Naravno, bilo bi nepristojno sada sve ovo pretvoriti u tiradu nad ministarkom telekomunikacija, pošto je i ona u situaciji u kojoj su gotovo svi drugi ministri sa kojima smo razgovarali tražeći odgovor na ovo pitanje. I vi ste indirektno naravno i odgovorili, nažalost, potvrđujući sve ono što mi smatramo neodrživim i neprihvatljivim.
Ukazaću vam samo na nekoliko podataka koji nama ne dopuštaju da prihvatimo taj manir i odnos i prema parlamentu i prema građanima ove zemlje. Stotine miliona evra je Srbija uložila u "NIS" od 2000. godine do danas.
Samo na osnovu uredbe koju je donela Vlada Zorana Đinđića, one čuvene uredbe koja je tako produbila jaz između DSS i DS, u kojoj sam tada bio. Oko 500 miliona evra samo po tim osnovama je ušlo u "NIS" zbog subvencija i dotacija godišnje gotovo trista u pojedinim situacijama, a mi smo danas suočeni sa činjenicom da "NIS" i "Srbijagas" po osnovu navodno nenaplativih potraživanja od preduzeća u Srbiji preuzimaju kapital.
Pa se to desilo sa staklarom u Paraćinu, ali se desilo i sa Azotarom, i nekim čudom se desilo i dešava sa Beogradskim elektranama. Kada je to u Srbiji odlučeno da se jednom preduzeću dozvoli da na takav način rešava probleme koje ima, a drugima se ne dozvoljava?
Kako bi bilo da ta preduzeća koja su bila gubitaši godinama, recimo Srbijagas, zbog toga što je plaćao politiku, pristajući na neekonomske cene ili EPS, da pre nego što se privatizuju, oni konvertuju svoja potraživanja u kapital. Da vidimo da li bi se tada promenila struktura tih preduzeća i da li bi onda možda bio još neko drugi zainteresovan za tu privatizaciju.
Ovako, čini nam se pod jednom privatizacijom zapravo odvija mnogo više i da je neko za 400 miliona evra kupio ne samo NIS i ne samo Srbijagas, nego da je kupio i Azotaru, da je kupio deo Beogradskih elektrana i toplana i ko zna šta sve još, jer će u jednom trenutku, zbog toga što ova država nema snage da vraća dugove, novi vlasnik NIS-a i Srbijagasa preuzeti akcije preduzeća koja mu duguju.
Tu vidimo zapravo ono o čemu smo sve vreme govorili, činjenicu da se na jedan neodgovoran način, praktično, prostor u kome se naša nesposobna država kretala otvara da bi se u njemu kretala druga država. Da se nefunkcionalni, pogrešan monopol Republike Srbije u ovom trenutku transformiše u monopol Ruske Federacije.
Možemo da se složimo da je konačno Vlada došla do rezultata poslovanja NIS za prethodnu godinu, iako je šokantna činjenica da se iz plusa od 30 miliona, prešlo u minus od gotovo 100. Još je šokantnije da za to naravno niko ne treba da odgovara.
Ono sa čime ne možemo da se složimo je činjenica da je ispod stola dogovoreno kako će se oni koji su time oštećeni zadovoljiti. Zbog toga danas mi plaćamo najveću prerađivačku cenu u Evropi za naftne derivate. Zbog toga je danas u Evropi gotovo najveća cena benzina u Srbiji, i dizela i jednog i dizela drugog. Pri tome, zbog toga i to gospodin Dulić zna. Plaćamo i najskuplji, i najnekvalitetniji benzin.
Kako se zove zemlja koja prisiljava svoje građane da plaćaju najskuplji benzin, koji pri tom najviše truje. To je neodgovorna država. Za to su naravno odgovorni i mnogi od onih koji se danas nalaze u redovima opozicije, ne samo predstavnici danas aktuelne Vlade, ali svi koji su nas uveli u tu slepu ulicu moraju izaći pred građane i priznati odgovornost za nešto tako, da bi ubuduće ljudi znali šta podržavaju i za koga glasaju.
Ovde sada slušamo primere nekadašnjih privatizacija, ali datumi u kojima su donete pogrešne odluke su datumi koji se vezuju za pravednike u politici. Datumi u kojima su donošene odluke, koji su doneli najviše koristi ovoj zemlji, jesu datumi koji se vezuju za vladu čoveka koji je ubijen zbog toga što je bio reformator. Ne možemo mi danas u 2009. godini, na njenom kraju, samo zbog toga što je prošlo gotovo sedam godina od 12. marta, zanemariti činjenicu da je sve ono vredno što imamo za sobom, deo političke vizije Zorana Đinđića, a da sav onaj krš sa kojim se suočavamo jeste nasleđe onoga koji je u njegovom ubistvu video političku korist za sebe, a to je bio Vojislav Koštunica.
