Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, u svom obraćanju, pre svega, akcenat ću staviti na predložene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, dok će u nastavku rasprave u načelu kolega Bortić govoriti, između ostalog, i o predloženom zakonu o kulturi.

Dakle, na samom početku želim da kažem da ukoliko bi se danas izjašnjavali o predloženim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju – prosto kažem danas ne uzimajući u obzir amandmane koji su pristigli i amandmane koji će pristići u narednom vremenskom periodu, o njima ne želim danas da govorim, o njima ću govoriti onda kada za to dođe vreme, odnosno kada počne rasprava o pojedinostima, odnosno po amandmanima – želim da kažem da bi poslanička grupa SPS bila uzdržana, kakav je između ostalog bio stav i ministara u Vladi Republike Srbije iz redova SPS.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju su izazvale, kako vidimo, veliku pažnju medija i veliku pažnju političkih stranaka. Naravno, kada se ima u vidu značaj medija u društvenom životu, to je prosto nešto što se, između ostalog, i očekivalo. Ono što je apsolutni problem kada je reč o ovom pitanju je negativan odijum u javnosti i veliki otpor, pre svega, medija prema ovom izuzetno važnom pitanju.

Smatramo, imajući na umu značaj predloženih izmena i dopuna zakona, da sve kritike, sugestije i predloge u ovom kontekstu svakako treba sagledati.

Najavljene izmene i dopune porede se sa već čuvenim zakonom iz 1998. godine, koji je upamćen po drakonskim kaznama za medije. Između ostalog, postavlja se danas pitanje i brzine donošenja jednog ovako izuzetno važnog zakonskog predloga, odnosno predloga izmena i dopuna zakona.

U zakonskoj regulativi koja se bavi medijima postoji dosta nedostataka posebno kad su u pitanju štampani mediji. U principu, oblast štampanih medija je zakonski potpuno neuređena. Elektronski mediji su tu u nešto drugačijoj poziciji, pored Zakona o informisanju, oni podležu i Zakonu o radiodifuziji, tako da imaju jasna pravila ponašanja u okviru pozitivnih zakonskih propisa, što se pokazalo u prethodnom periodu kao dobro rešenje.

Iz tog razloga akcenat izmena i dopuna Zakona o informisanju treba dati štampanim medijima.

S obzirom da se zalažemo i za regulisanje ove oblasti, jer bi na taj način sprečili mnoge negativne pojave, smatramo da je zakonsko regulisanje štampanih medija neophodno. Isto tako smatramo da mediji treba da budu garant istine u Srbiji, da budu na određen način oslobođeni kad je reč o bilo kojoj vrsti pritiska, počev od političkih pa do onih drugih.

Isto tako mediji moraju da imaju, odnosno da snose određenu odgovornost za ono što čine, rade, odnosno za ono što objave. Analizirajući recimo poslednju izbornu kampanju, a moram da kažem da ne verujem istraživanju javnog mnjenja, ali sam imao prilike da pogledam određena istraživanja, rezultati su takvi da je upravo u štampanim medijima bilo najviše odstupanja kad je reč o informisanju.

Za štampane medije, nažalost, važi onaj čuveni aforizam da su ljudi i muve veoma slični, odnosno i jedne i druge možete ubiti novinama. Pojava tzv. izbornih listova, novina, tj. novina koje postoje kad su izborne kampanje, ali i pojava partijskih biltena nam daje za pravo da se nešto mora izmeniti, ali postavlja se pitanje šta.

Izmene i dopune bi trebalo da reše nekoliko, po našem mišljenju, drastičnih problema koji se pojavljuju i koji će se pojavljivati ako ih ne sprečimo ovim izmenama i dopunama koje treba izmeniti u određenom kontekstu. Najpre, da spreče pojavu modernog medijskog reketaštva. Ne kažem da ova pojava postoji, ali kažem da zakonski treba sprečiti mogućnost njenog pojavljivanja.

Jednostavno, mediji te stave u žižu interesovanja ili kompaniju, ili direktora ili političku stranku ili ličnost. Sve dok se ne postigne nazovidogovor, vi ste u problemu. Na naslovnoj strani ste. Ovo je vrlo teško dokazati i baš zbog toga ga treba zakonski u svakom pogledu preduprediti.

Pojava da se naslovne strane pojedinih novina prave u stilu modernih poternica zbog građana, pre svega, ove države se, takođe, moraju regulisati. Ako neki medij nekog okrivi za konkretan kriminal, ova informacija mora imati svoj epilog i neko mora odgovarati: ili onaj ko je kriminal napravio ili medij koji ga je optužio. Građani ne smeju biti dovedeni u zabludu.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju moraju dati rešenje za ova dva aspekata, kao i za još neke neregulisane stvari, tipa demantija. Ako na naslovnoj strani nekog optuži i on dokaže da taj medij nije u pravu i ta informacija nije validna, medij je obavezan da na istom mestu objavi demanti.

Na ovaj način bi i stepen društvene odgovornosti medija bio postignut na viši nivo što, po nama, treba da bude jedan od ciljeva ovih izmena. Novinari u svojim komentarima treba da odgovaraju za istinitost podataka i ponavljam i posebno ističem da mediji u Srbiji budu oslobođeni bilo koje vrste pritiska i da im se omogući nesmetan rad.

Takođe, što se tiče SPS želim potpuno precizno i jasno da kažem, mi smo zadovoljni profesionalnošću i objektivnošću kada je reč o radu svih medija u Srbiji. Međutim, u isto vreme je nedopustivo i ne želimo da verujemo u to da se iza zakona kriju neki koji bi hteli da sačuvaju svoj lik i delo. Mi u to ne želim da verujemo.

Niko ne sme biti iznad zakon, niti sme sprečavati medije da objavljuju istinu i rade svoj posao. Iz tog razloga smatramo da su neke predviđene promene u tom pogledu veoma loše. Ne govorim o predloženim amandmanima, govorim o konkretnom predlogu koji je u raspravi u načelu pred narodnim poslanicima.

Osnivački ulog recimo od 50.000 evra, depozit od 10.000 evra, jesu nedopustive, nepotrebne i ograničavajuće stavke. Zašto bi samo medij bio podložan gašenju posle 90 dana blokade računa. Postavlja se pitanje – zašto je on nešto drugo u odnosu na druga preduzeća koja su u blokadi i po par godina? Kazne i do 100 miliona dinara su naprosto prevelike. Svrha kaznene politike nije da nekog uništite, već da ga kaznite.

U predloženim izmenama i dopunama zakona ima još propusta, ne bih da ih nabrajam, ali uticaćemo tokom rasprave po amandmanima i u pojedinostima da ih izmenimo.

Na samom kraju, smatram da treba zakonski regulisati oblast koju pokrivaju štampani mediji, ali to ne sme biti ishitreno i na štetu objektivnog i nezavisnog novinarstva. To što smatramo da treba regulisati zakonski ovu oblast ne znači da treba gasiti štampane medije u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik gospodin Nenad Prokić. Izvolite.

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, nesvesno ili svesno pokazali ste smisao za tvrdu realnost, čak i za istorijsku pravdu, kada ste objedinili raspravu o ova dva zakona.
Jer ima neka finalna ironija u tome što nas je taj nakazni kulturni model koji je devastirao zemlju tokom poslednjih 20 godina, sa svim svojim pogrešnim uzorima i idolima, i koji nije promenjen ni u najavi u Predlogu ovog zakona o kulturi, naterao da navrat-nanos donosite zakon o informisanju da biste zauzdali podivljale medije u njihovom primitivnom shvatanju demokratskih sloboda, a to shvatanje je direktno proizašlo iz naopakog kulturnog modela koji je vladao ovim društvom tako mnogo godina.
To jeste spojeno. Neka finalna ironija, osveta finalne ironije je nastupila u ovom spajanju, nekako prirodno se to samo spojilo i zatvorilo jedan katastrofalni krug koje je ovo društvo opisivalo svih ovih godina.
Žao mi je, ali bez sveobuhvatne promene kulturnog modela ovo društvo neće moći da krene u neku sretniju i bolju budućnost i ovo posrnulo društvo neće moći da očekuje bolje dane bez promene tog kulturnog modela.
A neće biti moguće, niti se bilo kakvim zakonom mogu zauzdati primitivni mediji, jer kao što se zloupotrebljavala sloboda na njihovim stranicama, u tom našem društvu koje nije osvojilo osnovne demokratske kvalitete, tako se ni ubuduće neće moći da spreči zloupotreba ili mogućnost tužakanja za sve i svašta koja se otvara ovim zakonom.
Neće ta mogućnost moći da bude zatvorena bez promene tog kulturnog modela o kome sam počeo da govorim u ovom obraćanju. Tek njegovom sveobuhvatnom promenom daje se mogućnost za nadanje da će taj osetljivi demokratski balans biti mogućan i u srpskom društvu napokon.
Propušta se jedna šansa za oštrim zaokretom, a ništa manje od oštrog zaokreta neće biti dovoljno za bilo kakvu promenu i za formulisanje jednog novog sistema vrednosti kojim bi se društvo rukovodilo u budućnosti, a društvu u tranziciji tako nešto je zaista neophodno i preko potrebno.
Taj kulturni model morao bi biti tako jasno definisan u Predlogu ovog zakona, taj priželjkivani kulturni model u ovoj državi, iz kojeg može da proistekne ono što priželjkujemo i u politici i u ekonomiji, a ne samo u kulturi, on bi morao biti tako jasno definisan da omogući promenu u svim segmentima društva, a ne samo u ovoj delatnosti koja je predmet samog zakona.
Koja je to strateška promena sistema vrednosti u okviru kulturnog modela kojim se rukovodi društvo?
Takva strategija se ne može formirati na samo tri godine, kako to piše u zakonu. Ona mora biti toliko sveobuhvatna da ona mora biti dugoročna.
Mi smo društvo u tranziciji koje hoće da uđe u EU. Moramo da formulišemo novi sistem vrednosti pre svega u kulturi, pa onda da se to širi, kao što je i propast počela sa kulturnim modelom, tako i oporavak mora da krene sa promenom kulturnog modela.
Nema toga u Predlogu, ni na pravnom, čak ni na poetskom nivou. U preambuli švajcarskog ustava stoji – kroz uvažavanje različitosti okrenuti smo ka budućnosti. To možda jeste poetski, ali to usmerava jedno društvo u određenom vektoru koji je nedvosmislen i koji je precizniji od svake pravne formulacije. Možda u onom trećem stavu o strategijama to negde može da stoji.
Krovni zakon; pa na čemu stoji taj krovni zakon? Gde su ti zidovi, gde su ti stubovi? Koliko se razumem u građevinarstvo, on ne može da stoji u bezvazdušnom prostoru u kome nema života. Ako nema zidova, ajde bar stubovi kao u nekom antičkom hramu. Na čemu počiva taj krovni zakon, na kakvoj promeni sistema vrednosti?
Mi ćemo podneti nekoliko amandmana i molimo vas da ih ozbiljno razmotrite i po mogućnosti usvojite. Oni će možda pomoći da se nešto od svega ovoga pojavi, makar u najavi u nekom zrnu i u tom zakonu. Zakon o informisanju nije zakon. To je pet nekih stvari, to nije ni zakon, koje su sklopljene ovako ili onako, a zakon o kulturi bi se možda mogao dopuniti određenim, nekim sveobuhvatnim pogledom na ovo društvo i mogućom naznakom za njegov izlazak iz krize koja ga tako mnogo godina potresa.
Mnogo veća ambicija je bila potrebna i mnogo veća odgovornost pri sastavljanju ovog zakona. On je od vitalne važnosti za ovaj tranzicioni period u našem društvu. Ako možemo nešto malo da popravimo našim amandmanima ili amandmanima svih ostalih, vidim da i Vlada sama daje dodatne amandmane.
Očigledno se ta žurba, nepotrebna žurba, sveti nečim što će u budućnosti morati ponovo da se radi sa nekim većim obzirom, većom ambicijom i većom odgovornošću. Još jedna u nizu propuštenih šansi koju ovo društvo tako olako propušta.

Samo obaveštenje – danas ćemo raditi do 21.00 sat, a reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo moram da napomenem, izražavam u ime svih poslanika DSS, a nadam se da to mišljenje dele i drugi narodni poslanici, čak i oni koji to ne smeju da kažu, veliko razočarenje zbog spajanja ovih tačaka dnevnog reda u jedan načelni pretres.
Radi prvo o zakonu o kulturi, koji je krovni zakon i koji zaslužuje ozbiljnu raspravu u parlamentu. Radi se o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, gde svaka izmena i dopuna tog kapitalnog izuzetno važnog zakona je od interesa za javnost i građane, od interesa za narodne poslanike, jer je sloboda medija u društvu preduslov demokratije. Ne radi se o bilo kakvom propisu.
Pored gota, ne mogu da govorim na ime oba zakona, govoriću samo o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, jer da bih rekao ono što imam da kažem, treba mi sedam-osam minuta, ostalo vreme ću prepustiti mojoj koleginici iz DSS koja će govoriti o zakonu o kulturi, od ukupno 24 minuta koliko imamo na raspolaganju.
Kada je reč o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, morao bih nažalost da vam kažem sledeće: ovo što je došlo u Narodnu skupštinu Republike Srbije, pa čak i ono što je došlo danas u vidu amandmana koje je podnela Vlada Republike Srbije na sopstveni predlog zakona, govori nam nekoliko stvari.
Prvo, da je ovaj zakon pripreman u tajnosti, jer niko do pre neki dan nije znao šta imate nameru.
Zatim je bez ikakve rasprave izašao u javnost, tako što je prvo dospeo u poslaničke klupe, što nije neobično, ali je kratkoća vremena i brzina kojom je pripreman izuzetno neobična. Kada smo pročitali šta ste napisali, suočili smo se sa tim da dobro razmislimo o tome ko stoji iza ovog predloga zakona.
Gospodine ministre, vas lično ne poznajem. Par puta smo se u životu sreli tako što smo se samo rukovali ili prosto susreli u nekom hodniku ili prolazu i pozdravili.
Poznajem ljude koji vas dobro poznaju i, mogao sam da čujem svašta o vama, ali nisam čuo nisam čuo ništa naročito loše, verujte mi. Od danas, od vašeg današnjeg ulaska u skupštinsku salu, kao odgovornog ministra za ovakav predlog zakona, verujte mi da ćete ući u istoriju. Da sam na vašem mestu, mene bi bilo ozbiljno sramota zbog ovoga što je učinjeno.
Ovaj predlog zakona ima očigledno jasan motiv, da se neko od javnih političkih ličnosti sveti pojedinim medijima, tako što će se napraviti opšte odredbe u zakonu koje bi likvidirale ili blokirale rad određenih medija u Srbiji.
Prvobitan predlog koji ste podneli imao je zamisao da ih blokira odmah, sa cenzusom predviđenim za osnivača od 50 hiljada evra, da bi se glasilo uopšte moglo objavljivati. Taj plan bi se ostvario, kako bi pravnici na latinskom rekli "ipso facto", onog trenutka kada zakon stupi na snagu.
Onda ste se setili da bi to imalo takvu posledicu, pa ste ukinuli tu mogućnost vašim amandmanom.
Odložili ste likvidiranje medija za nekoliko meseci, tako što bi se prvo stvorili određeni preduslovi, predviđeni ovim izmenama i dopunama zakona, nakon čega bi javni tužilac reagovao u pojedinim slučajevima, na način koji predviđaju ove izmene i dopune, a onda bi došlo do likvidacije medija.
Drakonske kazne koje ste uveli ovim izmenama i dopunama zakona su prvo realno i faktički neostvarive. Retko ko bi to imao da plati, a i ako dođe do plaćanja ili prinudne naplate takvih drakonskih kazni za slučajeve koje ste predvideli, to bi automatski vodilo gašenju pojedinih medija.
Da bi bilo jasno o čemu se radi, skrenuću vam pažnju na ono što jeste ovde suština. Vi biste mogli da nam branite ovde po ceo dan da se radi o tome da mora da se uvede red u medijski prostor, da se poslenici medija nauče tome da ne mogu odstreljivati ljude, pogotovu ne one koji se bave javnim poslom i javnim radom, na način kako je to do sada često činjeno u medijima.
Da bi motiv možda bio da se na taj način zaštite ljudi od medijskog progona koji u Srbiji nije neobična pojava. Dešava se dosta često, ali ću vam na par primer, odnosno konkretno na mom primeru dati razloge da razmislite koliko ste u zabludi kada ovaj zakon donosite.
Početkom ove kalendarske godine, nekoliko dnevnih listova pisalo je o meni kao o narodnom poslaniku koji je u prethodnom sazivu bio šef naše parlamentarne grupe u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i navodili su da sam silne milione dinara potrošio na ta putovanja, iznoseći iznose koji su u osnovi tačni, a iskrivljujući sliku o njihovom značenju, tj. da te pare nikada video nisam, nego da je to državni trošak za parlamentarnu diplomatiju, kao što postoji državni trošak za Vladinu diplomatiju. To niko nije preneo.
Da li sam bio ljut na te medije? Svakako da jesam. Ali, bio sam više ljut na moje kolege u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji su bili sa mnom u toj delegaciji i koji vrlo dobro znaju na šta je taj novac trošen i kako je trošen, i da niko nije stao u moju odbranu. Valjda zato što nije korektno stati u odbranu kolege iz druge poslaničke grupe koja je u opoziciji.
Da u moju odbranu nije stala predsednica Narodne skupštine. Ne u moju odbranu, u odbranu ove institucije.
Ova institucija je učinila sve što je mogla, i odgovorni ljudi u ovoj instituciji, da se takve stvari pišu. Sada, kada pogledate, da li sam bio ljut na medije? Jesam i na njih, jer oni koji su to pisali, morali su da znaju da iznoseći pola od istine iznose laž i da ta laž može štetiti ugledu onoga o kome se piše. Da li sam ih tužio? Nisam, iz dva prosta razloga.
Prvi razlog je, što i u najuređenijim državama, mediji imaju takvu slobodu, i moraju da imaju, da političar koji obavlja javni posao, ne treba na taj način s medijima da komunicira, sem u drastičnim slučajevima.
Druga stvar koju sam delimično rekao prvim razlogom, kao političar koji se ovim bavim profesionalno i radim u interesu građana, barem verujem da to činim duboko, ti isti građani imaju pravo da znaju na šta troše svoje pare. To pravo im ne smem odreći ni na koji način. Da, možda ima slučajeva u kojima možemo tužiti medije, ali se tužbe, gospodine Bradiću, podnose po Krivičnim zakoniku.
Na ovoj sednici ćete imati izmene i dopune Krivičnog zakonika koje predviđaju pooštrene sankcije po privatnoj tužbi. Ljudi se od tih stvari brane u pravnom sistemu na taj način, a ne prekršajnim i administrativnim merama. Tako nikada nećete uvesti red, tako ćete uvesti medijsku blokadu i mrak u Srbiji.
Ono što se nekada pričalo o tzv. Vučićevom zakonu, to je pesma za malu decu u odnosu na ovo što ste vi napisali, gospodine Bradiću.
Sada se vraćam na pravo pitanje. Niste ovo vi pisali. Znamo mi to jako dobro. Odgovorite vi nama lepo na pitanje ovde, srpski i jasno, bez uvijanja u oblande i političku formu naše komunikacije u Skupštini Srbije – ko vam je ovo napisao? Ko je od ministara u vašoj vladi, političara, urgirao da se ovo napravi na ovaj način? Recite nam ime, jer to hoću da znam. Sperite ljagu sa sebe, ostaće samo ona mala ljaga savitljivosti kojoj ste bili izloženi i na koju ste pristali, da bi ovo prošlo kroz vaše ruke i došlo u Skupštinu Srbije.
Ne mogu da verujem da ste ovo vi. Ne mogu da verujem da ste ovo vi, gospodine Bradiću. Ne mogu da verujem da dopuštate ljudima, koji su pravnici u vašim službama, da vam prođe tekst Predloga zakona koji predlaže sledeće. Evo, da bi ljudi čuli u rane jutarnje sate, kada će se ovo prenositi, oni koji budu imali živaca da ovo gledaju i koji nemaju druga posla, da im objasnim šta ste napisali. Na primer, pošto to ništa ne valja od početka do kraja, evo vam eklatantan primer.
Rekli ste da ako se javni medij ugasi, javno glasilo iz nekog od razloga, da niko ne može osnovati javno glasilo pod istim ili sličnim nazivom koji može asocirati na naziv glasila koje je ugašeno u roku od godinu dana od dana gašenja glasila, što je u redu, gospodine Bradiću. Onda ste rekli da onaj koji to učini ima da bude drakonski kažnjen zbog toga.
Predvideli ste u zakonu ko registruje javne medije. Oni koji registruju javne medije, valjda, po službenoj dužnosti ne mogu da registruju javno glasilo koje ima isti ili slični naziv.
Onda ste se setili kakvu ste glupost napisali, pa ste podneli danas amandman Narodnoj skupštini, u kojem ste spojili i jedno i drugo. Setili ste se onoga što treba da uradite, tj. da zabranite da neko prodaje i distribuira neregistrovano javno glasilo. To je u redu, gospodine Bradiću.
Što se mene tiče, možete najdrakonskiju kaznu za tako nekoga da predvidite. Tu ne bih nikada reagovao, ali ste zadržali ovu stupidariju. Rekli ste da neko, i dalje vam to stoji, ko osniva javno glasilo ima da bude kažnjen što je probao da ga osnuje pod ovim uslovima. Tamo piše 14/a, stav 3. itd.
Kako je to moguće, gospodine Bradiću? Moguće je ako se ne razmišlja od strane onih u vašem ministarstvu koji su pravnici, pripremaju predlog zakona ili ako im neko zabrani da razmišljaju i kaže im da moraju da postupaju na drugi način da bi se zadovoljili drugi interesi.
Gospodine Bradiću, koji su ovde interesi zadovoljavaju? Hoćete li da blokirate medije? Moram danas da ih branim, ne zato što ću da branim urednika "Presa", koji je izvoleo naložiti svom novinaru da mene blati pre šest meseci, jer me to lično uopšte ne bi zanimalo, niti me pogađa, nego zato što, braneći slobodu medija, branim demokratiju u ovom društvu.
Verovao sam, mislio sam, bez obzira što se možda oko nekih stvari politički ne bi složili, da ste u osnovi čovek koji se zalaže za demokratiju, ali ovo što ste napisali to nema nigde, suprotno je svim standardima zemljama članica EU. I kada ovo prođe i sa ovakvim izmenama koje ste predvideli u Narodnoj skupštini Republike Srbije, verujte mi da će vas naša poslanička grupa DSS goniti za ovo do Boga, ako treba. A kada dođemo na vlast, ovo ćemo promeniti svakako, jer ovo što ste napisali je neodrživo.
Kada sam rekao da ćemo vas goniti, gonićemo vas političkim i pravnim sredstvima. Ako treba, obratićemo se i Savetu Evrope, OEBS-u. A oni koji budu bili oštećeni ovakvim predlogom zakona, koji je, na kraju krajeva, duboko protivustavan, ti ljudi, sada ih kuražim da se obrate i Međunarodnom sudu pravde u Hagu da bi se zaštitili vaših progona. Ovo što radite danas sa Srbijom i sa demokratijom u Srbiji putem ovog zakona je nešto zbog čega zaista treba ozbiljno da se zamislite i treba ozbiljno da delujete tako namršteno kao što sada izgledate.
Ovo vam ne pričam zbog toga što želim da vas na neki način ponizim ili uvredim u ovoj skupštini, daleko od toga, ovo vam govorim zbog toga što mislim da se demokratija mora braniti adekvatnim sredstvima. I ako je moj govor ovde danas odbrana demokratije adekvatnim sredstvom, a verujem da jeste, to je najgore što vas danas od mene može pogoditi, gospodine Bradiću.
Povucite ovaj zakon i ne pravite od svih nas budale, i ne pravite sebi u karijeri takvu mrlju od koje će se stideti vaši potomci.

Reč ima poslanik Vlajko Senić.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, rekao bih prvo da nije Predlog zakona koji se danas nalazi pred nama došao tako iznenada. On jeste rezultat, pre svega, politički treba preuzeti odgovornost i hoćemo da je preuzmemo, dela koalicionog sporazuma koji je napravila vladajuća koalicija kada je formirala ovu vladu, i samim tim deo i naših predizbornih obećanja.
Donošenjem ovog zakona praktično ispunjavamo to što smo građanima rekli tokom izborne kampanje i verujem da ćemo uz podršku najvećeg broja poslanika, naših koalicionih partnera, do kraja meseca ovaj zakon i doneti.
Što se tiče iznenadnosti njegovog pojavljivanja, samo bih prethodnika podsetio da su oni nas iznenada, ako mogu tako da kažem, preko noći naterali da donesemo rezoluciju o vojnoj neutralnosti, što je, čini mi se, možda i važnije od ovog zakona o informisanju i danas, nekoliko godina nakon toga, ne možemo da se ispetljamo iz te pozicije.
Da ne pominjem ugovor o NIS-u i činjenicu da se takođe iznenada pojavio na sednici Vlade, posle raspisivanja predsedničkih izbora. Prema tome, i mnogo gorih je primera bilo i mislim da, što se ovog zakona tiče, on ima sasvim dovoljnu podršku u javnosti i poslanika, i političkih stranaka i udruženja, i verujem da će njegova završna forma biti izuzetan napredak u ovoj oblasti.
Da kažem da postoje, rekao bih, dve pogrešne pretpostavke kada govorim o ovom zakonu. Prva je da je cilj gašenje medija i gušenje kritičke reči. Druga pogrešna pretpostavka je da su danas mediji u Srbiji potpuno slobodni i nezavisni i da ćemo ih donošenjem izmena i dopuna ovog zakona ugušiti i sprečiti tu njihovu slobodu koja danas postoji.
Rekao bih da je donošenje ovog zakona naša civilizacijska obaveza koja će omogućiti i dodatno ohrabriti medije da mogu da pišu pre svega o Vladi, o parlamentu kritički i na pravi način, a onemogućiti medijski linč i bezgranično obračunavanje sa nekom unapred zadatom metom, bez obzira da li se radi o nekoj instituciji, pojedincu, političkoj stranci, bez ikakve odgovornosti za ono što je napisano ili izrečeno.
Mislim da je odgovornost svih onih koji danas u Srbiji predstavljaju demokratski blok, ako uopšte više takva institucija u Srbiji može da se definiše, da eliminišemo jednu, rekao bih, dozu političkog konformizma koja poprilično traje u srpskom društvu, a ona glasi – ako mene ne napadaju, baš me briga što napadaju nego drugog i što krše njegova prava, sve dok nisam na meti neću da obraćam pažnju na to.
Mislim da na ovaj način štitimo i one koji su danas na meti, štitimo i one koji su bili pre na meti, možda neke zakasnelo, ali to nas ne može sprečiti u našoj obavezi da ovaj zakon donesemo i da ovaj važan segment srpskog društva uredimo na jedan način koji će sigurno predstavljati značajan korak napred.
Naravno da je donošenje ovog zakona izazvalo ogromnu medijsku pažnju, tenzije u društvu, jer se u medijima prepliću i politički, i ekonomski i svi drugi interesi jedne države, pa tako i Srbije. Bilo je neozbiljno i naivno očekivati da se oko ovog zakona postigne konsenzus, ali mislim da je dovoljno da on bude izglasan u Skupštini Srbije većinom za koju su se na izborima građani Srbije demokratski opredelili.
Moram da kažem da nama smeta nesolidarnost dela naših koalicionih partnera, odnosno na kraju će se pokazati jedne političke stranke, jer postoje i zakoni za koje smo mi glasali, a za koje, kada bismo samostalno odlučivali, sigurno ne bismo njima dali podršku.
Potpuno smo razumeli, a to je činila i DS kada smo formirali ovu vladu, potrebu da ispoštujemo učešće, npr, Stranke penzionera, da opteretimo sve građane Srbije značajno većim iznosom od onoga što je u ovom trenutku moguće kada govorimo o penzijama, da opteretimo budžet, da budemo u situaciji da pravimo dva ili tri rebalansa.
Nismo se vodili isključivo stranačkim interesima, stavili smo čak u stranu tu nekakvu reformsku crtu koja je kod donošenja tog zakona bila nužna i zaista smo očekivali da će u nekim drugim stvarima, koje su možda naizgled nama važnije, ali mislim da to treba da bude jednako važno svima, doživeti istu vrstu solidarnosti.
To se nije desilo kod ovog zakona. Imali smo i kod Zakona o privrednim komorama, ali sve je to shvatanje načina na koji vladajuća većina funkcioniše. I kada bismo mi, odnosno kada budemo odlučili da na isti način budemo tretirali zakone, moći ćemo u nekoj budućnosti sigurno da imamo više problema i mnogo sporije donošenje zakona. Verujem da je ovo poslednji takav slučaj i nadam se da se to ni sada neće desiti.
Hoću da kažem da nije realno reći da će donošenje ovog zakona dovesti do gašenja velikog broja medija u Srbiji. Samo ću vas podsetiti, to svi dobro znate, da je u proteklih devet ili deset godina mnogo medija ugašeno samo od sebe. Nastajali su, trajali su neki dva broja, neki dva meseca, neki godinu-dve dana.
Onda kada su završili svoju misiju, političku ili ekonomsku ili kakvu god drugu, nestajali su sa medijske scene kao da nikada nisu postojali, zatvarani su, otvarani su drugi ili slični pod drugačijim ili sličnim imenima.
Mislim da je zbog toga predlog da se nakon tromesečne blokade ide automatski u zatvaranje nekih medija racionalno rešenje, zbog toga što se radi o velikom stepenu društvene odgovornosti i činjenici da pojedini mediji, sa ogromnim tiražom za koji se sami hvale da iznosi nekoliko desetina hiljada ili nekoliko stotina hiljada, ne mogu da dozvole sebi da budu u takvoj blokadi, jer onda tu nešto zaista nije u redu.
Hoću da kažem drugu stvar, a to je teza da ćemo ovim ugušiti medijsku slobodu u Srbiji apsolutno nije tačna. Ni danas mediji u Srbiji nisu apsolutno slobodni onako kako bismo mi to idealizovali u nekakvom društvu.
Nigde mediji nisu sto posto slobodni i normalno je da uvek postoje različiti uticaji, normalno je da će se ti uticaji nastaviti i posle donošenja ovog zakona, i politički, i ekonomski i svaki drugi.
Ali, na ovaj način mislim da pravimo jedan značajan korak i šaljemo poruku srpskom društvu da hoćemo da menjamo stvari u toj oblasti i da hoćemo da ispoštujemo volju građana koji, verujem da su glasanjem za našu koaliciju, dali mandat i da tu oblast društva u potpunosti uredimo.
Mislim da je tu najvažnija stvar pitanje transparentnosti vlasništva.
To je vrlo dobra stvar, vrlo važna stvar. Na taj način nećemo zabraniti medijima da se svrstaju uz jednu stranku ili uz jednu stranu, ili uz jednu stranu u jednoj istoj stranci, što možete da čitate svaki dan u različitim medijima.
Ali će bar čitaoci, slušaoci ili gledaoci moći da vide ko su vlasnici svega toga i da možda proniknu u neke prave ciljeve i motive takvog pisanja ili takvog govorenja i to je ste ono transparentno, o čemu je govorila poslanica Nove Srbije, i jeste prozirno.
Mislim da na taj način omogućavamo svakom mediju da se bori za onu politiku za koju smatra da će omogućiti napredak ili nazadovanje ovog društva, šta je kome cilj, ali će u svakom slučaju medijska scena biti mnogo transparentnija, mnogo jasnija i građanima će mnogo jasnije biti koji je kvalitet i kakva je relevantnost određenih napisa i informacija.
Amandmani koje je Vlada predložila jesu dokaz da je imala sluha za reakciju javnosti, koja je bila takva kakva jeste, da je izašla u susret, u onoj meri koliko je to moguće, da se neke stvari poprave sa dobrom voljom, a da se ne naruši suština zakona.
Verujem da je to dobra stvar, pozitivna stvar, i siguran sam da će, ukoliko se tokom ove rasprave nekakvi konkretniji amandmani koji mogu zakon da poprave ili ga na drugi način predstave, a da ne ugroze njegovu suštinu, od strane nadležnog ministarstva biti prihvaćeni.
Dakle, nadam se i verujem da će zakon jasnom većinom biti usvojen i da ćemo nakon toga vrlo brzo imati rezultate u medijskoj sferi i da će građani Srbije videti da i dalje postoji jasno pravo da se kritikuje i da se kritikuju one pojave u društvu za koje mediji smatraju da nisu dobre, ali da mora da postoji jasna odgovornost za ono što je napisano.

Reč ima poslanik Jorgovanka Tabaković.

Govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju znači pre svega postaviti pitanje zbog čega se tačka 1. identifikuje baš sa ovim zakonom?
Da li je zaista Zakon o javnom informisanju i potreba da se on promeni toliko značajan?
Da li je isto toliko bio značajan Zakon o regionalnom razvoju, koji se na prošlom zasedanju takođe našao pod brojem jedan, iako je u priličnoj meri neregulisan i zasniva se na kriterijumima koji nisu definisani?
Građanima bih saopštila, što je nedvosmislen zaključak, da tačka 1. i prvo mesto zakona koje predlaže Mlađan Dinkić u stvari govore o značaju samog predlagača.
Međutim, mislim da je taj predlagač svoj značaj malo precenio, makar u delu kaznenih odredbi, a gotovo čitav zakon govori o kaznenim odredbama, kada je, molim gospodina ministra da pribeleži ako ga niko nije upozorio, da 20 puta uvećane kazne možda jesu Dinkićevo shvatanje o sopstvenom značaju i meri vrednosti, ali su nezakonite po Zakonu o privrednim prestupima i zaista ne shvatam kako je Sekretarijat zakonodavstvo, ili kako već u Vladi taj organ nosi naziv, dopustio da zakon sa ovakvim propustom uđe u proceduru?
Takođe, imate jednu odredbu koja je potpuno neustavna, a to je nemogućnost prepuštanja osnivačkih prava za jedno glasilo na nekog drugog.
Po članu 83. Ustava, stav 1, to je u stvari ograničavanje prava na slobodno preduzetništvo. To su dve generalne i osnovne primedbe koje u smislu nezakonitosti iznosim u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Slušala sam pažljivo vaše izlaganje. U dva navrata ste rekli da slobodu, i niste jedini koji je tako razumete, smatrate kao pravo da se čini ono što zakoni dopuštaju. Zato i treba u okviru zakona činiti ono što zakon dozvoljava. Zato i treba da donesemo zakon koji će dopustiti samo ono što je potrebno. Još je i Makijaveli to govorio, ali je pitanje ko određuje meru onoga što je potrebno zakonom definisati?
U ime građana pitam, da li je prvi posao gospodina Dinkića da se bavi privredom, pa ono što tamo nije dovoljno dobro regulisano da sankcioniše, kažnjava i uređuje, počev od načina osnivanja firmi i sankcionisanja i kažnjavanja onih koji drže firme u blokadi, a ipak osnivaju nova pravna lica gde izbegavaju poreske obaveze.
Da slučajno ne propustim da to dokumentujem, u vreme kada ste pisali ovaj zakon, 25. juna, u "Politici" izlazi intervju u jednom delu sa savetnikom gospodina Dinkića, Lukom Andrićem, koji na pitanje novinara – da li je Srbiji i zašto je Srbija, ne da li je, ona jeste raj za dužnike, odgovara da ako bi promenili propise o osnivanju i registraciji firme, po kojima bismo morali da proverimo bonitet, odnosno poslovnu prošlost, tj. dugove prema poveriocima, mi bi time ograničili u stvari pravo firmi na osnivanje i to ne bi bilo u skladu sa određenim evropskim direktivama koje propisuje EU.
Na pitanje – zašto Agencija za privredne registre, koja registruje privredne subjekte koji ostavljaju dugove na prethodnoj firmi, a oni kao vlasnici, fizička lica, osnivaju nova preduzeća, da se i dalje bave prevarnim radnjama, ne namerama, gospodin Andrić odgovara ovako – Svuda u svetu ima zloupotreba, i na tome insistiram, ima zloupotreba u svakoj oblasti, a Dinkićev posao je privreda a ne mediji, ali mu to vladajuća većina dozvoljava i to je već njihov problem, ali se te manipulacije kažnjavaju na drugi način.
Treba da reaguje Tužilaštvo i policija i da se sami poverioci pobrinu da tužbom napadnu osnivača firme i učine tzv. proboj kroz pravno lice.
Zašto mislite, gospodine Bradiću, koji branite ovaj zakon, da treba otežati uslove osnivanja glasila, umesto da otežate uslove osnivanja firmi u smislu dovođenja odgovornosti na jedan viši nivo? Ili mislite da je u životu građana Srbije, jednog građanina koji ujutru izlazi u kupovinu sa 35 dinara, pitanje je izbora da li će kupiti novine ili će kupiti hleb. Šta drugo da vam kažem o značaju jedne ili druge teme?
Otežavate uslove osnivanja i kažete da u svakom trenutku osnivač glasila mora da ima određenu visinu osnivačkog uloga na računu, a firme se mogu kupovati na šest rata, bez imalo gotovog novca i bez ozbiljnije garancije. Gde je tu mera vrednosti, odgovornosti i sloboda?
Tražite odgovornost osnivača, kupca privatizovanog preduzeća. Gde je odgovornost prema životu građanina, njegovoj egzistenciji? Gde je odgovornost gospodina Dinkića i ostalih organa prema malim akcionarima koji svakodnevno štrajkuju, koji se samokažnjavanjem, blokadama puta trude da ostvare svoje pravo?
Koja je to mera trajanja nepravde da bi se na neki takav akt reagovalo izmenom zakonskog propisa? Koliko je neuspešnih privatizacija potrebno evidentirati? Koliko je ugovora potrebno raskinuti ili ljudi ostaviti na ulici bez posla da bi se krenulo sa izmenom zakona?
Ne, vi menjate Zakon o javnom informisanju i to tako uvodeći nezakonite i neustavne odredbe ne samo za osnivača, nego čak i za distributera tog glasila.
Zar ovih osam godina neuspešne privatizacije nije dovoljno da se pokrene procedura izmene, jer u ovom društvu izgleda da je važnije kome nešto smeta, i zato sam govorila o značaju gospodina Dinkića kao predlagača, nego šta smeta i kolikom broju ljudi smetaju neki propisi, odnosno ne da li mu smetaju nego koliko ugrožavaju život ljudi.
Hoću da vam kažem, a vi ćete mi verovati na reč, bez obzira da li ste osetili glad, da je glad najnepodnošljivija nepravda koja se jednom čoveku može naneti i da je to vrhunska sloboda od gladi i od nerada koju smo dužni da obezbedimo građanima Srbije. Vi ovde izričete čak sebi navodno neke mere kada se ogrešite o glasilo, o amandmanima ću kada bude vreme govoriti precizno, stvarajući nam privid jednake odgovornosti od strane Vlade prema osnivaču glasila kada mu neopravdano nanesete štetu zbog zatvaranja ili zaplene tiraža.
Osnovno pitanje je sledeće – da li je zločin kad neko učini neki zločin ili kad neko o tom zločinu govori ili piše? Nije nepristojan onaj koji ukazuje na lopovluk, krađu, ko govori srpskim jezikom o tome.
Problem je u onome ko to čini i ko sa uvođenjem neslobode odnosno zatvaranjem medija treba da spreči da se o tome ne govori.
Ne, vi ste vrlo lepo uveli sankciju za član 37. i tražite pravosnažnu presudu za kažnjivo delo, a ne dopuštate da vam amandmanom izmenimo definiciju člana 37. šta može da bude definisano tim članom da bi moglo da bude sankcionisano. I u članu 92. neverovatna je preciznost kojom utvrđujete koliku ćete štetu naplati od onog ko je izrekao nešto što se vama ne dopada.
Poštovani ministre, pozdravite predsednika partije. Ta preciznost u proceni vrednosti preduzeća ne postoji. Sakrivana je imovina, prodavana su za deset procenata vrednosti knjigovodstvene. To je pitanje za ovu Srbiju, a ne ovaj zakon.
Želim na kraju da svoje kolege iz ove skupštine podsetim da se u trenutku kada budu glasali za ovaj zakon sete pouke koju nudi jedna dobra stara priča – u cara Trojana kozje uši.

Reč ima poslanik Zoran Bortić.