Ja sam izdvojila reč na Odboru zato što sam smatrala... Naravno, svi se slažemo, svi prethodni govornici, da ovo jeste nešto što je nadstranačko pitanje, ali baš zato što je nadstranačko pitanje i baš zato što se, kako je to rekao potpredsednik Odbora, donosi istorijski zakon i zato što ga nazivamo sistemskim i krovnim zakonom, vrlo je važno kako je on formulisan.
Jedna od prvih stvari odnosi se na sam naziv zakona. Kolege iz Srpske radikalne stranke i ja podneli smo amandmane kojima bi se sam naziv zakona morao promeniti u zakon o Srbima izvan Srbije. Zašto? Činjenica je da su Srbi konstitutivan i državotvoran narod i da, kao takvi, oni žive i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini i u Crnoj Gori. Stoga Republika Srbija jeste samo jedna od matica srpskog naroda na Balkanu. Vrlo je važno, kada govorimo o dijaspori, ubaciti i odvojiti, na neki način, termine dijaspora i Srbi u regionu, koji bi označavali sve one naše sunarodnike koji žive u ovim drugim državama a i koji su konstitutivan i državotvorni element u njima.
Sem toga, mislim da je jako važno kakva je zapravo bila namera zakonodavca. Naime, ono što sam iz današnjih novina pročitala, u izjavi gospodina ministra za dijasporu, gospodine Srećkoviću, vi za današnje „Novosti“ kažete ovako: „Suština posla u našem resoru su putovanja, a mi smo i njih smanjili za 40%“.
To može da bude omaška, ali ja mislim da možda govori o pravim namerama zakonodavca. Šta zapravo to znači? Suština posla ministarstva za Srbe izvan Srbije su putovanja? Znate, mnogi ljudi u dijaspori se inače osećaju kao putujući bankomati, kao ljudi koji su tretirani tako da u Srbiji imaju status građana trećeg reda, osim, naravno, kad donesu devize i kada treba da pripomognu neku akciju partijske vlasti. Utoliko je ova izjava krajnje neadekvatna, a kao psiholog mogu da vam kažem da verovatno predstavlja neku vrstu nesvesne omaške, koja u stvari govori o pravim motivima za donošenje ovog zakona.
Pored toga, vrlo me zanima kako ćete vi rešavati probleme Srba koji žive na teritoriji Hrvatske, kako ćete rešavati probleme Srba u Republici Srpskoj i šta je konkretno ovim zakonom urađeno da se Republika Srbija vrati u poziciju garanta Dejtonskog sporazuma? Vi vidite šta se događa u Republici Srpskoj, pretpostavljam da ste informisani, vidite da se sprema nešto što je usmereno na razgrađivanje ove srpske države, vidite da se prave raznorazni sporazumi koji bi praktično trebalo da ukinu ovaj entitet, a ne vidim šta ste vi, kao ministarstvo koje se bavi Srbima izvan Srbije, u tom pogledu uradili, osim što ste, kako kažete, smanjili troškove za putovanja?
Uradili ste vi, gospodine Srećkoviću, još jednu zanimljivu stvar. Svi znamo da će biti otpuštani državni službenici. Vi ste pre plenarne diskusije u Skupštini službenicima u svom ministarstvu postavili kao pitanje i radni zadatak da elaboriraju moguće primedbe opozicije.
Zaista ne mogu da otkrijem izvor jer je izvesno da bi takva osoba odmah dobila otkaz, ali je činjenica da ste im kao radni zadatak, u trenutku kada svima stoji, praktično, pretnja otkazom nad glavom, postavili pitanje - ajde sada da spekulišemo o namerama opozicije.
Uverite me, gospodine Srećkoviću, ne samo mene nego i Srbe u rasejanju koje niste uspeli do sada ni da prebrojite, da je ovo zakon koji će zaista rešiti i njihov i naš problem. Uz to, ne bi bilo loše, pošto pripadate opciji koja sada radi NATO propagandu, da nam objasnite da li ćete vi kao dijasporu tretirati i Srbe u južnoj pokrajini. To su samo neki od razloga zbog kojih sam morala da izdvojim mišljenje na ovom odboru.

Da li još neko od poslanika koji su izdvojili mišljenje želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić, a posle njega narodni poslanik Branimir Đokić.

Gospodine ministre, poštovani poslanici, ova konačna verzija nacrta zakona o dijaspori i Srbima u regionu potpunija je od prethodne, prvenstveno zbog razlikovanja pojmova Srbi u dijaspori i Srbi u regionu.
Naime, mi iz SRS smatramo da je potpuno drugačija problematika s kojom se susreću Srbi u dijaspori i Srbi u regionu i zato pozdravljamo odluku Ministarstva da ova dva pojma u nacrtu zakona razdvoji.
S druge strane, smatram da u članu 2. nije data potpuna definicija pojma Srbi u regionu. Po meni, taj pojam trebalo je istorijski precizirati, odnosno napisati da se on odnosi na Srbe u nekadašnjim srpskim istorijskim zemljama koji su uglavnom previranjima, odnosno prozelitizmom asimilirani u određenu novu naciju ili ratnom silom, odnosno agresijom, odstranjeni sa područja nekadašnjih srpskih zemalja.
Ne treba zaboraviti da su pokrajine eks-Jugoslavije, bez Slovenije i Hrvatskog Zagorja, bile domicilne zemlje srpskog naroda. I naša himna „Bože pravde“ pominje zaboravljene srpske zemlje i srpski rod. Treba ili poštovati ili mijenjati tekst himne prema kojem se današnja vlast ne odnosi s potrebnim poštovanjem.
U načelnoj raspravi na skupštinskom Odboru za Srbe van Srbije zahtijevao sam da se u pobrojane zemlje koje nacrtom obuhvataju Srbe u regionu, a to su Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Albanija i Mađarska, uvrste i Grčka, Bugarska, Turska i Republika Srpska. U naknadnoj diskusiji ću detaljnije obrazložiti moje zahtjeve pošto sada neće biti vremena , u predviđenih pet minuta.
U načelnoj raspravi sam istakao totalnu zapostavljenost Narodne skupštine Republike Srbije i njenog odbora u odnosu na iseljeničku i regionalnu problematiku Srba u regionu. Proučavajući nacrt zakona, zaključio sam da je Narodna skupština u potpunosti zapostavljena kao ključna institucija parlamentarne demokratije. Ona se ne pominje ni u osnovnoj strategiji jačanja odnosa sa dijasporom. U prvom planu je samo Vlada, član 12.
Predstavnika Skupštine i skupštinskog odbora nema ni u sastavu Skupštine dijaspore i Srba u regionu. U nacrtu se navodi da u radu te skupštine učestvuju Vlada, ministri, predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Akademije, Privredne komore, pa čak i predstavnici Stalne konferencije gradova i opština, a najvišeg zakonodavnog demokratskog tela, jednostavno, opet nema.
Narodne skupštine nema ni u Savetu za odnose sa Srbima u regionu.
U članu 12, koji određuje sastav Saveta, navode se kao članovi Saveta predsednik Republike, nadležni ministri, ali se navodi i institucija predsednika Izvršnog veća Vojvodine, čime se svakako podupire državnost Vojvodine u odnosu na ostale dijelove Srbije, koji su prosto diskriminisani, a Srbija predstavljena kao asimetrična federacija.
Srpska radikalna stranka je, inače, zauzela generalni stav da se striktno odvoje Skupština dijaspore i Skupština Srba u regionu pošto Srbe u regionu prati sasvim drugačija problematika i problemi u svakodnevnom životu.
Budžetiranje i finansiranje iseljeništva poseban je problem, naročito za Srbe u regionu, pa zato, po meni, treba odvojiti budžetski fond za dijasporu i posebno budžetski fond za Srbe u regionu.
Na kraju sam imao primjedbe na član 42, o nacionalnim priznanjima. Naime, htio sam dopuniti vrste nacionalnih priznanja. Nemam ništa protiv navedenih nacionalnih priznanja, ali bih gospodinu ministru sugerisao da priznanjem obuhvati neke ključne naučne oblasti koje nisu pomenute.

Reč ima poslanik Branimir Đokić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre i poštovani predsedavajući, i ja sam izdvojio svoje mišljenje na Odboru za Srbe izvan Srbije koji smo imali pre neki dan zajedno sa predstavnicima ministarstva, na čelu sa gospodinom ministrom.
Imao sam dosta razloga da to uradim, s obzirom na ovaj zakon koji smo toliko dugo čekali i koji je, kako kaže ministar, od istorijskog značaja.
U svakom slučaju, što reče moj kolega, mnogo je zakona bilo od istorijskog značaja, ali prošli su kako su prošli. Bolje neka bude taj zakon dobro urađen, da ima dobru primenu, da dobijemo zajednički konsenzus, da jedni druge saslušamo i da za sve ove stvari, za koje mislim da ovde dobronamerno izlažu naše kolege parlamentarci, nađemo najbolja rešenja da bi ovaj zakon mogao sutra da ima i neku svoju funkciju u praksi.
Moram da kažem da smo u određenim neformalnim razgovorima koje smo vodili na Odboru, pre i posle Odbora, pokušavali na neki način da izmenimo neke stavove, zajedničke i različite, da ukažemo na neke propuste koji se ovde pojavljuju. To nisu mali propusti, ima nekih sitnih a ima i dosta krupnih propusta. Došao sam do zaključka da ministar sa svojim saradnicima baš nije mnogo zainteresovan za nekakve ustupke i razumevanja, pa sam zbog toga izdvojio mišljenje.
Pošto je sada kratko vreme da sve se to kaže, mi smo, SRS, kroz amandmane sve to dostavili. Vi ste to dobili. Nadam se da ćete to ipak dobro pogledati, razmisliti, jer ovaj zakon jeste mnogo važan kako za državu Srbiju, tako i za naše građane, njih tri-četiri miliona, koji žive raseljeni po celom svetu.
Kratko bih se osvrnuo na par ključnih stvari u ovom zakonu. Koliko sam video, vi i vaši saradnici ste na neki način saglasni da prihvatite određene izmene i dopune ovog zakona, ali u onim članovima, koliko vidim iz svog ugla, koji bi na neki način svemu dali kozmetičko ulepšavanje, a za ključna rešenja se niste baš mnogo potrudili.
Potrudio sam se da dođem do jednog zaključka, da se pitam zašto ste vi uopšte zauzeli stav da bude zajednička skupština dijaspore i Srba u regionu, kada dobro znamo i vi i mi da ljudi koji žive u Kanadi, Americi, Australiji, širom sveta, koji nisu dolazili po 30-40 godina u Srbiju i Srbi koji žive u okruženju, Hrvatskoj, Rumuniji, Makedoniji, nemaju baš nikakvih dodirnih tačaka sa svojim životnim problemima sa kojima se svakodnevno sukobljavaju.
Zar je to bilo teško razdvojiti, da bi lakše funkcionisali, da bi se bolje i lakše razumeli, da bi na neki lakši način zajedničke probleme mogli da rešavaju? To je samo vaša dobra volja. Mi to sa ovim našim amandmanima praktično pokušavamo da vam prikažemo. Problemi su totalno različiti, jedni sa drugima nemaju veze.
Druga stvar, vi ste izbacili i Grčku i Bugarsku iz zakona, tvrdeći da Srbi tamo nisu autohtoni narod. Pokušao sam da utičem na vas u neformalnim razgovorima sa vašim kolegama u hodniku, posle Odbora, ali vidim da ste ostali pri stavu da nisu.
Potrudio sam se da dobijem jednu knjigu koju ste baš izdali, Ministarstvo za dijasporu i Ministarstvo za kulturu. Naravno, ova knjiga je izdata u saradnji i uz konsultacije sa određenim institucijama istoričara.
Vidite ovu knjigu, koju ste vi izdali. Evo, pokazujem je. To je knjiga „Ilustrovana istorija Srpske dijaspore“. U njoj se ovde vrlo jasno opisuje naseljavanje Srba u Grčkoj, u kom veku se šta sve dešavalo. Vreme mi je kratko da sve to ovde pročitam. To biste vi mogli da uzmete da pročitate pre nego što uđemo u sledeću raspravu. Ovde tačno piše i kada se Srbi pojavljuju u Bugarskoj, isto u 7. veku, kako oni tamo žive i kako gravitiraju… (Predsedavajuća: Pet minuta, narodni poslaniče, vreme na raspolaganju je iskorišćeno.) Izvinjavam se, pošto je vreme kratko, molio bih samo još jednu rečenicu.

Zahvaljujem. Da li još neko od poslanika koji su izdvojili mišljenje na Odboru za odnose sa Srbima izvan Srbije želi reč?
Ako želite, molim da se registruje u elektronski sistem pošto za sada nemam prijavljenih narodnih poslanika koji su izdvojili mišljenje a žele reč. (Ne.)
U tom slučaju, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa. (Da.)
Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić. Izvolite.

Poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, volela bih da moju diskusiju gospodin ministar shvati krajnje dobronamerno. Imam dosta važnih pitanja da postavim. Mislim da će to biti pitanja koja zaista zadiru u prave probleme.
Prvo, ne mogu da se otmem utisku da se zakon donosi samo zato što postoji to ministarstvo. Nije samo vaše, nego su i druga ministarstva donosila nekakve krovne zakone, pa ste nekako, evo, i vi doneli taj zakon. Vi ste se, doduše, pozvali u obrazloženju na to da su i neke druge države donele slične zakone o dijaspori, naveli ste i koje su to države, ali nigde nismo videli da li te države imaju i ministarstva za dijasporu.
Lično smatram da ovakav zakon, kakav je sada ovde priložen, nije potreban, kao što sam i ranije izražavala mišljenje da ni Ministarstvo za dijasporu nije potrebno. To naročito naglašavam u kontekstu kada šale više nema, zato što ovaj zakon, iako vi u poslednjem članu kažete – za primenu ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva, što uopšte ne razumem...
Kako je to moguće kada u članu 5. imate budžet, fond koji se osniva, i kažete da će projekti biti finansirani i iz budžeta? Tako sam pročitala, vi klimate glavom, znači jeste ovako, član 5. Molim vas, pošto ste klimali glavom, onda da odmah to raščistimo. Član 5: ''Sredstva za očuvanje i jačanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije''.
Jasno je da ćete, zbog proširivanja aktivnosti ministarstva, morati jako da povećate broj službenika.
Evo, u članu 6, u cilju realizacije aktivnosti iz člana 4. raspisujete konkurse, dodeljujete za projekte, onda birate, selekcionirate projekte, nadzirete projekte... Sve je to potrebno instalirati i institucionalizovati jedno široko i veliko ministarstvo da bi se svi ti poslovi obavili. Imate na kraju čak i evidentiranje. Kako će neko da evidentira bez službenika? Prvo, taj zakon znači jednu veoma široku institucionalizaciju i samog ministarstva, koja podrazumeva značajno povećanje broja službenika. Pa je tu, recimo, izrada Strategije itd.
Da li takvo neko ministarstvo negde postoji, ne znam, to nikad nisam čula. Ali, čak kad bi takav zakon i bio potreban, zaista, gospodine ministre, ovaj zakon dolazi u veliko nevreme.
Da li vi pratite koliko se Vlada muči da nekako potkrpi onaj deficit budžeta? Izgleda da nam 2010. godina ništa dobro neće doneti, a vi donosite jedan manje-više nepotreban zakon - pokazaću i zbog čega, zbog njegovih unutrašnjih nelogičnosti, a ne generalno - u jednoj neviđenoj krizi. Kada se povećava broj nezaposlenih, vi neka nova sredstva za činovnike i Budžetski fond izdvajate.
Nevreme je. Prosto sam mislila da je kontekst nemoguć. Zato se i obraćam pre svega vladajućoj većini, da ona veoma pedantno, umesto što spava - moram da opomenem vladajuću većinu što spava i što ne čita ove zakone - pogleda kakve obaveze uzima na sebe i koliko će novih sredstava Srbija morati primenom ovog zakona da izdvoji.
Sada ću preći na neke probleme, da ne kažem primedbe, a jesu i primedbe, koje se odnose već na prvi član, koji govori o predmetu ovog zakona, a zatim i na drugi član, koji definiše pojmove.
Vidite, kada se pogleda i jedan i drugi, kod prvog člana, gde se u stvari govori o odnosima države Srbije sa određenim elementima, sa Srbima koji ne žive u Srbiji, da tako kategorišem sve zajedno, veoma je čudno da Srbija, kao vrlo precizan identitet, kao država, uspostavlja nekakve odnose sa nekakvim grupama koje su veoma fluidne i koje su, kao što ću pokazati, veoma neprecizno definisane. Ona održava veze s dijasporom nešto vrlo neodređeno.
Pokazaću u kom smislu je neodređeno, a to se vidi iz svih drugih članova. Neki iseljenici koji su se odavno iselili, koji izgleda nisu ni naši državljani, koji se nisu iselili kao Srbi samo iz Srbije, nego su se iselili iz svih država u regionu ili ko zna odakle, a oni se veoma malo u samom zakonu i pominju, čine takođe deo definicije dijaspore.
Znači, kategorija dijaspore je veoma neodređena. Kako jedna država uspostavlja odnose sa nekakvim iseljenicima, sa nekakvom neodređenom dijasporom, a da ne kažem i sa svim Srbima u regionu? To je taj odnos o kojem govorim. Apsolutno ne može na ovakav način, laički, da se definiše.
Kada pogledate definiciju pojmova u članu 2... Molim gospođu potpredsednicu da utiša ove ovde, jer ne mogu da govorim od radikala, koji galame sve vreme. Dajte, smirite se malo.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da nastavite izlaganje, a narodne poslanike molim da se ili probude ili utišaju.)
Ne mogu da vičem toliko. Sad prelazim na ovo ključno pitanje, koje ovi koji su već izdvojili gledišta, nisu zapazili. Vidite, kada kažete šta obuhvata pojam dijaspore, vi kažete da pojam dijaspore obuhvata državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu.
Molim vas, gospodo, da se razumemo, to nisu Srbi. Naši su državljani, kao što znamo, sada i preko readmisije, i Romi, Albanci, Bošnjaci, Mađari i druge manjine. Ali vi posle u članovima, kada govorite o odnosima sa dijasporom i sa Srbima u regionu, o jačanju tih veza i identiteta, o Savetu o dijaspori, govorite samo o srpskom jeziku, o pismu, o verskim... Očigledno je da sigurno nećete pružati te usluge, zato što se to, jednostavno, kasnije ne vidi.
A videla sam da su ovde i gospoda razumela da su dijaspora, kako vi podrazumevate, Srbi koji žive u drugim državama, a ne državljani Srbije. Molim vas da se ovde potpuno jasno shvati da je tu reč o državljanima Srbije, a ne o Srbima.
Sada tu spadaju i ovi iseljenici, za koje ne znam kako ste ih identifikovali, navešću samo da ih pominjete u članu 4, veoma se retko pominju inače u zakonu, gde kažete: ''Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja tradicionalnih odnosa i istorijskih veza''.
Molim vas, kako ustanovljavate postojanje te svesti? Koji su to iseljenici i kako se ta svest uopšte uspostavlja? Ovo kažem i kao sociolog i kao istraživač. Ne znam kako se ova svest uopšte može uspostaviti, ali dobro. Ova kategorija očigledno nije zastupljena u zakonu. Ona je tu nekako prilepljena, pa ako ima i takvih, tu ćemo negde da ih ubacimo, u sve Srbe sveta, pa neka i oni budu tu negde prisutni.
Vidite, opravdana je primedba da, kada pređete na tu drugu kategoriju, na Srbe u regionu, ova prva kategorija državljana i ovi nebulozni iseljenici, kao kategorije, jedna s drugom nemaju nikakve veze.
Kada govorite o zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, stalno se ovo dvojstvo ponavlja, ne vidim zašto, pošto se iz obrazloženja vidi šta se tu podrazumeva - Srbi u regionu su srpske manjine u susednim državama, koliko sam razumela. Prvo, jasno je da svaka država na neki način brine o tome kakav je položaj njene manjine u susednim državama. Ali, to pitanje srpskih manjina u drugim državama je deo naše zvanične državne i susedske politike, a nikako nekakvog zakona o dijaspori.
Pored toga, ono što je takođe pobrkano, kada je reč o našim manjinama u Rumuniji, na primer, ili u Grčkoj, kako neko kaže, ako je priznata uopšte takva manjina, a znamo da Grčka ne priznaje nikakve manjine, ali priznata je sigurno u nekim drugim državama, recimo u Hrvatskoj, molim vas, pa upravo smo, ovoga leta, doneli Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
To su međunarodna dokumenta, međunarodni akti i sve nama susedne zemlje koje su sada članice EU, na njima je i da troše sredstva i da imaju određeni visoki stepen uvažavanja nacionalne manjine u sopstvenoj državi, a time uključujući i srpske manjine.
Znači, ne vidim nikakav razlog zašto bi se bilo kakva sredstva izdvajala i zašto bi o mađarskoj manjini brinula Mađarska, sem ukoliko ne bi bilo možda nekakvih problema ili nekakvih okršaja, velikih sukoba, gde bi ona možda tu nastupila.
Ali inače, u jedno mirnodopsko vreme to je deo državne politike dobrosusedskih odnosa i mislim da je to na našoj dugoročnoj i kratkoročnoj politici da održava te veze i da, pre svega, sa susednim državama o tome raspravlja, a ne da se meša u unutrašnje poslove drugih država i da ona tu nešto daje, investira, a to je pre svega obaveza država u kojima te manjine žive.
Pored toga, još veću zabunu u obrazloženju izaziva to što ste posebno rekli da je državi Srbiji izuzetno stalo do toga da održava te veze sa Srbima u Bosni.
Zaista to nema nikakvog smisla, zato što je to rešeno Dejtonskim mirovnim sporazumom. Postoje međunarodni mirovni ugovori, postoje specijalni odnosi sa Srbijom i Republikom Srpskom, a vi sada dodajete tu još neko posebno ministarstvo koje tretira...
Kada je neko konstitutivan narod, koji nije pod vlašću nekakvog većinskog naroda nego slobodno, i možda preterano slobodno, odlučuje o svojim pravima, šta vi imate da dodajete Srbima u Bosni? Pa zar nismo ratovali zbog njih tamo? Zar nisu onoliki zločini izvršeni u Bosni? Zar im nismo onoliko pomogli, i više nego što treba? Samo da vas podsetim na to da naduvavamo još više nacionalistički identitet Srba u Bosni. Pa, čemu to uopšte služi?
Podsetiću vas i na gospođicu Sonju Karadžić. Ne znam da li se sećate toga kada je ona rekla da smo mi Srbi iz Srbije pravi degenerici i da je cvet srpstva upravo na Palama, Srbi u Bosni. Tako da ne vidim šta treba tamo sa tim cvetom da radite, da vi njima, kao ministarstvo, još nešto od tog srpstva dodajete.
Imajući u vidu formalizovane ugovore, zaista ne vidim zašto ste to izdvojili i zašto Srbi u Bosni, koji su konstitutivni narod, ulaze u nekakav zakon o dijaspori bez ikakve potrebe.
Znači, pokazala sam da se ove kategorije ili preklapaju ili jednostavno ne odgovaraju ni problemski da one budu zajedno. Sem da, kada govorite o organizacijama u Skupštini, možda sledite onu ideju da ta skupština treba da bude kao neki organizam - svi Srbi sveta će se skupiti na jednom mestu, pa vam se to nekako čini kao nešto što treba da se dogodi. Eto to, a inače problematika jednih i drugih je potpuno različita, čak i sastav tih ljudi je potpuno različit.
Moram da kažem, kada je reč o definicijama, da je veoma problematična definicija - pojam matične države.
Pojam matične države je isključivo etnička konstrukcija i ne podrazumeva nikakav ni individualni koncept niti koncept građanske države. Srbija ne može biti nikakva matična država Srba u Rumuniji, Albaniji ili Sloveniji ako su to ljudi koji su rođeni tamo i žive kao državljani tih zemalja.
To su njihove matične države, gospodine Srećkoviću, isto kao što Albanija nije matična država Albanaca u Preševu, nego je to Srbija, čiji su oni državljani. Znači, taj pojam može da dovede do veoma opasnih posledica, gde se veze sa pripadnicima svog naroda koje su manjine u drugim zemljama ne koriste kao most saradnje, nego kao nestabilnost i upaljač za sukobe.
S obzirom na to da smo te sukobe imali veoma skoro, neko je i rekao da je ovo veoma osetljiva materija, ovakvi vidovi saradnje, koje ste vi predvideli u ovom kontekstu, sa matičnom državom, odnosno da bi sada svi ovi drugi trebalo da imaju neku svoju drugu matičnu državu, naše manjine, a ne sopstvenu državu gde su rođeni - mislim da taj pojam zaista ne odgovara. Trebalo bi da bude izbačen i iz Ustava i odavde.
Htela bih da kažem i nešto o ovim organizacijama. Možda ljudi nisu svesni toga. Već sam rekla da organizacija koju predviđate, ta skupština, ona obuhvata sve te Srbe sveta, ali ne samo ove koje ste vi nabrojali u ovoj definiciji, nego i najviše funkcionere same Srbije - premijera, desetak ministara, predstavnika crkve, akademije nauka, svih mogućih. Pa ste čak predvideli, što je možda malo i neukusno, da predsednik Republike eventualno bude počasni gost pri održavanju te svesrpske skupštine.
Mene najviše zabrinjava, kada dođete do saveta Srba, pošto ova skupština obuhvata sve Srbe sveta, sada imate Savet za dijasporu, pa imate Savet za Srbe u regionu.
Vidite, taj savet za Srbe u regionu nije sastavljen od Srba u regionu, nego je to institucija države Srbije. Ako budem pročitala šta je sastav tog saveta, vi ćete se totalno zapanjiti. To je naša državna ustanova. Pa je l' mi pravimo anšlus neki ovde, kada je to naše? To nisu neki tamo iz regiona, nego mi.
Znači, sastav Saveta je sledeći: predsednik Republike Srbije, predsednik Vlade, ministar nadležan za spoljne poslove, ministar nadležan za dijasporu, ministar nadležan za prosvetu, ministar nadležan za kulturu, ministar nadležan za vere, ministar nadležan za finansije, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik SPC, komesar Komesarijata za izbeglice. To je, sami kažete, taj savet je organ naše države koja okuplja te Srbe u regionu.
Kada pogledate šta taj Savet za odnose sa Srbima u regionu radi ovde u Srbiji, ima nekih veoma čudnih tačaka, moram to da pročitam. Tačka 10) zaista mora da nas zabrine, pogotovo ako ljudi uopšte ne obraćaju pažnju, ne čitaju ove zakone i baš ih za to briga i ne čitaju tačku 10) gde kaže da taj savet, znači naš državni savet, ovako sastavljen, razmatra načine za poboljšanje uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u regionu.
Znači, tu se govori čak i o biračkom pravu. Toga ljudi ovde nisu svesni. O tome treba da se napravi velika rasprava. Ako ovako budu usvajali ove nebuloze koje postoje u ovom zakonu, to je zaista krajnje neprihvatljivo.
Dalje, Savet za dijasporu, koji se takođe osniva, gospodine Srećkoviću, da je ovo bio zakon koji se odnosi na naše državljane u rasejanju, znači ono što se zaista podrazumeva pod dijasporom, bez ovih Srba u regionu, jer ste napravili neviđenu gužvu s tim, taj savet i ono što bi on trebalo da radi, to bi trebalo, u stvari, da bude umesto vašeg ministarstva.
U tom smislu bi i neka finansijska pomoć, zbog onih koji šalju te doznake, što ste nam govorili, odnosno da se nešto i uloži u to, a pogotovo ja, kao bivši ambasador, mogu da vam kažem de je sve njihove potrebe, administrativne i druge, do sada rešavalo Ministarstvo spoljnih poslova, sem ovog što se odnosi na identitet, veru, kulturu i opismenjavanje.
Ako ste to želeli, tu bi eventualno i mogli da se izdvoje određeni projekti za podršku stvarno dijaspore, u ovom pravom značenju reči, a nikako da mi izdvajamo iz budžeta za Srbe u regionu za njihove potrebe, gde za održavanje njihovog integriteta izdvajaju nama susedne države, a da ne kažem da nema potrebe takva sredstva da se izdvajaju za Bosnu ili za nekoga ko je već takoreći poseban konstitutivni narod tamo.
Znači, napravili ste tu terminološku zbrku, pojmovnu zbrku, a vodila vas je ta ideja "svih Srba sveta", gde Srbe vidite kao nekakav organizam, a pri tome u tom organizmu ne štimaju ti građani, koji se više nigde ne pominju, ti drugi državljani, gde treba u inostranstvu i njima omogućavati, niti se govori o očuvanju njihovog identiteta.
Moram da kažem da ima i nekakvih možda komičnih stvari. Budžet i činovništvo ogromno raste.
Neću više da zadržavam, pošto mi je isteklo vreme. Imam još minut da kažem da ima čak i tako nekakvih dirljivih stvari, da se jedna nagrada zove "Majka Srbija" itd.
Znači, ima i neke patetike, koja apsolutno nije potrebna. Moglo je da bude ovako nešto slično kao npr. car Dušan, kao što stoji... (smeje se)... i ovi drugi nazivi, koji su bombastični, umesto ove "majke", a neko je predložio da bi bilo bolje i patetičnije da se stavi "majčica Srbija".

Zahvaljujem, gospođo Pešić.
Ima reč narodni poslanik Zoran Bortić iz poslaničke grupe SPS-JS. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, poštovani ministri i predstavnici ministarstava, cenjene kolege narodni poslanici, u mnoštvu zakona o kojima je ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije raspravljao ili tek treba da raspravlja, zakon o dijaspori i Srbima u regionu predstavlja, po mom dubokom uverenju, jedan od najznačajnijih pravnih propisa i zato mu treba posvetiti posebnu pažnju.
Kad ovo kažem, mislim na nekoliko važnih razloga koji prioritetno nameću potrebu da Republika Srbija donese ovakav zakon.
Prvo, na donošenje ovakvog zakona obavezuje nas i Ustav Republike Srbije, koji članom 13. predviđa da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana i razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Drugo, prema dosta pouzdanim statističkim podacima, u svetu i danas živi više od tri miliona ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi. To predstavlja više od 40% ukupnog stanovništva naše zemlje.
Treće, u zemljama u regionu, na Balkanu, a pre svega onima nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije, u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, živi preko dva miliona Srba, što sa brojkom od tri miliona Srba u svetu predstavlja natpolovičnu većinu građana Srbije.
Četvrto, u novije vreme je sve veći broj država, posebno u Evropi, koje počinju istinski da se brinu o stvarnom i pravnom položaju svoje dijaspore. Pojam dijaspore se danas najčešće koristi u vrlo širokom značenju, pri čemu se imaju u vidu ne samo oni građani koji su napustili zemlju u kojoj su rođeni, već i svi drugi pripadnici nekog naroda koji iz nekog razloga žive izvan granica svoje matične države.
Kao i mnogi drugi narodi, i srpski narod ima značajnu dijasporu. Različiti razlozi doveli su do toga da se Srbi nađu izvan granica svoje matične države. Tu je svoj deo imala i ekonomska emigracija, ali i razni drugi faktori - politički sukobi, unutrašnje podele, ratovi, prekrajanje granica i mnogi drugi razlozi.
U krajnjem slučaju, nije toliko važno zašto Srbi o kojima je reč žive u inostranstvu. Za nas koji predstavljamo najviše zakonodavno telo ove zemlje daleko je važnije šta možemo učiniti da se ojačaju veze Srba iz dijaspore sa matičnom državom i posebno da im se zajamči odgovarajući pravni status.
U tom smislu za donošenje jednog sveobuhvatnog i u skladu sa međunarodnim standardima prihvatljivog zakona, neophodno je ovaj zakonski tekst uskladiti sa pravnim izvorima, kako unutrašnjih pravnih akata tako i brojnih međunarodnih dokumenata, bilateralnih i multilateralnih međunarodnih ugovora, određenih odluka međunarodnih tela i organa različitih međunarodnih organizacija. Tu se, pre svega, misli na ugovore o državljanstvu, o zaštiti manjina, o pravima radnika, migranata, o priznanju svedočanstava o završenom obrazovanju, o socijalnom osiguranju, izbegavanju dvostrukog oporezivanja, o saradnji u oblasti kulture itd.
Zbog svega iznetog, pokušaj predlagača ovog zakona da na nov način reguliše položaj Srba koji žive van matice predstavlja napor koji sam po sebi zavređuje pažnju ove skupštine i koji treba podržati. Treba podržati i nameru predlagača zakona da ovu složenu i višeznačnu problematiku reguliše jednim propisom.
Međunarodna iskustva u ovoj oblasti pokazuju da se jednim opštim zakonom reguliše položaj dijaspore i u zakonodavstvima evropskih zemalja - Rumunije, Ukrajine, Mađarske, Makedonije, Poljske, Albanije, Hrvatske, Slovačke, Španije, Grčke i dr.
Pravni stručnjaci mogu dosta opravdano napadati tezu da se jednim zakonski aktom reguliše ovako obimna, složena i veoma heterogena oblast kao što je dijaspora. Ovo tim pre što ovakav zakon, ma koliko stručno i kompetentno bio uređen, unapred pati od principa opštosti, načelnosti i apstraktnosti.
Međutim, iskustva pokazuju da se iz jednog sveobuhvatnog i celovitog opšteg zakona mogu lakše regulisati konkretna pitanja nižim pravnim propisima, odlukama, uredbama, ugovorima i drugim pravnim aktima, nego da ti propisi proizlaze iz više pojedinačnih zakonskih akata.
Pored ustavne i međunarodnopravne obaveze koja nameće potrebu da Srbija pravno reguliše položaj svoje dijaspore, ključni i, rekao bih, ne manje važan razlozi su i ekonomski, socijalni i kulturni. Poznato je da dijaspora svuda u svetu, iz različitih razloga koji se generički mogu nazvati jednom rečju patriotski, pomaže vlastitu maticu. Ti su primeri naročito karakteristični u periodima kada matica izlazi iz neke duboke krize i ulazi u fazu razvoja.
Kroz takve faze prolazila je i Srbija sa svojom dijasporom.
Da ne ulazim dublje u analizu u koliko je navrata u veku koji je za nama dijaspora nesebično pomagala Srbiji, navešću samo poverljive statističke podatke da se na godišnjem nivou u našu zemlju po ovom ili onom osnovu iz dijaspore u maticu slije više od 500 miliona dolara.
Sama ta činjenica pokazuje koliko je srpska dijaspora značajan faktor za razvoj ovog društva i koliki je potencijal dijaspore za pokretanje investicionog ciklusa za nove grinfild investicije, za povezivanje srpske privrede sa privredama zemalja u kojima pripadnici naše dijaspore žive i za sve druge oblasti saradnje između Srbije i tih zemalja.
Imajući u vidu takav potencijal naše dijaspore, predlagač zakona nosio se idejom da će regulisanje odnosa između matice i dijaspore bitno uticati na povećan transfer kapitala i tehnologija i, pre svega, na transfer radnika. Osnovni cilj toga je povezivanje dijaspore sa životom i zbivanjima u našoj zemlji, što bi trebalo da dovede do jačanja veza dijaspore i matice, a naročito do toga da se najkvalitetniji predstavnici dijaspore uključe u razvoj zemlje.
Sve to bi trebalo da utiče na stvaranje i razvoj jedinstvenog kulturnog, privrednog i svakog drugog ambijenta u kojem bi aktivno sarađivali i najugledniji Srbi koji žive u inostranstvu, što istovremeno podrazumeva pojavu novih privrednih subjekata na našem tržištu i što bi doprinelo razvoju svesti o konkurenciji, ideja, znanja, rada i kapitala.
Nažalost, treba podsetiti da u našoj praksi do sada nije bilo nijednog sistemskog zakona koji bi sveobuhvatno uredio odnose između matice i dijaspore.
Na tu činjenicu želim da ukažem i zbog toga što se to predlagaču zakona nametnulo kao jedan svojevrstan problem. Zbog toga je valjda predlagač, u dobroj nameri da reguliše na jedinstven način ovu oblast, i dao prednost ovakvom tekstu koji predstavlja neku vrstu kodifikacije odnosa između dijaspore i matice Srbije.
Predlagač zakona je prišao ovakvom načinu regulisanja odnosa između Republike Srbije i njene dijaspore zato što je analizom drugih mogućnosti za rešavanje ovog problema došao do zaključaka da predloženi zakonski tekst nema alternativu. Treba ukazati na činjenicu da predloženi tekst zakona uvažava zahteve EU, izveštaje Venecijanske komisije, iskustva razvijenih zemalja i predstavlja unapređenje u odnosu na dosadašnju prazninu, odnosno na činjenicu da ovakav zakon nije postojao u našem zakonodavstvu.
Zbog toga deluje uverljivo obrazloženje predlagača zakona da parcijalno regulisanje odnosa matice i dijaspore putem izmena i dopuna čitavog niza zakonskih propisa ne bi bilo dovoljno.
Ono ne bi bilo opravdano sa stanovišta pravne sigurnosti, a iznad svega uvek je bolje i za nadležne organe i za sama lica o kojima je reč, da postoji jedan osnovni propis. Čak i ako se jednim zakonom ne mogu urediti baš sva relevantna pitanja, njegovim usvajanjem otvara se put da se njime regulišu najvažniji momenti i utvrde principi u datoj materiji.
Ovim predlogom zakona dosta precizno uređuje se način očuvanja, jačanja i ostvarivanja veza dijaspore i Srba u regionu sa matičnom državom, nadležnosti i međusobni odnosi organa Republike u obavljanju poslova u oblasti odnosa sa dijasporom i Srbima u regionu, osnivanje Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu, konstituisanje i nadležnost predstavničkog tela dijaspore i Srba u regionu, evidentiranje organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu i druga značajna pitanja.
Zakon precizno definiše i pojmove koji se odnose na dve kategorije lica, pa pod pojmom dijaspore podrazumeva državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu i pripadnike srpskog naroda iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke, a pod pojmom Srbi u regionu zakon podrazumeva pripadnike srpskog naroda koji žive u Republici Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Albaniji, Mađarskoj.
Vodeći računa o savremenim domaćim i međunarodnim standardima, o ljudskim pravima koji se odnose na tzv. rodnu ravnopravnost, predlagač zakona ustanovljava ravnopravnost polova i u jezičkom smislu. U tom smislu, on članom 3. uvodi odredbu koju koncepira s razlogom da se u svakoj narednoj odredbi zakona svakog budućeg člana upotrebljava pored muškog roda i ženski rod, na primer - pripadnik, pripadnica dijaspore.
U trećoj glavi Predloga zakona regulisane su nadležnosti u oblasti odnosa matične države i dijaspore, i matične države i Srba u regionu. U ovoj glavi regulisano je da Vlada Srbije utvrđuje politiku matične države prema dijaspori i da tu politiku sprovodi nadležno Ministarstvo za dijasporu, kao i drugi organi u okviru svojih nadležnosti. Predviđeni su i drugi zadaci i nosioci poslova u oblasti ostvarivanja ove politike, a interesantno je da zakon utvrđuje i Dan dijaspore i Srba u regionu. Zakonodavac predviđa da to bude 28. jun, na Vidovdan.
Predlogom zakona predviđene su i organizacije u dijaspori i organizacije Srba u regionu, a posebno su regulisana pitanja konstituisanja, načina odlučivanja i zasedanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Iako bi se sa dosta argumenata mogle staviti primedbe na način izbora i konstituisanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu, treba pozdraviti nameru predlagača da ovom važnom pitanju priđe sa namerom da ga normativno reguliše.
Nadam se da će kroz raspravu u ovoj skupštini predlagač prihvatiti ideje narodnih poslanika da se pitanje konstituisanja načina odlučivanja i zasedanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu normativno bolje regulišu.
Treba istaći da se zakonodavac u Predlogu zakona postarao da uvede rešenja koja će doprineti upotrebi, učenju, čuvanju i negovanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanju i negovanju srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta. Pitanje očuvanja jezika i pisma među predstavnicima naše dijaspore nije retoričko, već je od suštinskog značaja za opstanak srpskog nacionalnog bića u svim zemljama u kojima su Srbi kroz vekove predstavljali značajan kulturni, ekonomski, pa i politički faktor.
Svima je poznato kakav je uticaj imao srpski nacionalni korpus na području današnje Mađarske, Rumunije, Makedonije, Albanije ili Crne Gore i Hrvatske. Od tog uticaja u nekim od pomenutih zemalja ostali su samo simbolični tragovi. Zanemarljiv broj pripadnika nekada moćne srpske dijaspore danas pamti svoje srpsko poreklo i izjašnjavaju se kao Srbi.
Najbolji primer za to su Budim i Sentandreja u Mađarskoj ili Skadar u Albaniji. Sve do kraja 19. veka Budim je bio najmoćnija srpska zajednica u Srednjoj Evropi, a danas u celoj Budimpešti gotovo i da nema Srba. U Sentandreji, u kojoj i danas radi srpska gimnazija, živi svega stotinu Srba.
Sve do dolaska Envera Hodže na vlast u Albaniji 1945. godine, Skadar i njegovo zaleđe naseljavali su, u najvećem broju, pripadnici srpskog i crnogorskog naroda.
Čak ćete i danas sresti mnoge ljude koji nose albanska imena i govore albanskim jezikom, a koji će reći da su Srbi.
Zbog toga je važna briga matice za očuvanje jezika i ćiriličkog pisma među našim sunarodnicima u dijaspori. Zato je predlogom ovog zakona predviđena podrška svim oblicima obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu, obezbeđivanju udžbenika i drugog didaktičkog materijala, kao i obezbeđivanje naknada za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma.
Nije beznačajna ni činjenica da u ovom teškom vremenu predlagač zakona smatra da za njegovo sprovođenje nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije.
Poštovane kolege narodni poslanici, svima nama je poznato da srpska dijaspora, i to ne samo onaj njen deo koji je nastao emigracijom u poslednje dve decenije, već dijaspora formirana tokom proteklih vekova, predstavlja snažan intelektualni, privredni i kulturni potencijal zemalja u kojima žive.
Treba li da podsećam da se mnogi istaknuti kongresmeni i senatori u SAD, holivudske zvezde, najpoznatiji pesnici, slikari, umetnici i drugi javni radnici, sportisti i vrhunski naučnici, iako su mnogi od njih rođeni izvan matice, i danas osećaju Srbima? Čak i u situaciji kada su zaboravili maternji jezik, sačuvali su svoja osećanja nacionalne pripadnosti i nacionalne kulture. To predstavlja neiscrpni potencijal za jačanje ne samo ekonomskog razvoja naše zemlje, već, što je po mom uverenju mnogo važnije, za jačanje ukupnog ugleda Srbije u svetu.
U velikoj meri pozitivnoj slici o našoj zemlji doprinosi i naša dijaspora. Zato tu činjenicu nikada ne smemo zaboraviti i zato je krajnje vreme da na jedan precizan i odgovoran način regulišemo ovu oblast u korist naše zemlje i njene dijaspore.
Zato mislim da ovaj zakon, uprkos svim njegovim manjkavostima i nedorečenostima, treba usvojiti. Bilo bi zbog toga veoma dobro da kroz raspravu poboljšamo predloženi tekst i da dođemo do boljih rešenja. Iskreno se nadam da sve uvažene koleginice i kolege poslanici dele moje mišljenje o važnosti ovog zakona i da će u raspravi doprineti da se zakonski tekst učini boljim i preciznijim nego što je u predloženom obliku.
Na kraju, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS-JS u Danu za glasanje podržati i dati poverenje ovom zakonu. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Bortiću.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo.