Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, kao i obično, bilo mi je veliko zadovoljstvo da ovaj subotnji dan i noć provedem sa vama.
Mogu da kažem da su neke diskusije za mene bile vrlo inspirativne, kao što to obično biva, govornici nestanu, ali to ne znači da ne treba nešto o tome da kažem.
(Vjerica Radeta, s mesta: Ima i onih koji su tu.)
Ima, sreća. Vrlo je inspirativna diskusija bila gospođe Jorgovanke Tabaković, kao i obično. Šta je moj odgovor na takvu diskusiju? Sistem javnih finansija stvarno jeste komplikovan i stalno se menja i tako je u Srbiji.
Ono što su mnoge zemlje imale davno, davno, Srbija još uvek nema ni sada. Mnoge zemlje su davno imale jaku kontrolnu funkciju, internu reviziju, internu kontrolu, finansijsko programiranje, eksternu reviziju. Tako, na primer, mnoge zemlje su davno, davno imale neke institucije, koje se, na primer, zovu – konsolidovani račun trezora i ko malo nešto čita zna da je, recimo, prvi konsolidovani račun trezora napravljen 1787. godine.
Zašto to govorim? Zato što među poslanicima ima onih koji su bili na vlasti i srećom, to se smenjuje. Ta institucija je postojala negde 1787. godine. Kod nas je tek počela da se formira 2003. godine. Srbija tek uspostavlja nešto što u razvijenom svetu već odavno postoji. Ništa se ne može uraditi preko noći i ono što uglavnom svi sada koriste kao argument protiv odgovorne fiskalne politike ove vlade jeste Izveštaj Državne revizorske institucije.
Samo bih da vas podsetim da Izveštaj Državne revizorske institucije pokazuje kakvo je stanje u odnosu na standard. Pošto je to prvi izveštaj, on ne može da pokaže da li je i koliki napredak ostvaren, već samo stanje u odnosu na standard. Ne mislim da bi bilo loše, zbog javnosti, da napravimo i revizorski izveštaj za završne račune 1996, 1998. i 2004. godine. Sada imamo, hvala Bogu, Izveštaj za 2008. godinu. Čak i bez revizorskog izveštaja, bez obzira koliko god se pojedini poslanici trudili da govore o tome kako ovaj budžet nije transparentan i ne odgovara standardima, samo ću ih pogledati.
Nisam govorila da je ovaj budžet urađen prema međunarodnim standardima, ali definitivno je mnogo bliži nego budžeti koji su rađeni pre njega.
Samo bih htela da vas podsetim da bez obzira koliko svi vi kritikovali ovaj sadašnji budžet, ono što je definitivno tačno jeste da je ovaj budžet transparentniji, koliko god neko ne voli upotrebu ove reči. Priznaćete, iako šaljivo zvuči da je ovaj budžet samo u težini, da kažem, teži nego prethodni, ipak, kad prikažete potrošnju jedne države na dvadeset strana i na hiljadu strana, priznajte da ćete mnogo više informacija o potrošnji države naći u težem budžetu.
Ono što je definitivno tačno, kada je ovaj budžet u pitanju, to je da je poboljšana struktura i sadržaj budžeta, da je povećana detaljnost u iskazivanju budžetskih rashoda i da su budžetske pozicije detaljnije prikazane, tako da i vi više možete da ih kritikujete ili neko da ih hvali.
Takođe, mislim da ne treba tražiti u Izveštaju revizora ono čega nema. Neko je od poslanika rekao, izvinjavam se što sam zaboravila ko, da su revizori ocenili efikasnost utrošenog novca i kritikovali su komentar premijera kako je premijer uputio revizore na knjigovođe.
Podsetiću vas da je revizija u stvari računovodstvo i da revizori i knjigovođe moraju da razgovaraju. Oni nemaju mandat da ocenjuju efikasnost trošenja novca. Njihov mandat je da gledaju da li se troši u skladu sa Zakonom o budžetu. Pri tome, treba razlikovati računovodstvene propuste. Iskoristiću, kada taj zakon bude na dnevnom redu, da kažem šta su našli od zloupotreba u Ministarstvu finansija, pa da ovde o tome otvoreno govorimo, da li je nešto vrednovano iznad tržišne cene.
Bilo je dosta komentara o tome kako su to prikazani sopstveni prihodi budžetskih korisnika. Radi informacije, postoji račun izvršenja budžeta. To su rashodi koji su definisani Zakonom o budžetu. Finansiraju se iz poreskih i neporeskih prihoda, iz tih dodatnih sopstvenih prihoda i iz drugih izvora. Dakle, u završnom računu, kao i u Zakonu o budžetu prikazani su sopstveni prihodi.
Sopstveni prihodi budžetskih korisnika, direktnih i indirektnih, veći su od onog što je potrošeno. Nije tačno da se ne vide. Oni stoje u onoj instituciji koja se zove konsolidovani račun trezora, koja je negde formirana u nekim zemljama 1787. godine i upravo služe za pozajmice države, dakle, upravo omogućavaju trezorsku funkciju.
Ne radi se o tome da je neko trošio mimo zakona o budžetu, on je potrošio sopstveni prihod onoliko koliko je potrošio, a što nije potrošio stoji na jedinstvenom računu trezora.
Kada nečeg nema, kada treba da ga napravite ili kada prelazite iz jednog sistema u drugi, obično stvari budu malo gore pre nego što budu bolje.
Ko se bavio sportom shvatiće da kada prelazite sa jedne tehnike plivanja, na primer, na drugu, u početku malo sporije plivate, nego što ste ranije, tako da su to definitivno stvari. Moraju stvari da krenu bolje dok sistem ne počne da funkcioniše na način na koji treba.
Takođe, nekoliko poslanika je komentarisalo ekonomsku politiku Vlade i ako sam dobro shvatila, po ko zna koji put pokrenuta je rasprava o tome, to je večna tema u Parlamentu, o odnosu diskrecije i pravila. Diskrecija, po meni, znači fleksibilnost i mislim da uvek mora postojati fleksibilnost, jer fleksibilnost omogućava brže da se reaguje.
Možemo da govorimo o odnosu pravila i fleksibilnosti, o odnosu nekih diskrecionih rashoda u ukupnim, a o tome da nisu potrebni, o tome uopšte ne treba da govorimo, zato što, ukoliko ima smisla da postoji Vlada, utoliko ima smisla da ima prostor za fleksibilnost.
Inače, kada ne bi bilo fleksibilnosti ne bi bilo potreba za brzim reagovanjem i sve bi to bilo moguće da možete unapred sve perfektno da predvidite, što je nemoguće.
Kao kruna svega i krunski dokaz netransparentnosti, pominjana je budžetska rezerva, kako se raspodeljuje po odluci Vlade, mimo Parlamenta. Dakle, otkako je sveta i veka postoji budžetska rezerva. Otkako je sveta i veka, rezerva se koristi za nešto što ili nije dobro planirano ili je nepredviđeno. Otkako je sveta i veka, postoji standard za veličinu budžetske rezerve.
Mi smo, nažalost, daleko od tog standarda. Minimalni standard za budžetsku rezervu je 1,5% rashoda, što znači, u slučaju našeg budžeta, da bi bar 12 milijardi trebalo da stoji kao budžetska rezerva da omogući Vladi da brzo reaguje.
Šta je brzo reagovanje? U kom slučaju treba brzo reagovati? Recimo, u slučaju nabavke vakcina za grip ili, ne daj bože, neke druge zarazne bolesti koje niste mogli unapred da predvidite.
Da li je budžet, kako je rekao jedan poslanik, razorni ili razvojni? Prvo bih rekla da je socijalni, zato što mislim da je svakoj državi osnovna funkcija socijalna i, negde, mislim da u razvijenim tržišnim privredama, kakva će, nadam se, i naša biti jednog dana, to treba da bude i jedina funkcija države.
Umesto ''razvojnog'', pošto ne mislim da je razvoj funkcija države, više stvarno volim reč ''podsticajni''. I, kada govorimo o podsticajima, izvinjavam se što govorim o standardima, ali, ko god hoće može da me demantuje, ali argumentovano, smatra se da je podsticajni budžet, to je obično budžet u kriznim periodima, kada sve privrede imaju ili reaguju deficitom 2,5% društvenog proizvoda. To je neka mera.
Dakle, reda veličine, ti fiskalni stimulansi u zemljama EU u ovoj godini, koja polako primiče kraju, iznosili su u proseku 2,5% društvenog proizvoda. Budžetom za 2010. godinu, ono što zovem fiskalni podsticaji, to su subvencije, meki krediti države i kapitalni izdaci, odnosno infrastrukturni projekti su veći od 3% društvenog proizvoda, pri čemu 3% ne uključuje kredite koje država uzima za infrastrukturu i garancije koje daje javnim preduzećima za infrastrukturu. Kada su u pitanju zemlje EU u tih 2,5% su ušli i ti krediti i garancije.
Projekcija prihoda – o projekcijama, pretpostavljam da ne vredi raspravljati. Lično mislim da je ovo konzervativna projekcija i pokušaću jednostavnim metodom to da objasnim. Kada gledate godinu kao prosek, možemo da kažemo mesečno 50 milijardi dinara su prihodi republičkog budžeta, u proseku. Ali, ova godina ima dva vrlo različita perioda: prvih šest meseci i drugih šest meseci. U prvih šest meseci, rekla bih, to se da proveriti, da su prosečni budžetski prihodi bili 45-46 milijardi. U drugih šest meseci prosečni prihodi su bili između 54 i 55 milijardi.
Dakle, samo kada bismo pretpostavili da će se privreda održavati na ovom nivou, treći kvartal 2009. godine, da zanemarimo i rast i inflaciju koja će biti, projekcija bi bila veća od ove koja je ugrađena u ovaj budžet.
Lepo i efektno je bilo poređenje preduzeća koje ima gubitak sa državom koja ima deficit, odakle sledi da je deficit nešto što je nenormalno i nigde viđeno.
Znam, gospodine Popoviću, da vi čitate, sigurno, redovno, „Ekonomist“, ponela sam poslednji broj, ovde imate najvažnije ili najveće zemlje svetske privrede i molila bih vas, radi javnosti, da pronađete zemlju u kojoj je u 2009. godini ostvaren suficit. Ovde su sve zemlje sa deficitom.
Radi javnosti, ipak ima jedna, to je Norveška i zna se zbog kojih razloga. Sve ostale zemlje, osim Norveške, imaju deficit, koji je u proseku između 5 i 9% društvenog proizvoda.
To nije opravdanje.
Deficit je instrument ekonomske politike. Ekspanzivna fiskalna politika je lek za bolest ove privrede, ne ove, svetske privrede. Kada je zemlja u recesiji ekspanzivna je i fiskalna i monetarna politika.
Gospodin Šormaz je naveo nekoliko stvari koje ne znam i nisam imala vremena da proverim. Zaista ne znam koliko je u Poljskoj revizora. Moraću to da proverim. Zaista ne znam da li u Poljskoj, i u drugim zemljama EU, kada ne poštujete, ili kada zakasnite, ili radite rebalans odmah dolazi do pada vlade. Sumnjam da to piše u ustavima, kao što je to rekao gospodin Šormaz, ali da se proveriti.
Ono što je isto kao u Poljskoj, (Švedska ili Poljska što je rekao) jeste da onoliko koliko je tražila Državna revizorska institucija, koliko je tražila Agencija za korupciju, koliko je tražio Savet za borbu protiv korupcije, koliko je tražio Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja, koliko su tražili, toliko su dobili. Kako bi rekao gospodin Šormaz, dali su račun i mi smo to ugradili.
E, sada opet taj čuveni revizorski Izveštaj i šta je on sve ustanovio. Postoji jedna rečenica koja me malo pogodila, a to je – unazad nekoliko godina nema evidencije. Kada neko kaže ''unazad nekoliko godina'' to onda podrazumeva da nema evidencije ovih nekoliko godina, ali da je ranije evidencije bilo.
Moram da kažem da nikada nije postojala ažurna evidencija nefinansijske imovine! Nikada nije postojala ažurna evidencija finansijske imovine! Nikada nije postojala i nikada nisu iskazivana potraživanja po osnovu dividende i dobiti! Samo što sada postoji Izveštaj Državne revizorske institucije koji je to obelodanio.
Osim diskusije o međugeneracijskoj raspodeli budžetskih sredstava, to znači odnosa između izdataka za penzije u odnosu na razvojne, sve ostale diskusije koje su kritikovale strukturu u budžetu, uglavnom su bile fokusirane na to – da su izdaci koji su predviđeni ovim budžetom mali: za obrazovanje, za zdravstvo, za agrarni budžet, za nezavisna regulatorna tela, za ulaganje u infrastrukturu, za razmene projekta itd.
Kada sam pokušala da saberem sve te odnose koje ste vi predložili, naravno pojedinačno, dobila sam javnu potrošnju od 55% društvenog proizvoda.
O transparentnosti, možda samo još jedan detalj. Dakle, ovaj budžet definitivno nije po međunarodnim standardima, tu se potpuno slažem sa vama. Ali, bojim se da se ne slažem u onom delu u kome govorite o programskom budžetu.
Ne vidim, stvarno, da programski budžet, kakav sada postoji kod nas, jeste pravi programski budžet. Da bismo napravili pravi programski budžet trebalo bi bar pet do šest godina. Iskustva pokazuju da bez deset godina nema šansi da napravite pravi programski budžet.
Ne znam zašto je za vas transparentnije, hajde sada da govorimo o Ministarstvu zdravlja i programskom budžetu, koji ste evidentno pohvalili na račun nekih drugih linijskih budžeta, kada postoji program koji kaže – unapređenje i nadzor u oblasti zdravstvene zaštite ili program preventivne zdravstvene zaštite, ili program za praćenje i sprečavanje bolesti izazvanih upotrebom duvana. Zašto je za vas to transparentnije od, recimo, razdela Ministarstva finansija koji kaže – za otplatu kamata imate da platite toliko i toliko.
Znate stanje duga, kamatne stope, sve vam je jasno – za otplatu duga imate da platite toliko, za transfere penzionom fondu po zakonu da bi penzioneri dobili ono što im pripada, po zakonu treba da transferišete toliko i toliko.
Hoću da vam kažem da programski budžeti, kada su zakonom definisane obaveze, gotovo da nisu i mogući. Ako su mogući, mogući su samo u onom delu diskrecionih rashoda i tu ima smisla. Inače, ovo što zovemo programski, to su aktivnosti, a Zakonom o budžetskom sistemu priznali smo da je to proces koji dugo traje i da ćemo verovatno do programskog budžeta doći te 2015. godine.
U svakom slučaju, da bi nam ostalo malo subote i za nas, još jednom vam mnogo zahvaljujem. Stvorena je klima u kojoj je pažnja javnosti usmerena na stanje javnih finansija i koliko god se sa vama u mnogim stvarima ne slagala, stvarno vam iskreno zahvaljujem na tome. (Aplauz.)
