Zahvaljujem profesoru Mićunoviću.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, želim, pre svega, da izrazim svoje čuđenje što je Vlada Srbije predložila za svog izaslanika ministra trgovine i usluga. Uz dužno poštovanje, gospodine ministre, smatram da je ovde trebalo da, u najmanju ruku, bude generalni sekretar predsednika Republike, s obzirom na to da se on pominje u ovom zakonu, ili čak i sam predsednik, ali svakako neko od potpredsednika Vlade, pa čak i ministar odbrane ili makar državni sekretar za odbranu.
Vaše prisustvo ovde implicira neke čudne teze. Naravno, ja tako ne mislim, ali možda mnogi hoće da pomisle da vaše prisustvo juče, prilikom debate o zakonima o odbrani i bezbednosti i vojsci, implicira na to da se radi možda o nekoj trgovini našom vojskom ili o nekim uslugama koje naša vojska treba da da, jer je to vaša funkcija u Vladi Srbije. Ili, recimo, vaše današnje prisustvo implicira da možda želimo da trgujemo ordenima, odlikovanjima, medaljama, spomenicama. Ponavljam, uz dužno poštovanje prema vama, da Vlada stalno pravi takve greške i mislim da bi sa takvim greškama trebalo već jednom prestati.
Znam u kakvoj situaciji se nalazi naša država i da mnogi građani Srbije nisu baš previše zainteresovani za ovu današnju temu. Više ih, verovatno, interesuju uslovi egzistencije, s obzirom da velika većina građana živi u veoma teškim uslovima.
Mislim da možda nije trebalo toliko žuriti s ovim zakonom, iako smatram da je neophodan jednoj ozbiljnoj državi kakva bi trebalo da bude Srbija, osim ukoliko predsednik Republike ne želi da nagradi svoju vladu pri kraju mandata za "zasluge" koje je učinila za Srbiju.
Ovaj zakon je neophodan, ali mislim da je nedorečen i time se u potpunosti slažem sa svojim prethodnikom. Mislim da je nedorečen i da znači upravo prekid tradicije ordenskog sistema u Srbiji. A vi u obrazloženju ovog zakona kažete da bi se donošenjem ovog zakona i uspostavljanjem ordenskog sistema Republike Srbije omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koja potvrđuju i veličaju korisno delo za državu, podvig ili vrlinu (hrabrost, humanost itd.) i da, konačno, odlikovanja imaju istorijski značajnu ulogu u izgradnji sistema odbrane.
Ne vidim da sadržaj zakona potvrđuje vaše obrazloženje. To ću navesti u nekoliko primera. Primer koji govori o ordenima, to je tačka 8, pominje ukupno šest ordena. Među njima nema mnogih ordena koji su do sada postojali i koji predstavljaju tradiciju srpskog naroda i srpskog ordenskog sistema. To je, recimo, Orden narodnog heroja. Ne govorim o partizanima i četnicima. Govorim o Ordenu narodnog heroja, koji je postojao.
Navešću nekoliko primera. U prošlom ratu, 1999. godine, Orden narodnog heroja dobilo je nekoliko brigada koje su se borile za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za odbranu Kosova i Metohije. To su 549. motorizovana brigada, kojom je komandovao general Boža Delić, danas potpredsednik Skupštine Republike Srbije, 125. brigada iz Kosovske Mitrovice, 37. brigada iz Raške, 63. padobranska brigada, PVO, reketaši itd.
Šta reći pripadnicima tih brigada i kako im objasniti da se njihove medalje, Orden narodnog heroja, ukidaju i šta reći ranjenicima iz tih brigada? Šta reći porodicama poginulih iz tih brigada?
Neću govoriti o Boži Deliću, mom kolegi. Zaboravio je da kaže da on ima još ordena, recimo Orden za vojničke vrline, pored ostalih, pored Ordena za hrabrost i Ordena ratne zastave drugog reda i Ordena narodnog heroja koji je primio u ime svoje brigade. Kako objasniti tim ljudima zašto se ukidaju ti ordeni? To je jedno.
Drugo, umesto da svi generali, visoki oficiri, niži oficiri, podoficiri i vojnici koji su se borili za slobodu Srbije 1999. godine protiv agresije NATO-a dobiju ordenje, oni su dobili uglavnom penzije, premeštaje i otkaze. Generali u najboljoj životnoj snazi su smenjivani i penzionisani u 45, 47, 48. godini, mnogi su odlazili bez stana. Recimo, pre par nedelja je penzionisan general Zdravko Ilisavčić, nije dobio stan.
Ne kažem da svaki general mora da dobije stan, ali smo svedoci da mnogi niži službenici u državnom sektoru dobijaju stanove za par meseci ili za par godina, a da ne govorim o vilama mnogih naših ministara. Po nalogu stranih mentora smenjeni su gotovo svi oni koji su se borili za slobodu Srbije i Kosova i Metohije.
Šta je sa nekim drugim ordenima koji su izostavljeni? Orden Karađorđeve zvezde.
Ako to nije tradicija ordenskog sistema i tradicija srpskog naroda, onda zaista ne znam šta to jeste. Osam vekova postoji tradicionalno ordenje, koje se ovim zakonom jednostavno ukida i uvodi se neko novo ordenje, koje poštujem i cenim, i sve bih ovo potpisao, ali da se dodaju tradicionalni srpski ordeni, srpske medalje i odlikovanja.
Ukinuta je, što je zaista veoma ružno, Medalja za hrabrost "Miloš Obilić".
Ako postoji veće priznanje za hrabrost pripadnika Vojske Srbije, onda je to srebrna, odnosno zlatna Medalja za hrabrost "Miloš Obilić". Vekovima postoji. Jednostavno je u vašem predlogu nema. Nema ni Takovskog krsta, koji je dodeljen još 6. decembra 1876. godine. Prvi, Drugi, Treći, Četvrti bataljon stajaće vojske je dobio Takovski krst. Nažalost, svega toga u vašem predlogu nema.
U članu 9, stav 2. piše: ''Medalja za hrabrost ima dva stepena (zlatna i srebrna medalja) i dodeljuje se za dela u kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela...'' Koliko ja znam, Medalja za hrabrost se dodeljuje u ratnim dejstvima. Ovde to treba obavezno dati.
Naravno, ko priziva rat, desio mu se u kući. Niko normalan ne želi rat, ali ovo je jedna tehnička greška, gde se Medalja za hrabrost "Miloš Obilić" daje za ratna dejstva. A ovde piše dalje, sa čime se potpuno slažem: ''...ili za dela u kojima je u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života ili materijalnih dobara ispoljena izvanredna hrabrost i samopregor''. Ali, ne smemo izostaviti ono što zaista odlikuje Medalju za hrabrost "Miloš Obilić".
Što se tiče spomenica, to je član 11, ja u kući imam spomenicu mog dede. On nije bio ni partizan ni četnik, jednostavno se odazvao regrutaciji 1941. godine u onom kratkom aprilskom ratu. Ranjen je, interniran i kasnije ubijen. Dobio je spomenicu i u mojoj kući ta spomenica ima počasno mesto. Ne možemo spomenicu u ovom zakonu definisati jednom rečenicom: ''Spomenice se dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju''. To ne znači ništa. To je jedna obična floskula koja ne znači ništa. Zna se šta je spomenica. Mislim da se ovo zaista mora preraditi.
Još bih želeo da kažem da mi je jako žao što je juče na sednici na kojoj se raspravljalo o zakonu o odbrani, bezbednosti, o zakonu o vojsci, ovde bio samo jedan brigadni general, to je najvažniji generalski čin, i to vrlo kratko vreme, a sve vreme je bio jedan pukovnik. Ja sam očekivao, pravo da vam kažem, da ovde bude čitav kolegijum Generalštaba, jer se radi o osnovnim zakonima koji definišu odbranu i bezbednost Srbije.
Još nešto da vam kažem. Ta saradnja, o kojoj se toliko priča, sa nacionalnom gardom države Ohajo u Americi, po mom mišljenju je ponižavajuća za slavnu srpsku vojsku. To je, u stvari, teritorijalna odbrana, vojska u rezervi, to nije regularna vojska Amerike. Nemam ja ništa protiv saradnje sa regularnom vojskom bilo koje države. Meni srce govori jedno - ja ne bih, ali mi razum govori da mi moramo da sarađujemo, ali ne baš sa teritorijalnom odbranom. Pa, vojvoda Mišić, Stepa Stepanović, Putnik i Bojović se prevrću u grobu kada naši komandanti salutiraju narednicima te teritorijalne odbrane, odnosno nacionalne garde male države Ohajo.
Još jednu stvar sam primetio. Svi naši generali zajedno nemaju toliko ordenja koliko ima jedan američki narednik. To makar možete videti u filmovima. Svi naši generali nemaju toliko ordenja koliko ima jedan narednik teritorijalne odbrane Ohajo. Svuda u svetu se za svaku zaslugu dodeljuje orden, a kod nas treba čovek da pogine u ratu braneći Srbiju da bi možda bio kandidat za orden.
Mislim da to treba ispraviti i ovaj zakon vratiti Vladi na doradu jer smatram da se nijednim amandmanom, a mi smo ih iz SNS podneli zaista dosta, teško može ispraviti. Zato je predlog SNS da se Predlog zakona vrati na doradu i da dobijemo jedan kvalitetan predlog, koji će uvažiti sve ono što su kolege i iz drugih poslaničkih grupa i iz SNS podnele svojim amandmanima. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Peleviću.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osvrnuću se u ovom delu na još par situacija i još nekoliko činjenica vezanih za neka nova rešenja koja smo mi predvideli našim amandmanima na predlog ovog zakona o odlikovanjima.
Osvrnuću se ponovo na vaspostavljanje jednog novog ordena, ordena zasluga za jačanje srpske duhovnosti i kulture, koji predviđamo za dodelu crkvenim velikodostojnicima, i osvrnuću se posebno na oduzimanje odlikovanja u slučajevima kada je onaj koji je odlikovanje dobio pravosnažno osuđen za teško krivično delo za koje je predviđana kazna zatvora od pet godina i veća.
Što se tiče ove prve situacije koju sam sada rekao, mogu da vam kažem da Predlog zakona o odlikovanjima u najmanju ruku, da se ne upotrebi neka teža reč, ne vodi računa o načelu reciprociteta prilikom dodele odlikovanja.
Ukoliko odlikovanja mogu primiti državni funkcioneri i određene istaknute političke ličnosti, zatim ličnosti iz javnog, kulturnog, sportskog itd. života od strane Srpska pravoslavna crkva, kao najveća odličja koja SPC, patrijarh i Sveti sinod dodeljuju tim licima, zašto država ne bi predvidela, kao najviše odlikovanje, jedan orden za najviše crkvene velikodostojnike?
Podsetiću vas na jedan orden koji je uspostavljen 1883. godine, u doba vladavine kralja Milana Obrenovića. Radi se o Ordenu svetog Save. Ovim ordenom su u početku kralj, a potom SPC odlikovali najzaslužnije ljude za duhovni, prosvetiteljki i humanitarni rad. Orden danas dodeljuje patrijarh i Sveti sinod.
Dakle, to je ono o čemu sam prethodno pričao. Orden se dodeljuje instituciji, tj. uručuje se i nosi je osoba koja je na njenom čelu. Postoji orden prvog, drugog i trećeg reda. Dakle, govorim o Ordenu svetog Save.
Pročitaću vam kome su ovaj orden u poslednje vreme SPC, patrijarh i Sveti sinod dodelili. Do sada su ga dobili Bogoljub Karić (privrednik sistema "Braća Karić", sećate se Bogoljuba Karića); Dejan Bodiroga, košarkaš; Vlade Divac, košarkaš, dobio je orden drugog reda; Vladeta Jerotić, književnik i psihijatar; Miroslav Mišković, privrednik "Delte"; Milka Forcan, privrednik "Delte"; Slobodan Radulović, privrednik "Ce marketa"; Obrad Spremić, privrednik "Simensa"; Draško Petrović, privrednik "Telekoma Srbije"; Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda; Marko Petrović, "Dunav osiguranje"; Siniša Nikolić, "Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda"; Miroslav Gligorijević, privrednik "Titan komerca", Kosjerić dobio je orden drugog reda; Milijana Oki, arhitekta iz Banjaluke i "Zavod za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa Republike Srpske".
Dakle, ako su svi oni poslednjih godina mogli da dobiju ili prime Orden svetog Save, kao najviši orden koji dodeljuju patrijarh i Sveti sinod SPC, zašto i mi u Predlogu zakona o odlikovanjima ne bismo po načelu reciprociteta, ako ni zbog čega drugog, kažem bar po načelu reciprociteta, a inače postoje brojni jači razlozi koji govore u prilog ovome, o kojima sam delimično i pre ovoga pričao, da se ovakav jedan orden zasluga za jačanje, negovanje i očuvanje srpske duhovnosti i kulture, dodeli nekom od najvećih crkvenih velikodostojnika SPC, a ovde posebno mislim na patrijarha Pavla. Pored ovoga, svega onog što je imalo obeležje tradicije i nacionalnog nema u ovom predlogu zakona o odlikovanjima, počev od vrste odlikovanja koje ste predvideli, pa sve do poslednjeg člana ovog predloga zakona.
Samo ću vam reći, na primer, da u Republici Srpskoj nije tako. Republika Srpska predviđa Medalju Petra Mrkonjića. Ova medalja je dobila ima po Petru Prvom Karađorđeviću, koji je u buni u Nevesinju 1875. godine učestvovao pod pseudonimom Petar Mrkonjić. Ta buna je više poznata pod imenom Nevesinjska puška.
Republika Srpska ima i Orden Miloša Obilića. Republika Srpska ima Orden Nemanjića, koji je ustanovljen 1993. godine. Ordeni po važnosti Republike Srpske su: prvi - Orden Republike Srpske, drugi - Orden Nemanjića, pa Orden Karađorđeve zvijezde, Orden Miloša Obilića, Orden Njegoša i Krst milosrđa. Vidite kako Republika Srpska misli o tradiciji i kako misli o onim tradicionalnim ordenima, odlikovanjima i medaljama koje su nekada postojali, za razliku od vas i za razliku od predloga ovoga zakona.
Osvrnuću se još sa nekoliko rečenica na određenu situaciju koja se odnosi na član 22, stav 1: ''Odlikovanje može nositi samo odlikovano lice, na propisan način''. Smatram da je ovaj stav nedorečen, da u stvari ovde treba da stoji - na način propisan ovim zakonom ili podzakonskim aktima koji su doneti u skladu sa ovim zakonom.
Da bi se izbegle određene nejasnoće, kada se samo kaže - na propisan način, i kada se iz ove odredbe - na propisan način, apsolutno ne može ni pretpostaviti niti znati gde je to propisano, mislim da je, zarad jasnoće i određene razumljivosti, potrebno dodati još - na način propisan ovim zakonom ili podzakonskim aktima koji su doneti u skladu sa ovim zakonom.
Dodao bih još i član 23. Mislim da treba izvršiti određenu dopunu ovog člana.
Član 23. Predloga zakona o odlikovanjima odnosi se na lica koja su odlikovanja dobili na osnovu ranijih propisa. Kaže se da imaju pravo da nose ta odlikovanja, i to je u redu.
Međutim, smatramo da treba dodati da određene prinadležnosti, kao i postupak oduzimanja ovih odlikovanja koja su doneta po ranijim propisima, treba rešavati shodno propisima ovog zakona. Da ne bi bilo nejasnoća, da bi se izbegle određene nejasnoće u praksi, mislim da je celishodno prihvatiti ovaj član.
Osvrnuo bih se i na oduzimanje odlikovanja. Malopre sam, kao ovlašćeni predstavnik, govorio o jednom novom rešenju, koje smo predvideli vezano za oduzimanje odlikovanja, koje se odnosi na obavezno oduzimanje odlikovanja onim licima koja su izvršila tako teška i gnusna krivična dela, koja su pravosnažno osuđena za ta krivična dela, da ih čini apsolutno nepodobnim za nošenje najviših državnih odlikovanja. To su krivična dela za lica koja su pravosnažno osuđena na pet ili više godina zatvora.
Reći ću samo nekoliko primera iz Krivičnog zakona, da vas samo podsetim koja bi to krivična dela bila koja čine apsolutnu nedostojnost lica za nošenje odlikovanja - krivična dela protiv polne slobode, među njima - krivično delo silovanja.
Ako je usled dela silovanja došlo do smrti lica, ili ako je ovo krivično delo izvršeno prema maloletnom detetu, za ovo krivično delo predviđena je kazna zatvora od pet do 18 godina. Obljuba nad nemoćnim licem, ukoliko je nad ovim licem izvršena obljuba i nastupila smrt ovakvog lica, za ovo krivično delo propisana je kazna zatvora takođe od pet do 18 godina. Obljuba nad detetom, ako je usled dela iz ovog člana nastupila smrt deteta, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od pet do 18 godina.
Da li je lice koje je dobilo odlikovanje dostojno da nosi odlikovanje ukoliko je učinilo ovakva gnusna krivična dela? Zato je potrebno konkretno i jasno to predvideti zakonom o odlikovanjima, da će to biti jedan od osnovnih razloga za oduzimanje odlikovanja.
Tu ima još dosta krivičnih dela. Naveo bih još neka, kao što su dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, priznanje kapitulacije i okupacije.
Zar je lice koje će se po članu 306. Krivičnog zakona kazniti kaznom od najmanje 10 godina, koja predstavlja jednu od najtežih dela u našem krivičnom zakonodavstvu, dostojno da nosi odlikovanje? Siguran sam da nije i zaista mislim da postoje svi razlozi da prihvatite ove amandmane koje je predložila SRS.

Po redosledu je prijavljen narodni poslanik Božidar Delić. On trenutno nije u sali.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, po preporuci nekih iz ove sale pokušaću da se u svojoj diskusiji ne vodim reminiscencijom, patetikom, emocijama, da ne budem okovan tradicijom, da budem racionalan i pragmatičan i da, u svojoj praktičnosti, vas iz Vlade ne podsećam na narod i naciju. Pošto oni očigledno ne mirišu.
U tom duhu i u tom kontekstu može da se donese zaključak da je sva sreća što Srbija po hitnom postupku danas u ovoj Skupštini raspravlja o ovom zakonu i što će konačno u Danu za glasanje, ako uspete da obezbedite većinu, dobiti ovaj zakon.
Stiče se utisak, u javnosti i ovde među nama poslanicima, da će se usvajanjem jednog ovakvog zakona konačno zaokružiti set zakona koji čini spektar naših ustavnih ovlašćenja našeg vrlog predsednika, koji će na osnovu i u skladu sa ovim konačno početi svoja ustavna ovlašćenja da sprovodi.
Sve probleme u ovoj državi su rešili on i predstavnici vlasti, ostalo je još samo da zakonom definišemo ordene i odlikovanja i da u Srbiji od danas, odnosno od dana usvajanja ovog zakona, svi živimo srećni i zadovoljni.
Neću ulaziti u motive i razloge zbog kojih je ovaj zakon po hitnom postupku došao na ovo zasedanje na dnevni red. Pretpostavljam da je i vama jasno.
Da li je to izraz nekih kompromisa, trgovine ili nesuglasica - sasvim je svejedno. Ali vi ćete se, kao ministar koji ovde predstavlja Vladu, složiti da je ta ista vlada u proceduru u Skupštinu poslala, ako ne više, bar još deset zakona koji su imali i razloga i opravdanja da pre ovoga budu na dnevnom redu, da o istima raspravljamo jer bi suštinski unapredili, ili bar pokušali da unaprede život u Srbiji, koji bi dali odgovore na mnoga pitanja iz ekonomije za koje ste, između ostalog, i vi zaduženi, iz oblasti socijalne politike i mnogih drugih oblasti koje su unakažene, a koje istinski čine i predstavljaju problem danas u Srbiji. Ovako, stiče se utisak da je sve lepo, da nam ruže cvetaju. Ostaje samo da još ovo rešimo i bićemo srećni i zadovoljni.
Umesto da se bavimo zakonima koji će ukidati regulatorna tela, komisije, mi opet usvajamo zakon koji će definisati dva nova tela, za koja ćemo iz budžeta još šest miliona morati da opredelimo, što je apsolutno saglasno sa vašom pričom o restriktivnoj javnoj potrošnji. Slažem se, nisu to velike pare, nije to veliki novac za budžet jedne države, ali je potpuno suprotno onome o čemu pričate i nije bilo nužno da u ovom trenutku bude predmet rasprave u ovoj skupštini.
Po mišljenju SRS, ovaj zakon će biti samo još jedan od mehanizama u rukama Borisa Tadića, predsednika Republike, koji će on koristiti ponajviše u svoju političku promociju. Takvo je bar političko iskustvo koje sa političkim establišmentom u Srbiji imamo u poslednjih nekoliko godina. Sve je opet povereno njemu. Razumemo da Ustav to predviđa, da mu određena ustavna ovlašćenja pripadaju, ali se bojimo da će, kao i do sada, u praksi mnogo toga biti predmet zloupotrebe.
Vi ste lepo napisali u obrazloženju ovog zakona da je tradicija ordenskog sistema srpskog naroda, odnosno naroda i građana u Srbiji dugačka. Delimo to mišljenje. To je posledica činjenice da u genima ovog naroda pre svega stoji hrabrost, čojstvo, humanost i pamet. Odgovor na to možda u jednom delu i jesu odlikovanja i ordenje.
Ali, gospodine ministre, ono što suštinski predstavlja problem, po mišljenju SRS, jeste sistem vrednosti koji aktuelna politička elita promoviše poslednjih deset godina, sistem vrednosti u okviru kog će nastati ili nastaje ovaj zakon, kroz koji će se definisati kriterijumi za dodelu odlikovanja i nagrada, kroz koji će se birati pojedinci u komisije i tela, koji će definisati i birati one koji će biti nagrađivani i, na kraju, oni koji će i sami biti odlikovani i nagrađivani.
A kakav je to sistem vrednosti, gospodine ministre? To je sistem vrednosti koji poprilično promoviše nemoral, koji promoviše razvrat, sistem vrednosti koji promoviše slobode koje često nisu samo na granici sa bezakonjem i bezvlašćem, mnogo često prelaze granice i ulaze u anarhiju, sistem vrednosti kroz koji se uništava i destruira obrazovni sistem, sistem vrednosti koji negira sve tradicionalne vrednosti koje, objektivno, za nosioce i političku elitu u Srbiji predstavljaju okove i balast, oni za koje sve što, kako sam na početku rekao, miriše i podseća na naciju, narod, zaista jeste neprijatno.
Gospodine ministre, u takvom sistemu vrednosti oni koji treba da budu nagrađivani i odlikovani - biće penzionisani, sklanjani, smenjivani, često će se protiv njih, kao i do sada, dizati optužnice, neki će ili neće biti slati u Hag ili u neke druge međunarodne sudove itd.
To su razlozi zbog kojih SRS ne želi da podrži ovo, zbog kojih na najozbiljniji i najkonkretniji način osporava sve ovo što je namera vlasti.
A zbog načina na koji ste ovo poslali u skupštinsku proceduru, kako je došlo na dnevni red, verujemo, pa i po rečima nekih koji ovde predstavljaju vlast, da se i Vlada ovome nije posvetila suštinski ozbiljno nego tek radi reda, ali istovremeno ne želimo nijednog trenutka da osporimo smisao i značaj odlikovanja i definisanja nagrada.
Neka se neki ne brinu da li će strana odlikovanja moći kroz Srbiju da se nose. Oni koji su danas deo utemeljivača sistema vrednosti ponose se Ordenom Danice hrvatske, kao što je gospođa Kandić, kojoj ga je dodelio Stjepan Mesić, neka se ne sekiraju puno da li će ili neće moći da nose po Srbiji takva ordenja.
Završiću jednom rečenicom. Ono što je takođe zamerka SRS ovom zakonu jeste što je možda trebalo da predvidite institut, neko odlikovanje ili orden, pa da kolektivno nagradite narod koji sve ovo trpi, koji prolazi kroz sve ovo kroz šta prolazi poslednjih deset godina, a mi smo ubeđeni i nadamo se da to neće biti još dugo.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoju raspravu moram ponovo započeti pitanjem - da li ste vi ministar u kapacitetu koji može sasvim odgovorno da predstavlja i zastupa ovaj zakon u ime Vlade?
Naime, ne želim da osporim vaše lične kvalifikacije, kako smo se jednom razumeli. Vi ste doktor ekonomskih nauka, doktorirali ste kao vrlo mlad čovek, to cenim, ali se postavlja pitanje da li adekvatno možete da odgovorite na sve primedbe koje su se čule u toku ove rasprave i koje će se čuti u narednom periodu vezano za raspravu o Predlogu zakona o odlikovanjima. Mogli ste da vidite da iz svih stranaka, čak i onih koje čine skupštinsku većinu, ima ozbiljnih primedbi po pitanju ovog zakona, a posebne su primedbe od strane članova SRS, kao i drugih koji su trenutno u opoziciji.
Ako biste pitali poslanike SRS da li treba ovaj zakon da stoji u pravnom sistemu Republike Srbije, mi bismo rekli da treba da stoji. Ali, da li on ima svojih nedorečenosti, da li ima svojih mana? Ima i te kako, ima ih mnogo. Vi ste u uvodnom izlaganju rekli da je to kratak, jednostavan i precizan zakon. Suprotno je svemu tome.
Ovaj zakon ima dva člana više nego važeći, ima puno nejasnoća i nije precizan. Izgleda da ste imali nameru diskontinuiteta sa prethodnim zakonom, a zadržali ste tehniku i proceduru prilikom predlaganja, dodele, nošenja i oduzimanja odlikovanja. Apsolutno je identična važećem zakonu SRJ iz 1998. godine, samo ste broj odlikovanja, i po vrsti i po stepenima, smanjili i upodobili verovatno novom sistemu vrednosti.
Za divno čudo, sada se promoviše nešto što se zove emocija i što se želi sugerisati, pre svega poslanicima SRS – ne unosite emocije kad diskutujete o predlozima zakona koji dolaze iz Vlade Republike Srbije. Naprotiv, mi jesmo emotivni ljudi, ispoljavamo svoje emocije na drugim mestima, ali ovde vrlo pragmatično nastupamo, proučavajući zakonske predloge i dajući svoja mišljenja u vezi sa tim predlozima.
Krenuo bih u analizu ovog zakona i moram da kažem da nekoliko kategorija, veoma temeljnih, nikada i ni u kom slučaju ne smeju da se zaborave i moraju biti naglašene bar u ovakvim zakonima, a to su Vojska Srbije, Srpska pravoslavna crkva i Skupština Republike Srbije.
Neko je ovlaš pomenuo Skupštinu Republike Srbije, odnosno rekao da se ovim zakonom uopšte ne pominje, osim što će doneti ovaj zakon, gde bi ona trebalo da ima svoje mesto u praksi. Trebalo bi da ga ima u dodeli, jer se moglo predvideti, ovaj zakon se donosi na neodređeno vreme, na neodređen broj slučajeva, kao neko ko će odlučivati o dodeli priznanja predsedniku Republike. Ne mislim Borisu Tadiću, nego institucionalno predsedniku Republike. Ako znamo šta piše u ovom zakonu, kako se dodeljuju ta odlikovanja, i ako predsednik Republike bude kandidovan za takvo odlikovanje, onda bi jedino merodavno telo ili organ mogla da bude Skupština Republike Srbije.
Član 3. Predloga zakona u stavu 1. i 2. kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena državljanima Republike Srbije, domaćim pravnim licima i drugim subjektima. Odlikovanja mogu biti dodeljena i posmrtno.“ To je u redu. Želim da komentarišem stav 3, koji kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena i stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama.“
Možda ovaj stav ne bi izazvao toliku pažnju kod mene da prethodna dva dana nismo imali, kolokvijalno nazvano, raspravu o vojnim zakonima u ovoj sali. Pošto smo imali tu raspravu, moram da komentarišem i opravdano sumnjam da možda na brzinu donošenje ovog zakona i jeste ovaj stav 3. člana 3. Predloga zakona.
Podsećam da je 13. marta 1999. godine u Briselu održan tajni sastanak rukovodstva NATO-a, gde su bili prisutni, između ostalih, general Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rozman, Žak Klajn, Vilijam Voker i Bernar Kušner. Na tom tajnom sastanku je doneta odluka da se bombarduje SRJ 17. marta, ali je zbog nepovoljnih vremenskih prilika to odloženo za 24. mart.
Šta je dogovoreno na tom tajnom sastanku? Tu je doneto nekoliko, mislim oko pet zaključaka. Posebnu pažnju izaziva četvrti zaključak, ali vredi pomenuti i ostale. Stvoriti najoptimalnije uslove, to je prvi zaključak te grupe, za agresiju na Jugoslaviju operacijom „Aligator“, poniziti Jugoslaviju, poraziti vojsku, poraziti policiju na KiM i u Jugoslaviji.
Drugi zaključak – u slučaju pružanja otpora, Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima, uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama.
Zaključak treći – formirani međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom, policijskom rukovodstvu Jugoslavije.
Zaključak četiri zaslužuje posebnu pažnju – u slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Vinču ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća u svetu kako bi se ovo ovekovečilo kao navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.
Zaključak peti – stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO, i to će se zadržati, po njihovoj proceni, oko 20 godina.
Postoji i šesti zaključak – ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, zarobiti vojna tehnička sredstva i proglasiti ih ratnim plenom OVK.
Pročitao sam ovih nekoliko imena. Želim unapred da saopštim javnosti Srbije da nikada nikome ne padne na pamet da ove ljude, a znajući aktuelni režim i izvršnu vlast Republike Srbije, realno je očekivati da ovi učesnici tajnog sastanka, koji su doneli odluku o bombardovanju Jugoslavije, mogu možda biti potencijalni kandidati za dodelu jednog od odlikovanja po zakonu koji skupštinska većina treba da usvoji u nekom narednom periodu.
U obrazloženju stoji da je jedan od razloga za donošenje zakona da bi predsednik Republike, u skladu sa članom 112. Ustava Republike Srbije, mogao da obavlja jednu od svojih aktivnosti. Čini mi se da potrebe za donošenje ovog zakona mogu da se svrstaju u dve grupe.
Jedna je da se sadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić ojačao dodelom još jednog, po poimanju SRS, ozbiljnog posla dodeljivanja odlikovanja, ali mi smatramo da ta odlikovanja treba zaslužiti. Mogli ste da čujete vrlo kvalitetno izlaganje kolege Munjića, koji je, kao ovlašćeni predstavnik SRS, u uvodnom izlaganju rekao ko sve to zaslužuje. Naravno, to je propisano u proceduri, ali samo u nekim kvalifikacijama, kao narodni poslanik, ko bi mogao da se nađe kao potencijalni kandidat za dobijanje tog odlikovanja sa jedne strane, a sa druge strane, možda čak i oni koji ne zaslužuju da uđu na teritoriju Republike Srbije da budu kandidati za dodelu tih priznanja.
Ne smemo to dozvoliti, ali period od šest godina, u kojem je Boris Tadić na čelu Republike Srbije kao njen predsednik, mogao je da dovede skupštinsku većinu ili predlagača da imamo kvalitetniji predlog zakona vezano za dodelu ovih odlikovanja.
Kada je u pitanju nošenje priznanja i odlikovanja koja su dodeljena od strane drugih država ili međunarodnih organizacija, može da se komentariše i zbog čega se postavilo takvo pitanje, ali mi smatramo da bi bilo dovoljno od strane Ministarstva za inostrane poslove jednom odobriti to nošenje i da se ono nosi u svim drugim prilikama kada je to propisano.
Kada je u pitanju član 8, gde su tačno propisani ordeni koji se uspostavljaju ovim zakonom, mogli smo da preuzmemo skoro sve ordene koje predviđa i sadašnji zakon o odlikovanjima iz 1998. godine, izuzev nekoliko koji zbog prestanka postojanja SRJ, zbog naziva, ne bi bili adekvatni, a svi ostali ordeni su mogli da se zadrže.
Jer, svejedno što u opisu za pojedine ordene kažemo da se dodeljuju za hrabrost, ako postoji poseban orden za hrabrost, onda je to veća motivacija.
Ako postoji orden rada u svakoj oblasti, njega možemo dodeliti, ali sigurno je da ako postoji i kao specijalno predviđen orden rada, onda ćemo motivisati veći broj potencijalnih kandidata da se takmiče, da imamo pozitivno takmičenje, pozitivno stvaralaštvo.
Ali, ukinuti veliki broj drugih priznanja, kao što su medalje… Ova godina je promovisana kao godina našeg naučnika Milutina Milankovića, pa i Nikole Tesle, što je postojalo ranije a sada nema, i mnogih drugih.
Juče je jedan narodni poslanik ovde postavio pitanje nama, pre svega misleći na poslanike SRS, da li znamo gde su granice Republike Srbije.
Svakako znamo i uvek kažemo, kao što i građani Srbije znaju, da su granice Srbije i Kosovo i Metohija, ali izostavljanje Medalje Obilića ukazuje da neki o tome i ne misle, jer nas to istorijski vraća u taj period i sada čini jednu pozitivnu depresiju na građane Srbije da KiM uvek i u svakom momentu jeste Srbija i da kroz ova odlikovanja koja su predviđena ovim zakonom moramo da znamo da je to tako.
Da biste popravili kvalitet ovog predloga zakona, SRS je podnela 18 amandmana.
U suštini, to neće moći da bude dobar zakon, da bude primenljiv na neodređeno vreme, jer predlog nije dozvolio takvu mogućnost, ali kada bi ministar Milosavljević hteo mene da demantuje sa početka moje debate, da on ima kapacitet da meritorno može da odlučuje o onome što ovde zastupa, on bi onda rekao da ovaj zakon treba povući, doraditi ga i ponovo vratiti u skupštinsku proceduru.
Slažemo se da se ne čeka dug vremenski period, nego da to bude u relativno kratkom periodu.

Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, posle njega narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa kvalitetnim argumentima i kvalitetnom diskusijom u vezi s Predlogom zakona o odlikovanjima, moram da skrenem pažnju na par činjenica.
Ovo je još jedan zakon koji je predvideo promociju predsednika DS-a, kojim on treba da dobije ovlašćenja koja će se odnositi na odlikovanje pojedinaca u zemlji i inostranstvu.
Podsetiću vas da je osnovna primedba za do sada nedodeljivanje takvih odlikovanja neusvajanje ovog zakona, iako smo mi iz SRS podneli ovaj predlog zakona još 2007. godine, čini mi se u novembru. Ono što je takođe specifično jeste da je izgovor za donošenje ovakvog zakona ekonomsko stanje u zemlji.
Daje se obrazloženje da će predlog ovog zakona, u kome se umanjuje broj ordenja i medalja, koji je u prošlom predlogu zakona bio oko 30 ordena i medalja, dok bi u ovom ukupno trebalo da bude šest ordena i medalja, iz ekonomskih razloga to manje opterećivati budžet Republike Srbije.
Dakle, kada uzmemo ove izgovore i ovaj način rada po kome funkcioniše ova vlada, to je da opterećuje budžet nešto što ga ne opterećuje jer nije zakonski regulisano, jasno se stavlja pitanje zbog čega se ovaj zakon donosi sada, zbog čega nije donet ranije i u koju svrhu ovaj zakon ima sada obavezu promocije predsednika Srbije da dodeljuje ordenje i medalje kome stigne.
Podsetiću vas da je takvih primera u zemljama iz regiona bilo uveliko. Podsetiću vas i na neke ljude koji deluju i u našoj zemlji. Primera radi, podsetiću vas da je nedavno Ordenom Danice hrvatske sa likom Katarine Zrinske hrvatski predsednik Stipe Mesić odlikovao predsednicu Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić. Slovenački predsednik Danilo Tirk odlikovao je generalnog sekretara NATO-a za zasluge u jačanju međunarodnog mira i bezbednosti. Šta sada da očekujemo od predsednika Srbije? Koga će on da odlikuje ako prati ovu tekovinu evropskih vrednosti?
Ono što bih suštinski rekao o samom zakonu jeste da je obaveza predsednika po članu 112. stav 1. Ustava Republike Srbije da dodeljuje ordenje i nagrade.
Zbog toga je trebalo i sam predsednik da analizira ovaj predlog zakona, a ako ne on, onda ovaj tim ili kancelarija koja će se ovim dodelama baviti, da utvrdi šta je sve nedostatak u ovom zakonu i zašto ga je pustio uopšte u skupštinsku proceduru, prvo na ovoliko čekanje, a drugo bez osnovnih parametara koji su prevashodno bitni za onog ko dodeljuje a ne kome dodeljuje, jer posle kada dođe situacija oduzimanja medalja ili bilo koje druge vrste odlikovanja, ne možemo kriviti onog ko je odlikovanje dobio, nego onog ko je to odlikovanje dao.
Opšta ocena o Predlogu zakona se konstatuje na više načina. Konsultujući prethodne ordenske sisteme, pre svega iz našeg bogatog iskustva, stiče se sledeći utisak - da je Predlog zakona o odlikovanjima nedopustivo uprošćen i toliko osakaćen u nacionalnoafirmativnom spektru velikih i slavnih kulturno-istorijskih, oslobodilačkih, državotvornih i stvaralačkih vrednosti srpskog naroda, tako da je znatno lošiji u odnosu na naše prethodne relevantne ordenske sisteme, pa i ovaj poslednji iz SRJ iz 1998. godine.
Ono što je takođe bitno napomenuti jeste da postoji i velika razlika između ovog predloga zakona o odlikovanjima i ordenskih sistema iz Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i Republike Srpske, što je ipak nedopustivo. Dobija se, zbog svega toga, utisak da se tu uopšte i ne radi o jednom narodu istih sudbina, vere i tradicije, istorije i kulture velikana, već naprotiv, da se malograđanskom i dodvorničkom svešću sitnih očiju perfidno podriva srpstvo, podstiče diskontinuitet, obesvešćenost i traže razlike, čak i animoziteti prema dotičnim ordenskim sistemima, za koje se ipak mora konstatovati da su bili znatno utemeljeniji u sferi istorijskih slobodoljubivih, stvaralačkih i drugih nacionalnoafirmativnih vrednosti srpskog naroda.
Dakle, u ovom predlogu zakona su izbačena odlikovanja i medalje koja su jasno data kao vojna. Kroz takav stav se pokazuje da se uopšte ne računa na moguću ratnu opciju protiv Republike Srbije i srpskog naroda ni u sledećih 50, ni 100 godina, što je opasna zabluda sa tragičnim posledicama po naš narod i državu.
Takođe bih napomenuo da velikanima srpstva nije uopšte posvećena pažnja u ovom predlogu zakona, u smislu da se bar neko iz te plejade, čak i svetskih velikana, uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. To je svojevrsna sramota ovog predloga zakona, moram to tako da kažem. Time se direktno obezvređuju ne samo ti velikani, već se preko njih omalovažava i potcenjuje ceo srpski narod.
Ovakvim predlogom zakona želi se jasno srozati i prekinuti veza i istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima, ličnostima iz našeg naroda.
Svakako, oni su nepoželjni i okruženi nametnutim trendom evrounijatske evropeizacije Solaninog tipa, što se slugeranski želi provući kroz dati predlog zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj predlog zakona ostane bez Obilića medalje, onda je to očito nepoštovanje, pa čak i ismevanje nivoa vojničke časti slavne srpske vojske, svih nosilaca ove medalje, slavnih srpskih vojvoda (već je bilo diskusija na ovu temu), Njegoša i njegovog dela, srpstva u celini i kosovskog zaveta u njegovom viteškom smislu, kao i najuzvišenijem delu.
Spomenice nisu ni razrađene, što govori da je sve rađeno na brzinu, pa i nestručno.
Iz obilja događaja koji su vezani za nacionalnu kulturno-istorijsku, vojničku i državotvornu oblast, nije se učinilo ništa da se bar neki predlozi za spomenice sačine.
U razlozima za donošenje ovog zakona se, pored ostalog, kaže - da bi se ovim zakonom omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koji potvrđuju i veličaju korisno delo za državu itd. Odlikovanja ne smeju da veličaju korisno delo, niti ga javno verifikuju. Poštuju, priznaju kao takvo, afirmišu podsticaj drugih na veća pregalaštva i patriotska osećanja, pozitivnu selekciju najboljeg i najkorisnijeg za društvo, državu, a posebno za srpski narod.
Objašnjenja pojedinih rešenja su više prepričavanja Predloga zakona o odlikovanjima nego što su to istinski morala da budu. Jedno od tih objašnjenja kasnije ću vam pročitati.
Opet i to donosi zaključak da predlagač ovog zakona nije dovoljno upoznao ovu problematiku da bi se njom relevantno vladao, što je nedopustivo, pa i neozbiljno.
Sada ću vam skrenuti pažnju samo na par članova ovog predloga zakona, koji je morao da ima definiciju kako bi težina dodele bilo koje vrste ordena ili medalje bila što veća i jača.
U članu 2. moramo da napravimo jednu jezičku, gramatičku i kako god hoćete izmenu, po kojoj bi taj član glasio - da su odlikovanja najviši znaci zaslužnog i javnog priznanja i poštovanja koji se dodeljuju za izuzetne zasluge i dela od velikog značaja za Republiku Srbiju, srpski narod, odnosno sve njene građane.
Ne može postojati Republika Srbija bez srpskog naroda i njenih građana. Odlikovanje mora da bude zasluženo pre nego javno, da odaje ne samo priznanje, već i poštovanje kojim se izražava čast za zasluženo i javno priznanje. To je korekcija koja mora biti podsticajna na planu afirmacije vlastite nacije i jačanja matične države dotičnog naroda.
Moram da napomenem da to i ne umanjuje zaslužne vrednosti nacionalnih manjina i etničkih zajednica.
Imajući u vidu širok, otvoren i prikriven spektar napada na sve što je srpsko, ne samo u Republici Srbiji, već i u neposrednom okruženju, odnosno dijaspori, ukazuje se potreba da se to istakne dopunom - srpski narod, odnosno sve njene građane. Ako prihvatite ovaj amandman SRS, mislim da će ta definicija biti daleko bolja.
Osvrnuo bih se onda i na član 8, gde stoji da Sretenjski orden ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i humanitarnih delatnosti.
Da ne bismo pobrkali babe i žabe, kakve su sve delatnosti, smatramo da treba izostaviti ''sportskih delatnosti''. S obzirom na razliku kod navedenih delatnosti koje ni iz daleka ne dobijaju, niti imaju tako razvijen sistem rangiranja, takmičenja i priznanja kroz brojne medalje, novčane i druge nagrade itd., sportisti ipak imaju svoj obim i karakterističan sistem sticanja i dobijanja priznanja, što je potpuno adekvatno njihovom hobiju ili zanimanju ili vrsti sporta.
Međutim, ukoliko neko od njih zasluži svojim ukupnim životnim delom, tako da doprinese, na primer, u javnoj, kulturnoj ili humanitarnoj delatnosti, onda tek može da mu se dodeli Sretenjski orden. Oni za svoje nagrade imaju ogromnu finansijsku podršku, pehare i ono što je predviđeno sportskim savezima i društvima. To se svakako ne može porediti sa ordenjem koje dobijaju borci ili bilo koji drugi zaslužnici ordenja.
Član 8. se odnosi i na Orden belog orla sa mačevima, koji ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge u komandovanju i rukovođenju vojnim jedinicama, što nema u predlogu člana 8, a treba da stoji, odnosno, vojnim ustanovama i njihovom osposobljavanju za uspešnu odbranu Republike Srbije u miru i ratu i naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane.
Dakle, igra reči koju praktikujete ovde mora se odstraniti, jer sistem rukovođenja vojnim jedinicama ne sme da bude zloupotrebljen . To je uloga za koju treba imati veliku odgovornost i po uspešnom rukovođenju treba imati i veliku nagradu.
Sa druge strane, u članu 8. stav 6. Orden zasluga za nacionalnu bezbednost, ili kako ste vi ovde predložili Orden za odbranu i bezbednost, nema onaj nacionalni deo, i kada ovako navedeni orden ima tri stepena, kao u vašem predlogu, po hijerarhiji vrednosti - čast kao treći stepen, uzornost kao drugi stepen i natprosečnost kao prvi stepen, smatramo da u skladu sa rangom stepena mora biti tako postavljen i redosled željenih vrednosti za naš novi predlog. Zbog toga predlažemo da umesto „za uzorno“ stoji „za časno, izuzetno“ i „primerno“ umesto „natprosečno“. To su veliki terminološki razlozi koji mogu da doprinesu i tome da neko ko je zaslužio orden i ne dobije.
Orden Nemanjića, Orden časti, Orden rada i Orden Nikole Tesle su osnovani u jednom redu. Dodeljuju se ratnim jedinicama za istaknute junačke podvige u oružanoj borbi. Izuzetno se u miru može dodeliti visokoškolskoj vojnoj ustanovi za izvanredne rezultate u školovanju profesionalnih oficira.
Orden rada osnovan je u tri reda. Njime se odlikuju pojedinci, preduzeća, ustanove i druge organizacije za izvanredno izvršene radne obaveze i podvige u privredi i kulturi, uopšte napretku društva.
Zato, umesto tri medalje, kada pričamo i o medaljama i o ordenima koje sam pomenuo kao primer, treba dodati i sledećih pet medalja koje su veoma važne za naše društvo, jer se to ne može pravdati lošim ekonomskim stanjem u zemlji ili opterećenjem budžeta. To je svakako Medalja za hrabrost, Medalja rada umesto Medalje zasluge, Medalja zasluga za odbranu i bezbednost, Obilića medalja, koja ne sme biti ukinuta i Medalja za vojničke vrline.
Sve su to medalje koje moraju da stoje u ovom predlogu zakona, a nema ih. Medalja za hrabrost ima dva stepena – zlatna i srebrna medalja. Terminološka izmena, tako da navedeni stav može da bude i – Medalja za hrabrost ima dva stepena, zlatna i srebrna, i dodeljuje se za dva dela kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela u kojima se u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života, materijalnih dobara, ispoljava izvanredna hrabrost i požrtvovanje. Toga u Predlogu zakona nema. Ako prihvatite i ovaj amandman SRS, imaćete daleko poboljšan zakon.
Takođe, treba zameniti i termin „Medalja zasluge“ u „Medalju rada“, da bi ova definicija bila preciznija.
Onda imamo još jednu izmenu, koju je važno napomenuti, a to je da Obilića medalja takođe ima dva stepena i da se dodeljuje vojnim licima samo u ratu, za izvanredno delo ili delo hrabrosti, požrtvovanja, upornosti u borbenim dejstvima kojim su se u kritičnim momentima ostvarili uspešni rezultati za dalji tok borbenih i drugih aktivnosti. Predlogom zakona vi to niste precizirali.
Moram da kažem da se izbacivanjem Obilića medalje iz vašeg predloga odlikovanja ide na ruku istim trendovima obezličavanja, obeščašćavanja i obesmišljavanja, čak i potcenjivanja istorijskih osnova jednog od najvećih junaka srpskog naroda, etalona časti, dostojanstva, ponosa, muškosti, lepote, slave i trajanja, što je svakako velika čast i merilo. Zato dajemo ovaj predlog i smatramo da je obavezno prihvatanje u delu koji se odnosi na načelnu raspravu.
Ukoliko se ne usvoji ova medalja, pljunuli ste i na Obilića i na sve nosioce Obilića medalje u našoj slavnoj istoriji, na Njegoša i njegov „Gorski vijenac“ koji je Miloša uzdigao na nivo božanstva, slavne srpske vojvode, na kosovski zavet, vojničku čast oružanih sastava srpstva.
Jedan od osnovnih parametara koje sam vam dao jeste i to da su važne napomene da ukoliko se stvarno želi afirmisati naš slobodarski, rodoljubivi, vojnički, viteški i plemeniti duh srpstva, onda se u sistemu odlikovanja mora pronositi takav njihov smisao, sadržaj, svetost, poruka i zavet.
U tom smislu je potrebno da se usvoje amandmani na ovaj krajnje skroman i ojađen Predlog zakona o odlikovanju, moralo bi se ozbiljno razmisliti o uvođenju još nekoliko odlikovanja, poput Ordena Karađorđeve zvezde u tri reda, Ordena belog orla u tri reda, Ordena belog anđela u tri reda, Ordena Njegoša u tri reda (kao u Republici Srpskoj), Ordena narodnog heroja, potom Andrićeve medalje, Medalje za nacionalnu bezbednost i Medalje čovekoljublja.
Kada sve to stavite u Predlog zakona, ovaj zakon će na nešto da liči. Ukoliko to ne prihvatite, ovaj zakon ostaje za marketing DS-a i faktički od njega ne dobijamo ništa.
Evo, zbog vremena poslaničke grupe, neću više o stavovima i tačkama ovog zakona. Uključiću se u raspravu u daljem toku. Hvala.