U članu 73. mi smo predložili da se reči "od tri do deset godina" zamenjuju rečima "od pet do 10 godina", smatrajući da je neophodno pooštriti kaznenu politiku kada je u pitanju sticanje koristi, nuđenje usluga surogat majke, jer bi se time poslala jasna poruka da se država snažno suprotstavlja ovakvoj vrsti kriminala.
Ono što na kraju ove rasprave današnjeg dana se provlači kao nit, govoreći o svih pet ovih zakona o kojima smo danas raspravljali u pojedinostima, DSS je jasno rekla da ona nije protiv ideje donošenja ovakvih zakona, ali je protiv toga na način kako se ti zakoni donose.
Reći ću par stvari - ti zakoni jesu potrebni i to nije sporno, ali način na koji su oni napisani, jer smo videli u raspravi da sadrže elemente diskriminacije, nepoštovanja civilnog sektora i, na kraju, davanja ovlašćenja ministru ili ministrima da odlučuju o osnovnim ljudskim pravima koja su garantovana Ustavom.
Da krenemo od početka, čini mi se da je prvi problem nastao oko prvog predloga zakona, a to je zakon o javnom zdravlju. Govorio sam u načelu o tome i postavio pitanje - da li pored javnog zdravlja postoji i tajno zdravlje? Nažalost, resorni ministar ovde nije da nam odgovori na ta pitanja.
Čini mi se da po nekom ponašanju ministra zdravlja i šta se dešava u sistemu postoji i tajno zdravlje. O čemu se radi? Postoje dve vrste događanja, jedna vrsta se dešava unutar sistema. Ono što se dešava unutar sistema to su reakcije mnogih pacijenata, to su napisi u novinama, kada se pacijenti obraćaju za pomoć, a pomoći nema. Ti napisi u novinama su neki pucurovi, to su liste čekanja, liste čekanja za život.
Druga vrsta problema se odnosi na ono što je u proteklom periodu, za vreme pet mandata gospodina Milosavljevića učinjeno u srpskom zdravstvu i za period od sedam i po godina njegovih reformi u zdravstvu. Da vidimo gde smo stigli. Ceo ovaj set zakona mi smo na početku rasprave osporavali, nudeći i upozoravajući na činjenicu da ne postoji nešto što je ključ, nešto što bi trebalo da bude pre donošenja ovih zakona.
To je zakon o zaštiti prava pacijenta. Šta imamo danas? Imamo jedan surogat koji se zove zaštita prava pacijenta. Da vidimo ko je ta osoba? Ta osoba je onaj čovek koji je zaposlen u toj ustanovi, na koju pacijent ima primedbi. Da li će ta osoba da zastupa interese pacijenta ili će da zastupa interese ustanove? To je ključno pitanje.
Odgovor stiže da se u pojedinim ustanovama knjige žalbi cepaju, da nedostaju, da se pacijenti jure po hodnicima da ne bi izrazili svoje negodovanje na način kako sistem funkcioniše. O tome čak piše i republički Zaštitnik građana i to možete videti.
Veliki broj žalbi na zdravstvene radnike. Ima li reakcija resornog ministarstva? Nema. Podsetiću vas da je resorni ministar još povodom stupanja na dužnost u junu 2002. godine jasno rekao u jednoj emisiji da će prvi i osnovni zadatak, pošto je cilj politike stavljanje pacijenta u centar sistema, biti donošenje povelje ili zakona o zaštiti prava pacijenta.
Ko ga danas štiti, na šta ima pravo pacijent? Zašto pacijenti plaćaju zdravstvene usluge? Ko prikazuje koliki su ti prihodi? Da li oni postoje u onome što se zove finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje?
Da li poslanici znaju uopšte sudbinu tih para, na koji način se troše? Podsetiću vas da je na ime zdravstvenih usluga u 2002. godini izdvojeno 28 i po milijardi iz džepa pacijenata. Pacijenti plaćaju one usluge za koje su već izdvojili novac na ime osnovnog zdravstvenog osiguranja. To su te liste čekanja, to su te liste smrti, kakve postoje u Kliničkom centru Srbije.
Drugi deo problema koji se odnosi na srpsko zdravstvo su donacije, krediti i šta je urađeno povodom toga? Sutra ćemo raspravljati o jednoj vrsti kredita kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj u iznosu od 10 i po miliona evra. Taj zajam je tražen da bi se formirao, konačno uobličio u informacioni sistem u zdravstvu Srbije.
Pogledajte na čemu insistira zajmodavac na tom kreditu. Insistira u Programu dva na poštovanju principa borbe protiv korupcije.
Zašto to radi zajmodavac kada ministar zdravlja kaže da je korupcija sporadična pojava u srpskom zdravstvu. Da li zajmodavac izmišlja? Da li je to istina o stanju u srpskom zdravstvu? Da li je ranije bilo donacija, da li je ranije bilo kredita vezano za istu stvar? Jeste. Šta je sudbina tog novca, niko ne zna.
Kada dobijemo izveštaj Republičkog zavoda za zdravstvenu osiguranje, odnosno finansijski plan, da li poslanici mogu da utiču na taj plan? Ne mogu. Primamo ga k znanju. Možemo da ga komentarišemo, a da li možemo da ga izmenimo amandmanski? Ne možemo. Šta je sudbina toga? Pogledajte koliki su troškovi za lekove i kako se formira ta cena za lekove. Formira se na taj način što se uzima prosečna cena leka koja važi za države Italiju, Sloveniju i Hrvatsku.
Kolika je stopa doprinosa po glavi stanovnika u tim zemljama? U Italiji je to 1.700 evra, u Sloveniji dve hiljade evra, u Hrvatskoj 1.200 evra, i na osnovu toga vi formirate prosečnu cenu leka koji kupuje Republički zavod na teret stanovnika.
Kolika je stopa izdvajanja po glavi stanovnika u srpskom zdravstvu - 250 evra. Ko je kakvu odluku doneo i zašto je tolika cena? Da li tu postoji kontrola? Da li postoje tenderi? Nema transparentnosti, sistem je potpuno netransparentan. U sistemu se ništa ne zna. Sistem jako loše funkcioniše.
Da li su osnovni zakoni, kakav je Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, usklađeni sa Ustavom? To je obaveza. Nije usklađen. To su ti ključni problemi.
Šta se dešava u raspravi? Dešava se da na matičnom odboru se ministar ne pojavi, kada se govori i u načelu i o pojedinostima, sasluša ovde u sali raspravu u načelu, naljuti se, ode i nema ga. Pošalje vas, gospodine Čipliću, da slušate i da trpite ovo. To je ono što je ključno.
Proizvod takvog stanja sistema i takvog ponašanja ministra su ovakvi zakoni koji se produkuju. To je ta posledica.
Da bi srpskom zdravstvu bilo bolje, ministar mora da ode. Bez njegovog odlaska nema pomaka u reformama. Sedam i po godina već slušamo te priče. Silna sredstva su uložena u četiri regionalne bolnice - Vranje, Kraljevo, Valjevo i Zrenjanin.
Šta je epilog toga? Kada se desio nemili slučaj da je trudnica u Kraljevu umrla, kada je rodbina zatražila od direktora zdravstvenog centra dokumentaciju, odgovor je bio da je to službena tajna. Kakva je to službena tajna ako trudnica premine u toku porođaja? O kakvoj službenoj tajni se radi? To je stanje prava pacijenta u Srbiji. To je stanje funkcionisanja sistema. Taj sistem je neodrživ.
Ono što je karakteristika tog sistema jeste da ne znamo kolika je nama potrošnja u javnom zdravstvu. Govori se o cifri od dve milijarde. Upozorio sam vas na vanstandardne usluge, upozorio sam vas na odliv sredstava koji se plaća u privatnim ordinacijama. Kada saberemo to, to više nisu dve milijarde, nego su tri milijarde.
Prema tome, nije naša potrošnja u zdravstvu 7,5% BDP, nego je to 12 i 12,5%. Tako sakriveno sve to, e onda se dešavaju takve stvari, onda štampa bruji, onda su pacijenti nezadovoljni, onda više nema reformi i onda se pravi privid. Šalju nam se zakoni koji nikoga ne obavezuju, kakav nam je zakon o zdravlju. Zakon koji je potpuno besmislen, neprimenljiv, dakle, privid da se nešto radi, da se nešto stvara, a stanje je takvo kakvo jeste, katastrofalno.
