Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Realna opasnost je da od očiju javnosti bude praktično skriveno potpisivanje sporazuma, odnosno ulazak u NATO, ali zato će da se sve vreme potpisuju nekakvi pojedinačni sporazumi i da se na taj način stvaraju obaveze Srbije prema NATO-u. Tako bi se Srbija u prvom koraku, faktički, vezala za NATO, da bi se u drugom ta vezanost i formalizovala.
Neskriveno opredeljenje sadašnje vlasti za NATO daje dovoljno osnova da se pretpostavi kako bi ona u nekom trenutku mogla potpisati čvršći i opštiji sporazum sa tom vojnom alijansom, koji bi mogao da se tumači kao da ima status međunarodnog ugovora. S obzirom na to da naš Ustav ne pruža mogućnost da se građani na referendumu izjašnjavaju o međunarodnim ugovorima, Srbija bi, ne po svojoj demokratskoj volji, nego po želji sadašnje vlasti, mogla da se nađe u NATO-u, tako da bi bio i ''vuk sit i ovce na broju''. Zbog te opasnosti, vrlo je važno što pre raspisati referendum kako bi se sprečila uobičajena logika ove partijske vlasti, logika svršenog čina.
Priča je da u vojnobezbednosnom smislu za Srbiju ne postoji druga alternativa osim ulaska u NATO, ali alternativa uvek postoji. Insistiranje na tome da NATO nema alternativu nije ništa drugo do jedan oblik pritiska da se u našoj javnosti proizvede osećaj beznađa, kako bi se lakše potčinila diktatu NATO interesa i njegovih pristalica u zemlji. Onaj ko ne vidi alternative, ne bi trebalo da se bavi tako ozbiljnom delatnošću kao što je politika.
Mnoge zemlje nisu članice NATO, niti će ikada biti, ali ipak opstaju i napreduju brže i od samih članica te alijanse. Ako alternativa postoji, čak i za zemlje iz evroatlanskog kruga, zašto ne bi postojala i za Srbiju? Ako u društvu nema političke…

Dva minuta.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 10. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Milan Knežević i Dragan Todorović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SNS podneo sam amandman na član 10. ovog zakona i tim amandmanom se predviđa da se briše stav 3. ovog člana.
Kao po običaju, Vlada odbija amandman, ukratko, u obrazloženju se navodi, da se amandman ne prihvata zato što propisan izuzetak obuhvata samo aktivnost upotrebe vojske u situacijama koje nisu mogle da budu planirane, pa se navodi – neodložno otklanjanje posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških i ekoloških nesreća većih razmera, kao i pružanje pomoći civilnim organima u kriznim situacijama. U stvari, u obrazloženju oni su parafrazirali ovaj stav 3. koji sam amandmanom predložio da se briše.
U suštini, unošenje ovakvog stava i ostavljanje ovog stava u ovom članu 10, daje se Vladi mnogo veća nadležnost i ovlašćenja, odnosno dobijaju nadležnost i ovlašćenja koja po Ustavu nemaju, odnosno protivustavna su, a s druge strane, Vlada pribavlja ovlašćenja koja ima Skupština Republike Srbije.
Sigurno da za ovakve situacije, koje su objektivne, koje mogu da se dogode i koje su tragične, postoji neko prikladnije rešenje koje bi bilo u skladu i sa drugim zakonima i sa Ustavom. Davanje i prihvatanje izuzetka sigurno stvara lančano nove izuzetke, s toga predlažem da ovaj stav bude brisan, da na ovaj način Vlada ne bi preuzela nadležnosti koje su protivustavne, a na ovaj način se sprečavaju i zloupotrebe koje eventualno mogu da proizađu iz ovoga. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS. Vreme na raspolaganju je 11 minuta i 30 sekundi. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Dragan Todorović je predložio da se briše stav 3. u članu 10. Predloga zakona, zato što je ova odredba, kao i ceo Predlog zakona, suprotan Ustavu Republike Srbije. Član 140. Ustava Srbije jasno govori o tome da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Srbije samo u skladu sa odlukom Narodne skupštine, a ovde se sada uvodi neki tobože izuzetak, koji može da postane praksa i može da postane pravilo.
Naime, u članu 10. stav 3. kaže se: ''Izuzetno, Vlada može odobriti učešće drugih snaga odbrane u humanitarnim operacijama koje nisu predviđene Godišnjim planom upotrebe, u slučaju neodložnog otklanjanja posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških i ekoloških nesreća većih razmera, kao i pružanja pomoći civilnim organima u kriznim situacijama.'' Formalno, ovo je izuzetak. Suštinski, ovo će postati pravilo.
Zašto? Pa, već sada u Avganistanu imate prirodne, tehničko-tehnološke i ekološke nesreće većih razmera i sada verovatno u Avganistanu postoji potreba da se pruži pomoć civilnim organima u kriznim situacijama. Gde god imate ratna dejstva, u bilo kom delu sveta, u bilo kom meridijanu, tu po pravilu postoje prirodne, tehničko-tehnološke i ekološke nesreće većih razmera, i tu postoji potreba da se pruži pomoć civilnim organima u kriznim situacijama. Onda ono što treba navodno da bude izuzetak postaće pravilo.
Gotovo nikada neće biti tražena saglasnost, odnosno odobrenje Narodne skupštine, nego će Vlada ako ovo ovako prođe uvek moći da kaže – znate, postoji neodložna potreba da o upotrebi Vojske Srbije van granica Srbije odlučuje Vlada, zato što su ispunjeni uslovi iz člana 10. stav 3. Zakona o upotrebi Vojske Srbije u okviru multinacionalnih operacija. Onda nikada Narodna skupština o tome neće odlučivati, a uvek će odlučivati Vlada, organ izvršne vlasti i time će ono što piše u Ustavu Republike Srbije biti potpuno stavljeno van snage.
Da vas podsetim, gospodo iz Vlade, budući da se ovih dana vodi jedna velika kampanja o tome ko je fašista, a ko je antifašista u Srbiji, ova vlada se deklariše kao izrazito antifašistička i tu ste stepenovali antifašizam, pa vi ste od svih najveći antifašista na svetu, upravo i veći od njih, i sada ste vi, takvi veliki antifašisti, spremni da Vojsku Srbije stavite u službu međunarodnih razbojnika, oličenih u NATO paktu.
Samo da vas podsetim, vas velike antifašiste, da je svojevremeno general Milan Nedić, koji je bio predsednik srpske Vlade u okupiranom Beogradu i okupiranoj Srbiji, odbio da pošalje ijednog srpskog vojnika u okviru Vermahta na Istočni front, a imao je i trpeo je velike pritiske, pa ipak nijedan srpski vojnik nije otišao da se bori na Istočni front. Ne zato što je general Nedić imao neke simpatije prema boljševizmu, nego zato što nije dozvolio da Srbi ratuju sa Rusima, ma kakva da su ideološka uverenja tih Rusa, a vi ćete ovim predlogom zakona, ako ovo ovako prođe, a po svemu sudeći hoće, dovesti Srbe u situaciju, po prvi put u njihovoj istoriji, da ratuju protiv Rusa.
Nadam se da niste mala deca, da znate da ovo što radi sada NATO u Iraku, u Avganistanu, ono što se dešavalo u Gruziji, ono što će se sutra dešavati u Iranu nije ništa drugo do stvaranje jednog strateškog prstena oko Rusije u nameri da se zavlada, pre svega, energetskim resursima te velike slovenske i pravoslavne države. (Aplauz.)

Vreme na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku je sedam minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Vesna Pešić, Nebojša Ranđelović i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić.

Liberalno demokratska partija smatra da nije dobar ovaj izuzetak, ovako kako je formulisan – da Vlada može da odluči o upućivanju drugih snaga odbrane u ovim predviđenim slučajevima. Mi predlažemo da se vrati rešenje iz Nacrta zakona, a to je – da odmah traži naknadno potvrđivanje u Skupštini.
Nama je ovaj amandman odbijen sa neobičnim obrazloženjem – da je, obaveza Vlade u pogledu podnošenja izveštaja Narodnoj skupštini uređena u članu 17. stav 7. Predloga zakona. A član 17. stav 7. kaže: ''Izveštaj iz stava 6. ovog člana Vlada podnosi Narodnoj skupštini na prvom narednom zasedanju.'' A stav 6. se uopšte ne odnosi na ovo o čemu mi pričamo, nego se odnosi na okončanje ili privremeno završavanje multinacionalne operacije.
Zaista, ne znam zašto se ovim izmenama iz Nacrta u Predlog toliko degradira Skupština. Rekao bih da ovaj amandman kolege Šormaza ide u tom pravcu, ako sam dobro razumeo pravo da predsednik odlučuje posle naše odluke. Šteta što nema ministra koji bi mogao da odgovori šta se time mislilo, da predsednik, faktički, ako mi odlučimo o upotrebi i učešću Vojske u nekim multinacionalnim operacijama, može da ne poštuje tu odluku i da donese odluku o neupućivanju, obrnuto nije moguće.
Ako mi kažemo da ne ide Vojska, on svakako ne može da pošalje Vojsku, jer bi to bilo protivustavno, ali ako mi kažemo da ide, pravo da odlučuje može biti – ja se ne slažem i ne može da ide. Mislimo da će se na taj način kroz nekoliko članova na koje smo podneli amandmane, ako ima razuma u Ministarstvu odbrane, vratiti ingerencije Narodnoj skupštini koje je imala i, na kraju krajeva, to znači i deobu odgovornosti. Zaista mislim da je čudno da se na taj način uzimaju ovlašćenja Narodnoj skupštini.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Šormaz, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Aleksandar Pejčić i Zoran Nikolić.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Ovaj amandman na član 9. mora da se usvoji. Ako se ne usvoji ovaj zakon postaje neustavan.
Još jednom čitam – Vojska Srbije se može upotrebi van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije. Ne može o tome da odlučuje više ni predsednik, ni Vlada, ni ministar, ni Generalštab, ni načelnik Generalštaba, niko, niko, samo Narodna skupština, u Ustavu jasno piše! I da bi bilo u skladu sa Ustavom, molim vas da se usvoje ovi amandmani na čl. 9, i 11. kao i član 10. koji su podneli, interesantno, u istom tekstu, naprednjaci i radikali. Ali, sve to povezuje ono što je jedino prihvatljivo, dakle, kako je amandmanima predloženo, a sve drugo je apsolutno neustavno, neprihvatljivo i pravi se problem.
Gospodo, preuzimate veliku odgovornost, bez obzira što ovde nema ministra. I Gospoda iz Vojske neka ovo dobro slušaju, preuzima se velika odgovornost. Nekada Srbija nije mogla da izbegne ratove, možda u Prvom svetskom ratu, nekada je Srbija i srpski narod mogao možda da izbegne rat, recimo, u Drugom svetskom ratu, ali da nismo učestvovali u ta dva rata, danas bi nas bilo 35 do 40 miliona. Pitanje je kako bismo sa takvim brojem danas, uopšte, mogli da imamo problem teritorijalnog integriteta i suvereniteta? O svemu mora da se vodi računa. To je nacionalni interes, to je interes države Srbije, ne treba nam da idemo i da učestvujemo.
Ponavljam ovu priču od jutros, za one koji nisu čuli, komandant snaga ISAF, Mirovne misije UN u Avganistanu, tražio je ovih dana, ne od Ban Ki Muna, ne od UN, ne od Saveta bezbednosti, dodatnih 40.000 vojnika za Avganistan, jer ne znaju gde se nalaze, ne znaju šta ih snalazi, nego je tražio od predsednika SAD. Predsednik SAD je obećao Amerikancima da će smanjiti broj vojnika u Avganistanu. To ne znači da ih neće biti 110.000, a sada ih je 70.000, nego da će biti manje Amerikanaca. Šta posle toga sledi? Ono što je prvi uradio britanski premijer, poslao je dodatnih 500 vojnika, ići će naše komšije Rumuni, Bugari, Hrvati već šalju za tri puta više nego što su sad prisutni, ići će pritisak i na sve ostale, naročito na one koji su pokazali da lako slušaju naredbe Vašingtona ili kojima je Vašington pomogao da budu vlast u sopstvenoj državi, kojima je pomogao da formiraju vladu.
Nemojte sa ovim stvarima da se igramo! Prihvatite ove amandmane. Ako već mora zakon da se donese, neka bude u skladu sa Ustavom, neka Parlament preuzme odgovornost za te najteže odluke. Nemojte da preuzima odgovornost samo jedan deo mišljenja naroda, dakle, ako treba tako nešto da se radi, molim vas, neka bude u skladu sa Ustavom! Apsolutno ne dolazi u obzir da bilo ko može da donese odluku van Parlamenta o upućivanju jednog jedinog vojnika. Reč „odlučuje“ ne sme da stoji nigde u zakonu, samo tamo gde piše – ''Parlament, Narodna skupština''. Ništa predsednik, ništa ministar, ništa Generalštab, ništa Vlada, niko, niko, samo Narodna skupština! Svi ostali sprovode odluku Narodne skupštine, to je i te kako jasno.
Nemojte, ponavljam još jednom, Srbija mora da bude vojno neutralna, Srbija mora sa svima da sarađuje. Dovoljan je okvir ''Partnerstvo za mir''. Treba ići u mirovne misije, ali tamo gde su mirovne i gde mi donesemo odluku, u našem sastavu, sa našim oznakama, sa našim platama, naravno, srpski vojnik ne treba da bude plaćenik, niko drugi da ga plaća, ova država treba da ga plaća, gde god da ide. Jedino je to prihvatljivo i za državu i za narod Srbije.
Na kraju, završavam time, ne treba se plašiti referenduma. Ko god je demokrata treba da poštuje volju naroda. Ne treba se kriti iza manjine. Molim vas, da bismo znali da nas ne zovu ili da nas zovu, treba raspisati referendum i doneti odluku, da bi država strateški znala, koja će biti, svima je jasno, da Srbija ne treba da bude članica NATO pakta, da bismo posle toga mogli na pravi način da radimo i postupamo kako nalaže Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane, da organizujemo zemlju i situaciju u kojoj je vojno neutralna. Hvala.