Parlamentarna većina i svaka vlada imaju svoje prioritete i prave raspored sopstvenih aktivnosti po prioritetima.
Gospođa Čomić, replika.

Narodni poslaniče Tomislave Nikoliću, sadržaj vašeg govora je ono protiv čega se borim. To je lakoća neodgovornosti velikih političkih tvrdnji. Rečenica koju ste izrekli glasi – Boris Tadić je naložio da se ne primenjuje zakon. Ili ćete tu rečenicu dokazati ili ćete se izviniti predsedniku Srbije Borisu Tadiću i kazati da ste u žaru razmene replika sa članicom parlamenta nepromišljeno kazali neistinu, dešava se, i nije stvar oko koje bi trebalo dalje da repliciramo.
Ukoliko bi to bilo tačno, tada bi predsednik Srbije vrlo ozbiljno kršio svoja ustavna ovlašćenja. Kao što smatram da je vrlo ozbiljno kršenje nadležnosti nezavisne grane vlasti izlazak u javnost sudija koji tvrde da neke odredbe zakona, bilo kog zakona, neće primenjivati.
Ne sumnjam da ste, kao strastan govornik, nepažnjom izrekli rečenicu da je Boris Tadić naložio neprimenjivanje zakona. Znam da je upravo ta strast, koja vodi političku borbu, neophodna da bi neko zaista imao podršku u javnosti, ali linija koja se ne prelazi, crta koja se ne dodiruje jeste naša sopstvena svest o tome koliki uticaj ima naša javna reč i kolika je odgovornost svih nas za javnu reč koju izričemo ovde u Narodnoj skupštini.

Gospodin Tomislav Nikolić, replika. Zaista molim da danas nakon izlaganja gospodina Nikolića počnemo sa radom.

Ne nastavljam ja ove replike. To nastavlja gospođa Čomić.
Gospođo Čomić, nije Boris Tadić predsednik Srbije od Hrista do danas. Govorim vam o vremenu kada nije bio predsednik Srbije, kada je bio šef poslaničke grupe vaše stranke, pa vas molim da … Prvo, nemam šta da se izvinjavam predsedniku, predsednik treba da se izvinjava građanima Srbije. Nisam ja ovde kao narodni poslanik dužan da se izvinjavam predsedniku Republike. Onda biste vi morali da se izvinite bar ovim socijalistima ovde, pošto je za vas Slobodan Milošević kao predsednik Srbije stalno bio diktator, stalno je bio balkanski kasapin i ovakav i onakav.
Da li vam je padalo na pamet da je to uvreda za predsednika Republike? Baš vas je bilo briga. Tako i ja isto sada mislim o Borisu Tadiću. Baš me briga šta će on da misli o mojim diskusijama. Gledam da ga pobedim, a ne da mu se izvinjavam.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Aleksandra Janković, Radoslav Mojsilović, Nikola Lazić, Milica Radović i Željko Tomić.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača ministra Milana Markovića, ministra Mlađana Dinkića, ministra Rasima Ljajića i Žarka Obradovića, pozvala sam da sednici prisustvuju i Vesna Kovač, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, Milica Dražić, pomoćnik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Igor Vukonjanski, pomoćnik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Dejan Radulović iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Željko Čurguz viši savetnik u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo.
Nastavljamo rad.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 9 - 11. tačke dnevnog reda – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O DRŽAVNIM SLUŽBENICIMA I ODREĐIVANjU MAKSIMALNOG BROJA ZAPOSLENIH U REPUBLIČKOJ I LOKALNOJ ADMINISTRACIJI (nastavak)
Reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Šami, predstavnik Poslaničke grupe DSS - Vojislav Koštunica.

Zahvaljujem. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su tri zakona koja se nekom neobaveštenom čitaocu čine sličnim, ali su zapravo po svojoj suštini potpuno različiti.
S jedne strane, imamo Zakon o državnim službenicima, koji bih nazvao normalnim zakonom. Kada kažem „normalnim“ ne mislim da je idealan, on ima svoje manjkavosti. To je naprosto zakon o kome vredi raspravljati, koji se nekim, da kažem, razumnim amandmanima može i popraviti. Nešto više o tom zakonu, stav DSS-a, izneće kasnije gospodin Palalić.
Što se tiče druga dva zakona, moram da kažem da ne mogu da nađem dovoljno dobar atribut da ih kvalifikujem, a da pri tom ostanem elementarno pristojan. Naime, logika tih zakona je otprilike ovakva – pada kiša i onda, umesto da otvorite kišobran da ne biste pokisli, vi doneste zakon o zabrani padanja kiše; to su ta dva zakona. Narod ima izreku, kada se nekim neadekvatnim sredstvima pokušava postići neki cilj: „Kolje se vo za kilo mesa“.
Ovde se, nažalost, vo kolje ni za šta. Pokušaću da iznesem stav Demokratske stranke Srbije zašto tako mislimo.
Oba zakona, i zakon o maksimalnom broju radnika u republičkoj administraciji i zakon o maksimalnom broju radnika u lokalnoj administraciji, baziraju se na nekim pretpostavkama koje su date kao deus ex machina. Kaže se – ima da radi 28.400 radnika. Izvinite, ja ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi bilo, ne izlazi iz zakona, 27.000 radnika ili 29.000 radnika; može i 35 i 25, možemo da licitiramo koliko god hoćete. Zašto baš 28.400?
Ili, ako je reč o onom drugom zakonu, zašto četiri zaposlena na 1000 stanovnika, to ću nešto kasnije da komentarišem, a ne, recimo, pet ili tri? Ne vidi se razlog, nema obrazloženja. Ne vidi se na osnovu kog postupka se došlo do tog broja.
Da se razumemo, niko razuman nema ništa protiv toga da se napravi efikasna i racionalna administracija. Takođe smo svi svesni činjenice da ne možemo biti zadovoljni postojećim stanjem stvari i da tu ima mnogo toga da se uradi da bi se to na neki način dovelo u red. To je takođe neki deo puta ka Evropi, u koji se stalno kunemo.
Naravno, mi ćemo kroz amandmane koje smo dali o tome pričati nešto više kada bude rasprava u pojedinostima, ali je osnovna primedba zašto baš 28.400 i zašto četiri na 1000; te brojeve niko obrazložio nije.
Druga stvar se tu pominje – eto, mi hoćemo da uštedimo novac, da smanjimo potrošnju, pa nećemo baš odmah, ali to ćemo za koju godinu, je li. Hajde da vidimo malo tu računicu.
Da smo dobili Predlog budžeta, po zakonu, danas bih mogao kvalifikovano da vam kažem koliki je predviđeni budžetski deficit. Pojavile su se u medijima neke informacije da će to biti oko sto milijardi dinara. Neka bude sto milijardi dinara. Da zaokružimo, to je oko milijardu evra. To je budžetski deficit. Planira se otpuštanje iz državne administracije 3.400 radnika. Neka imaju neto platu od 30.000, nemaju, ali hajde da pretpostavimo da je to 30.000 za radnika, pa je to mesečna ušteda od milion evra, za godinu dana je 12 miliona evra, ili 1,2% budžetskog deficita. Da li je to baš tako?
Nije. Prvo, 12 miliona evra će se pojaviti manje u potrošnji. Država će, ako ništa drugo, izgubiti 18% PDV-a od tih 12 miliona evra. Dalje, država će morati, htela ne htela, da pokrije socijalne slučajeve koji će tu nesumnjivo nastati i da da određena davanja. Kada sve to saberete i oduzmete pitanje je da li će biti bilo kakve uštede, ne trajno, nego odmah?
Vrlo često se, kada vam ponestanu argumenti, pozivate na EU, pa smo juče imali prilike da od gospodina Dinkića čujemo kako su, eto, tobož, imali na umu standarde EU.
Kada smo već kod gospodina Dinkića, ja imam puno razumevanja za njegove zdravstvene probleme; i ja bih bio bolestan da sam predložio ovakve zakone. Hajde da pogledamo te standarde EU.
(Milica Vojić-Marković, s mesta: Tu je pitanje da li je starija kokoš ili jaje?)
Da, to je interesantno pitanje šta je starije, kokoška ili jaje. Dakle, s jedne strane, Evropska unija je nesumnjivo bogatija od nas i sigurno može da plaća više državnih službenika nego mi. Evo, daću vam jedan konkretan primer. U Nemačkoj u Bundestagu na jednog poslanika, kojih inače ima 600, dolaze četiri zaposlena u administraciji. Kod nas je broj zaposlenih u ovoj skupštini (gospođo, izvinite ako sam promašio za jedan broj) 349; neka je i 350, na 250 poslanika, dakle, znatno manje. Da li mi sada, zato što je u Evropskoj uniji standard jedan prema četiri, treba da imamo hiljadu ljudi zaposlenih u Skupštini? Verovatno ne, jer nismo toliko bogati.
S druge strane, mi imamo ipak velike poslove, koje EU nema. Ako ništa drugo, u EU ne postoji Kancelarija za pridruživanje EU, a kod nas naravno mora da postoji; hiljade i hiljade različitih propisa moraju da se usaglase, konvencije i sve ono što su države EU radile devedesetih godina prošlog veka. Mi smo radili to što smo radili, sve to treba nadoknaditi. Prema tome, to su dva potpuno različita principa, naravno, jedan vuče na jednu stranu, drugi vuče na drugu stranu, koji samo ukazuju na to da ne možete u ovoj sferi direktno da se pozivate na standarde EU.
Što se tiče zakona o lokalnoj administraciji, pravo da vam kažem, odredbe tog zakona naprosto vređaju zdrav razum. Već sam doveo u pitanje princip „četiri na hiljadu“, ali tu ima potpuno različitih stvari. Evo, nabrojaću neke.
Prvo, postoji jedan broj poslova koji uopšte nemaju nikakve veze sa brojem stanovnika u opštini. Vi u svakoj opštini morate da imate matičara, u svakoj opštini morate da imate nekoga ko vodi računa o groblju. Potpuno je svejedno da li u toj opštini živi 3.000, 33.000 ili 333.000 ljudi, odnosno da li imate jednu sahranu nedeljno ili 100 sahrana dnevno; potpuno je svejedno, morate da imate jednu određenu službu, pa da imate. Takvih poslova mogu da vam nabrajam danas do podne.
Drugo, desetak opština u Srbiji su opštine koje imaju razvijen turizam. Tu, naravno, moraju da postoje službe koje će opslužiti znatno veći broj građana od broja onih koji formalno imaju prebivalište u toj opštini. Jer, jedan broj ljudi čak mesecima, pošto ima kuće na Zlatiboru, Kopaoniku, tamo-amo, u Sokobanji, ima tih opština dosta...
Juče je gospodin Balint, čini mi se vrlo ispravno, primetio da u opštinama gde je obavezna dvojezičnost ili višejezičnost to naravno opterećuje opštinsku administraciju i da tu mora da bude zaposleno više ljudi itd.
Još nešto treba imati na umu. Najmanje dve trećine opština u Srbiji, draga moja gospodo iz Vlade i službenici iz Vlade, nema druge zaposlene osim onih u državnoj službi.
Da li je to vama jasno? Pod državnom službom, naravno, podrazumeva se i nešto čega se ovaj zakon ne dotiče, to je prosveta, zdravstvo, policija, sudstvo i lokalna administracija. Nema drugih zaposlenih. Možda poneko, a i ti rade uglavnom na crno, po kafićima, kioscima itd. Nema ničeg drugog. To nisu male opštine od dve-tri hiljade stanovnika, nego ozbiljni gradovi, Svilajnac, na primer. Takvih primera ima mnogo. Šta ćemo sad? Da otpustimo sve te ljude? I šta onda? Da otvorimo narodne kuhinje? Zašto? Postavljam pitanje zašto? Objasnio sam vam da dobit od toga nije nikakva.
Umesto toga i umesto ovakvih, opet ne smem da kažem kakvih, zakona, ne bi bilo pristojno, koji vređaju zdrav razum, nemamo ništa protiv toga da se definiše jedna normalna procedura kako doći do optimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji. S jedne strane, da ta administracija funkcioniše kako valja, a s druge strane, da se vodi računa o nekim elementarnim socijalnim elementima, o ljudima koji su možda godinu-dve pred penzijom itd., da se nađu neka rešenja, to se uvek može naći.
Naravno, mnogo toga u ovim zakonima ukazuje na to da će se ljudi ocenjivati ne po njihovoj stvarnoj vrednosti, nego po nekim drugim faktorima. Bojim se da će tako da bude. Ali, čak i da to stavimo na stranu, dajte da napravimo, mi smo to kroz amandmane i predložili, videćete, o tome ćemo detaljnije pričati kad bude rasprava u pojedinostima... Demokratska stranka Srbije je predložila čak da se promene naslovi ovih zakona, da to ne bude „određivanje maksimalnog broja“, nego – postupak, zakon o postupku za određivanje broja zaposlenih u administraciji, i jedan i drugi zakon.
Definiše se da se prvo pođe od toga da se vidi kakve su želje raznih faktora, počevši od ministarstava, agencija itd., da onda jedna komisija, uz obavezno učešće sindikata, naravno, vidi šta je definitivno i onda ćemo doći do broja. Da li je taj broj 28.400, 30.000, 25.000, koliko god da ispadne, neka ispadne, ali to je onda neki razuman postupak koji bi ova skupština mogla da prihvati.
Na kraju da kažem da ću sam sebe da demantujem. Nekoliko puta sam prilikom donošenja raznih zakona proteklih meseci pogrešno utvrdio da je dotični zakon najlošiji od mogućeg.
Međutim, Vlada me uvek demantuje, ona je u stanju da napravi još gore zakone. Zato sad više neću da kažem da je ovo definitivno najgori zakon, može se lako desiti da za koji mesec dobijemo neki još gori. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Šamiju.
Obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redoslednom narodnih poslanika, podnele: Poslanička grupa manjina, Nova Srbija, SPS, LDP, ZES, Napred Srbijo, DSS i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimiju, a gospodin Miroslav Markićević je sledeći.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i predstavnici Vlade, u svakom slučaju podržavam ove zakone u smislu povećanja efikasnosti rada državne administracije, povećanja racionalizacije, ujednačavanja kriterijuma kod zaposlenih u lokalnom samoupravama, s tim što, naravno, ima tu dosta primedaba. Jednu ste već čuli od predsednika naše grupe, gospodina Balinta, i ona se tiče primene dvojezičnosti, odnosno višejezičnosti.
Imam amandman koji ide u pravcu postojeće nepravde koja se čini određenom broju opština koje imaju veći broj ljudi koji borave u inostranstvu više od godinu dana. U Predlogu zakona za maksimalan broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi predviđeno je da se ovaj broj računa na osnovu podataka sa poslednjeg popisa obavljenog 2002. godine. Poznato vam je da je prvi put, za razliku od svih popisa u ranijim periodima, uvedena praksa da se za službeni podatak o broju stanovnika pojedinih opština ne računaju svi oni koji duže od godinu dana borave u inostranstvu. Ti ljudi, taj deo stanovništva zapravo ima intenzivni kontakt sa lokalnim administracijama, što se tiče javnih isprava i Ustavom predviđenih prava koja ostvaruju i sa organima lokalne samouprave, a naravno i sa određenim državnim organima.
Te poslove neko treba da obavlja, a ovim rešenjima se apsolutno tim opštinama u kojima je ovaj broj izrazitiji... Na primer, u Preševu se radi o 27% stanovništva. Opštinska popisna komisija je tamo imala podatak – 48.000 stanovnika ove opštine, a službeni je na kraju te godine (popis 2002. godine) bio – 35.000, jer je broj ljudi koji duže od godinu dana borave u inostranstvu oko 13.000. Oni i te kako imaju posla, ponavljam, sa službenicima, uopšte, obavljaju niz poslova sa tom administracijom.
To se ni do sada nije računalo kod transfera sredstava za redovnu delatnost, a sad se ovakvom praksom ove opštine dovode u neravnopravan položaj i kad je u pitanju maksimalan broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi.
Kada je u pitanju problematika dvojezičnosti, poslanik Balint Pastor je dobro obrazložio problematiku dvojezičnosti. Sasvim je razumljivo da sve opštine nemaju tu problematiku i ne smemo ih onda podvesti pod jedan šablon, to treba ispraviti.
Duže vreme zbog toga na terenu ima problema; ja samo to proširujem, ne samo lokalne samouprave, nego i državni organi.
Uzmite, na primer, opštinske sudove, uzmite opštinski sud koji treba da sprovodi ustavnu i zakonsku normu i da jednom građaninu, pripadniku manjine, omogući da se postupak vodi pored srpskog i na albanskom jeziku. To je dvostruki posao. To je povećanje obima posla. Kakva je praksa? Da i sudije i sudovi pribegavaju jednojezičnosti, iako su tu Ustav i zakon jasni.
Onda nailazimo na sledeće rešenje, na primer, kada su u pitanju Preševo i Bujanovac – stranke ne traže da ostvaruju svoje ustavno i zakonsko pravo da se postupak vodi i na njihovom jeziku. Tu nešto ne valja, nije u redu; nije moguće da baš svi žele da idu tom linijom manjeg otpora, ne žele da se, u neku ruku, zameraju sudiji, tako što će da mu otežaju postupak i što bi ga naterali da radi duplo i onda se odriču svog Ustavom zagarantovanog prava da koriste svoj jezik u toj sferi. Mislim da se radi o ozbiljnoj stvari i da u praksi ne primenjujemo ono što je u teoriji priznato, ono što Ustav predviđa, ono što je zakonom garantovano.
Dalje, postoji problematika uključivanja manjina u državne institucije. Ako se nastavi sa ovakvom praksom da se ta specifičnost ne priznaje, mi nećemo, ko zna koliko vremena, omogućiti ustavno pravo na delotvorno učešće manjina u državnim institucijama, u javnom životu. Jer, praksa izgleda drugačije.
Gospodin Pastor se osvrnuo na zaključke Vlade iz 2006. godine, a ja se sada pozivam na program iz 2001. godine, i savezne i republičke vlade, što je potvrđeno i ove godine u martu kada smo potpisali reorganizaciju Koordinacionog tela, koji govori o uključivanju Albanaca u državne organe i institucije. Naravno da toga nema, ako mi ne regulišemo upravo Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o državnim službenicima tu obavezu da i manjine... Treba naći način, ne samo kroz neke propagandne mere, neke programe, nego se mora ugraditi u zakonodavnu normativu da ta obaveza društva vezana za multietničnost i u praksi bude takva.
Iako se to amandmanima ovom prilikom ne može uskladiti, vreme je da ono što smo predvideli Ustavom, što smo predvideli zakonima konačno počnemo da primenjujemo u praksi. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, a neka se pripremi gospodin Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, u ime Poslaničkog kluba Nove Srbije imam da kažem nekoliko reči o predlogu zakona koji je na dnevnom redu i da otvorim mnoga pitanja.
U narodu se ova dva zakona koja želim da komentarišem, o maksimalnom broju zaposlenih na lokalnom i republičkom nivou, popularno nazivaju zakoni o otpuštanju radnika.
Postavlja se osnovno pitanje, koje je svojstveno svima nama ovde, pa i građanima Srbije, kod mnogih političkih i nekih drugih društvenih pitanja – zašto baš sad i zbog čega? Mislim da bi Vlada Republike Srbije, odnosno predlagač ovog zakona bio mnogo ubedljiviji da je ovaj zakon predložio među prvima po dolasku i konstituisanju Vlade. Ovako, ovo izgleda kao jedna iznuđena mera, koja proizilazi iz za sada neuspešnih pregovora sa MMF-om.
Prošli put sam u diskusiji koja se ticala MMF-a želeo da vas podsetim na jednu scenu razgovora tadašnjeg ministra finansija iz vladajuće koalicije, kojoj sam ja pripadao, 2005. godine sa Poslaničkom grupom Nove Srbije. Iz pristojnosti i lojalnosti prema tom čoveku i tom razgovoru koji smo obavili neću sada da ponavljam kakav je rečnik upotrebio i šta je tada rekao o MMF-u. Uglavnom, tvrdnja tadašnjeg ministra finansija je bila da treba što pre da završimo aranžman sa MMF-om, da se ratosiljamo tih lihvara, jer oni sreće i boljitka nijednoj državi i građanima te države nikada i nigde u istoriji nisu doneli. Samo da se setimo Argentine i argentinskog scenarija. Svaka država koja ima bilo kakvo drugo rešenje izbegava bilo kakav sporazum sa MMF-om.
Građanima je objašnjeno zbog čega se ovi zakoni stavljaju na dnevni red – nemamo dovoljno para.
Postavlja se pitanje, da imamo dovoljno para u budžetu, da se budžet puni, kao što se ne puni, da li bi ovi zakoni uopšte bili na dnevnom redu? Mislim da ne bi. Rekao sam malopre – da je Vlada zaista mislila da deluje evropski po broju tih službenika u lokalnoj i republičkoj administraciji, ona bi to donela odmah, jer je to proevropska vlada, to je jedan od evropskih zakona.
Tvrdim da para ima dosta, samo je ta tzv. društvena raspodela nepravedna. Narod dobro kaže – riba smrdi od glave, a od repa se čisti. Ponavljamo, i poslednjih devet godina, i poslednjih 20 godina i poslednjih 50 godina ista nepravda – da se kola slome na nejakima i nemoćnima. Pri tom, tu ne ubrajam ljude koji su po stranačkoj liniji zaposleni.
Pred nama je danas ovde gospodin ministar Rasim Ljajić. Ako sam dobro zapamtio njegovu izjavu od pre nekoliko dana, u njegovom sektoru, dakle, sektoru socijalne politike, ima oko dve milijarde viška. Kako je moguće da je sve više gladnih, a u sektoru ima dve milijarde viška? Ili te pare nisu upotrebljene na pravilan način, ili sad želimo da budemo moderni, aktuelni i da na žrtvenik MMF-a priložimo i taj novac koji je trebalo da bude upotrebljen u socijalne svrhe?
Pošto smo svedoci da su u medijima, režimskim, privatnim medijima čelnika, pre svega pripadnika kabineta Borisa Tadića, popularne floskule „iz izvora bliskih MUP-u“, iz izvora bliskih onome, ovome, pa i Nova Srbija ima neke izvore bliske MMF-u, prvi put ekskluzivno želim ovde da kažem, a neko ko je odgovoran za to neka kaže da nije istina ono što govorim.
Prilikom prošlih, neuspelih razgovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, dobro se setite, najavljeno je u medijima da su ti razgovori uspešno završeni, pa onda petnaestog dana da ima nekih problema, pa tridesetog dana da ima još većih problema, pa je 45. dana otprilike rečeno da ti razgovori nisu uspeli i da MMF nešto traži.
Iz izvora bliskih Međunarodnom monetarnom fondu imam informaciju – da li je tačna, nadležni neka je potvrde, demantuju ili ćute – da je MMF zatražio smanjenje broja ministarstava. Dakle, MMF je tražio da se Vlada Republike Srbije prepolovi, da se otpusti pola ministara. Postoji samo jedna država na svetu koja ima veći broj ministarstava od Vlade Republike Srbije, to je Indija, ali znamo da Indija ima preko milijardu stanovnika. Onda su gospodin Mirko Cvetković i ministri ponudili glavu i socijalni status i život nekoliko hiljada porodica. Da li je to tačno? Na osnovu toga kako se razgovori vode i kako su ovi zakoni napravljeni imam indicija da sumnjam u to, pogotovo zato što pre neki dan na neka moja pitanja, koja su imala za cilj samo da se vidi gde su narodne pare, jer neki ljudi posluju sa javnim preduzećima bez tendera i niko ne reaguje na to...
Tvrdim da ima dovoljno novca da se ne otpuste ljudi i da svi koji su gladni imaju da jedu. Ima novca, ali nekima nije dosta ni 20 miliona evra, ni 50, ni 100, ni 200 miliona evra, hoće milijarde, a narod da gladuje.
Ne znam, gospodo iz Vlade, dokle vi mislite da će ovo moći da traje. Ako se usredsredim direktno na odredbe zakona, recimo, kada se radi o lokalnoj samoupravi, moram sa ponosom da pomenem grad iz kojeg dolazim, grad Čačak. Tamo je Nova Srbija na vlasti 13 godina. Ako smo hteli da zapošljavamo stranački, to smo mogli da uradimo za 13 godina. Gradska uprava je, prema odredbama ovog zakona koje se odnose na lokalne samouprave, kada se radi o gradu Čačku i opštini Topola (gde je takođe jedan potpredsednik Nove Srbije na vlasti), kako to narod kaže, u minusu. U Čačku je, mislim, minus 51. Dakle, po odredbama ovog zakona oni bi imali pravo da zaposle još 51 radnika, ali to neće moći do 2011. godine.
Gde je tu pravda? Zašto u zakonu nema, neka stoji da ne mogu do 2011. godine da zaposle još jednog radnika? Zašto preko lokalnih transfera ne bude povećan tim opštinama koje su radile domaćinski, poštovale odredbe zakona koji nalaže za šta je nadležna lokalna samouprava – da bude servis građana? Zašto kažnjavamo i te opštine?
Da li neko razmišlja o 40 nejnerazvijenijih opština, koje zahvataju trećinu teritorije Republike Srbije? Pre neki dan ovde ministarka nije htela da ih primi. Predsednicima opština iz svoje stranke je rekla – idite kući, to ćemo nekako rešiti. Zar to nije selektivnost? Zar to nije politička diskriminacija, zašto što je neki predsednik opštine iz druge stranke, za njega nema transfera? Gde je tu solidarnost? Moramo imati solidarnost prema nerazvijenim područjima.
Sticajem raznih istorijskih okolnosti ili zbog geografskog položaja neke opštine su ostale nerazvijene tokom decenija i vekova, ne zato što su tamo ljudi manje pametni od nas iz Beograda, Čačka ili Topole, nego zbog sticaja nekih istorijskih i geografskih okolnosti. Moramo da pomognemo tim ljudima.
Nikoga ne interesuje... Evo, danas ovde gledamo kroz prozor, počeo je sneg. Zima dolazi pre nego što smo se svi nadali. Šta će ti ljudi da rade, kad oni ne mogu da isplate osnovne funkcije, odnosno plate za osnovne funkcije u tim opštinama? Zakon samo treba doneti, da se ponudi MMF-u – mi nešto radimo, nešto štedimo, dajte te pare. Mi još uvek ne znamo, u stvari, šta je predmet tih pregovora, zato što niko, ni predsednik Vlade ni nadležni ministri, nije došao u parlament od početka razgovora sa MMF-om da kaže – državna kasa je u takvoj i takvoj situaciji, ekonomska situacija je takva i takva; ima i objektivne i subjektivne krivice, odnosno nečega za šta Vlada nije kriva, a to je ekonomska kriza, i da tu odgovornost zajedno podelimo ovde. Zar vi mislite da ovde nema ljudi u opoziciji koji bi podržali nešto što je u interesu građana? Ali, vi morate da dokažete da radite u interesu većine građana Srbije, a ne za pojedinca. Pojedinci u svoj ovoj krizi prihoduju stotine miliona evra. Gospodine Ljajiću, da li vas to boli? Prihoduju.
Zašto vi kao ministar za socijalnu politiku ne napravite agenciju sa 11 zaposlenih, kao Srđan Šaper, koji je sad stavljen među 102 najveća Srbina u istoriji, sa Karađorđem, sa Nikolom Teslom, sa Pupinom, da ovaj jadan narod glasa? Sa parama koje su ovom narodu uzete, preko javnih preduzeća isisane iz budžeta. Zato mi imamo u elektronskim medijima ovo što imamo. Ovo što pričamo u direktnom prenosu ne mogu da ukinu, sem da isključe i da puste neke bicikliste. Ali, nema. U kulturnim i civilizovanim zemljama, sa vladama solidarnim sa građanima, kako u ovom trenutku žive, bila bi specijalna emisija. Kako je moguće da neko stotine miliona evra prihoduje?
„Telekom“, to je ona firma, gospodine Ljajiću, da vas podsetim, koja je prošle godine u ovo vreme povećala građanima cene usluga za 63%, a iskazala dobit od 120.000.000 evra. Sumnjam da su se te pare prelile u privatne džepove tih ljudi. Samo vam dajem jedan primer, gde ima dovoljno novca da se nađe, da ne bude više praznih tanjira u Srbiji. Hvala lepo.