Radi se o članu 20. Po mom amandmanu, predviđa se da se u članu 20. stav 2. tačka 2) reči „ili drugim“ zamene rečima „i od Narodne skupštine Republike Srbije odobrenim“.
Radi se o produženju roka čuvanja tajnosti podataka. U stavu 2. stoji da je to predviđeno međunarodnim sporazumom ili drugim međunarodnim obavezama Srbije. Meni je izgledalo da je ovo prilično neprecizno, i to namerno neprecizno. Budući da je ta formulacija, koja definiše o kojim međunarodnim obavezama Republike Srbije se radi, neprecizna, treba je promeniti, jer Narodna skupština jeste vrhovno zakonodavno telo, te bez njene saglasnosti zaista ne mogu da budu preuzete bilo kakve međunarodne obaveze.
Ono što je uvek zabavno, to su obrazloženja Vlade zašto ne prihvata amandman. Kaže: „Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je Republika Srbija član različitih međunarodnih organizacija, čije članstvo istovremeno podrazumeva i međunarodne obaveze Republike Srbije koje ne podrazumevaju odobrenje Narodne skupštine“. Ono što je dobro pitanje – čije odobrenje se ovde podrazumeva? O kakvim tajnim članstvima može da se radi u međunarodnim organizacijama, pa da Skupština u njih nema uvid?
Jasno nam je da postoje gotovo kraljevska ovlašćenja osobe u ulozi predsednika B.T., za koga sam još u načelnoj raspravi konstatovala da je jedini pravi naslednik J.B.T, ali sada moram sama sebi da uložim amandman. On je daleko prevazišao i ambicioznog bravara i dogurao do papskog nivoa. O kom međunarodnom članstvu ili projektu su razgovarali Boris (ili, kako reče Berluskoni, „Džordž Kluni“) i papa u četiri oka, na perfektnom engleskom – mada, verujem da „Kluni“ sasvim tečno govori i latinski – i to naročito posle posete ustaške zvezde Tomsona, a onda Mesića istom tom papi?
Zar je moguće da vrhovno zakonodavno telo ne daje saglasnost za razne preuzete obaveze? Jasno nam je da i podzemna diplomatija radi svoje – potpisuju se sporazumi sa Euleksom; ispunjava se plan o razbijanju države; sa zakašnjenjem se reaguje na pojavu novog gripa, koji, doduše, postoji od 1914. godine, tj. virus koji ga izaziva, ali se zato predviđa zakon u koji se ugrađuje virus secesionizma. Nejasno je zašto bi parlament trebalo da prihvati da izvršna vlast preuzme kontrolu i nad njim i nad organima koje je sam izabrao da je kontrolišu.
Na primer, u čijoj nadležnosti je nedavni događaj na Kosovu, koje aktuelna vlast sve više tretira dobrosusedski, a mi iz nacionalno orijentisane opozicije i dalje vidimo kao našu južnu pokrajinu?
Evo o čemu se radi: nemačku kontraobaveštajnu službu poslednjih dana potresa veliki skandal, piše nedeljnik „Špigl“. Naime, u martu 2008. godine u blizini Minhena uhapšen je Anton K. (nije Jozef K., ovo je Anton K.), agent nemačke obaveštajne službe BND, koji je svojevremeno radio na Kosovu, a ovih dana treba da mu počne suđenje po optužnici da je u ljubavnom homoseksualnom zanosu odavao državne tajne.
Anton K. je 2005. godine upoznao Murata A., makedonskog Albanca, koji je nakon zvanične provere postao saradnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova (c, c, to sa spoljnim poslovima), ali ubrzo i Antonov ljubavnik. Prema optužnici, Anton K. je svom ljubavniku stavio na raspolaganje tajne izveštaje. Teške su i optužbe na račun Murata A., za koga se tvrdi da je održavao kontakte sa organizovanim kriminalom, kao i da je radio i za albansku i za makedonsku obaveštajnu službu. Njih dvojica su se preselila u novi zajednički stan u blizini Štutgarta, gde čekaju na početak suđenja, a tvrde da su žrtve homofobičnih vlasti.
Džabe se srpski dvojnik Klunija smeškao Angeli Merkel, kad se događaju ovakve stvari.

Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je podnela ovaj amandman jer smatramo da je Vlada – odnosno, oni koji su pisali ovaj zakon, radna grupa, u ime Vlade Republike Srbije – zakon definisala tako da nije napravila jasnu podelu podataka koji nose različite stepene tajnosti. Naročito stratifikacija nije napravljena između stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“, kao dva stepena tajnosti, i „poverljivo“ i „interno“.
Vidite, mi smo svoje amandmane tako koncepcijski napravili da ovde u potpunosti napravimo restriktivan odnos države prema ova dva stepena tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“, dok smo i kroz ove amandmane, ali i kroz neke druge odluke i rasprave u ovoj skupštini apsolutno dali podršku onim telima ili kancelarijama koje afirmišu ostvarivanje određenih prava i sloboda građana, pre svega Povereniku, Zaštitniku građana, i čini mi se da nema potrebe da posebno govorimo o tome.
U članu 22. periodična procena tajnosti predviđa se za sva četiri stepena tajnosti. Mi smo ovde predvideli da se za državnu tajnu i za „strogo poverljivo“, podatke koji nose ovaj stepen tajnosti, ovaj termin „najmanje“ izbriše. Vlada je predvidela da se i za ova dva stepena tajnosti periodične procene vrše najmanje jednom u deset godina i najmanje jednom u pet godina.
U svom obrazloženju kojim je ovaj amandman odbijen Vlada je napisala, između ostalog: „... jer treba ostaviti mogućnost da se periodična procena tajnosti za podatke koji su označeni najvišim stepenom tajnosti može preduzimati i više od jednog puta u periodu propisanom Predlogom zakona“.
Moje pitanje za Vladu jeste – koliko je to puta? Da li je to tri puta, 33 puta ili 333 puta? Da li će Vlada svakih mesec dana, svakih godinu dana, svake dve godine da vrši procenu, periodičnu procenu tajnosti? Nije problem da budete fleksibilni kad se radi o tajnama koje imaju oznaku „poverljivo“ i „interno“, ali država mora da pokaže nacionalnu svesnost i odgovornost kada su u pitanju državna tajna i podaci sa oznakom „strogo poverljivo“.
Vi koji ste pisali ovaj zakon napisali ste kakve štete proističu kad se manipuliše podacima koji imaju ovu oznaku stepena tajnosti. To nismo pisali mi. Ali, razlika je što kod vas ne postoji odgovornost da se država odgovorno i restriktivno ponaša i odgovorno i zrelo tretira podatke koji imaju oznaku „državna tajna“ i „strogo poverljivo“. Neka neko kaže šta znači to – najmanje jednom u pet, odnosno najmanje jednom u deset godina. Da li je moguće da neki podatak koji ima ovakav tretman, u tri godine ili četiri godine, ako to nisu jedino političke promene, zaslužuje drugačiji tretman jedne vlade jedne države, bez obzira na to ko je na vlasti?
Vi ste ovde predvideli najmanje pet ili šest članova, pre i posle ovoga, kojima se definiše mogućnost da se oznaka tajnosti skine sa nekog dokumenta, ali ovo je prostor za diktaturu i ovo je prostor za manipulaciju. Svi koji vas sa tog aspekta osporavaju, i vas koji predstavljate Vladu i Vladu koja je ovo napisala, potpuno su u pravu. Ovo je zakon koji ste napisali da biste tajnim podacima manipulisali. Da li su oni prvog ili poslednjeg stepena tajnosti, za vas je to sasvim svejedno, ali ćete ovakav model zakona koristiti da manipulišete stepenima tajnosti „državna tajna“ i „strogo poverljivo“. Hvala.

Na član 22. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Saša Maksimović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman SNS-a se odnosi, kao i prethodni amandman, na periodičnu procenu tajnosti na osnovu koje se može izvršiti opoziv tajnosti. S obzirom na to da je za podatak sa oznakom „državna tajna“ Predlogom zakona predviđen period od deset godina, za „strogo poverljivo“ najmanje jednom u pet godina, za „poverljivo“ tri godine, za interne podatke jedna godina, mi smo predvideli ovim amandmanom period od pet, tri, dve i ovaj zadnji da ostane jedna.
Šta smo, u stvari, hteli da postignemo ovim amandmanom? Hteli smo praktično da povećamo transparentnost, omogućavanje demokratske civilne kontrole sektora bezbednosti, naravno, kroz smanjenje rokova za periodičnu procenu tajnosti utvrđenih u članu 22. Predloga zakona.
Vlada je praktično odbijanjem ovog i svih ovakvih amandmana pokazala da i dalje ima tendenciju obnavljanja centričnog poimanja bezbednosti, pogotovo što ovakav predlog zakona daje mogućnost državnim organima da praktično sve proglase tajnom. Hvala.

Na član 24. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju član 24, Srpska napredna stranka je nastojala da Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka stavi u situaciju da ne može samostalno i bez mišljenja ovlašćenog lica da donosi odluke. Znači, o opozivu tajnosti u postupku vršenja kontrole mora ovlašćeno lice da da svoje mišljenje i to mišljenje mora da bude obavezujuće za Komisiju.
Srpska napredna stranka je nastojala ovim amandmanom da to ugradi i u sam član, u sam zakon i da na taj način, što se tiče Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, ipak ograniči njene ingerencije, u smislu da se izbegne bilo kakva zloupotreba. Hvala.

Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Vojić-Marković želi reč.

Hvala, gospođo predsednice. Dakle, u članu 25. posle reči „ovlašćeno lice“ mi smo reči „organa javne vlasti“ zamenili rečima „nadležnog organa“.
Primetili ste već da su poslanici DSS-a zaista vrlo intenzivno radili na Predlogu ovog zakona. Mi smo uložili dve vrste amandmana. Prva vrsta su zapravo suštinski amandmani, koji menjaju jako loš Predlog zakona u onim segmentima koji su i te kako važni za funkcionisanje ove države, kao što su član 40, član 37, 68. itd.
Prosto, poslanicima DSS-a zaista se ne dopada da se dostignuti stepen demokratskog razvoja društva vraća jedno pet-šest stepenica unazad, samo zato što neko želi da kontroliše sve podatke u ovoj državi, da manipuliše ovim podacima i da ono što je vrlo važno za ovu državu, iskorenjivanje korupcije i kriminala, zamagli tim da su zapravo svi ti podaci koji su posledica aktivnosti državnih funkcionera nedostupni javnosti, jer se proglašavaju tajnom na sva četiri nivoa, kako je predvideo ovaj zakon.
Druga vrsta amandmana, ali ne manje važna, jeste ova, kao što je amandman na član 25. gde mi zapravo pokušavamo da jezik ovog zakona svedemo na nešto što je jasno i precizno, jer ne pristajemo na maglu koju predlagač zakona uvodi ovim zakonom kako bi sakrio suštinu. Ovaj amandman na član 25. je upravo takav predlog, znači, jezički, koji razjašnjava ono što zapravo jeste važno za ovaj zakon.
Drugo, ono što smo primetili jeste jedan bukvalan prevod, koji je otprilike konglomerat iz više zakona koji su uzeti. Suština priče je da je taj bukvalan prevod ono što mi kritikujemo. Prilagodite ga našem jeziku, zaboga. Hvala vam.

Gospodin Jovan Palalić ima reč.