Gospođo predsedavajuća, uz rizik da moju slobodu da iznesem svoje mišljenje, svoj stav, nazovete bezobrazlukom, omalovažavanjem, moram da kažem da me zaista iznenadilo koliko ste daleko otišli u uzurpaciji Poslovnika, do mere da sami menjate Poslovnik, iako ne postoji predlog Administrativnog odbora, iako se Narodna skupština uopšte o tome nije izjasnila.
Maločas obavestiste nas da ste u skladu sa Poslovnikom prekjuče obavestili narodne poslanike, ili juče, kada će biti prenos danas, kada će biti prenos sutra. Izvinite, molim vas, u skladu sa kojim poslovnikom?
Je li je to neki poslovnik DS? Je li je to neki poslovnik DS i vladajuće većine okupljene oko nje, kako vas, vas iz vladajuće većine, pogrdno naziva DS?
Kada to vi, po kom članu Poslovnika imate obavezu ili pravo da nas obaveštavate kada će biti prenosa, kada neće biti? Da li to zamenjuje prenose, to vaše obaveštenje da neće biti prenosa zamenjuje javnost u radu Narodne skupštine, toliko teško izborenu i za koju smo se svi u ovoj sali borili?
Šta sada biva? Kako ko dođe na vlast, tako hoće da ukine pravo i slobode, pa ćemo biti svedoci ovde veoma lepe rasprave o slobodi informisanja, u kojoj gospodin Čiplić nije smeo da dođe da brani zakon, nego poslao nekog neukog, nekoga ko ne zna ni kada je doneta konvencija, nekoga ko ne zna ni koliko članova ima, nekoga ko prateći rad svoje stranke može da izmisli samo zabrane i ograničenja.
Gospođo Čomić, pitam vas, kada je to u Poslovniku napisano da vi time što nas obaveštavate kada će biti prenosa, kada neće, amnestirate vladajuću većinu od odgovornosti što prenosa nema? Mi vas ovde ne prozivamo zato što nam noću puštate snimke…
(Isključen mikrofon.)

Dva minuta, zahvaljujem.
Član 88. stav 2, a vas molim da kada dobijete reč drugi put na osnovu člana 100. citirate koji je član Poslovnika povređen.
Da li predstavnik predlagača, ministar Nebojša Bradić, ministar kulture, želi reč? (Da) Izvolite.

Uvaženi narodni poslanici, poštovane dame i gospodo, mnogo se ovih dana podiglo buke oko Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju o kojem je danas ovde reč i mnogo primedbi čulo iz raznih uglova izrečenih.
Jedan broj zamerki odnosi se na proceduralnost samog postupka donošenja našeg zakonskog predloga, odnosno na to da je, kako kritičari kažu, predlog napravljen na brzinu i bez konsultacija sa medijskim asocijacijama, i bez široke javne rasprave
(Isključen mikrofon.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju, sa pozivanjem na poštovanje člana 104. i svih ostalih prava koja nam po Poslovniku pripadaju. Zaista vas upozoravam da se ne može tolerisati volja da se ta ista prava krše.
Izvinite, ministre, nastavite.

Prvi deo ove konstatacije tačan je, jer je Predlog donet po hitnom postupku. Kada je nešto urađeno po hitnom postupku, logično je i da je urađeno u kratkom vremenskom roku, te argument pukog trajanja vremena od momenta uviđanja potrebe za jednim takvim pravnim dokumentom, do momenta njegovog konačnog uobličenja, kao argument za osporavanje istog, gubi smisao ukoliko se to imalo uraditi i uradilo po uzusima hitnosti.
Razlozi za ovo su jasno i precizno dati u delu obrazloženja predloženih zakonskih izmena i dopuna, u kojem se kaže – postojeći Zakon o javnom informisanju se u svojoj primeni pokazao neefikasnim, što je zahtevalo njegove hitne izmene. Informisanje kao delatnost od opšteg interesa po stavovima i javno izrečenim mišljenjima stručne javnosti ozbiljno je dovedeno u pitanje u domenu objektivnog izveštavanja.
Kako bi se sprečilo nastajanje štetnih posledica po život i zdravlje građana, kao i štetnih posledica za rad organa, organizacija i drugih pravnih lica koje neobjektivno izveštavaju i koje neobjektivno izveštavanje može prouzrokovati, neophodno je donošenje zakona po hitnom postupku.
Ovde govorim o zakonu koji će se doneti ili se neće doneti u ovoj Narodnoj skupštini. Ne govorim o tome što pišu današnje novine, koje govore o tome, u dodatku „Zdravlje“, da je publicitet taj koji podstiče na kobni korak.
Ovde se, razume se, misli na jedan slučaj koji se dešava u svetu, da ljudi oponašajući Verter efekat pribegavaju samoubistvima, odnosno korišćenju tableta. Ne govorim ovde o Majklu Džeksonu. Govorim o nečemu što se dešava u zemlji Srbiji.
Ovaj stav iz obrazloženja ujedno daje i delimičan odgovor na primedbe da je predlog nastao kao posledica konsultacija sa medijskim organizacijama, odnosno bez široke rasprave i to u rečenici po stavovima javno izrečenim mišljenjima stručne javnosti.
Šta ovim hoću da kažem? Kada je nešto javna delatnost kao što je informisanje i to bez svake sumnje jesu stavovi najšire, ali i one nešto uže, profesionalne javnosti, koji se sondiraju, ispituju i o njima se promišlja ne samo u ograničenoj situaciji jedne ili dve javne rasprave, već u dužem vremenskom periodu, u brojnim susretima i razgovorima sa medijskim posrednicima, ali i sa korisnicima medijskih usluga.
Stoga okolnost da nije bilo formalne javne rasprave ni na koji način ne anulira činjenicu da su u Predlog zakona uneti stavovi, predlozi, zalaganja samih medijskih poslenika, ali i šire javnosti, dobijeni u brojnim drugim kontaktima i situacijama, niti umanjuje vrednost samog pravnog akta po tom osnovu.
Kao primer te vrste navešću tvrdnju same Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, izrečenu u njihovom saopštenju, da je nesporno da su se mehanizmi samoregulacije medijskih i novinarskih asocijacija pokazali kao nedorasli da se nose sa svakodnevnim grubim narušavanjem profesionalnih standarda na medijskoj sceni, tvrdnju ili njoj slične koju smo u prethodnom periodu čuli izrečene na više različitih načina, pre svega, od strane samih predstavnika profesije, ali i od šire javnosti.
Stoga je ovaj dokument koji je sve to što je izrečeno svakako uzeo u obzir i u suštini u sebi sažeo jako široke i jako dugotrajne javne rasprave. Višestruka uloga države, a pre svega nadležnog ministarstva u ovakvim situacijama, zahteva da se pitanja kojima se danas bavimo i kojima se ovaj predlog bavi sagledaju iz pozicije svih aktera.
Zbog toga želim da zamolim sve vas koji ćete o ovim temama, pre svega, a tek onda o predlogu razgovarati, da sa što većom mogućom odgovornošću i pažnjom razmotrite sve aspekte, koliko delikatne toliko i kompleksne teme, čiji je predlog koji je na razmatranju samo posledica, da krajnje pažljivo odvagate, odmerite, procenite o čemu govorimo kada govorimo o tako osetljivoj stvari kao što je sloboda javne reči, da pre svega razmotrite sva značenja javnog pojma i efekte koji imaju i mogu imati, i po onog ko se njima koristi i po one u vezi sa kojima ili zarad kojih se koristi.
Ova današnja rasprava je samo naizgled i samo pojavno rasprava o jednom pojavnom aktu. Ovo je rasprava koja će u izvesnom smislu biti epilog bure, koju je ovaj pravni dokument, ne bez razloga, podigao u prethodnim danima, epilog sudara različitih mišljenja i stavova, različitih viđenja, ali budimo iskreni i interesa kroz koje se sve kod nas projektuje.
Sem što sam vas zamolio za krajnji oprez i odgovornost u promišljanju, kako našeg predloga, zamoliću vas i za krajnju konstruktivnost i aktivnost u davanju amandmana, predloga, primedbi, stavova, mišljenja, koji će ovaj pravni dokument, ali pre svega našu medijsku scenu, samu profesiju, pa i civilizacijske vrednosti sa njom povezane, na zadovoljstvo svih nas i medijskih poslenika i šire javnosti poboljšati. To je bio i osnovni smisao predlog koji je danas pred vama.
Sada o samom predlogu malo konkretnije, o onome za šta se u stvari zalaže i kakve posledice želi izazvati. Kao jedna od najvećih zamerki i strahova koji se u profesionalnoj i široj javnosti pokušava izazvati je zamerka i strah od gušenja slobode misli i govora primenom restriktivne kaznene politike za dela koja su kažnjiva po Zakonu o javnom informisanju i drugim zakonima koji su i sada na snazi.
Radi se o delima koja su neprihvatljiva i za evropske standarde, na koje se današnji kritičari, a do juče kršioci tih istih normi, gle čuda, najednom najviše pozivaju. Kako je uopšte moguće da u današnjim uslovima, u 21. veku, u zemlji koja je zakoračila ka Evropi i evropskim vrednostima, zakonske odredbe današnjih zakona se porede sa zakonima koji su upravo štitili taj manir zloupotrebe reči? Kako je moguće da neko ozbiljan poveruje da u našu zemlju dolazi vreme medijskog gulaga? Ako neko povodeći se za vešto smišljenim planom nosilaca i kreatora ružne javne reči da danas sve stave na svoju stranu, a sutra će se ponovo naći u poziciji da sve učine žrtvom te iste ružne reči. Za njih je najvažnije da se danas provuku, da pregrme.
Da bi oni danas pregrmeli i da bi se sutra sve nastavilo po istom, i na pljuvanja, ruženja, kršenja prava na privatnost, pretpostavku nevinosti, na očuvanje dostojanstva, obavezu novinarske pažnje, danas je njima važno da se zaklone iza Evropske konvencije, iza njene tačke 10. ponajviše, valja im slobodom govora nazvati sve što postojeći zakoni nazivaju kažnjivim, a etičnost nedopustivim, i laž ,i klevetu, i atak na privatnost, i atak na pravo na proglašavanje ubicom, lopovom, kakvim sve ne, dok sud to ne dokaže.
Danas im u svrhu pobede nad prilikom da se postavi brana toj praksi valja poslužiti se i pravom i nepravom, svim sredstvima. Danas im valja, kao što im je uvek valjalo, samo se takvim sredstvima služiti, pa kud se stigne. Valja njima, a ostalima? Šta ostalima valja?
Šta je sa onima iz medijskog posla koji hoće da se služe zakonski dopustivim i ljudski korektnim sredstvima i tako da grade svoju karijeru, ali i čitavu profesiju i društveni ambijent? Šta je sa onima koji ne pristaju da se ubijaju ružnom rečju? Šta je sa onima koji ne bi da im se zaviruje kroz prozor i kada ne pevaju, ne glume ili se ne bave politikom, koji iako su u jednom delu svog života i svoji i naši, u drugom bi da su samo svoji i svojih najbližih?
Šta je sa onima koji ne bi da iz medija saznaju da su ubice, lopovi, zlotvori svake vrste, a ni oni ni sud nemaju pojma o tome? Šta je sa onima koji ne bi da u svom velikom bolu, kada izgube nekog svog, njegovo obezglavljeno telo na stranicama novinama ni oni ni nacija gledaju? Šta je sa ćerkom koja ne bi iz novina da sazna da ju je otac silovao?
Šta je sa klincima koji su u tom svom burnom periodu adolescencije nešto mladalački pogrešili, a ne bi da za to baš svi znaju, iako su deca poznatih, jer i za greške dece drugih ljudi ne znaju baš svi, a nije da ne greše? Šta je s pravom svih nas da ne postanemo mete ni ružnih reči o sebi, ni ružnih reči o drugima?
Šta je s pravom dece da rastu u verbalno ekološki čistoj sredini, da ne slušaju govor mržnje, uvreda, kleveta? Šta je sa njihovim pravom da im i kroz medije obezbedimo uslove za očuvanje mentalnog zdravlja? Šta je sa pravima svih njih na svoje pravo, ako mi kao država ta ista prava, koja smo im već jednom garantovali kroz postojeće zakone koji su na snazi, ne potvrđujemo to i u praksi?
Šta je sa njihovim pravom, ako mi kao država nećemo da stanemo na put onima koji svoju samovolju i bahatost, ako svu ubitačnost svojih zlonamernih reči pravdaju čak međunarodnim pravom? Šta je sa samim tim pravom? Smemo li mi da budemo saučesnici u njegovom ismevanju, izvrgavanju ruglu, o situacijama reči uperene na nekoga koji je kasnije postojao i žrtvom, u najbukvalnijem smislu reči, koji je tuđu reč platio svojom glavom? O tim najdrastičnijim primerima da i ne govorimo, ali da ih ne zaboravimo i da se uljuljkujemo idejom da više ne može da se desi da neki novi verbalni šaržer otvori put novom šaržeru iz pištolja.
Bezbroj je kršenja tih prava i bezbroj je upropašćenih života, i to uz svo razumevanje za tešku ekonomsku situaciju u medijskoj sferi, uz svo shvatanje neophodnosti da mediji krizu prevaziđu i zaradom ponekog dinara kroz senzacionalizam i tabloidizaciju, nikako ne može biti mera stvari, posebno ne mera stvari podržana i etablirana od strane države.
Naprotiv, upravo uspostavljanje bazično drugih moralnih, etičkih, ljudskih, profesionalnih, zakonskih normi i standarda, zadatak je kojim se država mora stalno i u svim sferama posvećivati. Upravo zato, cena koštanja jednog unižavanja, jednog blaćenja, proglašavanja krivim pre nego što se to dokaže, jednog pucanja rečima na nekog, mora biti tako visoka da se tom životu o kom se blatilo, crnilo, okrivljavalo, ometalo, o kom se lagalo, povrati makar deo dostojanstva.
Upravo, kao protivteža tom životu, osakaćenom teškim rečima, ovim predlogom je osmišljena tako visoka odšteta za to isto osakaćenje.
Time se ne štiti samo poniženi i oštećeni pojedinac, time se kroz zaštitu tog pojedinca štiti ugroženo društvo i štite civilizacijske vrednosti.
Spekuliše se ovih dana, ponajviše od strane tih korisnika ružnih reči, šta će reći Evropa na ovakav predlog, ili iz neshvatanja, ili iz razloga bacanja onih istih dimnih bombi, koje treba sve da zamagle, sve da učine nejasnim, zbrkanim i pometenim, u čemu bi se samo oni dobro snašli.
Šta će reći Evropa na šta? Šta može da kaže Evropa na to da ne dopuštamo da se jedno od osnovnih prava sadržano u tački 10, u njenoj Konvenciji o ljudskim pravima pravo na slobodu govora izvrgne ruglu, tako što će se u njega smestiti i nezakonito i neetično?
Kao da je Evropa ovu evropsku konvenciju i posebno njenu tačku 10. pravila upravo kako bi omogućila da se iza nje sakrije sve ružno, kao da je Evropa, obezbeđujući pravo na slobodu govora, imala nameru da ikome pruži mogućnost njenog korišćenja kao alibija za korišćenje i kršenja svih drugih prava.
Naprotiv, Evropa i sav civilizovani svet tačno znaju dokle seže pravo jednog. Seže samo do neugrožavanja prava drugog. Koketiranje kako sa delom javnosti, tako i sa delom novinarske profesije, koja je apriori protiv strože kaznene politike i veće odgovornosti medija, bio bi za predlagače zakonskog rešenja svakako lagodniji put, put sa mnogo manje zameranja, više mira, ali se njime, nažalost, nikako ne može stići do cilja o kome je ovde reč, do jedne istinske i prave slobode, one koja podrazumeva i odgovornost, jer jedino kao takva ona istinu može i da postoji. Jedina je mera odgovornosti ona količina koja je proporcionalna meri slobode. Sve drugo je suštinska nesloboda, obaveza da se bude talac nakaradnom sistemu vrednosti.
Stavljanje znaka jednakosti između povećanja stepena nečije odgovornosti i povećanja stepena ukidanja njegove slobode, suštinski je potpuno netačno i suprotno realnosti. I stoga Ministarstvo kulture, kao jedan od predlagača zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, neće se ovom prilikom baviti dokazivanjem da jeste za slobodu medija, a protiv cenzure i mešanja države u uređivačku politiku, kako ste u nekim kritikama predloga pokušava predstaviti.
Stavljanje težnje da se zakonskim rešenjima zaštite prava građana, koja mogu biti ugrožena nesavesnom medijskom politikom i ponašanjem, u istu ravan sa cenzurom, ako nije maliciozno, odraz je neshvatanja suštine neophodnosti vladavine prava, kao osnovne premise demokratskog društva. Suštine koja ne samo da ostaje očuvana predlogom o kome danas raspravljamo, već će njegovim usvajanjem, iz ugla povećanja stepena odgovornog ponašanja, biti i unapređena.
Treba još podsetiti da se u raspravi o ovom predlogu ne sme nikako izgubiti iz vida da se njime ne suspenduju odrednice već postojećeg Zakona o javnom informisanju sadržane u članu 2, koja svakako obezbeđuje i ubuduće će obezbeđivati da je javno informisanje slobodno i u interesu je javnosti, da ne podleže cenzuri, da niko ne sme ni na posredan način da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila, ili nad uređajima za emitovanje i radio-frekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da se ograniči slobodan protok ideja, informacije i mišljenja, da niko ne sme da vrši bilo kakav fizički ili drugi pritisak na javno glasilo i njegovo osoblje, kao ni uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla.
Ostaje na snazi i odrednica da o povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud po hitnom postupku. Član 8. će i dalje garantovati da se nijedna odredba ovog zakona ne može tumačiti i primeniti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koji ovaj zakon garantuje ili do njegovog ograničavanja u većoj meri od one koja je propisana.
Na kraju, uz sve uvažavanje teških ekonomskih prilika kojima su mediji izloženi i uz sve napore koje će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo kulture kao njen deo učiniti, da im u tim i takvim okolnostima, koliko je moguće, pomognu, moramo se svi zajedno izboriti da i u tim i u takvim vremenima danak ne plate najviše etičke, ljudske i profesionalne vrednosti, da zbog trenutno manjeg komada mesa ne pretvorimo životnu, ljudsku i medijsku scenu u etički i pravni haos, da ne dozvolimo da se uz prećutnu saglasnost države, kao potrebne i poželjne, glorifikuju i etabliraju anticivilizacijske vrednosti.
Da se, ako treba, ako se čini prekršaj, kazna plati u dinarima, a ne u valutama ljudskosti, etičnosti, profesionalnosti, da ovo što danas izgleda skuplje, na duže staze bude jeftinije. Jedino što uistinu nema cenu to je ljudskost i sve što uz nju ide. O tome je u stvari danas reč.
Ovaj predlog zakona ovaploćuje zaštite svega toga i premda je njegov pravno-formalni predlagač Ministarstvo kulture, njegovi tvorci u istinu su oni koji su svojim ruženjem i unižavanjem i čoveka, i profesije i etike, ali i kršenjem postojećih zakona proizveli čak i nametnuli potrebu za njim.
Imati u nekom zakonu kaznene odredbe kojima se kršioci zakona poigravaju, pokušavati da takvim odredbama odbranite i društvo i profesiju, i medijsku kulturu i kulturnost medija, već unapred je osuđeno na propast.
Kada to znamo, kada država to zna, kao i oni koji su dužni da sa takvim stvarima staraju, mogu li, smeju li, imaju li prava da sebi dopuste lagodnost puta kojim se lakše ide, puta nezameranja i građenja lepe slike o sebi, sve i po cenu dopuštanja ružne realnosti?
Imamo li mi prvo kao Ministarstvo, a i vi, da pred tim ćutimo i zatvaramo oči, jer je tako lagodnije?
Dame i gospodo, poštovane zastupnice i poštovani zastupnici građana, to takvo pravo mi svi zajedno nemamo. Naprotiv, imamo obavezu da sve pažljivo odvagamo, da svemu nađemo onu pravu istinsku meru, da ne budemo zasenjeni pojavnim oblikom stvari, već da uđemo u suštinu, da sagledamo prava svih aktera i tek onda da donesemo valjanu odluku.
Duboko ubeđen u najbolje namere svih nas ovde prisutnih, sa verom da ćemo se pokazati doraslim ovom ljudskom, etičkom i pravnom zadatku, zahvaljujem vam na pažnji. Pozivam vas da date aktivan i konstruktivan doprinos njegovom ostvarenju.
A mi, predstavnici Ministarstva kulture, pažljivo ćemo saslušati sve vaše predloge, mišljenja, stavove, kritike i napade, i sve konstruktivno, sve što doprinosi poboljšanju samog ovog predloga i medijske scene, ali i životnog i duhovnog ambijenta, ugraditi u ovaj dokument. Dakle, da ga za sve što je dobro, zakonsko, etičko i civilizacijsko napravimo dobrim. Hvala.

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Ratko Vlatković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za evropske integracije, narodni poslanik Laslo Varga, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Vesna Marjanović, želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Vesna Marjanović.
Izvinjavam se, narodna poslanice, mislila da je prijava narodnog poslanika Čedomira Jovanovića, kao predsednika poslaničke grupe, ima pravo da dobije reč, pošto želi da govori o povredi Poslanika.
Izvolite, narodni poslaniče.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 93. Poslovnika precizno utvrđuje tok same rasprave, gde se kaže: „Po otvaranju pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine, pravo da govore po sledećem rasporedu i vremenskom trajanju, imaju - predlagač akta“.
To je gospodin Bradić. On nam je govorio o Zakonu o informisanju, a ni reč nije rekao o kulturi, a mi imamo objedinjenu raspravu i o jednom i o drugom zakonu.
(Nebojša Bradić, sa mesta: Uzeo sam predah.)
Imam puno razumevanje za težinu same rasprave, ali vi morate razumeti i način na koji mi ovde diskutujemo. Javio sam se da bih govorio kao predstavnik poslaničke grupe, ali ne mogu da iskoristim svoje vreme dva puta. Pošto imamo objedinjenu raspravu, mi moramo govoriti i o jednom i o drugom zakonu.
Dakle, vi ste dužni da nam predstavite i jedan i drugi zakon da bi mi uopšte posle toga mogli da govorimo o Zakonu o kulturi o izmeni i dopuni Zakona o informisanju. Inače, nemoguće je ovako kako ste vi zamislili. Ako je potreban predah, slažem se da jeste jer je izuzetno vruće i možemo napraviti pauzu.
Možda da se dogovorimo gospođo Čomić, da to rešimo na drugi način, pa da imamo vreme za raspravu i o jednom i o drugom zakonu, pa se onda vraćamo na opravdanost našeg zahteva sa početka rada radnog dana, kada smo tražili da se ovako ne spajaju tačke dnevnog reda.

Narodni poslaniče, formalno nema povrede Poslovnika, odnosno nema povrede člana koji ste iskazali, niti mogu da odlučujem o tome šta će predstavnik predlagača govoriti, sve do trenutka dok ne uvredi bilo kog narodnog poslanika, ne povredi Poslovnik ili učini bilo šta protivno Poslovniku Narodne skupštine. Sadržaj njegovog izlaganja, dokle god ne krši nijednu odredbu, nije nešto u čega mogu da se mešam.
Razumem da ste vi zainteresovani da čujete komentar i prezentaciju oba zakona. Ministar Nebojša Bradić se javio za reč i ponovo ima reč. Izvolite.

Uzeo sam samo predah, ljudski je.
Suština ozakonjenja kulture je njen razvoj, jer je to razvoj podržan sistemom, podržan i podržavan sistematski. Suština ozakonjenja kulture i stvaranje neophodnih pretpostavki da povoljni uslovi za razvoj kulture iz domena pojedinačnog i parcijalnog pređe u domen konstantnog i sistemskog. Te nužne pretpostavke kulturnog razvoja obezbeđuje upravo zakon o kulturi kao pravni okvir i oslonac za rešenja u praksi.
Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, skoro neverovatno zvuči podatak da se na jedan krovni, ali zakon koji je bazični u oblasti kulture, čekalo bezmalo 17 godina. Sedamnaest godina su čekali kultura, čekali su kulturni poslenici, a isto toliko korisnici kulturnog proizvoda – građani, jer su i oni svakako bili oštećeni.
Jer, ne može se dobar proizvod stvoriti pod lošim uslovima. A i ako može, onda je to po visoku cenu, koju su plaćali i pojedinac i kultura.
U međuvremenu sva pitanja od presudne važnosti, kako za samu kulturnu politiku, tako i za kulturne poslenike, do sada je regulisalo više različitih zakona i podzakonskih akata.
U nekim delovima je ta materija bila potpuno zakonski neregulisana, što je dovodilo do velikih problema u praktičnom obavljanju kulturnih delatnosti, ali i na planu zakonskog preciziranja međuodnosa i nadležnosti svih subjekata u kulturi.
Razlozi za donošenje ovog zakona su u izmenjenoj društvenoj situaciji i promeni kulturne prakse, a sem poboljšanja svih aktera kulturne politike, jedan od osnovnih ciljeva za donošenje ovog zakona je jasno definisanje obaveza i odgovornosti javne uprave prema njima ili obrnuto. I isto tako definisanje prava jednih u odnosu na druge i obrnuto, čime bi se sama kulturna politika osavremenila i učinila efikasnom i primerenom vremenu.
Zakon o kulturi je onaj vezivni materijal, ali i korektiv koji tu građevinu međuodnosa i međuzavisnosti aktera u kulturi, raspoređenih na različitim nivoima odlučivanja, čini koliko stabilnom, toliko i funkcionalnom. Pri tome se svakako mora imati u vidu da zakon nije nikakav pokretač. On samo pravno uređuje ambijent, obezbeđuje pravni ram za sliku naše kulturne svakodnevice. Kao takav upravo on insistira na tome da građanin preuzme veći deo odgovornosti, da postane gospodar i svog delovanja na polju kulture, i u izvesnoj meri uticaja tuđeg delanja na sebe, ali delanja koje će imati posledice na čitavu kulturnu sferu.
Nažalost, međutim, kod nas postoji nezainteresovanost velikog broja učesnika u kulturi da svoju profesionalnu sudbinu uzmu u svoje ruke i da se aktivno i angažovano uključe u njeno kreiranje, što je koliko tužna, toliko i začuđujuća činjenica, da bi se ovakvim proaktivnim i odgovornim ponašanjem obezbedio veći stepen samostalnosti i samosvojnosti delanja, a samim tim i za kulturu pozitivniji ambijent.
Ovaj osnovni zakon o kulturi, sistemski, pored ostalog ima funkciju obezbeđivanja zakonskih uslova za zaustavljanje inercije prethodnog ponašanja i pokretanje promene zastarelih i disfunkcionalnih navika i modela ponašanja, iako ovaj zakon o kulturi, sam po sebi nema ni ulogu, ni moć da bude pokretač samim obezbeđivanjem pravnih premisa za novo i drugačije funkcionisanje ostvaruje u velikom stepenu i ovaj cilj.
Ovaj zakon o kulturi, o kome je danas reč, učvršćuje postament kulturne politike. Svojim jasnim i konkretnim rešenjima prevazilazi dosadašnje modele funkcionisanja i ustanovljuje nove. Po svojoj suštini je podsticajan, moderan zakon, pravna prekretnica.
Ovaj zakon će biti osnova za nadgradnju 12 podzakonskih akata neophodnih za njegovu primenu, a čije usvajanje je predviđeno u roku od tri meseca, roku koji je naznačen kao onaj koji će proteći između momenta stupanja na snagu zakona o kulturi i momenta početka njegove primene.
Sem ovih podzakonskih akata, na donošenje glavnog novog krovnog zakona u oblasti kulture čeka još dugi niz zakona koji su – Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima, Zakon o nepokretnom kulturnom nasleđu, Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi, Zakon o muzejskom nasleđu i Zakon o staroj retkoj i bibliotečkoj građi i obaveznom primerku publikacija. Sve ovo govori o značaju kako samog pravnog akta, tako i o značaju njegovog donošenja što je moguće pre.
Značaj ovog pravnog akta i brzine njegovog donošenja potvrđuje činjenica da bi ova jedinstvena zakonska regulativa obuhvatila i uredila sve oblasti kulturnih delatnosti, kao i činjenica da bi na sistemski način rešila probleme umetnika, saradnika i stručnjaka u kulturi, predviđajući kako uslove i način za sticanje statusa lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, tako i u pogledu obezbeđivanja sredstava u budžetu Republike Srbije za uplatu doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, čime bi se postiglo poboljšavanje položaja svih subjekata u kulturi.
Šta je novina u ovom zakonu? Predlogom zakona je predviđeno donošenje dugoročne strategije razvoja kulture Republike Srbije, kao i planova i programa koji se odnose na uže teritorijalne jedinice, a kojima se na duži vremenski period osmišljava kulturna politika te sredine. Formiranje nacionalnog saveta za kulturu, kao stručno-savetodavnog tela, radi obezbeđivanja stalne stručne podrške u utvrđivanju, čuvanju, razvoju i širenju kulturne politike Srbije, još jedna je novina.
Kada je u pitanju finansiranje kulturnih programa i projekata, polazi se od načela decentralizacije, gde se sredstva za finansiranje ili sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u pojedinim oblastima kulturne delatnosti obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.
Odredbama o finansiranju, čl. od 73. do 77, uređuje se finansiranje ustanova kulture, finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi i sufinansiranje tekućih rashoda i izdataka.
Značajno je kao novinu pomenuti da je ovim odredbama predviđeno da se direktor ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, AP odnosno jedinica lokalne samouprave imenuje na osnovu prethodno sprovedenog javnog konkursa na period od četiri godine i može biti ponovo imenovan, kao i obaveza kandidata za direktora da predloži program rada i razvoja ustanove, kao sastavni deo konkursne dokumentacije.
U sveopštoj poplavi kvazivrednosti i snižavanju pravih, ovaj zakon služi kao neka vrsta korektiva.
On favorizuje stručnost, znanje i sposobnost, potiskuje dosadašnju inerciju birokratskog voluntarizma, čija je osnovna odlika umnožavanje institucija za podršku koje ne vrši tu svoju funkciju. On ustanovama kulture daje novu ulogu i novi zadatak, i to mnogo detaljnije nego ikada pre. Regulisanje pitanja kulturnih delatnosti, kao i pitanja koja se tiču ustanova kulture, njihovog funkcionisanja i odnosa sa drugim institucijama kulture ili nosilaca vlasti, takođe čine znatan deo Predloga ovog zakona.
Vrlo često se govori o decentralizaciji i demetropolizaciji, pri čemu se podrazumeva da je neophodno da se Beograd demetropolizuje, ali i sa druge strane spori potrebu da ostali gradovi u Srbiji autentičnošću i kvalitetom kulturne ponude promene svoju veličinu i važnost. Ovim zakonom upravo stvaramo pretpostavke da se drugi centri na celoj teritoriji Republike uistinu metropolizuju. Situacija sa kojom ćemo se složiti, da je već duži period nivo kulturnih potreba i u ostatku Srbije daleko niži, a zahvaljujući krizi i alibiju koji ona stvara, mala je pokretljivost i pojedinaca i institucija.
Ono što će ovaj zakon urediti jeste i da uspostavlja ravnopravnost subjekata u kulturi. Pojedinci, grupe, institucije, javni i civilni sektor, privatne institucije kulture. Ovim zakonom uspostavlja se značajna razlika u korišćenju sredstava državnog budžeta, država ne finansira kulturu, već investira u kulturu, a na osnovu tog ulaganja u kulturu, država ima pravo da očekuje i odgovarajuću vrednost i rezultate. Tako u odredbama o finansiranju ovim zakonom se precizno uređuje finansiranje ustanove kulture i sufinansiranje projekata kulture.
Pravnim uređenjem delatnosti iz oblasti kulture stvaraju se uslovi za odgovorniji način raspolaganja novcem poreskih obveznika i osnovne pretpostavke i mehanizmi koji će doprineti razvoju socijalne odgovornosti svih učesnika u javnom životu, kao i oživljavanju filantropije, buđenju građanske brige za budućnost. Time će se, samo naizgled protivrečno, jedinstvo umetnosti i novca dovesti u ravan partnerskog odnosa, a bogatstvo privrede će samo pomoći i pospešiti bogatu kulturu. Biće mesta da i jedna i druga budu bogate.
Usaglašenost zakona o kulturi sa ostalim zakonima je vrlo bitna stavka i stoga je ovaj zakon pripreman dugo, pažljivo i temeljno, i na osnovu uvida i komparativnih istraživanja sličnih zakona u svetu. Zakon je dugo promišljan i uspostavljen je vidljiv i nevidljiv konsenzus u njegovom donošenju.
Pokušali smo da ovaj zakon oblikujemo u saradnji sa najširom stručnom javnošću, u nameri da njegovo donošenje i sadržaj budu transparentni i javni, što je moguće više oličenje demokratičnosti, a time smo ne samo poštovali načelo transparentnosti, već smo omogućili struci da bude dinamičnija.
Zakon je moderan, evropski i referentan u našim okvirima, a poređenje sa drugim zakonima ukazuje na njegovo usmeravanje prema zajedničkom dobru i humanim vrednostima.
Koliko god na zakon o kulturi može da bude primedbi u pojedinostima, treba ga sagledati u celini i tako o njemu promišljati, a pre svega to činiti u njegovoj odrednici i značenju oličenom u reči – sistemski.
Ovaj zakon svakako ispunjava svoju osnovnu misiju, stvara i pospešuje pravni ambijent i konkretne uslove u kojima će se svi osećati sigurno.
Samo on za to nije dovoljan i zato je on samo prvi u nizu zakonskih i podzakonskih akata koji će iz njega proizaći. A da bi se to desilo, da bismo što pre svi zajedno, i kultura i poslenici kulture, i građani i država dobili sve te zakonske i podzakonske akte, neophodno je da ovaj jedan, prvi, krovni, temeljni zakon o kulturi usvojimo.
Možemo slobodno reći – ukida se kategorija ''kada dođu bolja vremena''. Bolja vremena se stvaraju. Pozivam vas da ih svi zajedno danas i ovde počnemo stvarati. Hvala.

Da li izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Vesna Marjanović, želi reč? (Da.) Izvolite.