Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, a posle njega narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Nažalost ili na sreću, govorim u ime Poslaničke grupe LDP, ali je više nego jasno šta je tema. Dozvolite mi nekoliko rečenica za uvod, mada je iz ove rasprave potpuno jasno.
Dakle, i premijer Mirko Cvetković i gospođa Dragutinović rekli su da je pokušana da se ostvari jedna ravnoteža. Po vašim tvrdnjama, vi ste i uspeli, između podsticaja i socijale, ako tako mogu da uprostim, u ovom budžetu. Nažalost, mi stvarno ne razumemo kako. Dakle, radi svih onih koji ovo i slušaju i gledaju i da bi razumeli ovu, na momente žustru raspravu, između poslaničkog kluba penzionera i nas, moramo reći osnovnu stvar: kakav je to razvojni budžet u kojem će, ako se ne varam, preko 35% sa prihodne strane biti odvojeno za subvencije u penzionom fondu – preko 35% onoga što će država ukupno prihodovati ići će kao subvencija za penzije i plus sva davanja koja zaposleni imaju po tim osnovama.
Dakle, subvencije iz penzionog fonda, prema podacima koje smo dobili od Vlade, čine manje od 50% ukupnih troškova za penzioni fond. Penzioni fond je manje ili više postao jednak budžetu Republike Srbije. To je tendencija, a to je stvarno kraj.
Naše pitanje je, i pitanje o kome je govorio gospodin Jovanović na početku – kada će se to javno reći? Nažalost, gospodine, nisu penzije ekonomska kategorija, iz ovoga što sam rekao, vrlo je jasno da one treba da budu ekonomska kategorija. One su socijalna kategorija i to ''najsocijalnija'' u ovoj zemlji. One, zbog toga što se ne rada na reformi tog penzionog sistema, nikakvog rada, predstavljaju omču oko vrata svim građanima Srbije. Zbog toga govorimo o međugeneracijskoj pravdi, solidarnosti i dogovoru. Njih nema.
Vladajuća većina je drugu godinu za redom poklekla pred ucenom koalicionog partnera i da bi zadržala pet glasova u Skupštini Srbije, pet poslanika, pristala na nešto što je izazvalo posledice sa kojima ćemo se još dugo boriti, a to je linearno povećanje penzija, bez ikakve reforme penzionog fonda od 10% prošle godine.
Šta je rezultat toga? Rezultat toga je da država i dalje grca u blatu u kome se danas nalazi i dublje, pojačana svetskog ekonomskom krizom, po našem mišljenju, nesposobnošću Vlade neblagovremenim reakcijama, ali u dobrom delu i zbog toga što, ponoviću, 35% svih prihoda, ako se ne varam, ide kao subvencija penzionom fondu, od koga se ne očekuje nikakav razvoj, nikakva zarada. Ništa se ne očekuje od tog fonda. To je dug prema pet poslanika, pet glasova ovde. Nikakva reforma tog fonda nije izvršena. Nikakva!
Ako se ne varam, jedan od poslanika je potpredsednik Upravnog odbora tog fonda. Upravo, poslanik sa kojim polemišem, ako se ne varam, potpredsednik partije koja je osnovana danas, Miladin Kovačević je predsednik tog fonda. Tu se radi o ''partijskom fondu'' – penzioni ''partijski fond''. Moji roditelji su penzioneri. Vi ih ne zastupate. Verujte mi. Oni su duboko svesni da je jedini način da ova zemlja progleda, da se okrene izvozu.
Danas imamo 107 milijardi dinara, to smo juče videli, kao, takozvani podsticaji, od čega više od pola idu kao subvencije propalim preduzećima. O tome je vođena polemika malopre i zbog toga je ta polemika važna. Više od pola ide, gospodine, propalim preduzećima, ali čak i od tih podsticaja je duplo veća subvencija penzionom fondu, od koga se ne očekuje, ponavljam, nikakav razvoj.
A šta je rezultat toga? Vi ste dali nešto, a svi su vam poslanici, sećam se, rekli da je nemoguće – 10% linearno povećanje penzija nije bilo moguće ni realno, nijednog trenutka. Tada je evro bio 74, danas je evro 96 dinara.
U realnoj vrednosti penzije su pale. Radi se još, i na određeni način, o prevari tih ljudi za čija se prava navodno borite. Najbolja pomoć i jedina moguća pomoć za penzionere u Srbiji je: a) da se podvuče crta i da im se kaže – da, to što ste radili 20, 30, 40, 50 godina uništeno je i propalo. Ko će to da im kaže?
Vi govorite u ime njih, pa izvolite, to im recite – pare su pojedene, potrošene, u ratovima izgubljene, nestale u pogrešnoj politici. Zbog toga, to što je radilo tih 200 i nešto hiljada ljudi, a zbog čega je ovde i došlo do promene i ova skupština zapaljena, da vas podsetim, to je bio jedan od osnovnih razloga što je sve što su ljudi godinama stvarali proćerdano, gospodine. Sve je proćerdano! I danas mi plaćamo cenu toga. Ne plaćamo cenu loše politike iz 2002, 2003, 2005. godine, mada ona ni tada nije bila sjajna. Ali, ona nije bila sjajna jer nije uspela da se izbori sa posledicama koje su ostale od tada.
I s obzirom na to da je tako, moraju se ljudi odreći nečega, u ime svoje dece, a ne mogu se odreći u ime plata za nekog ovde ili u ime nekog cilja koji je nejasan. Mora se reformisati penzioni fond. To je tačka bez koje bilo kakva rasprave i bilo kakav pristup ekonomskoj politici nije moguć. On nije moguć, ali to nije ni jedina stvar. Pri ovakvoj odbrani kursa i ovolikim deviznim rezervama, da li je moguće da naša privreda bude izvozno konkurentna? Nije. Pa, nije moguće! Ovolike devizne rezerve su najskuplji način odbrane kursa koji postoji u bilo kojoj zemlji u okruženju.
Je li vam to kažu svi? Izvinite, molim vas, tako jeste. Možete da dobacujete koliko hoćete, tako jeste.
Ova vlada ne želi da reformiše penzioni fond ili bar ne želi da ga reformiše dovoljno brzo, da bi ono dalo rezultat, a vi ulazite u treću godinu vaše vlasti. Da ste hteli da reformišete, do sada bi to bilo završeno, zato što će posledice toga biti ogromne. To što stalno čekamo i što svake godine slušamo nešto što će se desiti i sledeće, i sledeće godine, to nije tačno. To se nikada ne desi. Zbog toga je prinuđen ministar Žarko Obradović da objašnjava zašto za 100 studenata koji su ispunili uslove nema novca, iako im je obećano na njihovim fakultetima da će ako te uslove ispune moći da upišu godinu. To smo prinuđeni da slušamo.
S druge strane, ta stabilnost, ovako da definišem, to je bila, ne želim da pridajem veliki značaj ovim raspravama, jasno je, pošto nema tu ni premijera, gurnuli ste raspravu za petak popodne, danas prekidate zbog nekog turnira u pikadu ili čega već, na kraju će za raspravu o budžetu govoriti po pet poslanika u isto vreme, samo da bi brže vreme teklo, ali prošle godine je bila rasprava, država je neprijatelj i to je zajedničko u stavovima svih ljudi koji ovde sede.
Kada bilo ko od nas ustane i govori on posmatra državu kao neprijatelja u ostvarenju nekog cilja. To je tako već dugo i to se jasno vidi iz izlaganja i premijera i ministarke finansija. Drži se, to je kao, kako bih to najbolje objasnio, nekakav zamak u kome se čuva neka prividna stabilnost i kao sve je u redu, ali nije u redu. Nije u redu, danas vozovi ne dolaze u Srbiju.
Ne znam da li vi imate takav utisak, država se raspada, a vi ste došli, i u petak uveče premijer je duže ulazio i izlazio iz ove sale nego što je držao ekspoze o budžetu. Duže je trajalo, verujte. To je stvarno sramota.
Premijer Vojislav Koštunica, koji se, lično, ovde, najmanje bavio ekonomijom, od svih premijera u istoriji Srbije, uvek je sedeo na raspravi o budžetu od početka do kraja. Ako nije znao pitanje, tu je bio neko od ministara da odgovori na pitanje.
Našeg premijera to ne zanima. On kaže – sledeće godine ćemo imati rast. Prosto, matematičkom, ne ekonomskom logikom, ekonomska je još pogrešnija, ako ove godine imamo pad BDP od 4 ili od 3,5%, to je vaša procena, i sledeće godine imamo rast od 1,5% – u odnosu na šta je to rast?
Na ovu godinu? Pa, tako i recite!
Postoji li potencijalni rast Srbije? Postoji. Je li je on 5%? Koliki je onda realni pad ove godine, realni pad, sledeće godine? Koliki će da bude stvarni gubitak u 2011, 2012. godini, kada se podvuče crta? Oće li o tome neko reći? Rekli ste, da je razlika između prihodne i rashodne strane, ispravite me, 107 milijardi dinara. Je l' tako? Koliki je budžetski deficit? Je l' 3%?
Petnaest posto?! Toga nema u vašim govorima. U odnosu na BDP to je 3 ili 4%, u odnosu na prihode i rashode o kojima danas raspravljamo to je 15%, 655 u odnosu na 700 i nešto. Verujte.
Dobro, nije tako. Vi ćete nam objasniti, verovatno, kako je sve super.
A mi vam kažemo, zbog toga smo tražili raspravu o Izveštaju Državne revizorske institucije, zbog toga smo juče ceo dan insistirali na poštovanju procedure, ovo nije budžet Vlade Republike Srbije, ovo je budžet ''države'' Srbije.
U tom nerazumevanju vi ste došli u sukob i konflikt sa svim poslaničkim grupama, nevezano iz koje su stranke. Neki su prinuđeni da brane jedan stav i vladajuće stranke, drugi brane neki drugi. Niko ne brani ono što piše u budžetu. Vi ćete imati 126. Danas kada smo se šalili, mi smo rekli da smo mogli da glasamo odmah jutros, nismo morali o ovome ni da raspravljamo, jer u tim intervjuima koje dajete, ionako je situacija sjajna, nema nikakve potrebe ni o čemu da pričamo. Ali situacija nije sjajna, ona je katastrofična.
Sledeća godina će biti gora nego ova i zbog toga nema premijera, a ne zato što ima važnija posla. To je razlog zbog kojeg ga nema, zato što ćete po razdelima znati da objasnite sve i u tim detaljima ćete ubiti bilo kakvu političku ideju o kojoj govorimo, ali suština je jasna – budžet u kome se trećina izdvaja za subvencije penzionom fondu ni po jednoj definiciji ne može biti razvojni. Čak i kada je tu ministar vera, mi shvatamo njegovu ulogu ovde, pošto samo bespogovorna vera može bilo koga da ubedi da vam veruje, bez ikakvih pitanja, sumnje, bez ičega. Ali, čak vas je i on napustio.

Iskorišćeno je 12 minuta od vremena poslaničke grupe.
Ministar Žarko Obradović je tražio reč. Izvolite.

Hvala, gospodine Andriću, kada ste govorili o studentima, koliko znam, izneli ste jedan netačan podatak. Zato govorim da je ovo jedna od retkih prilika kada sam ja kao ministar, iako to izgleda čudno, u situaciji da kažem javnosti ono što jeste. Nijedan student koji je dao uslov za godinu nije ostao van brige države.
Pojavio se jedan broj studenata na Primenjenim umetnostima koji su protekle dve godine uživali određena prava na osnovu starog Statuta. Uprava visokoškolske ustanove, verovali ili ne, nije našla za shodno da taj statut upodobi sa Zakonom o visokom obrazovanju, koji je donet 2006. godine. Kada smo mi u Ministarstvu to primetili i kada smo tražili da se zakon primeni, pojavio se problem. Umesto da se kaže – čekajte, koristili ste dve godine nešto na šta niste imali pravo, ili studenti da kažu – koristili smo dve godine nešto na šta nismo imali pravo, problem je ulica, problem je Vlada. Nije tačno. To nije bilo u skladu sa zakonom, nije bilo u skladu sa Statutom tog fakulteta.
Dekan je potpisao dokument gde im je dao obećanje, verovali ili ne, kaže – fakultet će vam platiti sve do 2011. godine, dok ta generacija ne završi ciklus studiranja. Kako? Nema problema, platiće Fakultet. Pa, što ne plati? Nema para. Ko onda treba da plati nešto za šta nema para ili što nije u skladu sa zakonom? Naravno, Vlada, jer se očekuje od države da je uvek dežurna adresa za sve i da ima para za sve. Onda im je rečeno – neka nam Ministarstvo izda potvrdu da su to budžetski studenti, ali im mi nećemo uzimati pare. Izvinite, izdavanje bilo kakve takve potvrde je kršenje zakona, a povlači sa sobom još niz radnji koje su, takođe, kršenje zakona, verovatno pravo za penziju, određena socijalna davanja, kartice, dom, krediti.
Ovo govorim da bi javnost znala šta sve može biti unutar toga što se zove ''zahtevi pojedinih studenata''. Znači, država je dala novac za sve studente koji su dali uslov za godinu. Od toga su izuzeti oni koji nisu dali uslov za godinu ili imaju zahteve koji nisu u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju.
Da li je taj zakon dobar ili ne, o tome ćemo razgovarati u aprilu. Rekao sam profesoru Šamiju, on će imati satisfakciju da u jednom delu jedan njegov amandman bude prihvaćen, ali sam ga, takođe, podsetio da prošle godine cela univerzitetska javnost nije smatrala da treba menjati taj deo amandmana.
Opet se vraćam na ono što je rekao kolega Jovanović, mi treba da stvaramo zakone koji neće biti stvar jednog ministra. Ne može se akademska javnost jedne godine ponašati jedno, drugi put drugo. Znam da ništa nije sveto da se ne može menjati i nema tabu-tema, ali, ipak. ako cela akademska javnost kaže, uključujući i studente, da treba da promenimo to i to, onda ne može iduće godine drugi student da kaže – slušajte, on nije predstavnik studenata, on je predstavnik nekog drugog. Ne može!
Kao i za nas, dok imamo mandat, radimo, kad prestane taj mandat, onda će ovo raditi neko drugi, ali, onda, pitanje je, da li treba i u kojoj meri govoriti loše o kolegama, nego sa stanovišta činjenica.
Dakle, taj podatak je pogrešno iznet u javnost i verovatno je to vas ponukalo da to pomenete kao primer, ništa drugo. Hvala vam.

Zahvaljujem. Ovim završavamo ovaj deo sednice, ne može se reći prepodnevni deo, pošto je 16.00 časova.
Određujem pauzu do 17.00 časova.
U elektronskom sistemu su prijavljeni narodni poslanici Đuro Perić i Konstantin Arsenović, s obzirom na to da je iskorišćeno vreme za poslaničku grupu, onda će jedan od narodnih poslanika ili ovlašćeni predstavnik ili zamenik predstavnika imati pravo na repliku u 17.00 časova, pošto, pretpostavljam da se o tome radi, dakle, jedna replika. Hvala vam.
(Posle pauze – 17.10)

Dame i gospodo narodni poslanici, reč ima gospodin Đuro Perić. Izvolite, samo se prijavite.
Gospodin Konstantin Arsenović ima reč.

Hvala vam lepo.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, koristim član 101, imam repliku na izlaganje poslanika LDP i, pre nego što nešto kažem, želim da im zahvalim na načinu kako oni gledaju na status penzionera. To je nama najbolja reklama. To je jedno.
Drugo, omču koju drže penzioneri u ovom parlamentu, da li to znači da treba staviti omču i penzionerima oko vrata. Šta treba uraditi sa penzionerima da oni ne bi bili smetnja ovom društvu, da li ih treba pobiti ili ih dovesti na ivicu gladi i egzistencije? Iovako mnogi od njih jedva žive. Ne mogu da prihvatim činjenicu, nije tačno da ovih pet poslanika ucenjuju ovaj parlament i vladajuću koaliciju.
U krajnjem slučaju ako hoćemo da budemo najmanje korektni, radi se o koaliciji SPS - PUPS – JS, onda to cela koalicija drži omču u ovom parlamentu. Takav pristup koji zastupa gospoda najblaže rečeno nije korektno.
Bilo bi dobro kada bi se oni sami odrekli nekih svojih privilegija. Ne stide se to da koriste, ali zato umeju da kritikuju one koji su, u krajnjem slučaju, sve što je imalo ovo društvo stvorili i zasluženo stekli svoju penziju, koja je onakva kakva jeste. Mnogi od tih penzionera izdržavaju ne samo svoju decu nego i unučad. Pa, i tu mogućnost treba da im uzmete?
Znamo mi da je ovo teret društvu, ali su penzioneri za to najmanje krivi. Pošto oni ne priznaju stečena prava, iz njihove diskusije se vidi da se ta stečena prava ne uvažavaju, njima smetaju penzioneri i treba ih na neki način skloniti i sa političke scene i uopšte iz života ovog društva.
Prema tome, molim vas, i zato sam još jedanput zahvalan na vašoj diskusiji, to je izuzetna propaganda, poručujem penzionerima – e, kakva ih sudbina čeka ako vi dođete na vlast.

 Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, mi ceo dan razgovaramo ukazujući na neodrživost odnosa koji su uspostavljeni na politikantstvu, a ne na brizi za penzionere. Prvo, ovde govorimo jasnim jezikom, pa se mora reći šta je privilegija. Kada imate policijsko obezbeđenje, to nije privilegija, to je problem. Kakva je to država koja vam ponudi policijsko obezbeđenje zbog toga što nije u stanju da vam zaštiti život? To je samo za vas iz PUPS-a privilegija. Pošto se starate za penzionere, što  se niste starali o onima koji su najviše ugroženi, nego ste svima povećali linearno penzije po 10%, pa i onima koji su imali penziju 10.000 dinara i onima koji su imali penziju 50.000 dinara ili 100.000 dinara, kao vaš predsednik. Pa, što se on nije žrtvovao za penzionere koji nestaju, tako, što nije rekao povećaćemo onima koji su najviše ugroženi.
Mi bismo hteli tu da uspostavimo red. I moji roditelji su penzioneri, 40 godina radnog staža, otac dva fakulteta, majka isto tako. Ali, mi govorimo o 25% onih koji primaju invalidske penzije, a nisu invalidi.
Mi govorimo o činjenici da je u ovoj zemlji više invalidskih penzionera nego onih koje svoje pravo na penziju ostvaruju primajući porodične penzije, a da je samo 18% penzionera svoju penziju dobilo na osnovu punog radnog staža i da ste koštali vas pet ovu državu 500 miliona evra u prošloj godini.
Dakle, 500 miliona evra je 10'% linearne povišice u penzionom fondu, zato što ste ucenjivali i to treba da se zna.
Postavlja se pitanje – šta ćemo sutra da radimo? Dokle će se stići ako se tako bude ponašalo? Penzioneri su najmanje dužni da u ovom trenutku trpe jednu politiku koja im je omogućila da su, starajući se navodno o njima, misli samo na sebe. Gde su bili svi oni koji se danas staraju o njima onda kada im je to pravo koje je stečeno obesmišljeno? Nije to biblijsko pravo pa da o njemu ne možemo da polemišemo. Pa, je l' smo se složili oko toga da je penzija ekonomska kategorija, a ne socijalna? Žao mi je, imate pravo, pa izgubite pravo. Kako je to moguće? Države su propale, milion ljudi je otišlo iz ove zemlje, najureno, a vi se pozivate na svoje pravo kao da je vreme stalo pre 20 godina.

Gospodin Đuro Perić. Izvinjavam se, mislim da je bilo već dovoljno replika između poslaničkih grupa, nije bilo personalnih pominjanja, tako da bih zamolila. Moja procena je da nema osnova za dalje replike. Reč ima gospodin Riza Halimi.
Molim vas, pozvaću se na član 101. stav 2. "Ukoliko su uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno na političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj političkoj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe". Mislim da smo završili krug replika.
Po Poslovniku, gospodin Ivan Andrić.