Uvažena predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, repliciram na opasku sa uvredom, koja nije ispod nivoa polemike.
Repliciram gospodinu Martinoviću koji je, govoreći u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SRS rekao, parafraziram - da šta ako donošenje ovog zakona predstavlja samo uvod u donošenje zakona o regionima, sa statusom sličnim ovoj vojvođanskoj autonomiji, i kuda bi to Srbiju odvelo kada bi se sprovodile takve sulude ideje?
Kako sam u svojoj diskusiji rekao da podržavamo inicijativu koja je u političkom životu Vojvodine i najzastupljenija, ne zalažući se za privilegije Vojvodine ili za bilo kakvu asimetriju, već sa uverenjem da se te vrednosti mogu univerzalizovati, poopštiti i primeniti na ukupnoj teritoriji Republike Srbije, shvatio sam da se ona uvredljiva kvalifikacija upravo na mene, moju stranku i poslaničku grupu u ime koje govorim i odnosi.
Gospodine Martinoviću, čini mi se da bi pitanje koje ste postavili samo trebalo malo značenjski okrenuti. Šta će sa Srbijom biti ako ne uđe hitno u proces regionalizacije, ako se prepusti ekonomskim i demografskim stihijama kojima je zahvaćena, bez političke intervencije u smeru regionalizacije?
Gruba centralizacija, koja se stihijski odvija, ima najmanje dve posledice koje moraju da zabrinu narodne poslanike. Jednu zovemo metropolizacijom, a drugu depopulacijom.
Metropolizacija ne znači samo funkcionalno koncentrisanje određenih prerogativa u prestonom gradu. Ona podrazumeva i njegovo teritorijalno širenje, koje se odvija spontano, kontinuirano. S druge strane, depopulacija ostavlja puste pogranične prostore Republike Srbije. Zemlja prazna nigde ne ostaje dugo. Da li je otuda čudno što određene aspiracije, na određenim teritorijama...

Tri minuta. Zahvaljujem narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, predsednica poslaničke grupe ZES.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Želim repliku. Nisam ga spomenuo. Koji je to način? Nisam ga u usta uzeo.)
Narodni poslaniče, nemate pravo na repliku.
Narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa ZES glasaće u danu za glasanje za zakon o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine.
Dakle, ustavni osnov za ovaj zakon nalazimo u članu 177. koji kaže da se pitanja od republičkog, pokrajinskog i lokalnog značaja određuju zakonom, kao i član 178. koji kaže da Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti. U tom smislu za nas nema nikakve dileme da li je ovaj zakon predviđen Ustavom ili nije. Mi ove ustavne odredbe tumačimo kao našu obavezu prema poštovanju Ustava da ovaj zakon donesemo.
Na osnovu dosadašnjih rasprava može se postaviti pitanje šta je zapravo tema ove današnje rasprave? Da li mi danas razgovaramo o tome kakvo teritorijalno uređenje Republike Srbije želimo? Da li razgovaramo o tome je li nam potrebna ili nam nije potrebna autonomija Vojvodine? Da li mi sada raspravljamo o elementima, sadržaju, okviru autonomije, oko čega tek treba da se dogovaramo?
Duboko verujem da to nikako ne može biti predmet današnje rasprave i da svi oni koji vode raspravu na ovaj način zapravo promašuju temu. Da bismo mi raspravljali o ovome što sam prethodno rekla, mi bismo zapravo vodili raspravu o promenama Ustava. Ono što mi danas radimo jeste primena Ustava i tu se suštinski razlikujemo u odnosu na to kako pristupamo ovoj temi. Dakle, ovo je rasprava o autonomiji koja je ustavna kategorija čiji su elementi sadržaj i okvir utvrđeni Ustavom Republike Srbije.
Po mom dubokom uverenju jedini korektan i politički odgovoran okvir ove rasprave jeste omeđen, s jedne strane, ustavnim granicama koje on pruža kada je autonomija Vojvodine u pitanju i, s druge strane, postavljanjem pitanja samima nama – da li smo mi sav sadržaj autonomije koji predviđa Ustav ugradili u zakon o nadležnostima i Statut AP Vojvodine.
I ako ovo jeste rasprava o primeni Ustava, najviše bih volela da se mi onda i držimo zaista Ustava, bez toga da ga tumačimo ili da preskačemo odredbe koje su nedvosmislene i koje jasno ukazuju da ovo jeste rasprava o primeni Ustava.
Šta kaže Ustav Republike Srbije? Član 12. stav 1. kaže – državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Srbija je Ustavom definisana kao građanska država i nosilac suvereniteta u građanskoj državi je građanin. Dakle, Ustav Republike Srbije kaže da je nosilac suvereniteta građanin, suverenitet potiče od građanina – član 2. Ustava Republike Srbije. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenitet od građana.
U osnovi demokratskog modernog evropskog društva, za koji se mi zalažemo, i oko toga imamo razlike u odnosu na neke druge političke partije koje smatraju da je unitarni model države nešto što u savremenom svetu može da opstane, da je unitarni model države efikasniji model države, mi zaista verujemo u to da je moderna demokratska, građanska država u kojoj je nosilac suvereniteta građanin, a ne nekakva apstraktna država ili nekakva apstraktna državna institucija, podrazumeva i uključuje decentralizaciju vlasti.
Dakle, volela bih samo da uvek imamo na umu kada govorimo o decentralizaciji da govorimo o decentralizaciji vlasti, a ne države. dakle, podrazumeva decentralizaciju vlasti, regionalizaciju i pokrajinsku autonomiju, jer su to Ustavom definisane kategorije.
Ustav Republike Srbije utemeljuje principe suvereniteta građana i princip decentralizacije, racionalizacije, regionalizacije i pokrajinske autonomije i to je za nas polazište u onome što mi danas radimo i o čemu raspravljamo. Ustav je svojim rešenjima proširio nadležnosti AP Vojvodine. Istovremeno, Ustavom Republike Srbije i zakonom o kojem danas raspravljamo, nadležnosti AP Vojvodine ne sadrže u sebi ni jedan jedini element državnosti.
Dakle, ako pođemo od toga da niti Ustav, a niti ovaj zakon, niti Statut Vojvodine predviđaju zakonodavnu i sudsku vlast, onda to samo znači da mi govorimo ovde o elementima suštinske autonomije, a nikako nemamo osnova da pričamo o tome da se ovde radi o državi u državi ili već kako to još grubljim nazivima neki ovde nazivaju.
Sva pitanja kojima se definiše autonomija Vojvodine i svi akti kojima se definišu nadležnosti AP Vojvodine u nadležnosti su Republike Srbije. Dakle, Srbija donosi zakone kojima se utvrđuju nadležnosti. Republika Srbija, odnosno ova skupština donose zakone kojima se definišu sve oblasti u kojima autonomna pokrajina ima te nadležnosti.
Ono što jeste nadležnost autonomne pokrajine jeste da u okviru zakona, koji donosi Republika Srbija, vrši određene nadležnosti koje ovim zakonom i statutom ili izvorno pripadaju ili pak Vlada Republike Srbije prenosi na njih.
Ono što je za nas važno jeste da je Ustav takođe definisao obavezu Pokrajinske skupštine da utvrdi predlog statuta. Ono što osporavaju ovde mislim da apsolutno ne stoji, jer je pokrajina, uz sve procese na koje možemo imati prigovore, da li su oni tekli kako je trebalo ili nisu, da li je u njima bilo nekakvih nesporazuma koji su se u hodu otklanjali, ali ono što je bitno jeste da je u potpunosti poštovan Ustav jer je Ustav propisao da skupština autonomne pokrajine utvrđuje predlog statuta koji upućuje Skupštini Republike Srbije na koji ona daje saglasnost. Takođe, definisano je da Skupština Republike Srbije donosi zakon kojim utvrđuje nadležnosti.
Mislim da je sada važno da neke teme koje su ovde otvarane kao pitanja o tome da li to znači buduće otcepljenje, zaista ne želim da polemišem uopšte sa onima koji ovu temu koriste da bi unosili strah, da bi unosili nemir među građane Srbije, da bi pokazivali kako ovde postoje neki koji žele da razbiju Srbiju, dakle, zakonom i statutom potvrđeno je političko, i ustavno i pravno jedinstvo Republike Srbije, što je za nas jako važno, i nijedan od ovih akata ne sadrži nijedan element koji bi to doveo u pitanje.
Dakle, kada neko ovde postavlja pitanje o tome kako je moguće da su sve te silne nadležnosti date AP Vojvodini, onda bi trebalo opet vratiti na Ustav, na član 83, koji kaže da autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u sledećim oblastima.
Onda kaže - u oblasti prostornog planiranja. Da vidimo kako tu ustavnu nadležnost definiše zakon o nadležnostima. Dakle, zakon o nadležnostima kaže - AP Vojvodina preko svojih organa u oblasti prostornog planiranja i regionalnog razvoja, u skladu sa zakonom. Opet podsećam, zakon donosi Republika Srbija, odnosno ova skupština.
Dalje, u članu 183. kaže se da autonomna pokrajina u skladu sa zakonom uređuje pitanja iz oblasti poljoprivrede. Zakon o kome danas raspravljamo kaže - AP Vojvodina preko svojih organa u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja, u skladu sa zakonom koji donosi Republika Srbija, odnosno ova skupština.
Ovde je nabrojano upravo onoliko oblasti i nadležnosti koliko je ovim zakonom obuhvaćeno. Ono što je presudno važno, jeste da su sve te nadležnosti utvrđene zakonom Republike Srbije koji donosi Skupština Republike Srbije, a da pokrajina prema Ustavu sama određuje organe i način sprovođenja nadležnosti koje su joj poverene Ustavom.
Naravno da postoji ovde i političko pitanje. Dakle, ako smo u ustavnoj materiji, onda po mom dubokom uverenju ne postoji ništa što je ovim zakonom mimo onoga što je Ustav predvideo. Dakle, zakon sledi ono što je Ustav propisao, s jedne strane kao obavezu, a s druge strane kao pravo na autonomiju.
Ako govorimo o političkom pitanju, mi tada možemo zaista da otvorimo raspravu o tome, iako ovo ne može biti tema, možemo da otvorimo raspravu o tome da li je pitanje autonomije, da li je pitanje regionalizacije, da li je pitanje decentralizacije vlasti napredovanje društva ili ne? Po našem dubokom uverenju, pitanje decentralizacije jeste u osnovi demokratsko pitanje. Dakle, ako je građanin nosilac suvereniteta, on svoj suverenitet može da prenese na predstavnike lokalne vlasti, na AP Vojvodinu i na državu.
Kako će građanin da odlučuje o tome koje će nadležnosti da prenese na određeni nivo, na koji će na najbolji način ostvarivati svoja prava, jeste suvereno pravo građanina kao nosioca suvereniteta, o čemu i ovaj ustav nedvosmisleno govori.
Možda se nekima Ustav sada ne dopada kada vide kako on u primeni treba da izgleda, možda im je žao što su glasali za njega, možda im je žao što su se hvalili što su zaslužni što je taj Ustav donet, ali na njihovu veliku žalost, sprovođenje ovog ustava jeste njihova obaveza, kao što je obaveza svih nas i kao što je obaveza čak i onih koji za taj ustav nisu glasali, čak i onih koji su vodili kampanju protiv ovog ustava.
I ako neko danas kaže da Ustav nije dobar, oko nekih stvari možemo i da se saglasimo. Isto mislimo da postoje rešenja u ovom Ustavu koja bi možda bila bolje da su rešena na srećniji način, ali ona su za nas obaveza, i mi smo ne samo spremni da tu obavezu ispunimo, smatramo da obavezu treba da ispunjavamo ispunjavajući pun sadržaj onoga što Ustav daje kao pravo građaninu, lokalnoj samoupravi i pokrajinskoj autonomiji.
Možemo da kažemo da je ovo za nekoga previše nadležnosti, ali onda je on o tome morao da razmišlja kada je Ustav bio tema. Možda je za neke ovo premalo nadležnosti i verovatno jeste. Neki smatraju da u nekim drugim zemljama postoje autonomije koje imaju mnogo više nadležnosti, ali takođe to ne može biti tema ove rasprave, jer mi ovde govorimo omeđeni Ustavom, poštujući granicu koju Ustav propisuje, s jedne strane, ali što se nas tiče zaista sa najboljom željom da sve ono što Ustav daje kao kapacitet za pokrajinsku autonomiju iskoristimo u ovom zakonu i statutu.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Aleksandar Martinović drugi put traži pravo na repliku. Nemate pravo na repliku.
Želite da govorite o povredi Poslovnika? Molim vas da ne dobacujete. Želite da govorite o povredi Poslovnika? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem, gospođo Čomić, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Vaš zadatak nije da štitite poslanike vladajuće koalicije od poslanika SRS. Gospodina Milenića nisam uzeo u usta. Čak ne znam kojoj političkoj partiji on pripada. Verujte mi, pošto nisam imao simultani prevod, najveći deo njegovog izlaganja uopšte nisam ni razumeo i uopšte nisam znao o kom predlogu zakona čovek govori.
On je sad počeo da nam spočitava nešto što apsolutno niti ja, niti bilo koji poslanik SRS nije rekao. Nisam uopšte govorio o depopulaciji. Nisam govorio o metropolizaciji i oemetropolizaciji. Govorio sam o činjenici da je Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina suprotan Ustavu Republike Srbije.
Mene partija gospodina Milanića apsolutno ne zanima. Ne znam da li je to grupa građana, politička stranka, interesna grupa, iza ovoga stoji DS.
Ovo nije projekat ni Nenada Čanka, ni Mlađana Dinkića, ovo je projekat DS. SRS hoće da pokaže građanima Srbije da iza ovoga projekta stoji stranka koja nažalost u ovom trenutku vodi državu.
Ne pada mi napamet da se upuštam u raspravu sa ljudima koji su izgleda potpuno promašili instituciju. Ovo nije Filozofsko društvo Srbije, ovo je Narodna skupština. Nisam pričao ni o Hegelu, ni o Kantu, ni o Šopenhaueru, pričao sam o Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina.
Vas molim, gospođo Čomić, zaista najljubaznije, duboko vas poštujem, nemojte da štitite poslanike vlasti od poslanika SRS, ako ne mogu sami da se izbore.

Dva minuta, zahvaljujem.
Narodni poslaniče, nije povređen član 104. jer se narodni poslanik … molim vas da ne dobacujete. Treći put molim narodne poslanike da ne kršite Poslovnik i izričitu zabranu dobacivanja za vreme izlaganja bilo kog narodnog poslanika. Ako ne želite da poštujete tu odredbu Poslovnika, ne ostavljate mi nijednu drugu mogućnost, nego da primenjujem obaveze i dužnosti iz člana 100. i da redom izričem kaznene mere. Dakle, izricanje mera se meni mnogo manje dopada nego vama. Zahvaljujem na saradnji.
Narodni poslanik Saša Milenić, nijednom rečju, ako ste ga pažljivo slušali, a iz obrazloženja vašeg o povredi člana 104, jasno je da uopšte niste slušali narodnog poslanika Sašu Milenića i da ste zloupotrebili pravo da dobijete reč na osnovu člana 100, za to da kažete svoj stav.
Molim vas da to ne činite, pošto i vi i ja znamo da je došlo do zloupotrebe prava na reč. Da je narodni poslanik Saša Milenić povredio član 104. u bilo kom trenutku izlaganja bio bi upozoren, pa opomenut.
Narodna poslanica Suzana Grubješić, pravo na repliku.

Naravno da narodni poslanik Saša Milenić nije povredio nijedan član Poslovnika. Pripada političkoj grupaciji i političkoj stranci Zajedno za Šumadiju, deo je poslaničke grupe G17 plus i vi to vrlo dobro znate.
Vrlo bih se zabrinula da ste ga vi razumeli, jer njegove reči nisu upućene vama. Isto kao što njega ne razumete, tako ne razumete ni ovo o čemu danas pričamo, o decentralizaciji, o regionalizaciji. Ne razumete proces, ali to nije moj problem, nego vaš. Strah od drugog i drugačijeg se može pobediti samo argumentima i to na onaj način na koji je gospodin Milenić iznosio u svojoj diskusiji.

Narodni poslanik Saša Milenić, pravo na repliku.

Postaje pomalo suvišno, pa ću dati prilog ekonomičnosti.

Izvinite, narodni poslaniče, samo da saopšti uputstvo na osnovu člana 88. stav 2, pa ćete nastaviti sa oduzetim vremenom.
Izrekla sam upozorenje svim narodnim poslanicima koji uporno dobacuju i krše Poslovnik. Ovo je zaista poslednje upozorenje za koje uopšte imam prava u primeni člana 27. i staranje o redu da mogu da ga izreknem.
Molim sve narodne poslanike koji uzimaju sebi za slobodu i pravo da dobacuju i krše Poslovnik, da uzmu u obaveštenje koje dajem vrlo ozbiljno, dakle prvi sledeći prekršaj takve vrste biće kažnjen izricanjem mera opomena, prve, druge isključivanjem, odnosno oduzimanjem reči i isključivanjem sa sednice, kako me obavezuje Poslovnik Narodne skupštine. Molim vas da ne remetite red na sednici Narodne skupštine.
Izvolite, narodni poslaniče, 55 sekundi će vam biti dodato u repliku.