Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.  
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, što je po poslovničkim odredbama dovoljno za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Milan Lapčević i Milica Radović.
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, pozvala da sednici prisustvuju i Snežana Lakićević-Stojačić, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike i Radmila Bukumirić-Katić, pomoćnik ministra rada i socijalne politike.
Prelazimo na 24. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O MIRNOM REŠAVANjU RADNIH SPOROVA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaj Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ako nisu to do sada učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju: narodni poslanik Milisav Petronijević Poslaničku grupu SPS-JS; narodni poslanik Jovan Palalić Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica; narodni poslanik Jovan Nešović Poslaničku grupu G17 plus; narodni poslanik Vlatko Ratković Poslaničku grupu ZES i narodni poslanik Zoran Antić Poslaničku grupu Napred Srbijo.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, po važećem Zakonu o rešavanju radnih sporova, koji je stupio na snagu 2004. godine, imali smo od tada, odnosno od 2005. godine kada je Agencija za mirno rešavanje sporova počela da radi, 3.600 rešenih individualnih sporova i 42 kolektivna spora. Ovaj zakon je utvrdio način i postupak regulisanja individualnih i kolektivnih radnih sporova, sve sa ciljem da se dođe do kompromisnog rešenja između strana u sporu, da se izbegnu dugotrajni sudski postupci, koji uz to jako puno koštaju.
Prema tome, uočene su manjkavosti ovog zakona koje su sprečavale da Agencija bude efikasnija, jer ne možemo biti zadovoljni ni brojem ni obimom rešavanja radnih sporova. Zaista se ukazala potreba za nekim izmenama ovog zakona, kako bi se povećao obim nadležnosti te agencije odnosno mogućnosti da Agencija deluje i, što je posebno važno, kako bi se promenio onaj član zakona, odnosno odredba koja govori o tome ko može da pokrene radni spor. To jeste ključna stvar ovih izmena.
Naime, po važećem zakonu radni spor su mogli da pokrenu samo potpisnici kolektivnog ugovora ili, praktičnije rečeno, to su obično bili reprezentativni sindikati. U situaciji kada smo imali obilje štrajkova, ne samo ove godine, već i prošle godine, recimo, štrajkački odbor po zakonu nije mogao da pokrene spor i traži angažovanje Agencije za mirno angažovanje radnih sporova. To nisu mogli da urade ni drugi sindikati koji nisu reprezentativni, ni grupe radnika ili neko ko njih predstavlja. Prema tome, zakon je predvideo mogućnost da samo potpisnici kolektivnih ugovora mogu da traže angažovanje i učešće Agencije, odnosno da budu strane u sporu. To jeste ključna izmena u ovom zakonu. Prema tome, ne samo potpisnici kolektivnih ugovora, ne samo reprezentativni sindikati, to će sada moći da urade i drugi sindikati, grupe radnika, sami radnici koji smatraju da je neko od njihovih individualnih ili kolektivnih prava uskraćeno.
Takođe, ovim izmenama proširujemo vrste radnih sporova koji mogu biti predmet rešavanja u okviru Agencije za rešavanje radnih sporova. Praktično, šta to znači? Važeći zakon je predviđao mogućnost da predmet spora mogu biti samo kolektivni ugovori kojima se regulišu odnosi između radnika, odnosno sindikata i poslodavaca, a ne i neki drugi opšti akti. U nekim preduzećima nemamo kolektivne ugovore, ali zato imamo ugovore o radu ili sporazum između sindikata i poslodavaca. I ti opšti akti sada mogu biti predmet spora, a ne samo kolektivni ugovori, kao što je to do sada bio slučaj. To je kada govorimo o kolektivnim radnim sporovima.
Što se tiče individualnih radnih sporova, ovim izmenama je predviđeno da se u skladu sa ovim zakonom mogu rešavati sledeći individualni radni sporovi: spor povodom otkaza ugovora o radu, spor povodom ugovaranja isplate minimalne zarade.
Međutim, stigao je veliki broj i najveći broj amandmana odnosi se na ovaj član zakona; čini mi se da su te izmene, odnosno ti amandmani smisleni. To su tražili istovremeno i neki predstavnici sindikata. Mislim da najveći deo ovih amandmana treba da bude prihvaćen. Drugim rečima, predmet ovih individualnih sporova treba da budu i sporovi povodom naknada za ishranu tokom rada, naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade, isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Ovo su amandmani koji su stigli, mislim, od opozicionih poslanika. Imali smo tumačenje da se Zakon o posredovanju i medijaciji, koji je donet 2005. godine, bavi ovim problemima i to je bio odgovor zašto ti amandmani ne treba da budu prihvaćeni. Međutim, čini mi se puno logičnijim ne samo da ovo bude predmet ovog zakona, već i da ovi individualni sporovi budu u nadležnosti Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Treća izmena odnosi se na propisivanje posebnih uslova za izbor arbitara, kako bi se obezbedila što veća pravna zaštita učesnika u postupku. Naime, kada miritelj donese odluku, ona nije obavezujuća i ima samo snagu preporuke; kada arbitar donese odluku, ona ima snagu pravosnažne sudske odluke, odnosno presude.
Prema tome, smatrali smo da treba pooštriti, uslovno rečeno, uslove za izbor arbitara. Pored opštih uslova koji važe i za izbor miritelja, dodali smo kao obavezu da imaju položen pravosudni ispit i da mogu biti redovni profesori fakulteta iz pozitivnopravnih predmeta.
To su tri ključne izmene, sa ovim izmenama, odnosno amandmanima koje su predložili poslanici. Ostale izmene odnose se na usklađivanje sa drugim zakonima i pozitivnim propisima i nisu od suštinskog značaja za samu suštinu i duh zakona.

Pre nego što nastavimo sednicu, obaveštavam vas da je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS narodni poslanik Mirko Munjić. Prvi su predali dopis sa ovlašćenjima, a poslednji pročitani. Moje izvinjenje, nije namerna greška.
Da li izvestilac Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja narodni poslanik Meho Omerović, predsednik Odbora, želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem. Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, uvažene dame i gospodo kolege poslanici, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja Skupštine Republike Srbije razmatrao je, na sednici održanoj 9. juna 2009. godine, izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova i tada smo predložili Narodnoj skupštini da prihvati ovaj predlog zakona u načelu.
Prilika je da danas, posle četiri godine primene ovog zakona i rada Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, kažemo nešto i o efektima rada Agencije i, s tim u vezi, o ostvarivanju glavnih ciljeva zbog kojih je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i donesen 2004. godine.
Definicija mirenja prema Međunarodnoj organizaciji rada glasi: „Mirenje je praksa sklapanja mira.“ Dakle, to je praksa u kojoj se usluge treće, neutralne strane koriste u sporovima kao sredstvo za pomaganje stranama u sporu da umanje neslaganja koja među njima postoje i da dođu do sporazumnog ili dogovornog rešenja. Mirenje je postupak u kojem se na racionalan i uredan način razgovara o neslaganjima strana u sporu, uz uputstva miritelja.
S obzirom na to da pravo i stvarnost često ne mogu i ne moraju da se podudare, ostaje izvestan prostor za njihovo sukobljavanje. U tom prostoru ostvaruju se i štite individualna i kolektivna prava iz radnog odnosa.
Ministar Rasim Ljajić je napomenuo da je od 7. oktobra 2004. godine, kada je krenula sa radom ova agencija, bilo rešavano preko 3.600 individualnih sporova; ja bih dodao da su tu bila još 42 kolektivna spora, a 32 su bila od opšteg interesa.
Pošto se, čini mi se, jako malo zna u javnosti o radu Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, opteretiću vašu pažnju nekim brojkama od trenutka kada je ova agencija počela sa radom: u 2005. godini rešeno je šest kolektivnih i 269 individualnih sporova; u 2006. godini rešeno je deset kolektivnih i 1.659 individualnih sporova; u 2007. godini rešeno je devet kolektivnih i 1.110 individualnih sporova; u 2008. godini rešeno je šest kolektivnih i 305 individualnih sporova i u toku ove, 2009. godine, rešeno je 12 kolektivnih i 259 individualnih sporova.
Time su, čini mi se, u potpunosti ostvareni ciljevi zbog kojih je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i donesen. Podsetiću vas, to su: rasterećivanje sudova, unapređenje socijalnog dijaloga, smanjenje broja štrajkova. Sledeći ostvareni cilj je takođe bitan, a to je ušteda sredstava iz budžeta Republike Srbije, i to kroz izmene Zakona i donošenjem odgovarajućih pravilnika kojima je predviđeno združivanje predmeta, čime se ostvaruju velike uštede.
Prednosti mirnog rešavanja sporova su: brzina, jer je zakonski rok za rešavanje ovih sporova 30 dana; besplatnost, jer strane ne snose nikakve troškove; nepristrasnost, jer arbitre, odnosno miritelje strane biraju sporazumno, a i same učestvuju u postupku, i na kraju, strane imaju zajednički interes – obe štede kako svoje vreme tako i svoj novac.
Navešću samo primer da u individualnim sporovima pred sudom zbog zatrpanosti sudova predmetima tokom dugog postupka strane u sporu zapadaju u sve teži materijalni položaj. Da pomenemo i psihičko opterećenje ljudi koji vode dugotrajne postupke za neko svoje pravo, koliko je zapravo značajno da se postupak mirenja brzo okonča. Prosečno rešavanje ovakvih sporova pred sudom traje tri godine, štetu od toga trpe i radnik i poslodavac. Jedan postupak pred Agencijom košta, da se tako izrazim, 2 - 3% troškova koji se naprave pred sudom.
Procedura mirnog rešavanja sporova je jednostavna i zato je i efikasna. Dakle, nema nikakve sumnje da je u odnosu na moguće vidove rešavanja sporova, kao što su sudsko rešavanje, rešavanje sporova primenom sile ili, ne daj bože, pretnjom, ovaj način mirnog rešavanja sporova najbolji način da se spor reši.
Preduslov za brzo i efikasno mirno rešavanje sporova jeste kvalitet arbitara, odnosno miritelja, koji moraju biti stručni, nepristrasni, fleksibilni, taktični, izdržljivi, strpljivi, disciplinovani i pažljivi.
Idealni uslovi za arbitre i miritelje jesu: dobrovoljno učešće obe strane, spremnost na pregovore, otvoreno iznošenje činjenica i prisustvo validnih lica.
Čuli smo od ministra Ljajića da postoje primeri dobre prakse koji su proistekli iz primene zakona o mirnom rešavanju, kao i manjkavosti koje su se pojavile u dosadašnjoj praksi kroz rad Republičke agencije za mirno rešavanje sporova.
U Predlogu ovoga zakona koji je danas na dnevnom redu predlaže se proširenje vrsta radnih sporova, i kod kolektivnih i kod individualnih, koji se mogu rešavati u skladu sa ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona.
Kod kolektivnih radnih sporova to su, pored spora u vezi sa zaključenjem, promenom i primenom kolektivnih ugovora, i primena opšteg akta, odnosno pravilnika o radu i sporazuma između poslodavca i sindikata. Zatim, pored dosadašnjih sporova vezanih za sindikalno organizovanje i pravo na štrajk, to su sada i ostvarivanje prava na informisanje, konsultacije i učešće zaposlenih u upravljanju.
U individualnim sporovima rešavanje se proširuje, pored otkaza ugovora o radu, i na ugovaranje i isplatu minimalne zarade.
Predlogom ovog zakona precizira se dalje da su strane u sporu u delatnostima u kojima postoji obaveza obezbeđivanja minimuma procesa rada, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravo na štrajk, dužne da pristupe mirnom rešavanju kolektivnih sporova.
U skladu sa Zakonom o parničnom postupku, podsetiću vas, utvrđeno je da će sud zastati sa postupkom ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Zatim, u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, u Predlog zakona uneto je da rešenje arbitra obavezno sadrži uputstvo o pravnom sredstvu.
Izmenama i dopunama ovog zakona, čuli smo, pooštreni su uslovi za izbor miritelja, s obzirom na to da arbitar, miritelj donosi rešenje koje je pravosnažno i izvršno, tako da će oni morati da imaju, pored uslova koji su navedeni u članu 38. Zakona, i položeni pravosudni ispit, a takođe je predviđeno da arbitar ili miritelj može biti i redovni profesor fakulteta iz pozitivnopravnih predmeta.
Na samom kraju, poštovane dame i gospodo kolege poslanici, u cilju jačanja socijalno-ekonomske saradnje utvrđena je i dužnost Agencije da, na zahtev Socijalno-ekonomskog saveta, dostavlja obaveštenja u vezi sa podacima o kojima se vodi evidencija.
Nema sumnje da su ove predložene izmene i dopune takve da idu u pravcu jačanja institucije mirnog rešavanja sporova, jer je postupak mirnog rešavanja sporova od izuzetnog značaja i za zaposlene i za poslodavce, što sam pokušao da vam objasnim u kratkom izlaganju.
Kroz prihvaćene amandmane, a čuli smo od ministra Ljajića da postoji namera Vlade da prihvati veliki broj amandmana koji su podneseni, a ja bih podsetio da ih je ukupno 22, verujem da će sve poslaničke grupe u Skupštini Republike Srbije u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.

Da li žele reč predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa redosledom od najmanje ka najvećoj?
Poslanička grupa PUPS, da li neko želi reč? (Ne.)
Poslanička grupa manjina? (Ne.)
Poslanička grupa Nova Srbija? (Ne.)
Poslanička grupa LDP? Ima reč narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici. Pred nama je jedan zakonski predlog koji je u suštini izmena i dopuna postojećeg Zakona iz 2004. godine. Radi se o određenim izmenama koje poboljšavaju postojeći zakon u pogledu mirnog rešavanja radnih sporova.
Liberalno-demokratska partija podržava zakon, podržava sve napore izvršne vlasti i Vlade u smislu proevropskih integracija. Dakle, ako pogledamo u tom kontekstu ovaj zakon, onda možemo zaključiti, tu su određeni standardi koji su predviđeni i standardima EU. Prema tome, u danu za glasanje mi ćemo podržati ovaj zakon.
Mi inače stojimo na stanovištu da je tolerancija jako bitna za rešavanje bilo kakvih sporova, dakle, ne samo radnih sporova, nego i sporova na nivou države, u samom parlamentu i uopšte sporova koji nastaju u odnosima između partija, u odnosima među ljudima. Ta tolerancija je osnov našeg programa što se tiče saradnje u jednoj državi, što se tiče osnove i baze nekog napretka, dakle, zajedničkog rada u interesu svih građana Srbije.
Kada govorimo o ovom zakonskom predlogu, jasno je da je tolerancija u osnovi ovog predloga zakona; tolerancija, načelo dobrovoljnosti, nepristrasnosti. Dobrovoljnost je jako bitna u slučaju da nastane spor u tom smislu što ukoliko strane shvate da je taj spor nerešiv u njihovom međusobnom dogovaranju i odnosu, već da je potrebno da se pojavi treće lice da reši taj spor, onda je jako bitno da strane dobrovoljno prihvate to treće lice, miritelja, odnosno arbitra.
Dobro je što se ovim zakonskim predlogom arbitar predviđa i za rešavanje ovih kolektivnih sporova i dogovaranje zato što će arbitar faktički imati autoritet da na kraju kaže svoju reč, koja će biti odlučujuća i koja će taj spor da okonča.
Ukoliko postoji ta dobrovoljnost i ako postoji ta nepristrasnost od strane arbitra u odlučivanju, normalno je da će to odlučivanje da bude obavezujuće za sve strane.
Mislim da je jako dobro, kada nastane neki spor, da se pokuša rešiti spor na toj dobrovoljnoj bazi, putem arbitra odnosno miritelja, bez da se u istom momentu krene na rešavanje spora sudskim putem.
Mi znamo koliko je u Srbiji pravosuđe opterećeno i da imamo dugotrajne sudske postupke. Ti dugotrajni sudski postupci često ne dovedu do željenog efekta, u smislu da neko ostvari neku svoju pravdu, već u krajnjem slučaju i jedna i druga strana ostanu nezadovoljne smatrajući da su na neki način oštećene u tom postupku koji je trajao predugo, koji je bio preskup.
Ovo je, u stvari, prilika da se odmah na začetku sukoba, na začetku spora taj spor reši tako što će se izbeći i protek vremena, a i veliki troškovi.
Očigledno je da je ovaj zakon pokazao od 2004. godine svoju životnost, pokazao je da daje određene rezultate. Prema tome, normalno je da se u tom proteku vremena iskristališu i neki problemi i potreba u kom smislu da se isti promeni, pa se onda pojavljuje ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama.
Mislim da ovaj zakon samo može da da nešto na kvalitetu, pogotovo što se sve više pojavljuju i kolektivni radni sporovi, jer često dolazi do nesporazuma prilikom ugovaranja između poslodavca i sindikata, pa je onda mnogo jednostavnije da se to reši ovim mirnim rešavanjem sporova, umesto da se ulazi u skupo presuđivanje.
Srbija je inače poznata po tome da ima preterano veliki broj sporova, između ostalog, i ovih radnih sporova.
Ti radni sporovi su često od životnog značaja za pojedine radnike, jer radni sporovi se obično vrte oko egzistencijalnih pitanja, kao što su stanovi, kao što je posao, dakle, svega onoga što čini egzistenciju i život jednog radnika i građanina. Ukoliko se ti sporovi odugovlače u nedogled i ukoliko, na kraju krajeva, taj radnik izgubi spor, ugroženost egzistencije još više izlazi na videlo; pri tom se izgubilo jako puno vremena, da bi došlo do gubitka i tog stana i tog radnog mesta, a o troškovima da ne govorimo.
Ukoliko se to još u začetku sukoba reši, mnogo je lakše i za poslodavca i za tog radnika koji je pokrenuo postupak smatrajući da ima određena prava u pogledu stana, odnosno zaposlenja.
Mislim da je u situaciji ekonomske krize, kada toliko puno preduzeća ne radi, kada je toliko puno računa preduzeća blokirano, mnogo svrsishodnije da se radnici, odnosno sindikati i poslodavci okrenu mirnom rešavanju tih sporova, umesto skupog i dugotrajnog sudskog postupka.
Nažalost, mi smo svedoci da se u poslednje vreme puno priča o tome koliko ima nepovezanog radnog staža zaposlenih. Često su uzročnici tog nepovezanog radnog staža upravo društvena preduzeća, kojima je godinama tolerisano da ne uplaćuju doprinose za penzijsko i invalidsko, pa se zato došlo u situaciju da jako puno radnika, iako ispunjava uslove za penzionisanje, ne može da ostvari svoja prava iz penzijskog osiguranja, jer preduzeća nisu uplaćivala doprinos, na šta su inače zakonom obavezana.
Da smo ranije imali ovakvo rešenje u zakonu, dakle, mirno rešavanje tih radnih sporova, možda bismo mnogo lakše došli do povezivanja tog staža. Ne bi se išlo na sud, nego bi se kolektivnim pregovaranjem sindikata i poslodavca, tog društvenog preduzeća, uglavnom društvenog preduzeća, došlo do određenih rešenja i danas ne bismo imali ugrožena prava mnogih radnika. Dakle, to je jedan od tih značajnih razloga zašto je dobro postojanje Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Inače, ti radni sporovi imaju specifičnu prirodu, jer se zaista koncentrišu na sporove koji nastaju u postupku rada, u postupku zapošljavanja, u pogledu svih onih prava koja proističu iz rada u određenom preduzeću, odnosno drugim pravnim licima, tako da je dobro što imamo određene arbitre i izmiritelje koji su stručnjaci u toj grani prava.
Ne može se reći da sudovi imaju jednu uhodanu i jasnu praksu u radnim sporovima. Često smo svedoci toga da prilikom donošenja odluka kod opštinskih sudova imamo različite odluke, u zavisnosti od toga koji sudija, pojedinac, odnosno sudsko veće je donelo odluku. Često ni drugostepeni sud ne zna na isti način da presudi u tim parničnim predmetima radnih sporova. Često se dešava da i drugostepeno veće donosi različite odluke, zavisno od veća do veća.
Onda imamo situaciju da ne postoje uhodani i jasni pravni stavovi povodom određenih pitanja u ovoj oblasti. To, normalno, rađa nezadovoljstvo i određenu zabunu kod stranaka koje su pokrenule te sporove. Normalno je da u tom slučaju postoji sumnja u postojanje pravnog poretka, u postojanje pravde i primene zakona u Srbiji.
Često i Vrhovni sud daje neke kontradiktorne signale; i njihovi stavovi nisu baš usaglašeni sa realnošću i, uopšte, sa pozitivnim pravom. To sve, u stvari, rađa konfuziju. Zato je možda i najbolje da se u postupku neformalne rasprave i neformalnog dogovaranja stranaka u sukobu reši taj spor, na opšte zadovoljstvo.
Normalno je da to zadovoljstvo ne može biti u potpunosti na strani jedne stranke. Normalno je da svaka od tih strana mora na neki način da malo ograniči taj svoj zahtev i da popusti drugoj strani, tako da se dolazi do kompromisa.
Taj zajednički kompromis, u stvari, može da da rezultat koji je mnogo bolji od toga da se do rezultata dođe nakon višegodišnjeg suđenja, sa velikim troškovima. Mislim da je dobro što se ovim zakonskim predlogom uvodi novina da se pored postojećih sindikata još jedan sindikat, dakle, sindikat koji nije učestvovao u pregovaranju, pojavi kao stranka u tom mirnom rešavanju sporova.
Srbija, kao zemlja u tranziciji, inače ima taj problem zaštite radničkih prava. Znamo da su u proteklom periodu, dok je Srbija bila socijalistička zemlja, sindikati imali ulogu u nabavci svinjskih polutki, brašna, šećera itd, a to, dozvolićete, ipak nije način da se zaštite prava radnika, u okviru tog radnog prava. Sindikati su jednostavno u tranziciji i sindikati treba da promene tu svoju ulogu iz nabavke zimnice, namirnica i slično u ulogu zaštitnika prava, to je uloga sindikata, i to zaštitnika prava radnika, ukoliko su to zaista sindikati, a ne zaštitnika poslodavca, države, odnosno državnih ingerencija.
Iz tog razloga naši sindikati često su u konfuziji i nisu svesni uloge koja im je data i koju su preuzeli, a da pri tom nisu očekivali da će imati i određenu odgovornost prema onima koji su im tu ulogu, tu funkciju predali i nametnuli, da im se odgovara u smislu zaštite tih prava i da se učini sve da se postigne najviše što je moguće u oblasti zaštite prava radnika.
Upravo iz tog razloga ne može nijedan sindikat da preuzme na sebe ekskluzivno pravo zaštite radničkih interesa, pogotovu što do sada nijedan od tih najznačajnijih sindikata, najvećih sindikata, najprepoznatljivijih sindikata nije pokazao da je dorastao svojoj ulozi.
Mi smo imali rezultate, u smislu da je jedan od tih sindikata zaista postigao neke značajnije rezultate, jer smo svedoci da su poslodavci ipak u daleko boljem položaju i u prednosti u odnosu na radnike. Ne govorim o nekim graničnim i pojedinačnim slučajevima, ali generalno gledajući jeste tako. Poslodavci su ti koji nameću pravila igre, a radnici su ti koji ta pravila prihvataju ili ne, a najčešće su prinuđeni da ih prihvataju jer im je to izvor egzistencije.
Ukoliko je neko prinuđen da prihvati neka pravila, u tom slučaju tu nema neke dobrovoljnosti. Mislim da bismo i taj odnos mogli da nazovemo nekom vrstom ucenjivačkog odnosa, zato što je tržište rada preglomazno, a ponuda poslova je premala.
Prema tome, današnja uloga sindikata treba da bude mnogo jasnija, oni treba da budu mnogo realniji, mnogo borbeniji u smislu borbe za radnička prava i za zaštitu tih prava, a ne da se jednostavno priključe mišljenju odbora poverilaca, odnosno državnih institucija. Nije uloga sindikata da smiruje sukobe, nije uloga sindikata da pravi kompromise, nego je uloga sindikata borba i zaštita radnika.
Ukoliko budemo imali jasne granice između učesnika na toj sceni, između poslodavaca, države i sindikata, biće mnogo jasnije, transparentnije i efikasnije svako rešavanje tih radnih sporova, da li putem arbitara, miritelja ili na sudu.
Sve dotle dok imamo nejasne granice, sve dotle dok imamo situaciju da sindikati često preuzimaju ulogu poslodavca, odnosno zaštitnika države, imaćemo samo jedno fingiranje postupaka u mirovnim sporovima, kao i postupaka pred sudom.
Dobro je što je ovaj predlog zakona na današnjem dnevnom redu. Dobro je što uopšte postoji zakon o mirnom rešavanju sporova i LDP će, shodno tom našem stavu da podržavamo sve zakone koji su u funkciji evropskih integracija, u danu za glasanje glasati za ovaj predlog zakona.

Narodna poslanica Judita Popović, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe LDP.
Da li narodni poslanik Srđan Spasojević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija, želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Sigurno je da bi ovo moglo da bude prihvatljivo sa aspekta novine koja se primenjuje još od 2004, 2005. godine, sa nekim izmenama ovde, praktično, da se ovaj zakon na neki način popravi, ali bojim se da će i ovaj zakon, kao i mnogi zakoni koji se donose, ostati mrtvo slovo na papiru. Problem je primena mnogih zakona, zakona o državnim službenicima na položaju, ZKP-a i drugih zakona čija se primena stalno prolongira zato što je nemoguće sprovoditi ih u ovakvoj situaciji.
Veliki problem predstavlja, gospodine ministre, totalna nezaposlenost u Srbiji. S kim ćete vi da sprovodite ovaj zakon? Ko su ti radnici koji uopšte rade u ovoj Srbiji? Nešto malo, trenutno, po javnim preduzećima i u državnim institucijama. Meni se čini da ćete ovakvim zakonom samo napraviti dodatni haos između onih dobrih poslodavaca, malih i srednjih preduzeća, koji čine napore da opstanu u ovoj teškoj situaciji. Jednostavno, oni koji dobro rade biće prinuđeni da izbegavaju, koliko god mogu, ukoliko dođe do nekih problema, da uopšte zapošljavaju ljude.
Mnogo se država umešala kod tih malih i srednjih preduzeća i kod onih ljudi koji dobro posluju. Ne činite nikakav napor da upravo u ovim teškim vremenima pomognete takvim firmama da posluju, da rade, da zapošljavaju, nego ih sa ogromnim doprinosima za zaposlene (koji su verovatno najveći u Evropi) gušite. Naravno da će zbog svega toga doći do ovakvih i sličnih sporova.
Ne vidim neki veliki razlog da govorimo o nekom skupom postupku kada su u pitanju radni sporovi. Svima je poznato da nema takse kod suda kod radnih sporova, gospodine ministre. Uvek je, i do revizije, obavezna revizija bila pred Vrhovnim sudom, kod radnih sporova. U čemu je problem ako neko od radnika hoće da ostvari neko svoje individualno pravo? U čemu je problem ako neko hoće da ostvari pravo? Po Ustavu je pravo na rad osnovno pravo.
U Srbiji, gospodine ministre, postoji toliko nezaposlenih i sva ona obećanja koja ste davali kada ste bili u izbornoj kampanji... Predsednik države je rekao da će biti 200.000 novih radnih mesta. Kako će ti ljudi kojima je obećano da će biti zaposleni da ostvare neko svoje pravo? To je neka buduća neizvesna okolnost da će 200.000 ljudi da bude zaposleno, a vidimo sada da će doći do masovnih otpuštanja. Evo, ovi zakoni koji su sada na dnevnom redu dovešće do ogromnog otpuštanja ljudi.
Sada mi nije jasno, vi ćete zakonom to rešiti, a ko će i na koji način tim ljudima omogućiti da neki miritelj ili arbitar kaže – ljudi, nije trebalo da budete otpušteni. Koji su to kriterijumi po kojima će neko biti otpušten u ovoj zemlji?
Predviđaju se neke magle, praktično, nekoliko prosečnih plata, da se zamažu oči, ali nije to suština. Svi ti ljudi će jednog dana doći na biro, svi ti ljudi imaju porodice, imaju decu koju moraju da školuju, da leče, da hrane. Oni će tih stotinak, dvesta, trista hiljada dinara brzo da potroše, i šta ćemo onda da radimo sa tim ljudima?
Meni se čini da i ovaj zakon, kao, recimo, Zakon o krivičnom postupku, gde smo uveli institut priznanja krivice i stalno govorimo o tome kako će sudovi biti efikasni... Naravno, ako budemo ovakve institucije imali, pa nemamo radne sporove, pa imamo priznanje krivice, manji broj krivičnih postupaka, sigurno je da će sudovi imati manje posla, manje predmeta. To je upravo odbrambeni mehanizam od onoga što smanjujete 600, 700, 800 sudija u ovoj zemlji, zato što stalno imate neke „štake“ kojima pomažete da se nekako to smanjenje kod sudova, kod preduzeća na ovakvim zakonima ... Eto, to lepo izgleda, mirno rešavanje sporova, arbitri i sve je u redu.
Gospodine ministre, evo, pred nama je konkretno štrajk advokata u Srbiji. Mislim da vam je to poznato. Kako ćemo tu da rešimo situaciju? Hoćemo da idemo u Evropu i, naravno, treba da idemo u Evropu, ali u Evropi nigde nema situacije da su fiskalne kase prisutne kod advokata i da oni posluju uz pomoć fiskalnih kasa. Tako nešto, gospodine ministre, ne postoji.
Nije mi jasno sada, imate totalni raskol u Vladi – Ministarstvo pravde praktično je na strani advokata kada su u pitanju fiskalne kase, jer kažu da to ne postoji u Evropi.
Imate drugo ministarstvo, koje hoće da otme i kaže – moramo da imamo fiskalne kase, mora da bude isti princip za sve.
Nije isti princip za sve. Imate situaciju da je u Evropi takav princip. Stalno prihvatamo sve što nam Evropa kaže, pa prihvatite to i u ovoj situaciji. Ne govorim zbog činjenice da sam praktično i ja pripadnik advokata, ali to je totalna nelogičnost.
Danas u novinama imamo i izjavu potpredsednika Vlade gospodina Krkobabića. On je verovatno u ovoj zemlji sve rešio kada su u pitanju penzije, sve je živo rešio, i sada je rešio da on rešava situaciju kako će sa advokatima da se pregovara i kaže – molim vas, ako se ovo ne prihvati, imamo i gori sistem od ovog, kada su u pitanju fiskalne kase.
Ne mogu da shvatim da u ovoj vladi svako radi šta mu padne na pamet. Imate ministra pravde, koji je verovatno pozvan za ovo, i neko drugo ministarstvo, Ministarstvo finansija, da se ovaj problem reši. Vidite kako je, ne možete vi baš sve da kontrolišete. Kada sedam hiljada ljudi krene u štrajk, parališete sistem. Vidite da sudovi ne rade, a 1. decembra idemo u totalnu reformu sudstva, idemo ka Evropi, biramo sudije, verovatno veliki broj podobnih sudija. Uopšte ne znamo kriterijume, mi kao javnost, o tome kako se oni biraju, a 1. decembar je za 20 dana. Koliko mi je poznato, tu se nije baš daleko otišlo.
Ne bi me iznenadilo da ovih dana krenete sa tim da se prolongira izbor sudija, kao što ste radili i prilikom izbora za državne službenike na položaju itd. To govori o jednom velikom problemu – da se u ovoj državi ništa ne zna, da se ovde radi dan za dan, da se preživi, da se zamažu oči itd.
Hoće li mi neko objasniti situaciju – među tih pet miliona ljudi koji su stali u red, kada su u pitanju besplatne akcije, sigurno je 500.000 radnika koji nemaju od čega da žive, koji su ostali bez posla i imaju izuzetno male plate, čak i do milion ljudi; ko će tim ljudima, koji arbitar, to da reši? Koji je to čovek koji će sada da kaže – znate šta, vi ste ove ljude oštetili za hiljadu evra, ti ljudi su verovatno tamo glasali, ili većina njih, i prevareni su?
Prevareni su, gospodine ministre. Da imate malo sluha, vi biste to javno rekli – tačno je, ova država nije isplatila hiljadu evra. Stanite na stranu radnika. Vi ste ministar koji treba da podrži radnike. Činjenica je da poneki put imate izjave koje mogu da ohrabre, činjenica je da ste dosta prisutni, ali činjenica je da nema nikakvog konkretnog boljitka kada su radnici u pitanju.
U ovoj zemlji, gospodine ministre, praktično nijedan veliki sistem ne radi. Pogledajte samo u gradu iz koga dolazim – „Magnohrom“, Fabrika vagona, „Jasen“, to je potpuno stalo. To su možda neki pojedinačni poslići koji se daju da se preživi, da se plate osnovni troškovi, ali tu posla nema.
Još gore od svega toga je da su mala i srednja preduzeća u Kraljevu (a kada pričam o Kraljevu pričam praktično o celoj zemlji) potpuno stala, gospodine ministre. Imate odlične firme, neću da pominjem njihova imena, ne bi bilo korektno, koje zapošljavaju po 300, 400, 500 ljudi. Svi ljudi koji su primljeni na određeno vreme otpuštaju se ovih dana. Znači, nema posla. Država ne plaća uopšte obaveze tim firmama, malim i srednjim preduzećima.
Vaš je zadatak da podstaknete nadležne u Vladi da podrže takve ljude, jer praktično se zatvara ciklus: ako ti ljudi stanu, staće i radnici, neće imati posla, doći će na biro i vi ćete imati problem. Tu morate da ugasite požar, a ne da donosimo zakon – praktično, kada je sve propalo, kada je sve stalo, mi ćemo mirno da rešavamo sporove, pojaviće se neki arbitri.
Postoji jedna potpuna nelogičnost ovde u zakonu, koju moram da vam citiram: „Direktor Agencije pokreće postupak za brisanje iz imenika i donosi odluku“. Molim vas, to je totalno – kadija te tuži, kadija ti sudi. Zar to ne može da bude neko drugi, a ne direktor, koji istovremeno pokreće postupak i donosi odluku? To je nešto, po meni, nezabeleženo, kada se sve ima u vidu, kada je u pitanju bilo kakav pravni osnov da tako nešto može da bude.
Gospodine ministre, još nešto ću da vam kažem. Kada sam govorio o sudovima i radnim sporovima, poznato je da nije bilo taksi, kao što sam rekao, ali je velika stvar za građane Srbije i za svakog radnika koji neko drugo pravo hoće da ostvari... Vi ste, ne kažem vi, nego oni koji su bili nadležni, povećali sudske takse 50% pre tri-četiri meseca. Šta je u ovoj zemlji poskupelo 50% kada su u pitanju cene? Dakle, i to je jedan od načina da se zaustave sudski postupci, da se zaustavi parnični postupak, da se zaustave trgovinska potraživanja u trgovinskim sudovima. Onemogućavate potpuni pravni protok, što bi se moglo reći, i informacija, i presuda i ostvarivanje nekog prava.
S jedne strane, želite da imate miritelje, a imali ste situaciju da je državni sekretar iz jednog ministarstva pre dva-tri meseca rekao da će on da spreči radne sporove, da ne mogu radni sporovi da se vode. Da li je to poruka građanima Srbije da se tako radi u ovoj zemlji?
Povećanje sudskih taksi od 50%... Pa, radnici ne tuže samo zbog takvih odnosa, ima tu i nešto što proizilazi iz naknade štete, iz nekog drugog osnova itd. Zamislite kada nekom podignete nešto sa 20.000 na 30.000, pa su tu raznorazne takse na presudu, pa na žalbe itd, itd.; onda imate situaciju da ispada normalno da se broj sudija u ovoj zemlji smanjuje za 800.
Dakle, potpuna inverzija, potpuni raskol, potpuno neprihvatljiv scenario u ovoj državi, koji ova vlada pravi sa bilo kojim zakonima koje donosimo.
Pravimo zabunu kod građana Srbije, pretrpavamo sa 250, pa se hvalite 250, 300, 350 zakona, imamo sad i zakon o stečaju posle ovog zakona; građani Srbije više ne znaju ni koji zakon važi.
Znate li šta je najgore? Kad donesete zakona pa neko počne da primenjuje taj zakon, a posle samo nekoliko meseci kažete – njegova primena se odlaže iz tih i tih razloga. To Evropa sigurno nikada neće podržati. Možda bi konkretno ovaj zakon i bio dobar da je ovde takva ekonomska situacija, sigurno bi ovaj zakon bio dobar, ali u ovakvoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi ovako nešto sigurno neće biti dobro. Tehnička rešenja iz ovog zakona su korektna, ali situacija u kojoj se nalazimo sigurno će odložiti njegovu primenu.
Ja toliko, a naravno, Nova Srbija će kroz raspravu u načelu i u pojedinostima pokušati da nešto popravi ovde. Ukazao sam na svoju osnovnu primedbu – direktor Agencije inicira postupak i odlučuje, što je potpuno neprihvatljivo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, poštovani narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS daje punu podršku Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Podržaćemo ovaj zakon iz sledećih razloga.
Prvo, mirno rešavanje radnih sporova podržavamo ne samo zbog toga što je to jedan od načina za smanjivanje broja sudskih postupaka, već pre svega zato što smatramo da mirno rešavanje radnih sporova ima veoma važnu ulogu u razvoju socijalnog dijaloga. Po nama je to ključno pitanje. To je nešto za šta se SPS i JS zalažu.
Naime, mi smatramo da ekonomska demokratija podrazumeva u jednakoj meri ekonomska prava i socijalna prava. U jednakoj meri. Socijalna prava, pre svega prava radnika i sindikata na zastupanje i zaštitu svojih prava.
Mi smo protiv toga da kršenje zakonskih propisa koji regulišu prava iz radnog odnosa, ili pak sužavanje tih prava, postane nešto normalno, nešto što je prihvatljivo, da, kao što se često obrazlaže, bude nužna pojava u periodu tranzicije, u uslovima ekonomske krize neumitan uslov za napredovanje ekonomije. Mi smo protiv toga.
Niti će „pravo“ da se krše prava zaposlenih podstaći i pojačati interes investitora da ulažu, niti principi tržišne ekonomije podrazumevaju pravo poslodavaca da uskraćuje zakonom zagarantovana prava iz rada i po osnovu rada.
Zato se zalažemo za poštovanje visokih standarda zaštite prava zaposlenih, ostvarenje sindikalnih i ostalih prava iz kolektivnih ugovora o radu.
Došli smo do druge važne tačke – sva ta prava nije moguće ostvariti bez kolektivnih ugovora. Pod jedan, bez obavezne primene kolektivnih ugovora; pod dva, bez socijalnog dijaloga socijalnih partnera. Zato insistiramo na socijalnom partnerstvu radnika, sindikata, poslodavaca i Vlade.
Insistiramo na socijalnom dijalogu socijalnih partnera, ali ravnopravnom, u kome nema pobednika i pobeđenih, koji se vodi na ravnopravnim osnovama i čiji rezultat omogućuje, s jedne strane, fleksibilnost kapitalu, a s druge strane, neophodnu sigurnost radnika. To je dijalog koji u jednakoj meri uvažava zakone tržišne ekonomije, ali i štiti socijalne interese radnika i zaposlenih.
Dakle, ponavljam, bez kolektivnih ugovora, bez socijalnog dijaloga nema prave zaštite radnika.
Imajući u vidu da je mirno rešavanje radnih sporova jedan od važnih faktora, kako bih rekao, ima važnu ulogu u razvoju socijalnog dijaloga, mi ga i iz tih razloga podržavamo. Naravno, mirno rešavanje radnih sporova, kako kolektivnih, između sindikata zaposlenih i poslodavaca, tako i individualnih, između zaposlenih i poslodavaca.
Kada je u pitanju sadržaj zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, uz uvažavanje dela zakona koji se odnosi na postupak, na uslove za miritelje i arbitra, na obaveštavanje, obavezu obaveštavanja Socijalno-ekonomskog saveta, ipak je suština promena u ovom zakonu proširivanje vrsta radnih sporova, kao i proširenje strana u radnom sporu.
Proširenje vrsta – s pravom je ovde primećeno da se u dosadašnjem zakonu radni spor vodio samo na osnovu utvrđenog kolektivnog ugovora, i samo oni koji su ga utvrdili i potpisali. Naravno, mi podržavamo da pored njih svuda i svi imaju kolektivne ugovore, ali pored njih još uvek postoje i drugi akti: pravilnik o radu, sporazumi između poslodavca i sindikata. Dobro je što je ovde predloženo da se proširi i na te strane i na te sporove. Mislim da tu zaslužuje apsolutnu podršku ova izmena koja se odnosi na kolektivne sporove.
Kada su u pitanju individualni sporovi, odnos između zaposlenog i poslodavca, do sada se to odnosilo samo na otkaz ugovora o radu i na isplatu minimalne zarade. Ovde je predloženo i dodavanje i na ugovaranje, pored isplate minimalne zarade.
Gospodine ministre, želim javno da pozdravim vašu i nameru Vlade da prihvatite amandmane koji u suštini omogućuju ono što i jeste intencija Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, da se što više sporova rešava mirnim putem, te stoga i predloge koje su dali sindikati – da se to proširi na individualne sporove kada su u pitanju, pored minimalne zarade, i naknada ishrane, troškovi za dolazak i povratak sa rada, jubilarne naknade, regres, da ne nabrajam dalje.
Ovo podržavam iz razloga što je to i na talasu naših zalaganja.
Naša poslanička grupa često podnosi, u ime sindikata, amandmane; često tu bude nerazumevanja od kolega iz vladajuće koalicije. Podnosimo ih ne dovodeći u pitanje principe na kojima je formirana Vlada, ne dovodeći u pitanje suštinu predloženih zakona, ciljeve koji žele da se postignu tim zakonom, ali smatramo da je interes ove vlade da se dođe do najboljeg rešenja, s jedne strane, kada je u pitanju zakon, i ne treba tu bolovati ni od kakve sujete; s druge strane, dajemo amandmane sindikata iz prostog razloga što na taj način omogućujemo da se socijalni dijalog između Vlade i sindikata nastavi sve do konačnog rešenja, odnosno do konačnog donošenja zakona.
Upravo iz tih razloga želim da pozdravim vašu nameru i odlučnost Vlade da i dalje razvija socijalni dijalog sa sindikatima. Pozivamo vas da razmislite, ne znam da li je to u ovom trenutku moguće, imajući u vidu intencije zakona da se što više sporova reši bez suda, da li ima mesta, govorim individualno, da se razmotri mogućnost još većeg proširenja (ako ne sada, onda u budućnosti) povodom dva veoma aktuelna pitanja.
Jedno pitanje je diskriminacija na radnom mestu. Drugo pitanje je zlostavljanje zaposlenog na radnom mestu; za to je čak jedan poseban zakon u proceduri.
Mislimo da treba razmotriti i te mogućnosti i videti da se omogući kroz ovaj proces mirnog rešavanja radnih sporova da se što veći broj sporova rešava na taj način.
Ne samo da nećemo zatrpavati sud, nego ćemo podsticati stalni dijalog između poslodavca i zaposlenih, između poslodavca i predstavnika zaposlenih.
Dakle, uz ovih nekoliko napomena, vratiću se na početak, u ime Poslaničke grupe SPS-JS, mi ćemo podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Hvala lepo.