića počelo medijskom pripremom. Deca veruju Deda Mrazu, a demokrate očigledno Petru Lukoviću, koji već šest godina galami, između ostalog, kako su Đinđića ubili Koštuničini novinari. To Lukovićevo gledište, koje s njim deli cela tzv. druga Srbija, vrlo je opravdano. Znaju Luković i istomišljenici kako se ubijaju državnici, odnosno kako se ne ubijaju.
Obaveštajna služba Amerike, države koja na ovaj ili onaj način pomaže delovanje ove tzv. druge Srbije, pokušala je čak 638 puta da likvidira predsednika jedne zemlje, izvesnog Fidela Kastra. No, Kastro je i dalje živ, što znači da je Cija negde omanula. Gde? Pa, u tome što nije imala kubanske novinare na svojoj strani, a pošto je Đinđić ubijen, to znači da su u atentatu sigurno učestvovali novinari, zar ne?
E, Boža Đelić će da spreči buduće slične slučajeve tako što će svaku novinarsku izmišljotinu kažnjavati sa tri do 50 miliona dinara. Računa Đelić valjda da mafijaši atentatori imaju isto tako malo para kao i njegov šef Mirko Cvetković, pa će onda odustati od ubistva državnika, jer nemaju dovoljno sredstava da plaćaju tendenciozne laži o njemu.
Ima onih koji su doduše ubeđeni da je na ovakvom Predlogu zakona insistirao lično, glavom, bradom i gitarom ministar ekonomije, poznatiji kao Mlađan Minhauzen Dinkić, stručnjak inače, poznat po tome što nikada, ni na koji način nije sarađivao s tabloidima. Elem, navedenom Dinkiću na kičmu je uzjahao dnevni list "Kurir" i nikako da ga pusti, a Dinkiću se to smučilo, pa je rešio da pravnom regulativom doskoči pisanijama koje se o njemu objavljuju.
Mnogi veruju da je to zapravo pozadina cele ove priče, ali ne, mislim da je ovde reč o nečem mnogo opasnijem, mnogo aktuelnijem od ubistva bivšeg premijera i mnogo skupljem od novčanika sadašnjeg predsednika Vlade. Ovde se, kao i u slučaju famoznih istraga Tužilaštva za ratne zločine o delovanju srpskih medija tokom 90-ih radi o staroj dobroj cenzuri, koja je inače osakatila ovdašnja glasila, pa zato u Srbiji imamo dosadnu, predvidivu, uniformisanu medijsku sliku i shodno njoj ogromnu apstinenciju na izborima.
Vlastima, ostrašćenom tzv. nevladinom sektoru, tajkunima i stranim centrima moći smetaju čak i ovi mediji, koji su inače upravo njima naklonjeni u najvećem broju slučajeva, po principu daš im prst hoće celu šaku.
Miodrag Zarković, novinar „Nove srpske političke misli“ kaže – što se mene tiče nisam im dao ni prst, a šaku mogu samo da mi otmu. Ako neko ima dokaze da sam pridržavao pušku Zvezdanu Jovanoviću i na bilo koji drugi način pripremao, pomagao i olakšao atentat na Đinđića, molim istražne organe da me pod hitno privedu pravdi. Neka me uhapse, osude i pošalju na izdržavanje kazne, kako više ne bih predstavljao opasnost po Srbiju i njene institucije.
Isto to bih preporučio da mi urade i ako nameravam da likvidiram Dinkića. Ali, u suprotnom, ukoliko nemaju nikakve dokaze da sam pokojnom premijeru radio o glavi, niti da smeram neko zlo sadašnjem ministru ekonomije, zahtevam od nadležnih da mi više ne otežavaju bavljenje novinarstvom. Da li je to, gospodine Bradiću, toliko teško?
Pre nego što pređem na zakon o javnom informisanju, samo ću vam demonstrirati šta se ovde zapravo događa. Naime, dok traje ovo naše zasedanje imali smo prilike da na RTS-u prvo gledamo „Tur de Frans“, a nakon toga …
(Narodna poslanica Aleksandra Janković pušta muziku sa mobilnog telefona.)

Molim vas, prvo ste izvrgavali ruglu jednu etničku grupu. Sada ste počeli da puštate muziku. Molim vas da se uozbiljite. Kao ovlašćeni predstavnik seriozno obrazložite do kraja vaš predlog.

Ne razumem – seriozno. Možete da mi prevedete na srpski? To je zvanični jezik u Srbiji.
Samo sam htela da demonstriram šta je Javnom servisu značajnije od sednice Skupštine Srbije. „Tur de Frans“, je l' trebalo da dođemo ovde na biciklima, poslanici opozicije, da bi bile uvažene naše primedbe. Da li je trebalo da igramo za Sevojno ili da učestvujemo u ovoj reklami za Ujedinjene arapske emirate? Na šta to liči? Nemojte me više opominjati nekim rečima koje ne razumem i ne razume pola Srbije. Seriozno.
Dakle, represija je glavna karakteristika novog zakona o informisanju, kao u ostalom i ove skupštine. Izmena Zakona o javnom informisanju, o kojoj Skupština danas raspravlja, jedan je od najgorih udara na slobodu javne reči danas u Srbiji.
Članom 1. ovog zakona uvodi se institucija – kaucije, iz koje će vlast naplaćivati kazne novinarima. Ona iznosi 50.000 evra za dnevne i 10.000 evra za nedeljne listove. Oni mučenici koji su sebi sekli prste, oni mučenici koji su ležali na šinama, ne mogu ni da zamisle ovakvu cifru. Čim na računu lista bude manje novca od ove sume, list se automatski gasi po kratkom postupku. Za to ste stručnjaci.
Članom 2. se zabranjuje osnivaču javnog glasila da može preneti ili na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo. To bi značilo da osnivač može da umre, ali ne može da proda ili prenese prava, što je zapravo jedna od konsekvenci ovog stava.
Članom 4. uvodi se novčana kazna ako se u javnom glasilu neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela pre pravosnažne odluke suda. Kazna je samo jedna. Iznosi onoliko koliko vredi ukupno prodati tiraž javnog glasila isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije i kolika je vrednost prodatog oglasnog prostora u tom broju javnog glasila.
To znači da ako, recimo, „Kurir“ objavi sliku Mlađana Minhauzena Dinkića, kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza, a ne postoji pravosnažna presuda nekog sudije za prekršaje da se Mlađan Dinkić kažnjava zbog prelaska ulaska na neobeleženom mestu, „Kurir“ će se kazniti iznosom od najmanje 30.000 evra.
Članovima 5. i 6, već postojeće novčane kazne za urednike i vlasnike glasila, povećavaju se preko 20 puta. Tako će odgovorni urednik koji recimo pusti vest u kojoj se pominje neki maloletnik tako da je ovaj učinjen poznatljivijim umesto sa najmanje 30.000 biti kažnjen sa najmanje miliona dinara.
Visina kazni za pojedine prekršaje sada iznosi i do 20 miliona dinara ili više od 200.000 evra. Ovaj zakon se po svojim osnovnim namerama može uporediti jedino sa jedino zloglasnim zakonom o informisanju donetom 20. oktobra 1998. godine. Zvali ste ga, baš vi gospodo koji sada donosite ovaj Dinkićev zakon – Miloševićevim zakonom.
Taj Miloševićev zakon je omogućavao da se povede postupak protiv vlasnika lista ili novinara samo zato što su preneli neku vest ili nečije mišljenje koji se nisu dopadali ljudima na vlasti. Kazne su, baš kao i u slučaju predloženog Dinkićevog zakona, bilo surove i osvetničke i iznosile su i do 60.000 dolara. Kao što smrtna kazna gasi život optuženog, ovako visoke novčane kazne gase njegovu egzistenciju i to je bio cilj zakona. Kritički i o ovako visokim novčanim kaznama u to vreme je pisao profesor prava dr Momčilo Grubač.
Narednih meseci po donošenju zakona usledio je pravi pljusak kazni. Za godinu dana nakon donošenja zakona izrečeno je preko 30 kazni u ukupnom iznosu većem od 18 miliona dinara. Tako je nedeljnik „Evropljanin“ 24. oktobra 1998. godine kažnjen sa 2,4 miliona dinara, u to vreme oko 150.000 dolara, zbog navođenja podatka da je između 150.000 i 200.000 mladih izbeglo iz Srbije.
Iz sličnih prvenstveno političkih razloga više puta su kažnjavani „Glas javnosti“, „Danas“, „Naša borba“, „Narodne novine“ i „Blic“, kao i TV Studio B, nedeljnik „Vreme“ itd. Neke kazne su zaista bile bizarne. Recimo, „Glas javnosti“ je 19. juna 2000. godine kažnjen sa ukupno 280.000 dinara, oko 6.000 američkih dolara, zbog prenošenja rečenica Rade Trajković – narod zna ko je izdao KiM i pobegao u debelu hladovinu kopaoničkih apartmana.
U toj rečenici se naime prepoznao predsednik tzv. Privremenog izvršnog veća KiM Zoran Anđelković, inače ministar u Marjanovićevoj vladi. Sudija Zorica Prokić je ocenila da su optuženi krivi za uvredu Anđelkovića, bez obzira što se on ovde i ne pominje.
Naime, prema sudskoj odluci logički sadržini izjave, a prema okolnostima iz članka može se zaključiti da se izjava dr Rade Trajković odnosi na predsednika Privremenog izvršnog veća Zorana Anđelkovića. Tako je prema ovoj sudskoj presudi ispalo da su izdali KiM Zoran Anđelković istoznačnice.
Slučajevima kojima je do sada zakon primenjen, komentarisao je tada Momčilo Grubač, pokazuju tendicioznost, osvetničku upornost, selektivnost, ksenofobičnost, strah vlasti od zavere i druge slične simptome bolesnog stanja i niskih strasti tužilaca. Jednostavno, upozoravao je Grubač, represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona.
Istorija se ponavlja. Ono što je važilo za ovo što vi gospodo predlagači nazivate Miloševićevim zakonom o informisanju ne može a da ne važi za ono što narod naziva Dinkićevim zakonom o informisanju.
Represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona. On je osvetnički, zlonameran i represivan. To nije zakon za slobodno i demokratsko društvo. To je zakon jednog autoritarnog, oligarhijskog i represivnog režima. Da li je to zaista evropska Srbija kojoj vi težite?
Umesto nekakvog sopstvenog zaključka, informisaću vas ministre informisanja, šta o tome misle građani Srbije, i to na osnovu komentara koje sam pročitala na sajtu B 92 i sajtu dnevnog lista „Politika“. Ne možete reći da su pod našom kontrolom. Trebalo bi da su nešto više pod vašom, ali ljudi pišu i tamo.
Evo prvog komentara – kada pročitam ovako nešto, misli na Predlog zakona, vidim razliku između transparetnosti i moždanog vođenja ljubavi.
Drugo, koji fleš bek – drugovi koji su preko noći postali gospoda mešaju političku korektnost i slobodu govora. Opet bi da uvode društveno-političke radnike. Bruka.
Kaže – biće uzdržanih pri glasanju i usvajanje zakona. Oni koji nisu – za ne mogu biti tako jako fini da kažu da nisu ni protiv, jer bi kasnije mogli da kažu da nisu bili ni za ni protiv, zavisno od toga šta će im u datom trenutku zatrebati. Takvi nam žare i pale srpskom politikom 2009. godine. Pretpostavljate na koga se to odnosi.
Mili bože, jesmo li se borili i izborili za ovo što danas imamo? Borili smo se protiv Miloševićevog režima, u kojem je ključna ličnost bio Ivica. Ivica je i danas, nažalost, ključna ličnost i bez njega nije mogla da se formira ova vlada. On i njegovi penzioneri, tako kaže čovek, navodno neće da glasaju za ovaj zakon. Kakav je bio onaj kada je ministar za informisanje bio Vučić? Tada su socijalisti i radikali bili zajedno na vlasti. Čitam danas da Dačić hoće sa Rasimom Ljajićem da formira novu stranku socijaldemokratske orijentacije, demokrata, nema šta. Znači, ljudi imaju pregled istorijskih zbivanja.
Jednu stvar treba definitivno zabraniti, a to je poslednji komentar, a mislim da je i dobro upozorenje – uzdržanost na glasanju u bilo kojoj skupštini ili organu vlasti u Srbiji. Ako nekome nešto nije jasno, nema glasanja dok mu se to ne razjasni, ali da mu se najpre razjasni to da se zna koje su granice zdravog razuma i kada se neko pravi blesav.
Ti ljudi koji tamo sede sami su tražili odgovornost, misli na nas, za odluke koje treba da se donose. Dobili su je i sada treba da snose odgovornost da se izjasne o problemu koji je pred ovim društvom ili to neko hoće da nam kaže da se Skupština i Vlada bave tričarijama.
Oni razmišljaju kako će da im izgleda frizura kada izađu iz Skupštine ili kako da što više izmešetare, ne bi da nagaze koalicione partnere, jer će onda ovi da im ukinu beneficije, propašće neki burazerski dil, a istovremeno ne bi da zameraju ni potencijalnim koalicionim partnerima, jer u Srbiji su svi jedna stranka - profiterska. Nema sive zone tamo gde se odlučuje o sudbini ljudi: ili ste na svetlu ili ste u tami.
Nova Srbija potpuno prihvata ovakav stav. Mi moramo preuzeti odgovornost za vrlo važne odluke. U to ime, Nova Srbija ne može da glasa za ovakav predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i da praktično bude saučesnik u dodatnom unošenju medijskog mraka, ako taj mrak nije već odavno nastupio.
Ono što je činjenica je da se radi zapravo o nečemu što se danas tim engleskim, koji je tako popularan, zove medijsko spinovanje. Ovo je praktično odličan medijski spin i rade ga pravi majstori, jer imamo te prave majstore kao konsultante u raznim agencijama, "Mek Kenen", "Erikson" i sličnim.
Znači, prolazi promocija kriminala i korupcije u vezi, recimo, sa Zakonom o planiranju i izgradnji, nezapaženo, ali se sva pažnja skreće na izmene Zakona o javnom informisanju, na zakon o kulturi, koji 17 godina čekamo i koji stavljamo po hitnom postupku u skupštinsku proceduru, jer kako kaže ministar Bradić, ovo će se sigurno pojaviti na Ju-tjubu.
Razlog za stavljanje zakona o kulturi po hitnom postupku je što taj zakon ima štetne posledice po život i zdravlje ljudi. Malopre su mi javili da se ova vaša rečenica, odnosno snimak onoga što ste rekli, već pojavilo na Ju-tjubu. Sledeća stvar, gospodine Bradiću, koja će se pojaviti...
(Predsedavajući: Zahvalio bih vam se. Prošlo je 40 sekundi. Hvala.)
Sasvim je u redu da mi se zahvalite.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Manjina, Nove Srbije, SPS-JS, LDP, G17 plus, DSS, Napred Srbijo, SRS i ZES.
Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimiju. Izvolite, gospodine Riza.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da se uključim u ovu raspravu o dva veoma važna zakona. Oko informisanja vidim da se čitava diskusija kreće u pravcu ili kritika i bojazni da se ovim dopunama i izmenama može doći do ograničavanja sloboda u obaveštavanju i informisanju.
Verovatno se slažemo da do toga ne bi smelo doći, s tim što apsolutno, s druge strane, moramo konstatovati da je potrebno povećati odgovornost za javno informisanje i da se prekine praksa blaćenja, diskvalifikacija koje se mogu naći često u našim medijima.
Žao mi je što nije ovim izmenama i dopunama omogućeno da se iskoristi prilika da se, kao i u kulturi, u oblasti obrazovanja i u informisanju usaglasi i harmonizuje zakon o informisanju sa odredbama novog valjda zakona koji ćemo usvojiti o kompetencijama nacionalnih saveta.
Imam činjenice da van teritorije Vojvodine informisanje manjina je na veoma niskom nivou i moralo bi se nešto učiniti što pre da se ta situacija poboljša.
Samo kao primer navodim da Javni servis RTS nema nijednu minutu na albanskom jeziku, nijednu minutu programa na jednom jeziku manjine koja je prisutna ovde. Ranije je to bila praksa. Ne znam kada i zbog čega je ta ranija praksa prekinuta.
Na lokalnom nivou ima, to mora da se prizna, od 2001. godine, preko Koordinacionog tela, odlukama Vlade, otvorene su određene ustanove, prvo privremene, i tu je bilo određenog pomaka i poboljšanja situacije na tom planu, s tim što preko konkursa koji je 2007. godine odvijan preko odluka Saveta RRA, mislim da je došlo do devalvacije, obezvređivanja onoga što je urađeno od 2001. godine.
Tako da opština Preševo ostaje po nekim trenutnim rešenjima bez javnog lokalnog informisanja, jer TV Preševo, u koju je uloženo najmanje 500.000 evra, što u objekat, što u opremu ili u pripremu stručnog kadra i ona je ispunjavala uslove bolje nego većina lokalnih medija u Srbiji, ali nažalost, čudnom odlukom Saveta RRA, ta ustanova je ostala bez frekvencije.
Dobila je frekvenciju jedan privatni medij koji ni iz daleka ne ispunjava potrebne uslove. Mi smo u opasnosti da taj privatnik, koji je verovatno nameravao ili zamišljao da će da profitira od lokalnog informisanja i lokalnog medija, ubrzo da napusti tu delatnost i da jedna opština sa oko 40.000 stanovnika ostane bez lokalnog informisanja, a što je ovde u ovom slučaju bez informisanja na jeziku manjina, u ovom slučaju na albanskom jeziku. Time smo apsolutno obezvredili velike investicije koje smo u toj opštini imali, baš sa konkretnim rezultatima koje smo imali od 2001. godine.
U kulturi mi apsolutno nemamo ustanova, sem domova kulture, koji u svakoj opštini, kao valjda i u svim drugim opštinama, postoje, nema ustanove koje razvijaju kulturu manjine. Ranije u nekom Titovom periodu to područje je koristilo usluge kulturnih ustanova iz Prištine, Gnjilana i drugih centara sa Kosova.
Vi znate sada situaciju da je to više nemoguće, kako zbog nepriznavanja Unmik-ove dokumentacije.
Uopšte, prekinuta je ta relacija i uopšte ta mogućnost da se koriste ili programi ili uopšte komadi pozorišta iz Prištine ili drugog centra sa Kosova.
Tih ustanova kod nas zasad nema i red je da se i novim zakonom o kulturi, ima, vidim, u predlogu već pomaka, ali računam i preko amandmana da je moguće da se poboljša, da ne samo formalno teoretski se predviđa mogućnost da saveti nacionalnih manjina formiraju ustanove, nego bi se moralo ići u pravcu da konkretno to bude realnost.
U tome malo bliže treba da se obaveže i preko osnovnog zakona, u ovom slučaju zakona o kulturi, da se ne kaže samo da je moguće da formira ustanovu savet, u ovom slučaju nacionalni savet Albanaca, nego da se stvarno reguliše da to bude realnost u praksi.
Da vidimo onda koje su mogućnosti da Albanci, kao manjina, u ovim opštinama mogu sami da stvaraju kulturu, ne samo da zaštite kulturna dobra koja su ugrožena, nego kako mogu u sadašnjem i budućem periodu da kreiraju kulturne programe i da se u tom delu pokuša drugačije postupati i rešavati trenutna veoma nepovoljna situacija.
Neophodno je i u informisanju i u oblasti kulture da bude ozbiljniji pristup aktuelne Vlade, da se ne bi dolazilo do situacija palijativnog rešavanja problema, poput onoga što imamo posete samo kad ima incidenata, nego da stvarno to bude i aktivnost i obaveštavanje za realan život, za ono što se u kontinuitetu dešava na tom području.
A ne da to područje bude interesantno samo kada se dešavaju incidenti i kada padne na pamet nekom rukovodiocu da povodom takvih incidenata poseti to područje.
Postoji ta praksa da u kontinuitetu se sagledavaju životni problemi i onda se suštinski informiše o zbivanjima koja se dešavaju na tom području.

Reč ima poslanik gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije, imamo ispred sebe dva zakona i ministar je otprilike duplo više vremena posvetio izmenama i dopunama jednog zakona, a duplo manje vremena zakonu za koji kažemo da je prvi sistemski zakon koji tretira ovako važnu oblast kakva je kultura.
To u suštini pokazuje odnos Vlade prema ove dve oblasti. Naravno, Vlada zna da vlast istinski drži onaj koji ima informaciju, onaj koji informacijom može da manipuliše, onaj koji u određenom momentu informaciju može da zaustavi ili da kanališe ili da je preoblikuje.
Izmene i dopune ovog zakona imaju zadatak možda, kako neki ovde kažu, da naprave red. Taj izraz, da se napravi red u informisanju, podsetio me je na onaj red pred plinskom komorom u koncentracionim logorima, gde će umesto ljudi završiti mediji ili novine koje ne budu po meri vlasti. Kada se upotrebljava drugi nespretan izraz, a mi volimo vrlo često da unakazimo srpski jezik sa mnogo tuđih reči i mislimo da je sve bolje od naših srpskih reči, to je reč transparentno, za one koji ne znaju potpuno značenje tog pojma, transparentno doslovce znači providno. Pogledajte u Vujakliji, proverite.
Kada se govori o namerama u ovom zakonu, one su zaista transparentne i providne, jer ove kazne koje se ovde promovišu imaju samo jedan cilj, da ućutkaju Srbiju, da ućutkaju Srbiju koja u ovom trenutku i sama počinje zlokobno da ćuti i o ovom zakonu ću samo reći kratko – onaj ko ućutka Srbiju, onda ona preti da progovori snagom groma. Tako je do sada u istoriji uvek bilo.
Što se tiče zakona o kulturi, sistemskog zakona koji nam je zaista dugo nedostajao i o kome može mnogo više da se priča, nemamo dovoljno vremena da o njemu pričamo, šteta što niste usvojili bar duplo vreme da se o njemu kaže sve što treba da se kaže, jer Srbiji je istinski potrebna duhovna dekontaminacija. To ovaj zakon ne nudi. Iskreno se nadam da ćemo uskoro imati izmene i dopune ovog zakona pred sobom i to verovatno nabolje, jer će praksa vrlo brzo pokazati da su one nužne. Čak ova trenutna praksa je to pokazala, pošto je Vlada na predloge zakona koje nam je dostavila odmah po kuriru poslala i amandmane.
Znači, ni Vlada nije bila načisto sa tim šta od svoje kulturne politike očekuje, ako Vlada kulturnu politiku uopšte ima, jer ovaj zakon ničim ne garantuje da će u kulturi suzbiti ono što za nju jeste pogubno, to je činovnički mentalitet, to je oholost, to je grabež, to su monopoli svih mogućih vrsta, to je korupcija, to je piraterija, to je nepismenost i to je primitivizam.
Kada pogledamo i kada govorimo o promenama režima, kada je kultura u pitanju promene režima se u njoj najmanje vide. Opet imamo režimske pisce, opet imamo režimske kulturne evnuhe koji propisuju sve, imaju pravo na sve, za njih se izmišljaju rupe u zakonu, kroz koje budžetska sredstva cure u stotinama hiljada evra. Oni su večiti članovi svih mogućih plaćenih komisija, oni oblikuju svest, način i kulturna gledišta, i tako tu suštinskih promena nema.
Pogledajmo jedan konkretan primer, to je otkup knjiga, to je dodela štampanja kapitalnih dela itd. Imamo prividno privatne izdavače koji su u stvari paradržavni, tako da je mnogo toga što u kulturi treba istinski da se posprema. Teško da će to moći u toku jednog ministarstva, ali očekujem da je ovo korak ka tome.
Ono što mi treba da znamo i na čega je trebalo da se oslonimo u ovom zakonu, to je nešto što mi zaista imamo i što jedino mi ne vidimo. To je kulturna tradicija. Svi se u svetu u ovom trenutku opštem posrnuća i traženja vrednosti, a ceo svet je u momentu preispitivanja tih opštih vrednosti, verujte, znate to dobro kao i ja, hvataju za svoju kulturnu tradiciju.
Pogledajte samo po Evropi kako mladi Arapi, ono što ne rade u svojim domovinama, nose zar, feredžu, turbane, nose čador, i to je poruka. Oni kupuju u najskupljim "Gučijevim" buticima garderobu koju nose na drugom mestu, kada dođu u Beč, kada dođu u London, oni su u tome. To je poruka, to smo mi. Nemojte da mislite da smo preplanuli. To je naša kulturna tradicija.
Evo primer iz naše sredine, koji nas je mogao mnogo čemu naučiti. Naša predivna Zuzana Halupova, koja je proslavila naivno slikarstvo na svim meridijanima sveta, koja je promovisala na najplemenitiji i najlepši način srpsku kulturnu baštinu i srpsku multikulturalnost, i hvala joj za to, nikada nije skinula svoje slovačke suknje, svoju maramu i bila je svagde prihvaćena, i svagde slavljena i svagde poštovana na pravi način.
Mnogo je takvih primera. Ono što mi treba jeste da ih sledimo, da ih kopiramo, da ih sačuvamo. To vam je kao ona anegdota o engleskom travnjaku, kada ih pitaju – kako su dobili tako svetski poznati travnjak. Kažu – to je vrlo jednostavno, samo posejete travu, zalivate, redovno šišate i tako dvesta godina. Mi to sve imamo, treba tome da se okrenemo, da to sačuvamo.
Ono što ne smemo dopustiti, a što ovaj zakon ne tretira na pravi način, mislim da su četiri problema koje smo pokušali kroz amandmane kanalisati, ne verujem da će biti mnogo sluha za to, ali sledeći pokušaj u ispravkama će verovatno doneti rezultate, a to je da se eliminiše teror činovničke pameti, da se vodeće funkcije i personalna rešenja u kulturi manu, oslobode jednopartijske stege i partijskog postavljanja, i partijskog profila, da se ta neodoljiva partijska diktatura eliminiše iz kulture, jer je kultura jedina ne trpi, pošto kultura ima neke druge granice i da se napravi napokon koncept kulturne politike.
To je ono što nama dugo nedostaje. Zaista koji je naš koncept kulturne politike? Sve smo nepismeniji, a sve smo više okrenuti nekim vrednostima koje su u stvari lažne. Mi treba da očuvamo ono što jeste naše, da prihvatimo nešto što može da se prihvati, da ne menjamo sve svoje za ništa tuđe. To nije ni dobar izbor, ni dobro rešenje, jer mi imamo zaista kulturnu tradiciju i kulturne poslenike kojih se ne moramo postideti nigde u svetu, i svaki put kada smo imali takav izazov pred sobom, mi smo na njega odgovorili rame uz rame sa onima koji imaju velika sredstva i velike pare.
Sva sreća je što kod nas ljudi stvaraju uprkos svim teškoćama koje ih proganjaju i što duh ne može da se sputa. Vrlo je teško priznati da smo spremni u svakom trenutku da na kulturi najviše zakinemo. To je nedopustivo. Kada tu počnemo da zakidamo, onda počnu da se bogate oni kojima je kriminal jedini izvor prihoda.
Samo za kraj, imam jedno pitanje na koje ne mora čak ministar da odgovori, može da ga shvati kao retorsko. Dakle, šta se desilo sa divljim tržištem knjige u Srbiji? Ko će da zaustavi silne drumske razbojnike koji na taj način pljačkaju našu kulturu. Znamo da se tu čak nešto i policija angažovala. Šta Ministarstvo kaže o tome, da li je ministarstvo stalo u odbranu tog značajnog segmenta naše kulture, ako ne i najznačajnijeg.

Preostalo vreme poslaničke grupe Nova Srbija je jedan minut. Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.