Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo predsednice, poštovane predstavnice Vlade Republike Srbije, sklon sam Zakonu o budžetu, da vidim, metaforično rečeno, kao krovni zakon ukupne politike koju će Vlada voditi u godini za koju se budžet donosi. Kako politiku ove zemlje, dakako, nedvosmisleno vodi Vlada, i za to odgovara neposredno nama izabranim predstavnicima građana, to jest Narodnoj skupštini, kao najvišem predstavničkom telu građana Republike Srbije.
Ne bez osećanja lične odgovornosti, a prvenstveno sa stanovišta skupštinske većine, želim da govorim o ovom predlogu zakona o budžetu za 2010. godinu. Izražavajući, naravno, prvenstveno stavove moje stranke, Zajedno za Šumadiju, kao i koalicionog partnera, dakle, integralno poslaničke grupe G17 plus.
Uz ambiciju da to izlaganje bude slikovitije, a možda dobije i na zanimljivosti ako nije odveć pretenciozno, počeo bih sa jednom malom igrom detekcije. U opisu koji je pun prepoznavanja.
U savremenoj Evropi postoji jedna mala država, sa brojem stanovnika koji odgovara, recimo, jednom srednjem, među velikim gradovima sveta, koja je po obliku vladavine republika, po društveno-političkom uređenju demokratija, koja operiše budžetom sa budžetskim deficitom ne većim od 3% bruto društvenog proizvoda, koja, ako se ministarstva identifikuju resorno sa delatnostima koje pokrivaju, ubedljivo najviše novca izdvaja za obrazovanje. Respektovano Ministarstvo vojnih poslova ili odbrane u toj zemlji ima gotovo upola manje budžetsko planiranih sredstava, nego Ministarstvo obrazovanja.
Budžet, sam tekst Predloga zakona o budžetu u toj zemlji je jedna izuzetno sistemski, metodično napisana knjiga od preko hiljadu strana, a više od stotinu strana te knjige je samo posvećeno finansijskim planovima za poslove u oblasti zdravstva.
Da ne navodim više detalja, možemo li da pogodimo o kojoj je državi reč? Naravno, nama je ovde jednostavno da prepoznamo da je reč o našoj zemlji, o Republici Srbiji. Ali, nisam sklon da verujem, dakle, svi izneti podaci su naprosto dostupni, proverivi i tačni. Nisam sklon da verujem da i većina građana koja ovo sluša, uspeva u ovom opisu da prepozna našu zemlju.
Zbog čega? Zašto je naša javnost sklona sa nipodaštavanjem da procenjuje učinke u sopstvenoj zemlji? Zašto smo skloni da omalovažavamo domete dostignuća sopstvene demokratije? To pitanje može da se postavi i drugačije. Zašto se ovaj, u malopre iznetoj deskripciji, opisani budžet u totalu menja, kada ga zumiramo i posmatramo u krupnom planu?
Nesumnjivo je tačno da nijedna druga delatnost ne dobija više, resorno po ministarstvima, gledano od obrazovanja, ali čujemo kritike da to u ukupnoj masi naprosto nije dovoljno za željeni razvoj obrazovnih sistema. Čak, zapravo, i ambicije posustaju kada vidimo da lavovski deo tog budžeta za obrazovanje, zapravo, odlazi na finansiranje zarada zaposlenih u obrazovanju.
Zašto se očekuje da će Vlada u zemlji ovakvih društveno ekonomskih prilika moći da bude supermen? Zašto se za posustalosti poslova privrede, sve oči upiru u Vladu?
Zašto je tako teško reći da za poslove i za njihovu uspešnost, prvenstveno, odgovaraju oni koji ih vode, a Vlada i politika obezbeđuju ambijent u kojim bi ti poslovi mogli biti uspešni. Ne bavi se vlada privređivanjem, i razvojem proizvodnje. To je odgovornost sasvim drugih sektora društva.
Zapravo, da nastavim ovaj niz zašto izgleda da će na temu budžeta, poštujući i vaše vreme, jednostavnije biti reći, da je neumereno očekivati budžet daleko razvijenije zemlje u tekstu Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu. On je pre svega limitiran, ne dobrom politikom, ne dobrim namerama Vlade, on je limitiran zakržljalošću domaće privrede i mogućnosti koje se mogu u ovoj zemlji planirati. Ta zakržljalost proističe u velikoj meri iz opštih karakteristika društva i ukupnog društvenog saobraćaja u kojem se privredne aktivnosti odvijaju.
Izgleda da je preduslov svakog razvoja ozbiljno sučeljavanje sa tim karakteristikama, sa činjenicom da je reč o jednom neuspešnom društvu koje se strahovito sporo razvija i napreduje, i da je prvenstveno zadatak svakog ambicioznijeg budžeta da podstakne razvoj ove zajednice u kojoj bi se onda mogao planirati intenzivniji privredni razvoj, a onda i budžetska politika koja udovoljava standardima odakle dolaze očekivanja.
Najjednostavnije rečeno, najznačajniji doprinos, prvo, jeste u otklanjanju predrasuda i razvejavanju ideoloških magluština u kojima se osmišljava svakodnevica tzv. malog čoveka i iz kojih klijaju one pogrešne procene pominjane, na početku, sa pitanjima – zašto.
Treba, naprosto, s dovoljno hrabrosti reći da smo sami opravdano izabrali, ne autoritarni, nego, demokratski politički ambijent u kojem želimo da vaspitavamo generacije koje dolaze, principe liberalne, a ne dirigovane ekonomije. To onda, između ostalog, znači, tamo gde država nema pravo da nadzire život pojedinca besmisleno je od nje očekivati odgovornost za ličnu sreću svakoga od njih, odgovornost u slobodnoj utakmici sposobnosti za sopstvenu sreću prvenstveno snosi svako od nas pojedinačno.
Zablude koje, takođe, treba uklanjati, naravno, mogu se ekonomskim merama podsticati i to u ovom budžetu vidimo kao prisutno. Za svaku je pohvalu budžetom planirano podsticanje partnerstva privatnog i javnog sektora. Ono je na nacionalnom nivou najznačajnije na nivou investicije „Fijat“ u Kragujevcu. Planirana sredstva od strane Vlade Republike Srbije koja, kao što je i gospodin Senić u uvodnom izlaganju objasnio, idu suprotno nekim tumačenjima koja se ovih dana mogu čuti, uvek dinar na dva dinara stranog investitora. Investicije, koje su deo „Fijatovog“ programa, a koje moraju u infrastrukturi biti realizovane, takođe su podsticajna mera.
Jedna od podsticajnih mera o kojoj u ime svoje stranke „Zajedno za Šumadiju“ i Poslaničke grupe G17 plus, pre svega, želim da govorim, jeste odnos prema temi fiskalne imovinske decentralizacije i podsticanja decentralizacije uopšte. Svakako je dobro što se za 2010. godinu ne planira umanjenje transfernih sredstava za lokalne samouprave. Činjenica je, međutim, da je ukupan obim transfera nižim nivoima vlasti, uključujući tu i autonomnu pokrajinu, još uvek iskaziv u jednocifrenom postotku u budžetu.
Ono što predstavlja značajan doprinos, međutim, nisu samo praćenja transfera lokalnih samouprava, već prvenstveno oblast imovinske decentralizacije. Ovo koristim i kao priliku da je i sama gospođa ministar Dragutinović ovde sa nama, da podsetim da se na sajtu Ministarstva finansija nalazi Nacrt teksta Zakona o javnoj imovini.
Podsetiću da je pritisak koji dolazi iz lokalnih samouprava da se donese zakon o imovini lokalnih samouprava dug gotovo jednu deceniju, da je u vreme dok je gospodin Stevanović predsedavao Stalnom konferencijom gradova i opština, utvrđen jedan tekst zakona o imovini lokalnih samouprava i da je taj predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru, ali uz saglasnost sa Vladom, on nije u onom predviđenom roku bio stavljen na dnevni red, već otišao u arhivu posle isteka tog roka, jer je utvrđeno da se prednost ima dati Ustavom, a tek kada se obezbede ustavne pretpostavke, onda će i ovaj aspekt imovinske decentralizacije biti sprovodljiv. Mi već godinama imamo Ustav koji garantuje lokalnim samoupravama pravo na imovinu. Međutim, zakona koji bi to pitanje rešio još uvek nema u skupštinskoj proceduri.
Kažem, na sajtu Ministarstva finansija nalazi se zakon koji ne tretira samo imovinu gradova i opština, već ukupnu javnu imovinu, dakle, i državnu i pokrajinsku, pa i lokalnih samouprava, i očekujem da će se on ubrzo naći u skupštinskoj proceduri i istovremeno najavljujem da, ukoliko to očekivanje suviše ubajati, tačnije, nećemo dozvoliti suviše da ubajati, sasvim sigurno ćemo kao poslanička grupa pokrenuti inicijativu da se što pre tekst tog zakona nađe pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto? Zato što je sloboda za Srbiju nemoguća bez istinske decentralizacije, a dodaćemo i regionalnog uređenja.
Odmah se javljaju, na pomen reči „region“, tobož uplašeni suverenisti sa optužbama – hoćete da se odvojite od države. Naš odgovor je uvek isti – zašto u nas projektujete svoje motive? Možda centralne vlasti pred terminom „regije“ imaju potrebu da takav oblik konstituisanja izbace iz države, možda se to već i dešavalo, ali interes regionalista je upravo suprotan, ne da idu iz države, kako kaže profesor Jovan Živković iz Niša, već sasvim obrnuto – da povećaju stepen nadzora i uticaja na centralnu vlast u Srbiji.
Otuda cela ta suverenistička kvazilogika bi, čini se, pred poslovima fiskalne imovinske decentralizacije, koji predstoje, morala ipak da ustupi prostor pomenutom ohrabrenju običnog malog građanina koji živi u substandardnim uslovima, sa osobinama koje nisu preterano podsticajne za ideju razvoja.
Poslednjih meseci sam se pedantno bavio temom statistika i prosečnih vrednosti i, recimo, utvrdio da prosečni građanin Srbije, ne bilo koji konkretni, nego fiktivni prosečni građanin, zaista pokazuje osobine koje čine temu razvoja pomalo poljuljanom.
To je čovek koji ima završenih osam razreda osnovne škole, srednju je možda upisao, to još uvek nije sigurno, ali je sigurno završio nije. To nije star čovek iz nekih ranijih vremena, kao što se popularno priča kako smo stara nacija, ne spadamo ni blizu vrha najstarijih nacija u Evropi ili svetu, ali ima 41 godinu. To je čovek koji je, za poređenje, mlađi od mene, ali ima ozbiljnih problema sa funkcionalnom pismenošću. Recimo, jedno istraživanje pokazuje da ima ozbiljnih problema da tekst koji je čuo…
(Predsednik: Vreme.)
… ili u informativnom obliku, u trajanju od pet minuta, reprodukuje nakon pola sata, a naročito u pisanom obliku, bez oštećenja.
Da bismo ohrabrili tog čoveka i otvorili stvarne perspektive napredovanja, moramo voditi računa o pomenutim komponentama koje sam pohvalio, ali i o neizbežnosti i obaveznosti decentralizacije ukupnog života u Srbiji. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu Mileniću.
Reč ima narodni poslanik Milorad Krstin.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je, za SRS, jedan veoma bitan zakon, a to je Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu. Mislim da je to najbitniji zakon koji se donosi u jednom ovako visokom domu. Naime, u ovom predlogu zakona o budžetu postarala se Vlada Srbije da izdvoji i da pusti u opticaj, negde, 740 milijardi dinara, da bi mogla da funkcioniše jedna država zvana Srbija.
U nekim svojim istupima i govorima Poslaničke grupe SRS, nagoveštavali smo da obavezno dođe do povećanja agrarnog budžeta.
Naime, govorim o razdelu 16, a tiče se Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i tražili smo da optimalni iznos koji treba da se izdvoji za agrar bude 6% nacionalnog budžeta. Kada smo to govorili ozbiljno smo mislili, a smatrali smo da neki minimum za funkcionisanje srpske poljoprivrede ne može ići ispod 5%. Međutim, vi to izgleda niste hteli da shvatite, kao i da vidite, da je ovo jedan predlog budžeta za agrar koji neće dobro doneti poljoprivredi i srpskog agraru.
Ali, onda morate nadomestiti sve ispod 5%, dok Srbija ne stekne status kandidata za članicu EU, kao vi to već nekim divovskim korakom želite da što pre stignete, mada je Srbija geografski u toj Evropi.
Da pređem na razdeo 16, koji je veoma bitan. Potrudili ste se vi u Vladi, vi, gospođo, ministre finansija Dragutinović, da izdvojite za poljoprivredu 25 milijardi 621 milion 810.000, što kad se preračuna u procentima i gledajući unazad ovu 2009. tj. 2008. godinu, ovo nije ni 4%. Nade smo polagali, tj. registrovana poljoprivredna gazdinstva, baš u Vladu Srbije, misleći da ćete malo povesti računa koliko odvajate za srpski agrar. Međutim, to vama izgleda nije pošlo za rukom i niste hteli to da razumete.
Od tih 25 milijardi, po vama, za subvencije koje su bitne, za ovaj ''posrnuli agrar'' je 15 milijardi i 405 miliona ili oko 500 milijardi manje nego prošle, tj. pretprošle godine. Niste ga povećali, još ste ga umanjili. Tako da će ove subvencije, koje će eventualno Ministarstvo poljoprivrede učiniti prema registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima, biti socijalni program. Zašto ovo govorim? Nažalost, teška srca pominjem tu Hrvatsku, ali moram da kažem da zemlja koja isto žuri u Evropu, za subvencije u ratarstvu izdvaja 300 evra ili primer jednog svinjčeta, 15 evra, jedne priplodne krmače 27 evra, a naš proizvođač ili registrovano poljoprivredno gazdinstvo ima 12.000 dinara.
Ministarstvo za poljoprivredu se potrudilo da napravi Upravu za agrarna plaćanja. Pitam vas, gospođo Dragutinović, u kojoj je državi Agencija za plaćanja van sedišta Ministarstva poljoprivrede? Navedite mi jednu državu u Evropi ili u našem okruženju da se Uprava za agrarna plaćanja nalazi van Ministarstva poljoprivrede. Doduše, u Šapcu je predloženo. Neko će mi, nadam se, odgovoriti, pa makar kroz poslaničko pitanje.
Subvencije u 2009. godini dobilo je svega 80.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, a ukupno u Srbiji je registrovano 360.000. Šta je sa 280.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava koji nisu dobili subvencije? To je ono što je ministar poljoprivrede napravio, profesionalnog seljaka i neprofesionalnog. Profesionalnih seljaka ima 80.000, a od registrovanih 360 hiljada, ostalo je 280 hiljada koji su registrovani, a nisu dobili subvencije, zbog toga što rade u fabrikama, poput „1. maja“ iz Lapova ili rade u fabrikama gde imaju svega 200 evra platu, a moraju da se bave onim što su im roditelji ostavili, a ostavili su im zemlju. To je što su imali i što su mogli svojoj deci da ostave i oni nastavljaju tu tradiciju. Dakle, 280.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava ostalo je bez subvencija.
Ovo je istina. To je potvrdio i pomoćnik ministra za poljoprivredu, Milovanović. Samo da dodam za subvencije, recimo, u Evropi od ukupnog evropskog budžeta – 54% ide za poljoprivredu.
Hajde da se vratimo, kako sada utiču te subvencije koje nisu date, onim 280.000 registrovanim gazdinstvima, na ovu jesenju setvu pšenice u 2009. godini? Preko 200.000 hektara nije posejano na osnovu prošle godine, a to se nije desilo u poslednjih 50 godina.
U prolećnoj setvi u 2009. godini, koliko se hvale oko tih kredita, dve banke su samo odobravale kredite. U 2009. godini kupljeno je manje 50% traktora i 50% manje kombajna je kupljeno, bez obzira što su uzeli kratkoročne kredite, kako se hvalite, u vrednosti od 38 miliona evra. Zašto? Zato što su ti traktori ipak skupi, zato što su uvozni, zato što su kamate velike. To je statistika od koje vi ne možete da pobegnete. To je to što vodi ka sumraku agrara.
Kada smo već kod pšenice, da li je moguće da Iran od Srbije traži da kupi 300.000 tona pšenice, a mi nemamo? Na Odboru za poljoprivredu je potvrđeno. Kako nemamo kad se hvalimo da imamo uskladišteno milion i 800.000 tona? Kako je moguće da nam opet taj isti Iran i Egipat traže uvoz „bebi bifa“ ili junećeg mesa, a ne mogu da se dogovore u Privrednoj komori i Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i poljoprivrede. To su činjenice koje iznose doktori, profesori, agro-ekonomisti, kad ih pozovemo na Odbor za poljoprivredu oni iznesu neke činjenice.
Zašto nemamo tih 300.000 tona? Zato što imamo sivu ekonomiju, zato što imamo trgovačko-prerađivački lobi ili tajkune.
A, sada da napravimo jednu analizu, ono što sam već govorio u nekoliko navrata, pa sam dobijao i opomene, Ministarstvo je, da izađe u susret registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima, subvencioniralo 100.000 tona veštačkog đubriva, po ceni od 10.000 dinara po toni. Veoma je interesantno da je to dobila Fabrika đubriva „Fertil“ vlasnik „Viktorija grupa“, Stanko Popović i Ružica Đinđić.
Da krenem, polako, redom, kaže ovako – cena regresiranog mešanog đubriva ''NPK 15/15/15'', proizvođača „Fertil“, Bačka Palanka je 23.138 dinara po toni, a istog mešanog đubriva proizvođača „Azohem“ Subotica 22.980 dinara po toni, bez PDV. Ista formulacija NPK đubriva, koje nije regresirano od strane države, prodaje se tona po ceni od 24 hiljade, rusko, a domaće, po 22.500 dinara po toni, bez PDV, prodavac „Agrooprema“ Subotica. I pored toga uvozimo, pa kažemo, INA-Kutina, prodaja, hrvatsko, neregresirano kompleksno đubrivo NPK 15/15/15, po ceni od 26.300 dinara po toni, bez PDV. U uslovima kada je regres đubriva 10.000 dinara tona i kada se na slobodnom tržištu formiraju navedene cene bez regresa, postavlja se pitanje opravdanosti regresa, odnosno trošenja budžetskih sredstava na ovaj način.
Praktično, ponovila se situacija kakva je bila u jeseni 2008. godine, kada je regresirana nabavka 50 hiljada tona đubriva uz regres od 20.000 dinara po toni, a nakon povećanja prodaje regresiranog đubriva tržišne cene su se formirale na nivou cene regresiranog đubriva. Bolje rešenje bi svakako bilo regresiranje nabavke đubriva kupcu, odnosno registrovanom gazdinstvu.
Prema našim saznanjima, u vezi sa ovom merom postoje zahtevi nekih prometnika, odnosno uvoznika đubriva, da se ispitaju sve okolnosti pod kojima se ovakve mere izvode, jer smatraju da im je ugrožen ravnopravan položaj na tržištu. To je argument više da se regres isplati neposredno registrovanom gazdinstvu koje je kupilo đubrivo na slobodnom tržištu.
U vezi sa tržištem mineralnog đubriva interesantno je pomenuti da su prosečne fabričke cene kod fabrika, čije se đubrivo regresira, 38.000 dinara tona, za NPK 15/15/15, ''Fertil'', ''Azohel'', kako to pokazuje sajt "STIPS-a" Republike Srbije.
Ako ne verujete narodnom poslaniku Miloradu Krstinu, vi pogledajte sajt.
Na sajtu "STIPS-a" cene uvoznih kompleksnih NPK đubriva i INA-Kutina se pokazuju kao dvostruko više od cene đubriva, koju su tokom rada na ovom materijalu pribavile službe Privredne komore Vojvodine. Iako smo autore sajta "STIPS-a" pisanim putem upozorili da zvanični sistem mere poznaje samo kilograme ili tone kao jedinice mere i dalje se cene đubriva iskazuju po džaku ili 50 kilograma, što stvara zabunu zbog sajta.
Na tom sajtu, čiji je vlasnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, uočavaju se izuzetno velike razlike u cenama đubriva, iste formulacije, istog proizvođača, čak i do 12.000 po toni cena ''NPK 15/15/15'' proizvođača ''Fertil'' u Sremskoj Mitrovici je 1.250 dinara džak, a u Loznici 1.850 dinara džak, što dodatno unosi pometnju u stvarnim cenama na tržištu đubriva. Razlika u ceni za vozilo od 25 tona, koja je uobičajena kod transporta, jeste 300.000 dinara, kao da ga dovlače iz Norveške.
Direkcija za robne rezerve počela je ugovaranje naturalne robne razmene 25.000 tona mešanog NPK đubriva za jesenju setvu za pšenicu roda 2009. godine, u paritetu 2,61 kilograma pšenice za jedan kilogram đubriva. Preračunato preko aktuelne cene pšenice od devet dinara za kilogram, ovo đubrivo se prodaje po deni od 23.410 dinara – tona, sve bez PDV. Neznatno je skuplje od cene mešanih NPK đubriva domaće proizvodnje, na slobodnom tržištu.
Ako bi se u obračunu koristila cena pšenice od 13 dinara kilogram, koliko je Direkcija platila, 65.714 tona u vreme žetve, cena đubriva bi iznosila 33.930 dinara tona.
Ovo je samo jedan od pokazatelja. Žao mi je što je ovako. Kaže – jedna zemlja, dva sistema. Imamo Fond za razvoj Srbije i Autonomne pokrajine Vojvodine, ali ono što bih rekao jeste veoma bitno, od 2002. godine osnivaju se nacionalne laboratorije. Mnogo je novca potrošeno, da li se zna koliko i u koje svrhe, a da do danas nismo uspeli da osnujemo nijednu laboratoriju? Da li je tačno da se najveće laboratorijske analize za potrebe Generalnog inspektorata obavljaju u laboratoriji ''Soja-protein'', pominju se cifre od nekoliko miliona evra, dokle se stiglo sa opremanjem banke gena u kojoj je trebalo da bude nacionalna laboratorija i koliko je novca iz donacije do sada potrošeno na to opremanje? Može se pretpostaviti da neko opstruira osnivanje nacionalnih laboratorija, jer mu se ovakav način rada lično više isplati.
Završio bih jednom konstatacijom. Šta je to održivo gazdinstvo, da li je to ono gde se domaćin još nije obesio zbog ekonomskog položaja u koji su ga doveli kreatori agrarne politike? Hvala. (Aplauz.)

 Gospođa Nada Kolundžija. Replika.

Javljam se na osnovu člana 101. i 104, ovo je već ne znam koji put, u nizu, da se ime supruge pokojnog premijera Zorana Đinđića povezuje sa nekim firmama sa kojima nema apsolutno nikakve veze. Mislim da vi to jako dobro znate.
Mislim da je namera, povezivanje njenog imena sa tim grupama, da je stavite u negativan kontekst. Ne ulazim u to da li su podaci o toj firmi tačni ili ne, da li postoje malverzacije ili ne, ali je nedopustivo da u tom kontekstu, povezujući suprugu ubijenog premijera, stavljate u takav kontekst.
Molim vas da to više ne radite. Imate pravo da iznosite svoje mišljenje o tome da li neka firma zloupotrebljava nešto ili ne, ali nemate nikakvo pravo da nekoga ko ovde ne može da vam odgovori povezujete sa firmom sa kojom nema apsolutno nikakve veze.
Molim vas da ubuduće to ne činite, jer ću tražiti da se prema Poslovniku kažnjava onaj ko iznosi neistine o privatnom životu ljudi. To je po našem Poslovniku kažnjivo. Hvala vam.

 Gospođa Vjerica Radeta, replika.

Gospođo predsedniče, mislim da ste sada prekršili Poslovnik zato što ste gospođi Nadi Kolundžija dozvolili da replicira kolegi Miloradu Krstinu.
U našem Poslovniku nigde ne stoji da ne sme da se pomene neko ime i prezime. Niti je pomenuta DS, niti njen predsednik, niti je pomenut pokojni premijer.
Zaista, Ružica Đinđić je ime i prezime, žena koju može svako da pomene u kontekstu u kojem misli da ima pravog osnova. Ako podaci nisu tačni postoje i nadležne službe koje vode o tome računa.
Čini mi se da je prošli put gospođa Čomić rekla da će govor poslanika koji je pominjao u istom kontekstu gospođu Ružicu Đinđić proslediti javnom tužiocu, pa evo, neka izvoli ili izvolite vi, svejedno.
Nedopustivo je, šta to znači, sada bilo koje ime i prezime ovde neko pomene, vi dozvoljavate da neko ko misli da ima osnova da replicira zbog toga, da dozvoljavate repliku? Pa, zašto onda neko ne replicira zato što je pomenuto ovo drugo ime iz "Viktorija grupe"? Zaista ne postoji osnov u našem Poslovniku. Mogu da razumem da je gospođa Kolundžija lično, ne znam, da li povređena, uvređena, možda joj smeta što je Ružica Đinđić član te "Viktorija grupe", ali to je neko njeno intimno doživljavanje koje nema zaista nikakve veze sa radom ovog parlamenta.
Poslaničku grupu i bilo koju stranku kolega Krstin uopšte nije spomenuo, pogotovo ne u negativnom kontekstu. Hvala.

 Gospođo Radeta, član 104. stav 3. kaže da nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica.
Dakle, i uvreda i apsolutno se govorilo o licu koje simbolizuje u apsolutnom smislu reči vrednosti Demokratske stranke.(Aplauz.). To je vama sasvim jasno.
Mislim da nema povrede Poslovnika i mislim da sam sasvim objektivno ocenila da je gospođa Kolundžija imala osnov za javljanje i da sam joj dala reč osnovano.
(Vjerica Radeta, s mesta: Ne mislim tako.)
Molim vas, radi se čak i o uvredljivim izrazima vezanim za privatne pozicije i drugih lica, a ne samo nas poslanika ovde.
(Vjerica Radeta, s mesta: Ne mislim tako i tražim da se Skupština izjasni o ovome u danu za glasanje.)
U danu za glasanje ćemo se izjasniti.
Reč ima gospodin Zoran Kasalović.
Gospodine Krstin, nemate osnova za repliku, gospođa Radeta je u ime poslaničke grupe govorila. Mislim da smo se razjasnili.
Ona je govorila u ime poslaničke grupe.
(Vjerica Radeta, s mesta: Tražim reč po Poslovniku.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku, izvolite.

Dakle, gospođo predsedniče, ako ste vi meni dali reč po Poslovniku, odnosno da repliciram u ime poslaničke grupe, onda ste vi prekršili Poslovnik. Nisam ni šef, ni zamenik šefa poslaničke grupe i nisam po ovim tačkama ni ovlašćeni predstavnik.
Dakle, ja sam mogla da govorim samo po Poslovniku i tražila sam reč po Poslovniku.
Ako mi niste dali reč po Poslovniku, nego ste mi dali repliku onda ste prekršili Poslovnik, ne mojom voljom jer to nisam tražila. Ako ste mi dali reč po Poslovniku, onda postoji apsolutno pravo kolege Krstina da replicira. Hvala.

Ocenjujem da nema osnova za repliku.
Gospodin Zoran Kasalović ima reč.