Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić. Posle njega narodni poslanik Božidar Delić i narodni poslanik Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija, kao svaka država koja drži do sebe, zakonom utvrđuje odlikovanja koja se dodeljuju za izuzetne zasluge, koje su značajne za Republiku Srbiju.
Ovaj zakon već duže vreme čeka na usvajanje, počev još od predsedavanja Predraga Markovića Narodnom skupštinom pa sve do danas, s tim da se tekst stalno prekrajao i menjao, da bi konačno u ovoj formi došao pred narodne poslanike.
Veliki nedostatak ovog predloga zakona je činjenica da se izbrisala istorija i tradicija srpskog naroda. Nema više odlikovanja koja su nosila nazive po velikanima srpske istorije, po junacima sa bojnog polja, i ovo je još jedan dokaz da je ovaj predlog zakona pravljen tamo gde su se i do sada smišljali planovi protiv srpskog naroda.
Međutim, ono što odmah upada u oči je činjenica da će jedan čovek i ''njegovi dvorani'', u zakonu se imenuju kao „Generalni sekretarijat predsednika“, odlučivati o tome ko će činiti Komisiju za odlikovanja od, kako u članu 16. piše, uglednih ličnosti u Republici Srbiji. Dakle, mi, građani Srbije, treba samo da ćutimo i strepimo koga će predsednik Republike imenovati za člana Komisije, odnosno koga predsednik Republike vidi kao uglednu ličnost.
Kao što je nekada radio kralj, deleći ordenje i šakom i kapom, kao u Domanovićevoj „Stradiji“, tako se sada ponaša i predsednik – sam imenuje članove, sam postavlja predsednika Komisije, sam može i da oduzima odlikovanja, doduše ukazom, sam vanredno deli odlikovanja itd.
Sada da se vratimo na odrednicu - ugledna ličnost. Kakvi su politički vetrovi i raspoloženje u vrhu vladajućeg establišmenta, od sastava komisije može samo da nas boli glava i da nas hvata očajanje.
Već sada možemo da pretpostavimo ko će se sve tu naći. Prvo će da se poređaju, verovatno, predstavnici nevladinih organizacija, naravno po nekoj hijerarhiji ko je više u svojim nastupima vređao, omalovažavao, blatio srpski narod. Neki su čak i ličnim primerom, šamaranjem srpskih stradalnika usred Beograda, debelo već zaslužili mesto u predsedničkoj komisiji.
Tu su onda oni silni sociolozi, javni oglašavači u državnim medijima koji nam govore da nam je sve u najboljem redu, da mnogo lepo živimo, da nam je Evropa nadohvat ruke, da poljoprivrednici nikada nisu imali ovako dobru rodnu godinu, samo je mali problem što su sa cenama zavijeni u crno i tako dalje i tako dalje.
Naći će se možda i neko ugledan, po mišljenju predsednika, koji se krije ispod zastave boje duge i koji je dojadio nama u Srbiji kukumavkama što mu je propala, hvala bogu, nekakva parada ponosa. Uostalom, ionako će poslednju reč na sastav komisije dati američki ambasador ili neko iz Brisela.
Komisija će uostalom imati pune ruke posla - kome će pre dodeliti ordenje i medalje. Pre svega, vodiće računa da se slučajno ne dogodi da neki oficir ili vojnik koji je ratovao braneći srpski narod dobije kakav orden, makar i posmrtno. Bože sačuvaj da slučajno neki pilot, heroj iz 1999. godine, dobije tako nešto, to bi bila uvreda i za NATO i za Brisel i za njihove ambasadore.
Heroja poput majora Tepića, poput junaka sa Košara, ima na stotine, ali je, izgleda, srpskim junacima, onima koji su preživeli, namenjena sudbina Milunke Savić, a poginulima zaborav. Ali zato će Komisija (predsednička komisija) morati da dodeljuje odlikovanja svima onima koji su doprineli da Srbija u poslednjih nekoliko godina izgleda danas ovako.
Kao prvo, treba dodeliti orden zaslužnima za ovakvu privatizaciju, jer prodati toliko preduzeća za toliko malo para je izuzetan podvig nezabeležen u svetu. Uspeh je toliko veći za buduće nosioce ordena za zasluge što je otpušteno toliko mnogo radnika i na tome im je čestitalo i staro i mlado iz Brisela, MMF, Svetske banke, pa neće biti čudo ako i od njih dobiju kakav orden. Orden bi svakako trebalo da dobiju i oni koji su zaslužni što svakih desetak dana saznamo da ćemo uzeti kredite od milijardu dolara, od milijardu evra, od ovoga i onoga, naravno sve za dobrobit građana.
Predlažem Komisiji da prepiše Domanovićev recept iz „Stradije“, koji vrlo poučno pojašnjava kriterijume kome i kako dodeliti orden.
Kaže Domanović: „Jedan mi reče da ga je ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanje prema otadžbini jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je pri pregledu nađeno samo 2.000 manje nego što je trebalo da bude. Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini. Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepune pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari“. Svaka sličnost sa pojedincima je sasvim slučajna, mada se stiče utisak da je ova satira napisana sada, a ne pre sto godina.
Prvi koji bi trebalo da dobije Medalju za hrabrost je lično predsednik Republike. Pitate se zašto. Zato što je predsednik hrabro i ponosno izjavio pred građanima Srbije, ne trepnuvši, da će Srbija dobiti novih 200.000 radnih mesta ako on osvoji predsednički mandat. Dakle, reći to građanima u lice predstavlja veliku smelost i to zaslužuje Medalju za hrabrost. Na stranu to što bez posla dnevno ostaje stotinu ljudi, a samo u državnoj upravi posao će izgubiti 20.000 ljudi, po rečima ministra Markovića, i što je Srbija dostigla tu brojku od 200.000, ali nažalost otpuštenih a ne zaposlenih građana Srbije. Doduše, savetovao je predsednik radnicima da motkama čuvaju svoja radna mesta, ali oni koji su to bukvalno shvatili završili su na informativnom razgovoru.
Da ne bismo širili spisak na ostale zaslužne podanike kabineta, pomenuću još ministra ekonomije i regionalnog razvoja, koji apsolutno zaslužuje i orden i medalju. Kao prvo, Medalju za hrabrost je zaslužio što je stoički i odvažno, i to napismeno, prevario 5.200.000 građana Srbije da će dobiti po 1.000 evra na ime besplatnih akcija. Ovo je hrabrost kakvu nisu iskazali svi srpski junaci, od Kneza Lazara do danas.
Orden za zasluge bi se dodelio iz razloga što je ministar svojim obećanjem dao građanima mogućnost da maštaju kako će potrošiti tih 1.000 evra. Neki su videli u mislima, zahvaljujući Dinkiću, frižider u kuhinji, neki polovan auto, neki su se radovali što će konačno staviti krov na nedovršenu kuću, neki su zamišljali sebe na nekoj morskoj plaži, a neki su proračunali koliko će hleba svakog dana moći sebi da priušte.
Dakle, narod je bio srećan makar pola godine, dok nije shvatio da od toga nema ništa. Ali tih nekoliko meseci maštanja, radosti i sreće građana sasvim je dovoljno da ministar dobije orden.
U nekim članovima se vidi kontradiktornost pojedinih stavova koji mogu da dovedu do zabune prilikom sprovođenja ovog zakona. Na primer, u članu 15. u stavu 1. se kaže da se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu, a u sledećem stavu to pada u vodu, pošto za predsednika to ne važi. U članu 24. predsednik takođe, bez obzira na nečije inicijative za i protiv, sam na svoju ruku može da oduzima odlikovanja, i to, ako ga naljute, po načelu - ja sam ti dao, ja ti ga i uzimam.
U članu 24. u stavu 1. kaže se da se odlikovanom licu može oduzeti odlikovanje ako postupa suprotno javnom poretku i moralu. Kako sada ovo da tumačimo? Javni poredak je u prevedenom obliku sinonim za reči „vladajući režim“, pa sada ispada da neko ko je ranije dobio odlikovanje, ako se drzne da napada režim, da ga blati, da ga proziva preko medija, na političkim skupovima, može voljom predsednika i da ostane bez tog odlikovanja.
Sada da razjasnimo šta se podrazumeva pod terminom ''ako postupa suprotno moralu''. Šta je za predsednika Srbije, za njegovu komisiju moralno? Možda će Komisija smatrati da je moralno da svi građani Srbije treba da pohrle, recimo, na Paradu ponosa, ali preko 90% građana Srbije smatra da to nije moralno. Ko će biti u pravu u ovom slučaju, da li građani ili ta komisija?
Članom 24. neophodno je, takođe, predvideti da se, ukoliko neko bude pravosnažno osuđen za teška krivična dela, automatski mu oduzmu odlikovanja.
Što se tiče kaznenih odredbi i evidencije o odlikovanim licima, tu aktuelna vlast može naići na problem. Mnogi miljenici vlasti su dobitnici ordena, medalja, spomenica od strane stranih država koje vode politiku izuzetno štetnu po interese Republike Srbije, a dobitnici tih istih odlikovanja, njihovi državljani ili neko sa strane, zaslužili su ih upravo činjenjem zločina nad srpskim narodom.
Neko će se šetati ulicama Beograda sa takvim odlikovanjem u džepu ili će, kao Ivan Čukalović, ponosno da konkuriše za sudiju Ustavnog suda Kosova. Sutradan će ga možda Šiptari odlikovati nekim svojim ordenom i isti takav čovek treba da se spokojno šeta ulicama srpskih gradova. Ako Srbija drži do svoje časti i ponosa, do svoga integriteta, onda ovakve stvari ne sme više dozvoljavati.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić. Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz svih ovih diskusija je očigledno da nije sporno da je ovaj zakon nama bio potreban. Čak se iz diskusija vidi da smo svi mi bili spremni da daleko ranije raspravljamo o njemu. Postavlja se onda pitanje zašto je trebalo godinu dana da bi bio u skupštinskoj proceduri i da li se nije mogao naći prostor da se ranije raspravlja o njemu.
Kada se gleda šta je od ova 33 člana sporno, kako reče gospodin ministar - ovaj mali zakon, sporni su samo članovi 8. i 9. Sve ostalo je tehnika i tu mogu biti jedna ili druga rešenja. Praktično, ukoliko bi se izvršile intervencije u članu 8. i članu 9, ovaj zakon bi bio prihvatljiv.
Bilo je govora i o tome da je zakon ovakav zbog toga što je Srbija siromašna zemlja i što se nalazi u krizi. Srbija je nekada bila mnogo siromašnija, a njezina odlikovanja su se izrađivala u Beču, Ženevi, Parizu ili Petrovgradu. To su odlikovanja koja i danas, kada se pogledaju, plene svojom lepotom i predstavljaju izuzetnu vrednost.
Danas mi odlikovanja radimo u Srbiji, u Kovnici novca ili u još nekoliko privatizovanih ili državnih organizacija. Odlikovanja se inače rade od zlata, srebra ili polihronog emajla, ponekad od bronze, ali odnos jednih prema drugima je takav da se daleko najveći broj odlikovanja radi od polihronog emajla. To nije nekakva vrednost ili izdatak za ovu Srbiju.
Gospodin Velimir Ilić je pre neki dan ovde govorio o tome da su samo dva savetnika predsednika Tadića i gradonačelnik u zadnjih pet godina "zaradili" oko 500 miliona evra, a možda će i oni biti u sklopu Kancelarije ordena i odlučivati o tome ko je častan da ih dobije i šta je za njih 0,5% od tih prihoda pa da Srbija ima odlikovanja za 50 narednih generacija.
Apsolutno nije stvar u tome da Srbija nema materijalnih mogućnosti da izradi ordene. Stvar je u onome drugom, u tome da se jednostavno želeo napraviti taj diskontinuitet koji je bio uspostavljen tek pre nekog vremena, odnosno Zakonom iz 1998. godine.
Što se drugih stvari tiče, jedna stvar u članu 24. posebno bode oči, jer to u ranijim zakonima o odlikovanjima nije bilo prisutno. To je stav 5, da predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno. Bilo ko, ako je dobronameran, ako je pročitao ovaj stav, trebalo je da skrene pažnju da nije stvar samo u zloupotrebama, nego ovo jednostavno i ružno zvuči.
Ako imamo u članu 16. da Komisija za odlikovanja razmatra predloge odlikovanja, a isto tako i predloge za oduzimanje odlikovanja, onda svi oni koji su želeli da učine dobru uslugu predsedniku države nisu smeli da dozvole da ovaj stav bude u Predlogu zakona, jer on budi sumnje da se neke stvari mogu i zloupotrebljavati.
Gospodine ministre, trebalo bi da prenesete ministru kulture da se dobro razmotre amandmani. Videli ste da amandmani dolaze i od onih koji će glasati za ovaj zakon. Istina, i oni su dali - ako se njihovi predlozi usvoje. Ja sam pratio i video da se mnogi predlozi odnose na ista odlikovanja, da su čak i predstavnici opozicije i predstavnici pozicije kroz svoje amandmane naveli ista odlikovanja koja bi morala da nađu mesto u ovom zakonu.
Potrebno je izvršiti jednu analizu. Ovim neću da kažem da treba usvojiti sve amandmane Srpske napredne stranke, jer ovde ima jako dobrih amandmana koje su podnele i druge stranke.
Ono što smo mi predložili jeste jedna mogućnosti i to je način na koji mi gledamo kako treba uspostaviti kontinuitet sa prethodnim ordenskim sistemima. A za to je potrebno samo malo volje i malo napora. Da uzmemo primer Republike Srpske. Ona je 1993. godine još bila u ratu kada je napravila svoj ordenski sistem, ali njezin ordenski sistem je daleko kvalitetniji od ovoga koji smo mi dobili kao predlog.
Znači, potrebna je samo volja, a ne samovolja da se ovaj zakonski predlog dovede u red, jer stvarno je krajnje vreme da država Srbija, kada su u pitanju međunarodni odnosi, a takođe kada je u pitanju regulisanje toga na unutrašnjem planu, da predsednik države može da dodeljuje odlikovanja, odnosno da organizacije koje su i zakonom predviđene kao predlagači za određena odlikovanja mogu da počnu to da predlažu. To je važno, praktično, za sve institucije.
Molio bih vas da posebno vidite računa o tome. Odlikovanja ja uvek posmatram dvostruko. S jedne strane, odlikovanja su počast i priznanje onome kome se daju. Ali samim odlikovanjima, kao što je Obilićeva medalja, zatim Orden Njegoša, Vuka Karadžića, Nikole Tesle ili Cvijićeva medalja, neko ko je pre nas odlučivao o zakonima odao je priznanje velikanima našeg naroda.
Kada gledam ovaj predlog, ispada da mi takvih ljudi nismo imali u svojoj istoriji. Mi nismo narod kao neki drugi sa prostora eks-Jugoslavije, ili neki drugi čak u Zapadnoj Evropi, koji su čak izmišljali svoju istoriju, bitke u prošlosti itd. i onda izmišljali, na kraju krajeva, i odlikovanja. Mi imamo toliko bogatu istoriju da bi ona bila dovoljna i za nekoliko naroda. Dajte onda da je malo uvažavamo.
Ako nećemo to da uradimo mi ovde, u ovoj skupštini, ako mi ne skrenemo pažnju na to predlagaču ovog zakona, ko će to drugi da učini? Građani su danas imali priliku da prate ovu našu raspravu i, koliko znam, nepodeljeno je raspoloženje da se ovaj zakon mora popraviti.
Ovakvi zakoni bi trebalo dugo da traju. Republika Srbija je prošla kroz teške istorijske periode i kada je bila u sastavu SFRJ, zatim kao SRJ, a zatim kao zajednica država. Sada je Republika Srbija i, ako napravimo jedan dobar ovakav zakon, nije više bitno ko će dolaziti i u ovu skupštinu, i u Vladu, ko će biti na vlasti u Srbiji, ko će biti predsednik Srbije.

 Reč ima poslanik Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime DHSS podržavam donošenje ovog zakona. On nam je bio neophodan. To je u skladu sa Ustavom i ustavnim ovlašćenjima predsednika.
Ovde se, naravno, postavlja pitanje mere. Ovde se neminovno postavlja pitanje sistema vrednosti. Jer, kriterijum za dodelu odlikovanja, po definiciji, znači afirmaciju i određenih etičkih vrednosti. Požrtvovanje, hrabrost, plemenitost, humanost - sve su to kategorije koje različiti ljudi mogu vrednovati na različite načine.
Imamo jedan poprilično poremećen sistem vrednosti. Najveća kriza koja je zahvatila ova zemlju nije ni ekonomska, ni politička, nego moralna kriza. Imamo jedan potpuno naopak sistem vrednosti i jedan potpuno iščašen kulturni model. Otuda, predlog jednog ovakvog zakona neminovno izaziva različite polemike i ljudi imaju različite stavove o ovakvim pitanjima.
Kod nas postoji tradicija dodele odlikovanja i već su ona prva, koja je dodeljivao Miloš Obrenović, bila diskutabilna. On je 1859. godine uveo Medalju za privrženost, kojom je nagradio sve one koji su mu pomogli da drugi put dođe na vlast. Onda je kralj Milan ustanovio jedan orden koji je imao svoju istoriju i koji je dobio svoju tradiciju, a to je praktično prvi srpski orden Takovski krst i onda počinje naša istorija dodele različitih odlikovanja.
Odlikovanja su dodeljivana i onima koji su ih zaslužili, a često nisu dodeljena onima koji su dali mnogo za Srbiju i srpski narod, a dodeljivana su onima koji su bili zlo za Srbiju i srpski narod. I to važi ne samo za neku daleku istoriju, nego i za skoriju prošlost.
Čini mi se da će predsednik imati više posla oko oduzimanja nego oko dodele odlikovanja. Mislim da tim poslom prevashodno treba da se pozabavi, jer ovde su odlikovanja dodeljivana ljudima koji treba crnim slovima da budu upisani u istoriju srpskog naroda.
Ali ovo nije loše za jedno istorijsko podsećanje. Neki tragični događaji minulih dana podsetili su nas na neke istorijske stvari, najpre ono zviždanje francuskoj himni, i činjenicu da mlade generacije uopšte ne znaju dovoljno istoriju, da ih treba edukovati i da im treba reći da su srpski vojnici na Krfu, Vidu, Bizerti pored "Tamo daleko", pevali i "Marseljezu", jednu od najstarijih himni u Evropi. Posle one holandske himne "Vilhelmus", i španske i engleske iz 1793. godine, to je jedna od najstarijih evropskih himni.
Kao što smo zaboravili da je Srbija bila članica Antante, na čijem čelu je bio Franš Depere, koga smo zvali ''srpskom majkom'' i koji je mnogo godina posle Prvog svetskog rata dočekan u Beogradu od 400.000 ljudi. To je bio najveći skup građana Beograda do 5. oktobra 2000. godine.
Moram da vas podsetim da je jedna od najvećih avenija u Parizu, koja se uliva u aveniju Šanzelize, avenija Kralja Petra Prvog od Srbije. Na onom muralu u Forin ofisu u srcu Londona na centralnom mestu je Srbija.
Vidovdan je proslavljan u engleskim i francuskim crkvama i školama još od polovine Prvog svetskog rata, pa godinama nakon toga. Sve smo to zaboravili. Bio sam na Parku prinčeva 90-ih godina na utakmici Francuska-Srbija. Tamo niko nije zviždao tadašnjoj našoj himni "Hej, Sloveni", izviždali su je naši građani. Ljudi to ne znaju.
Ova priča o odlikovanjima može da bude jedna dobra lekcija iz istorije, da se podsetimo ko su bili naši istorijski prijatelji, da se podsetimo da je Francuska dodelila dva ordena Legije časti Milunki Savić i da je ona bila jedina žena na svetu koja je dobila najveće francusko odlikovanje Ratni krst sa zlatnom palmom. Ovde je zaboravljena. I na to ova tema može istovremeno da nas podseti. Hvala.

 Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa. (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, zamenik predsednika poslaničke grupe G17 plus.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, javljam se da iskoristim ovu priliku da reagujem na jedno izlaganje poslanika Narodne skupštine koji je govorio u nekom pejorativnom smislu o saradnji Vojske Srbije sa državom Ohajo, sa nacionalnom gardom Ohaja i, ne zbog replike, nije diskusija dostojna replike, već zbog građana Srbije, samo da kažem nekoliko činjenica.
Radi se o jednoj ozbiljnoj državi, koja ima preko 11 miliona stanovnika, i mi smo uspostavili, kao država i kao vojska, bilateralnu saradnju. Postoje dve države koje sarađuju sa nacionalnom gardom Ohaja, a to su Srbija i Mađarska. Prema svim parametrima, koji su čisti i bez ikakvih emocija, naša saradnja je mnogo bolja. Inače je saradnja naše vojske sa nacionalnom gardom Ohaja u SAD ocenjena kao jedna od najuspešnijih bilateralnih saradnji između jedne vojske i jedne nacionalne garde.
To je država gde Srbija ima mnogo prijatelja. Jedan od dva senatora iz Ohaja je senator Vojnovič, čovek našeg porekla, koji je pravi iskreni prijatelj Srba i Srbije, i koji nam otvara vrata gde god mi to hoćemo i gde god on može da ih otvori, a to nije malo. On je jedan od najuglednijih američkih senatora.
Tamo ima dosta ljudi našeg porekla. Nedavno je predsednik Srbije razgovarao sa guvernerom gospodinom Stiklendom. Ima čak i jedan kongresmen Denis Kučinić, sa kojim smo mi nedavno u poseti razgovarali i koji je bio jedan od glavnih inicijatora da se u američkom Kongresu donese rezolucija o prekidu bombardovanja Srbije od strane NATO-a 1999. godine.
Postoji mnogo oblasti saradnje u kojima naša država sa njima sarađuje - sport, pa se sada otvara i prostor za saradnju u oblasti pravosuđa i mogućnost nekakve ekonomske saradnje.
Što se tiče vojne saradnje, daleko od toga da je to nekakva neozbiljna saradnja. Mislim da vojni podaci o tome dosta govore. Pripadnici naše vojske su bili tamo, pripadnici nacionalne garde Ohajo su dolazili u Srbiju. Reći ću, između ostalog, da su tamo išli pripadnici naše najelitnije 63. padobranske jedinice da zajedno imaju taktičke i vojne vežbe.
Mislim da je to saradnja koja može i Vojsci Srbije i Vladi Srbije i Srbiji da služi na ponos. Te činjenice sam želeo da iznesem ovde isključivo zbog građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto više niko ne želi reč, zaključujem načelni pretres.
Određujem pauzu. Završetak je prepodnevnog dela. Rad nastavljamo u 14.45 časova, načelnim pretresom 9. tačke dnevnog reda - Predlog zakona o dijaspori i Srbima u regionu. Hvala vam.
(Posle pauze – 14.45)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice. Prelazimo na 9. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O DIJASPORI I SRBIMA U REGIONU (načelni pretres)
Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Pre nego što pređemo na razmatranje 9. tačke dnevnog reda – Predlog zakona o dijaspori i Srbima u regionu, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da ovom delu sednice, pored predstavnika predlagača, prisustvuju i Predrag Tojić, državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu; Miodrag Jakšić, državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu; Aleksandra Kojić, sekretar Ministarstva za dijasporu; Đorđe Prstojević, pomoćnik ministra za dijasporu; i Vukman Krivokuća, pomoćnik ministra za dijasporu.
Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju članova narodnih poslanika članova poslaničke grupe i to tako što Poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred, Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa ''Nova Srbija'' - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom, do pet minuta.
Molim poslaničke grupe da, ukoliko to već nisu učinile, podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Zoran Bortić – poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Mićo Rogović - Poslaničku grupu ''Napred, Srbijo'', narodni poslanik Siniša Stamenković – Poslaničku grupu PUPS, narodni poslanik Zoran Nikolić - Poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Milorad Buha - Poslaničku grupu SRS, narodna poslanica Vesna Pešić - Poslaničku grupu LDP, i narodni poslanik Jovan Nešović - Poslaničku grupu G17 plus.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača Srđan Srećković, ministar za dijasporu, želi reč?
Ministar za dijasporu je prozvan dok je bio ispred vrata, kucajući i tražeći dozvolu da uđe u Skupštinu.
Dobar dan, ministre. Dobro došli. Već ste prozvani, ubacite karticu u elektronsku jedinicu. Narodni poslanici će biti strpljivi dve-tri sekunde, dok se pripremite da im se obratite. Molim službu da dostavi karticu ministru Srećkoviću.
Reč ima ministar Srđan Srećković.