Zahvaljujem. Gospodin Mirko Munjić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo nam Predloga zakona o odlikovanjima, predloga zakona za koji i sam predlagač na jednom mestu kaže da je neophodan da se donese i da je do sada korišćen onaj iz 1998. godine, koji je zastareo, da je potrebno doneti novi zakon o odlikovanjima iz još jednog drugog razloga, a to je što predsednik države već duže vreme ne može da obavlja svoju Ustavom predviđenu nadležnost.
Podsetiću vas da član 112. stav 1. tačka 7) Ustava Srbije propisuje da je jedna od nadležnosti predsednika Republike Srbije i ta što on daje pomilovanja i dodeljuje odlikovanja.
Dalje se kaže da je razlog za hitan postupak za donošenje ovog zakona o odlikovanjima i taj da ne bi došlo do štetnih posledica. Postavlja se pitanje da li je do sada bilo štetnih posledica što je predsednik Republike bio onemogućen ili sprečen da vrši ovu svoju Ustavom predviđenu nadležnost.
Postavlja se pitanje ko će vas amnestirati od odgovornosti što toliko vremena nemamo zakon o odlikovanjima Republike Srbije. Ko će vas amnestirati od odgovornosti što niste omogućili predsedniku Republike, bolje reći što ste ga sprečili da vrši Ustavom propisanu nadležnost? Jeste li vi uopšte svesni te odgovornosti?
Da li ste svesni odgovornosti koju imate pred građanima Srbije i za mnoge druge stvari? Da li ste svesni svoje odgovornosti koju imate pred građanima Srbije za sva ona obećanja koja ste im davali svih ovih godina, za hiljadu evra besplatnih akcija, za obećanih stotine hiljada radnih mesta, za zemlju Srbiju u kojoj će život pomalo biti i dosadan zbog blagostanja u toj zemlji, za ubrzani prosperitet sela, za ubrzani ulazak u EU, uniju slatkog i lagodnog života, kako vi to kažete - uniju blagostanja?
Zato nedonošenje jednog ovakvog zakona, zakona o odlikovanjima, u odnosu na sve ovo što sam kazao i u odnosu na sve druge stvari koje ste do sada radili, kada ste svojim činjenjem ili nečinjenjem napravili zaista veliki greh prema građanima Srbije, i ne predstavlja u ovom momentu neki veliki greh.
Umesto svih ovih obećanja, šta imamo? Maglu u vidu obične predizborne laži o hiljadu evra besplatnih akcija, desetine i desetine, a uskoro bogami i stotine hiljada radnika koji će ostati bez posla i tako se pridružiti armiji nezaposlenih, obespravljenih, gladnih, siromašnih.
Dobili smo siromašno i ojađeno selo, koje može da se poredi sa onim iz 40-ih i 50-ih godina prošlog veka. A da li su ti seljaci i poljoprivredni proizvođači zalužili kakva odlikovanja do sada? Da li su zaslužili odlikovanja za svoj rad, za svoju proizvodnju i sve ono što su učinili do sada, svih ovih godina od kada ste vi na vlasti?
Znate li da su poljoprivredni proizvođači iz čačanskog kraja, samo kratko ću da se osvrnem na to, i voćari potkablarskih i podjeličkih sela ove godine proizveli stotine vagona jabuka koje nema ko da otkupi ni po tri dinara, gospodine ministre? O tome niko ne vodi računa. Oni ne traže odlikovanje za ovo. Njima ne treba od države Srbije odlikovanje za sve ovo što su uradili, za sve što su proizveli. Njima ne trebaju odlikovanja za sve ove godine koje drže socijalni mir u Srbiji.
Jednostavno, treba im briga od strane države za sve ovo što oni rade. Na stotine vagona ekološki zdrave hrane propada jer država nema brigu da to otkupi. Mnogo je i drugih proizvoda koji takođe propadaju na selu i kažem da zaista za to naši poljoprivredni proizvođači ne traže, niti im treba ikakvo odlikovanje.
Vama je izgleda samo važna ona lekcija iz etike, koja kaže da nisu krivi oni koji su obećavali, već oni koji su u obećano poverovali. Hoće li predloženi zakon o odlikovanjima zadovoljiti jednu od osnovnih postavki, jednu od glavnih sentenci koja ovde važi, a to je da ko teži za odlikovanjem, nije ga zaslužio, a ko ga je zaslužio, tome nije potrebno?
Da li će, po odredbama ovog zakona, odlikovanja biti dodeljivana onima koji su zaista najbolji, onima koji su zbog svojih dela, zbog svojih izvanrednih zasluga za državu, zaista zaslužni da ta odlikovanja i dobiju i da ih nose?
Da li će možda ta odlikovanja biti upotrebljena u druge svrhe? Da li će ona biti dodeljena, kako se to kaže, možda najboljima među najgorima?
Predloženi zakon o odlikovanjima ima puno nedostataka. Neki od njih su tehničke, ali ih je više suštinske prirode. Mi smo u svojim amandmanima predvideli nešto na šta predlagač izgleda nije ni pomislio radeći ovaj predlog zakona. Predvideli smo uspostavljanje jednog novog ordena, ordena zasluga za jačanje srpske duhovnosti i kulture, kao orden koji bi se dodeljivao najvišim crkvenim velikodostojnicima.
Zašto? Koje je objašnjenje ovoga? Ukoliko Srpska pravoslavna crkva može da dodeljuje određena znamenja i ordenje najvećim državnicima, zašto se u ovom zakonu, kao jedan od ordena, ne bi predvideo i orden koji će biti namenjen za crkvene velikodostojnike?
U skladu sa ovim predlogom, mi smo predvideli u pojedinim članovima način i postupak ove dodele, ko daje predloge i sve u vezi sa ovim. Verujte, kao što postoji jedna izreka, da se ruže ne kupuju onima koji su jeftiniji od cveća, tako ne treba dodeljivati ordene onima koji ih ne zaslužuju, već samo onima koji su zbog svojih izuzetnih dela i zasluga zaslužni da ih dobiju i nose.
Ima li ijedan razlog koji govori protiv činjenice da orden, ovaj koji smo predvideli za crkvene velikodostojnike, treba dodeliti našem živom svecu patrijarhu Pavlu, za sve ono što je tokom svog života uradio za negovanje, očuvanje i jačanje srpske duhovnosti i kulture? Mislim da zaista ne postoji ni jedna jedina činjenica koja bi govorila protiv ovoga. Smatram da ovaj amandman treba posebno razmotriti i prihvatiti. Treba ga prihvatiti iz mnogo razloga. Treba ga prihvatiti zbog toga što se radi o živom svecu, radi se o čoveku koji je mnogo uradio na očuvanju srpske duhovnosti. Mislim da oko ovoga zaista treba da bude jedan opšti konsenzus.
Odeljak III. predloženog zakona govori o dodeli odlikovanja. Članovi 12, 13, 14. i 15. regulišu ovu materiju. Naše osnovne primedbe su na član 14. stav 2. i član 15. stav 3. u ovom odeljku o dodeli odlikovanja. Naime, u članu 14. u stavu 2. reguliše se da se predlog za dodelu odlikovanja dostavlja Kancelariji ordena u pismenom obliku, sa obrazloženjem, i to je u redu. Međutim, postavlja se pitanje u kojem roku. Ovde je nešto ispušteno.
Postavljam pitanje – da li je isto da Kancelarija ordena primi predloge, na primer, 25. januara za ona koja se dodeljuju u februaru, odnosno 25. juna za ona odlikovanja koja se dodeljuju u junu? Normalno da to nije isto, da ovo treba u stvari oročiti jednim normalnim, pristojnim i razumnim rokom u kojem bi se Kancelariji za ordene dostavljali predlozi za odlikovanja.
Član 15. u stavu 2. propisuje da niko ne može biti odlikovan istim ordenom ili medaljom u nižem stepenu od onoga kojim je već odlikovan, i to je u redu. Drugačije rešenje bi na neki način devalviralo raniju medalju ili orden, ili možda čak devalviralo i ličnost onoga kome je odlikovanje dodeljeno. Međutim, u stavu 2. ovog člana propisuje se jedan izuzetak, koji kaže da se nosiocu ordena ili medalje izuzetno može dodeliti isti orden, odnosno medalja, ali predlagač kaže – u istom stepenu. Smatramo da ovo nije dobro rešenje.
Mi smatramo da mu se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, ali u najvišem stepenu. Zbog toga što, na primer, ukoliko bi neko dobio orden ili medalju u istom stepenu i vi mu dodelite ponovo orden ili medalju u istom stepenu, stoje svi razlozi koje sam rekao malopre o devalviranju ovoga. Zato mi smatramo da ovde treba dodeliti orden ili medalju u najvišem stepenu.
Odeljak VI reguliše svečano uručivanje odlikovanja. Naša sugestija odnosi se na svečano uručivanje odlikovanja u inostranstvu. Ovde predlažemo da Ministarstvo inostranih poslova donese određeni pravilnik kojim će se regulisati ovo pitanje.
Dakle, tražimo da Ministarstvo inostranih poslova uradi poseban pravilnik za uručivanje odlikovanja u inostranstvu, kojim će regulisati kome se ova odlikovanja uručuju u inostranstvu, postupak uručivanja, način vođenja evidencije itd. Pravilnik iz ovog stava koji smo predložili bio bi donet u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Često su bogatstvo i slava dominantni činioci prilikom dodele javnih priznanja i odlikovanja, a pošto se kaže da su bogatstvo i slava nalik na slanu vodu, da što je više piješ – sve si žedniji, zato je vrlo česta pojava da su bogatiji i slavni sve žedniji nove i nove slave, novog bogatstva, a onda, bogami, i novih odlikovanja, priznanja i medalja.
Dakle, potrebno je odrediti jasne i precizne kriterijume ko je to u inostranstvu toliki prijatelj srpskog naroda, ko je to toliki prijatelj države Srbije da je svojim delima zaslužio da mu se dodele najveća državna odlikovanja. Iskustvo nas uči da se tokom istorije mnogo grešilo u identifikovanju ovih naših prijatelja, u odlikovanju ovih naših nazoviprijatelja, i kao što Sartr kaže – iskustvo je najbolja škola, samo što je ovde školarina skupa.
Zbog toga smatramo da bi mnogo racionalnije rešenje bilo da se, kao što smo predložili u članu 19, donese jedan sveobuhvatan pravilnik, da to uradi Ministarstvo spoljnih poslova, da se u tom pravilniku odrede jasni i jedinstveni kriterijumi, kao i način dodele i sva ostala relevantna pitanja vezana za dodelu odlikovanja u inostranstvu.
U članu 21. u istom poglavlju reguliše se pitanje šta ako odlikovano lice umre, odnosno šta ako pravno lice prestane da postoji. Predlagač nam ovde donosi rešenje da se u tom slučaju odlikovanje vraća Kancelariji predsednika Republike, koji ponovo odlučuje šta sa tim odlikovanjem, odnosno odlučuje da se to odlikovanje preda muzeju.
Mi predlažemo jedan skraćeni postupak. Zašto opterećivati Kancelariju predsednika ili pak predsednika ovim? Jednostavno, potrebno je ovo pitanje rešiti na taj način da ovakva odlikovanja za lica koja umru ili za pravno lice koje u međuvremenu prestane da postoji direktno idu muzeju, po načinu i postupku kako je to predviđeno.
U članu 21. stav 3. reguliše se slučaj ako neko odbije da primi odlikovanje. Mislimo da je ovaj stav nedorečen, jer ne reguliše, u stvari, šta će se desiti sa tim odlikovanjima koja se vrate. Znate, tu je sproveden određeni postupak, odlikovanja su dodeljena, ona se vraćaju i u tom slučaju - šta se dešava sa tim odlikovanjima? Nedorečeno je, nema ništa.
Mi predlažemo da po istom postupku ta odlikovanja idu u muzej, po postupku koji je predviđen zakonom. Mislimo da je to adekvatno rešenje, da je to samo dopuna ovog stava i da to treba prihvatiti.
Dalje, u glavi VII reguliše se oduzimanje odlikovanja. Ovde takođe predlažemo jednu dopunu stava 1, i to tako da se predviđa da se odlikovanje obavezno oduzima onima koji su pravosnažno osuđeni na kaznu zatvora od pet godina i više.
Smatramo, gospodine ministre, da se ovde radi o očiglednoj nedostojnosti za nošenje odlikovanja. Radi se o vrlo teškim krivičnim delima, npr. delima dečje pornografije, krivičnim delima seksualnog zlostavljanja dece, obljube nad maloletnim licem itd.
Setimo se samo s tim u vezi reči Dostojevskog, koji kaže - ako svet mirno gleda da jedno nevino dete muči neki grubijan, onda vraćam ulaznicu. Mislim da za ova teška krivična dela treba obavezno predvideti da nosilac takvog odlikovanja mora da vrati odlikovanje.
Sa druge strane, treba strogo voditi računa da se neki koji su počinili mnogo zla ovom narodu ne nađu na spisku za dodelu odlikovanja. Jer, znate, njima pripada, u stvari, neki drugi orden. Njima pripada orden zasluga protiv naroda. Nemamo takav orden, ali njima pripada taj orden – orden zasluga protiv svog naroda.
A kada država Srbija bude pravna država, država koja je uređena i u kojoj se zakoni ne budu selektivno primenjivali prema određenim kategorijama, ovi koji su upropastili državu Srbiju dobiće samo rešetke sa zlatnim sunčevim zracima. I to je neki orden koga nema, a koji će verovatno oni dobiti, jer su ga i zaslužili. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, pred nama se napokon našao, mogu da kažem - kontroverzni predlog zakona, jer je o njemu bilo već jednom polemike u parlamentu, 2005. godine, ako se sećate, kada je gospodin Predrag Marković pokušao da predloži zakon o odlikovanjima.
Glavni razlog skidanja tog zakona sa dnevnog reda je bilo upravo to što se posumnjalo da iza tog zakona stoji Krunski savet, mada je bilo evidentno da je taj predlog zakona bio urađen stručno, na najvišem nivou.
Zaista je mnogo više odslikavao ono što Srbiji, kada se zakonom uređuju odlikovanja, u ovom trenutku i uopšte u odnosu prema istorijskom trenutku Srbije i istoriji tradicije Srbije treba.
Zakon iz 1998. godine, kojim je svojevremeno dodeljeno preko 14.000 odlikovanja, u značajnoj meri je devalvirao instituciju odlikovanja i mislim da se donošenjem ovog zakona vrlo nemušto, nevešto, neprecizno pokušava vratiti institucija odlikovanja u Srbiju.
Zakoni mogu biti krovni, temeljni, okvirni, ali ovo je zakon savesti, časti, pa i odgovornosti države prema izuzetnim delima i postignućima u svojoj neposrednoj prošlosti. Kao sve što je dostupno ljudima, sve je, naravno, odmah podložno i kvarenju, zloupotrebama, pa i ovaj zakon u nekoliko svojih članova bar nagoveštava ili ostavlja mogućnost da bude predmet ozbiljne, pre svega političke zloupotrebe i prisvajanja ili uvećavanja moći.
Odnos prema odlikovanjima u jednoj državi ima za cilj, kao i zakon koji to uredi, da kroz afirmaciju poželjnih vrednosti, vaspita, formira, nametne određeni profil časti i delovanja kod pojedinca, na koji, kao primer, treba da se ugledamo.
Odlikovanja nemaju budućnost. Ona imaju samo prošlost, a cilj njihovog postojanja je da deluju u budućnosti. Zato je ovo zakon koji odnosom prema izuzetnim delima iz prošlosti skicira naša moralna stremljenja, čak ih determiniše, i svu našu društvenu etiku u budućnosti. Svaki drugačiji odnos države prema odlikovanjima devalvira ih i svodi na nivo đinđuve ili jeftine monete za podmićivanje partijskih kadrova, a samim tim i podizanje najgore mane na nivo vrline partijskog poslušništva i poltronstva.
Ovaj predlog zakona je anacionalan i pomalo bezličan. To je ono što mu istinski i krajnje zameram. On u potpunosti poništava srpsku tradiciju, o kojoj su govorili prethodni govornici. Obezličeni su i nestali najsvetliji personalni primeri nacionalne istorije, a uvedene su samo opšte kategorije.
Srbija poznaje odlikovanja od 13. veka i na ovaj način, okrećući se tradicionalnim, već poznatim odlikovanjima srpske države, trebalo je da sačuvamo i negujemo svest o sopstvenoj viševekovnoj autentičnoj državnosti, koje ne treba da se stidimo i koju, kao neke druge države u Evropi, treba da sačuvamo, da se na nju ponosno osvrćemo. Setimo se samo Francuske, koja se nikada i ni pod kojim okolnostima ne bi odrekla Ordena Legije časti. U ovom trenutku u Francuskoj ima preko 700.000 živih nosilaca tog najvišeg francuskog odlikovanja.
Nigde u modernom društvu i državi, kakva Srbija teži da bude i svi mi svojim skromnim doprinosom težimo da je učinimo, ovakav predlog zakona ne može da bude kvalitetan i dugovečan ako u njegovoj izradi nije uzeto u obzir celokupno iskustvo bar evropskih država i njihovo zakonodavstvo, iznad svega tradicija.
Svi znamo šta te države u Evropi čine da sačuvaju svoju tradiciju upravo u ovom odnosu prema odlikovanjima najzaslužnijih, prema odnosu države i onih građana koji tu državu predstavljaju najčasnije i najveličanstvenije u svetu. Oni uvode nova, ali ne poništavaju ona koja su ih učinila prepoznatljivima.
Ovom zakonu nije funkcija ojačavanje institucija odlikovanja, to je ono što mu zameram. On treba da definiše državu koja odlikuje zaslužne i ko bi bio doživljen kao zaslužan. Ovaj zakon ima ulogu da, i to se ne krije, naročito u članu 14. i članu 24, ojača položaj, moć i uticaj samo jednog političkog stava i jedne političke ličnosti koja ga predstavlja. Ni u jednom trenutku, ni u jednom redu, ni u jednom stavu nema Narodne skupštine, najvišeg narodnog zakonodavnog tela, makar i deklarativno. Koncentracija moći na taj način je opasna, u demokratiji najopasnija, pa one koji se navuku na taj heroin vlasti može da strmoglavi vrlo brzo, kao i svaki heroin, u ambis.
Šta je svrha dodeljivanja ordena ili priznanja države pojedincu ili kolektivu? Šta je sadržaj tih odlikovanja? To je u ovom zakonu trebalo mnogo stručnije da bude objašnjeno. To ne može i ne sme da se prepusti jednoj kancelariji i vrlo problematično predloženoj komisiji, koju će odrediti opet jedan čovek sa nekim svojim bliskim saradnikom, pa bio on i predsednik države. Odlikovanja ne pripadaju i nisu lična tekovina predsednika države, nego naroda i istorije i tradicije jednog naroda.
Ako je ceo zakon pravljen samo da bi se predsedniku Republike Borisu Tadiću dala jedna uloga više, protokolarno dodeljivanje odlikovanja, kao dosola malo više moći, onda će ovaj zakon promašiti svoj cilj u potpunosti u životu, ali i u istoriji, i neće nam pomoći ni onaj izgovor da - ko promaši cilj, pogodi sve ostalo.
Građani već odavno ne žive za onaj model ponašanja koji se u komunističkom vremenu zvao i bio vrlo popularan - Pinki je video Tita, pa se moglo dugo živeti samo na toj uspomeni. Građani već dugo očekuju da vide koje vrednosti ova Srbija želi da favorizuje, koje moralne vrednosti i načela će biti uzori i poželjni u našoj budućnosti, jer ovi događaji iz najbliže prošlosti nam pokazuju da sa tim imamo ozbiljan problem. Ako se to još jednom, a već je viđeno u istoriji kao "deža vi" sindrom, svede samo na sud jedne partije, moglo bi nam se desiti opet, kao "deža vi" sindrom, ono da su neki u istoriji rekli - ja se u te partije ne priznajem.
Odlikovanje je, svakako, svojevrsna vrsta ugovora između zaslužnog pojedinca ili kolektiva i države. To je uređeni odnos onih koji tu državu čine državom o tome kako će se država dičiti, ponositi i promovisati delima zaslužnih pojedinaca i kolektiva i kako će ti zaslužni pojedinci i kolektivi nadalje predstavljati tu državu, jedni druge obavezuju. Prema odlikovanjima, stoga, moramo imati izuzetno odgovoran odnos i ona ne mogu biti svedena samo na 33 člana jednog zakona koji, eto, treba da otaljamo i koji će najverovatnije morati već neka buduća skupštinska većina u istom ovom zdanju da promeni.

Da li se još neko javlja od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa za reč? (Ne.)
Prelazimo na učešće u raspravi po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o odlikovanjima.
Reč ima narodni poslanik Saša Dujović. Izvolite.

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predlog ovog zakona je krajnje restriktivan pristup ovoj problematici. Pravi se oštar rez kada su u pitanju tradicionalna odlikovanja u Srbiji i zapostavljaju neke ključne ličnosti i događaji iz istorije srpskog naroda. Nema odličja koja bi nosila imena istorijskih ličnosti kao što su sveti Stefan, sveti Sava, car Dušan, Miloš Obilić, Karađorđe, Miloš Obrenović. Nema odličja pobede i slavnih bitaka, nema junaka iz ranije i novije istorije srpskog naroda.
Pri izradi i donošenju ovakvog zakona bilo je potrebno da se dublje i šire sagleda problematika, razvrstaju odlikovanja i priznanja i po kategorijama, na primer - vojna, civilna, državna, opšta i, naravno, po stepenima - prvi, drugi, treći stepen, i da se, koliko je to moguće, održi kontinuitet u pogledu tradicije, istorije i državnosti.
Jasno je da je potrebno donošenje jednog ovakvog zakona, jer zakon iz 1998. godine, kako su istakle kolege, nije primeren današnjem vremenu. Međutim, pokušali smo da svojim amandmanima malo poboljšamo ovakav predlog zakona, nadajući se da će predlagač imati razumevanja za to i prihvatiti neke od njih, ako ne i sve. Krenuću redom.
Amandman koji smo uložili na član 8. jasno govori da predloženih šest ordena, razvrstanih po stepenima ovako kako su u Predlogu zakona, nije dovoljno kako bi se zadovoljilo ono što je potrebno, društvena zbilja, a to je da se uvedu i odlikovanja iz oblasti nauke, kulture, pa smo svojim predlogom pokušali da poboljšamo takav stav.
Na taj način bi se Srbija odužila ne samo dobitnicima odlikovanja, već i velikanima svoje istorije, nauke, kulture, prosvete čija imena nose. Upravo ovi ordeni predstavljaju specifičnost odnos naše države prema prošlosti, prema budućnosti, i bez njih bi zakon o odlikovanjima bio nepotpun i bez potrebne snage i dostojanstva koja sa sobom treba da nose državna odlikovanja.
Na član 9. uložili smo amandman i predložili još jednu medalju - Medalju za hrabrost Miloša Obilića, kao najviši stepen nečega što može jedan građanin Srbije da dobije. Naravno, meni je, kao vojniku, ratniku, to veoma važno, ali je veoma važno i svim ratnicima koji su u ranijem periodu branili ovu zemlju i koji će je, nadam se, opet braniti ukoliko za to bude potrebe.
Član 11. reguliše spomenice. Izuzetno je kratak. Spominje se samo da se spomenici dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju.
Mi smo u svojem ranijem zakonodavstvu imali albanske spomenice, spomenice 1941-45. i neke druge spomenice. U svakom slučaju, po ovom predlogu zakona, nosioci spomenica su svedeni na zahvalnice donatorima.
Smatramo da to nije dobro, a kao predstavnik Pokreta veterana, i inače uz saglasnost poslaničkog kluba, podneo sam amandman gde smo uveli još jedan stav, koji kaže da su spomenice: Spomenica za učešće u odbrani zemlje od 1990. do 27. aprila 1992. godine i Spomenica za učešće u odbrani zemlje 1999. godine, odnosno od NATO agresije.
Naravno, stvar je, po ovom predlogu zakona, predsednika Republike da li će nekome tu spomenicu da da ili neće, ali smatram da su ljudi koji su ovu državu stvarali i branili, pogotovo 1999. godine, zaslužili ovakav vid priznanja od strane države.
U članu 15. jasno je definisano sve što je napisano, međutim predložili smo da se stavovi 3. i 4. brišu. Smatramo da u stavu 3, koji glasi: „Nosiocu ordena ili medalje izuzetno se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, u istom stepenu“. To su neke kolege ranije izlagale. Smatramo da je dodela istog ordena istog stepena istoj osobi u stvari devalviranje jednog priznanja i mislimo da to treba izbrisati.
U amandmanu na član 24. kaže se - iza stava 1. dodaje se novi stav 2, koji glasi: „Ne mogu se oduzeti Orden heroja, Orden Karađorđeve zvezde, Orden belog orla sa mačevima, Orden zasluga za državu ''Nemanja'', Zlatna medalja za hrabrost ''Miloš Obilić'' i Srebrna medalja za hrabrost.“
Jasno je da je tu bila velika dilema da li predsednik može da oduzme nekome medalju, međutim mislimo da u ovom članu nije dobro definisano kako se oduzima nekome medalja i da bi to ovde trebalo ispraviti i dopuniti, a nadamo se da će do toga doći. Ipak, jedno stečeno odličje, bilo da je orden, medalja ili spomenica, ako ga je neko dobio, očigledno ga je dobio na osnovu svog herojstva, junaštva, i ne može se tek tako lako oduzeti zato što je promenjena politička ili ideološka struktura u državi. Treba da se kompletira da to može da se desi samo u slučaju najtežih zločina, eventualno veleizdaje i tako nečeg. Ovako je ostavljen širok prostor da se, promenom političke strukture, mogu čak i takve stvari desiti, da nekom ko je branio državu, puno se zalagao za to, čak bio ranjen ili poginuo, nekim potezom tek tako oduzme.
Smatramo da bi od ovih pet amandmana predlagač mogao da prihvati svih pet, ali nadam se da će prihvatiti što veći broj, kako bismo što kvalitetnije pospešili ovaj predlog zakona. U tom smislu ćemo u narednim danima razgovarati sa predlagačem, pa ćemo videti. Što se tiče samog predloga zakona, njegove potrebe za donošenjem i našeg glasanja – da, mi ćemo u Danu za glasanje za njega glasati. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Dujoviću.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, već sam rekla da smatram da u samom tekstu zakona ima bitnih manjkavosti, da će on zaista morati biti zamenjen. Mislim da je trebalo da se više obrati pažnja na onaj predlog o kojem se ovde nije govorilo, koji je stručno urađen, iz 2005. godine, i koji je možda imao glavnu manu to što je iza njegovog stvaranja stajao Krunski savet, ali je zaista imao odlična rešenja i u njega je bila ugrađena zaista srpska tradicija odlikovanja i najviši odnos države prema odlikovanjima i zaslužnim građanima.
Pre svega, ta primedba se odnosi na član 8, gde su pobrojani ordeni. Zaista smatramo da bi trebalo uneti neko personalno rešenje iz nacionalne tradicije i istorije među ordene ili bar medalje. Spomenica znamo šta je.
Ono na šta sam skrenula pažnju je član 14, koji nas je učinio nezadovoljnim. Bojim se da je u stavu 1, gde se nabraja ko sve može da predloži pojedinca ili kolektive za odlikovanja, nalaze se i udruženja, to trebalo malo više precizirati da ne bi, a o udruženjima smo mnogo raspravljali i znamo koliko je institucija udruženja na ovim prostorima predmet upotrebe i zloupotrebe, došlo do nekih posledica na koje mi kroz istoriju nećemo biti ponosni, a svakako nam je kao narodu važno da na sve naše odlikovane i zaslužne građane, i pojedince i kolektive, budemo uvek ponosni i uvek se vraćamo kao najsvetlije primere.
Stav 3. istog člana kaže: „Uz predlog za dodelu odlikovanja stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama ovlašćeni predlagač dostavlja i mišljenje ministarstva nadležnog za spoljne poslove“. Mislim da je ovde trebalo ipak konsultovati i Narodnu skupštinu, jer se svi naši odnosi sa inostranstvom čine u ime naroda i ovo je najviše telo koje predstavlja narod i gde se po pravilu glas naroda može čuti.
Takođe, u poslednjem stavu ovog istog člana – ''Predsednik Republike može dodeliti odlikovanje i samoinicijativno'', mislim da mu je trebalo tu možda postaviti i neke uslove pod kojima on to može. Jer, predsednik države neće biti uvek ista ličnost, valjda će se tu smenjivati i neki drugi partijski stavovi i neke druge političke opcije, pa da bi svi oni i ubuduće morali da imaju neke limite pod kojima mogu dodeljivati odlikovanja.
Ono što smo takođe smatrali nedovoljno dorečenim rešenjem je Komisija za odlikovanja, koja je vrlo šturo ovde predstavljena: ''Komisiju za odlikovanja obrazuje generalni sekretar predsednika Republike, a predsednik Republike postavlja predsednike i članove Komisije iz reda uglednih ličnosti u Republici Srbiji''.
Vrlo je širok pojam ko su ugledne ličnosti. Da li će to biti isključivo partijske ličnosti ili će to biti predstavnici nekih institucija koje su po svojoj prirodi sastavljene od tih najuglednijih ličnosti. Tu je trebalo determinisati koji su to ugledni članovi te komisije, iz kojih redova će oni biti delegirani da bi mogli da odlučuju. Jer, pazite, imamo dve vrste odlikovanja, i vojna i građanska odlikovanja. Dakle, koji su ti ljudi koji će biti kompetentni da odmere tu najosetljiviju stvar u određivanju najzaslužnijih građana.
Takođe smo smatrali problematičnom Kancelariju ordena. Ona mora da funkcioniše, takođe je mnogo preciznije trebalo da budu određena njena prava i obaveze.
Stavili smo i amandman na član 22, da se ne može naplaćivati kada se traži izdavanje prepisa izgubljenog odlikovanja. Mislimo da će ministar, koji nije tu ali koji je nadležan imati razumevanja za ovaj amandman. Zaista nije u redu da ministar koji je nadležan za ovaj zakon ne bude danas tu prisutan.
Član 24. u svom četvrtom stavu kaže: „Predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno“. Takva rečenica i takva zakonska odrednica obesmišljava ceo zakon, kao i u onom članu gde on može samoinicijativno dati odlikovanje. Predsednik Republike jeste predsednik svih građana i mora konsultovati građane i ne može biti baš toliko samoinicijativan da raspolaže čašću, ugledom i najsvetlijim primerima u istoriji jednog naroda, koji se obeležavaju upravo odlikovanjima.
To su naše najvažnije zamerke ovom zakonu. A to što zakon ima samo 33 člana, čini ga, kao što rekoh, vrlo šturim, vrlo kratkim i vrlo nedorečenim i njega svakako treba ozbiljno doraditi ako već hoćemo da poništimo onaj iz 1998. godine, za koji smo smatrali da je potpuno neprihvatljiv sa današnje tačke gledišta, odnosno iz današnje perspektiva moderne Srbije, kakva želimo da bude. Hvala.

 Zahvaljujem. Reč ima profesor Dragoljub Mićunović, narodni poslanik. Izvolite.

Poštovana predsednice poštovani narodni poslanici, jedan ovakav zakon, naravno, izaziva i određene emocije i reminiscencije na istoriju i bojim se da se onda gubi prava svrha i smisao ovakvih zakona.
Sa ovim zakonima nemamo mnogo sreće već dugo vremena. Imali smo jedan zakon, koga se sećam, iz 1975. godine. Tito ga je potpisao, imao je nekih 25 ordena. Tamo je bilo najvažnije opisati koliko je debelo zlato, koliko će biti dijamanata itd. Onda bi se šetali članovi Predsedništva, davali te ordene državnicima drugih zemalja a ovi njima, i onda ti ordeni ostaju, naravno, u vlasništvu. Tako se moglo doći do šake dijamanata preko tih ordena.
Ta priča da se sa ordenima može bogatiti poznata je još i kod francuskog predsednika Žiskar Destena i onih afera sa Bokasom itd. Tako se o ordenima može pričati i sa neke druge tačke, a ne isključivo sa patetične, o kojoj je reč.
Ordeni imaju dve svrhe. Jedna je da obeleže određene značajne ličnosti i, drugo, neke određene vrednosti. Stvari su se u istoriji menjale. Nekada su ordeni nosili imena svetaca, pa su to bili glavni ordeni određenih država koje su zastupale neke oblike teokratije. Kasnije su štafetu preuzele vojskovođe, pa su ordeni nosili imena nekih vojskovođa itd.
Kasnije, u poslednje vreme, i ako danas pogledate, to ide sve više ka jednoj vrsti apstrakcije, pa se pojavljuju ordeni slobode, ordeni dostojanstva, nacije itd. Dakle, moguće je tome prići i sa jednog aspekta istorijskog značaja.
Ali, ja bih ipak to malo posmatrao i sa šaljive strane. Kod Radoja Domanovića, u „Stradiji“, dodeljivali su u poslednjoj vladi Aleksandra Obrenovića, prethodno Milana, toliko ordenja za sve te ratove koje je inače Milan izgubio, da mnogi nisu imali mesta da drže te ordene, pa su ih kolicima gurali, odnosno toliko je poneki sreski načelnik, kapetan ili ministar imao ordenja.
Dakle, u onom periodu, recimo SFRJ itd., postojala su čak i pravila. Svaki funkcioner koji napuni 60 godina - Orden heroja rada. Radio, ne radio - taj orden ide. On je, naravno, na zlatnoj podlozi, ima i nekoliko rubina, i to je tako išlo. Ordeni služe, između ostalog, mnogim režimima i kao oblik korupcije, time što prvo podele oni najmoćniji sebi to ordenje i tako se međusobno razmenjuju.
Tako da ja imam prema ordenima jedno drugačije shvatanje. Bio je jedan predlog kod prethodnog predsednika Skupštine Markovića, koji je napravio Krunski savet.
Tu je bilo toliko feudalnih elemenata, odnosno mogla bi ga doneti bilo koja država u 16. ili 17. veku. Naravno, to nije odgovaralo ni po ceni, ni po obliku dodeljivanja, ni po tim kancelarijama, ni po činovima koji su se time dobijali itd.
Nekada su ordeni vezivani i za određene privilegije, određene nadoknade. Dakle, ima u njima jako mnogo elemenata. Priznajem da me ovaj zakon ne zadovoljava, jer je dosta šturo napravljen, ne uvek principijelno, a neke tačke su zbunjujuće. Ne znam šta znači član 4, gde se kaže da se orden strane države ili međunarodne organizacije ne može nositi bez dozvole Ministarstva spoljnih poslova.
Ne razumem tu svrhu, ako neko dobije orden neke države da ga ne može staviti i da za to mora da traži odobrenje. Da li je to odobrenje jednom zauvek?
Recimo, ako neko dobije Orden Legije časti ili neko drugo odlikovanje dostojanstva, italijanskog itd., da li svaki put kada ide na prijem povodom državnog praznika treba da traži odobrenje Ministarstva ili je to jednom zauvek? Ako je jednom, onda da vidimo po kom kriterijumu se onda ta odlikovanja daju.
U našoj novijoj istoriji, pored te inflacije u socijalizmu, koja je dugo trajala, i svako je iz te nomenklature morao da se zakiti tim ordenima, došao je jedan period ratova i došli smo u novu inflaciju odlikovanja. Ovde je neko govorio o Obilićima itd. Mi znamo ko je sve dodeljivao te ordene Obilića, s kojim pravom i koliko je tih Obilića bilo. Bilo je raznih vojvoda, generala nosilaca Obilićevih medalja. To se delilo šakom i kapom, i ne znam šta se sada dešava sa tim titulama i ordenjem.
Drugi problem koji faktički postoji jeste odnos prema prethodnim ordenima. Nekada je to bilo uređeno. Recimo, Karađorđeva zvezda je bila izjednačena sa Albanskom spomenicom ili nekim drugim, koja su imala određene privilegije, uglavnom male i sitne, u besplatnom saobraćaju ili tako nečemu itd.
Tu je neophodno da se taj kontinuitet vidi, a ne da Krunski savet ili bilo ko dodeljuje Karađorđeve zvezde. Čekajte, ja imam od svog oca i Karađorđevu zvezdu i Albansku spomenicu, pa ako sada tu počne da ide inflacija, da je izdaje bilo kakav Krunski savet ili bilo ko, pojavljuje se pitanje šta je sa onim prethodnim Karađorđevim zvezdama i šta ćemo sa njima da radimo.
Dakle, hoću da kažem da je potrebno da ovoj stvari priđemo na dva načina. Jedan način je tehnički, jer je nama potreban jedan zakon. Sigurno je da to ometa naše normalne diplomatske odnose, jer kada naši funkcioneri ili šef države ili neko ode u stranu zemlju, pa sada treba da mu daju orden, a on ne zna šta da im uzvrati, a to je uvek negde bilateralno. To je sigurno potrebno.
Takođe je potrebno to tako restriktivno primenjivati da se neke stvari vrednuju iz naše istorije, ali sam ja za to da se vrednuju ne samo razni generali, kraljevi itd., nego da se vrednuju i naši naučnici. Mi treba da imamo i orden Nikole Tesle ili Milankovića itd., jer time se mi svetu predstavljamo.
Očigledno je ovo dosta brzo urađeno i ovaj zakon sigurno zaslužuje da se o njemu ozbiljnije porazgovara, bez ikakve patetike, trudeći se da vidimo šta je to što mi želimo svetu da istaknemo kao našu vrednost, i da u tom pogledu ne robujemo ni tradiciji ni bilo kakvom olakom dodeljivanju ordenja i izmišljanju nekih novih imena. Ne znam, verovatno je moguće kasnije popraviti ove nedostatke, pogotovo ova preciziranja oko nošenja ordenja stranih država, organizacija, nekih starih ordenja.
Ali, na kraju, da budem opet malo šaljiv. Bio sam nedavno u Moskvi, tamo na Arbatu imate kao neku vrstu buvlje pijace i možete dobiti orden od Suvorova, Kutuzova i koga god hoćete, dođu unuci kome treba za džeparac i oni to prodaju. Nije uvek sve za večna vremena. Vremena se menjaju. Treba nagraditi ljude kojih se još neko seća, ali nemojmo od toga praviti neku veliku dramu. Nama je jedan takav zakon potreban i dobro je da on bude mnogo uređeniji od ovoga koji sada jeste. Toliko.