Povreda Poslovnika, na osnovu člana 100. narodna poslanica Jorgovanka Tabaković traži reč Izvolite.

Tražim povredu Poslovnika, na osnovu člana 100, znači pravo da se pozovem, a u vezi člana 104. i vašeg 27, jer dozvoljavajući vama pravo kao predsedavajućem da u smislu održavanja reda i tumačenja zakona tražite pojašnjenje, ono – gde su pare sakrivene, nalazim za potrebno da, održavajući dostojanstvo svih nas koji imamo u rukama ovaj predlog zakona o budžetu, kažem: ''Na vuka povika, a lisice meso jedu.''
To znači da su pare sakrivene – na strani tri imate, u razdelu tačka 1.6 - Transferi lokalnim samoupravama, opštinama i gradovima, 25,6 milijardi. To je malo za opštine, i to vama iz DS, kao stubu koalicije, treba da zamere svi, ali, ''sakrivenih para'' koje G17, lukavo i drsko nazivajući nabavkom domaće finansijske imovine i subvencijama, prenosi preko svojih kanala, Fond za razvoj AOFI, NIP, lokalnim samoupravama kojima je to nasušni hleb u vreme malih sredstava, koji tim i takvim sakrivenim novcem preko ovih kanala, koji iznosi 50 milijardi, vrlo vešto i smišljeno sprovodi predizbornu kampanju novcem iz budžeta.
To je briga svih nas, što jedna stranka koristeći zakone i pare iz ovog budžeta radi sebi kampanju.
Nadam se da sam vam pomogla da u smislu člana 27. održite red i zahvaljujem. (Aplauz.)

Nema povrede članova koje ste naveli.
Objasnila sam zašto molim da se objasni termin koji je ministar upotrebio na kreativan način, jer se radi o javnim finansijama. Mi koji se time bavimo znamo kako se može interpretirati. U svakom slučaju, i vaša povreda Poslovnika je, na određen način, doprinos razjašnjavanju.
Reč je tražio ministar Žarko Obradović.
Pre toga, pravo na repliku imaju narodni poslanik Čedomir Jovanović, na izlaganje ministra Mrkonjića, i narodni poslanik Vlajko Senić, na izlaganje narodne poslanice Jorgovanke Tabaković.
To će biti red, pošto se ministar isto prijavio.
Ministar Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala.        Gospodine Jovanoviću, hvala na pominjanju obrazovanja.
Apsolutno delim njegov stav da ako budemo želeli kao država da imamo bolje obrazovanje – onda treba da napravimo sistem gde uopšte neće biti bitno ko je ministar, iz koje političke stranke, niti personalno, niti stranački, nego da imamo sistem koji funkcioniše i gde se zna šta hoćemo, a ono što ne valja, što se pokaže lošim u praksi, da možemo da menjamo.
Mislim da je osnovna slabost našeg sistema obrazovanja u tome što nismo uspeli u prethodnih nekoliko godina da uspostavimo sistem obrazovanja, šta god to značilo. Kad kažem šta god to značilo, ne mislim ništa loše, ali da stručni ljudi daju svoje mišljenje o sistemu obrazovanja.
Ovo govorim iz razloga što naša deca objektivno zaostaju za kolegama iz inostranstva. Izostajanje iznosi 12 meseci i više, jer, uzimamo različita međunarodna takmičenja, u stvari ne međunarodna takmičenja, na međunarodnim takmičenjima smo dobri, ali na proverama znanja koje daju ocene o kvalitetu sistema obrazovanja, pokazujemo loše rezultate. I to je tačno.
Od 2003. godine učestvujemo u jednom istraživanju kvaliteta sistema obrazovanja, kroz "Piza" testove. To smo radili 2003, 2006, 2009. godine.
Rezultati za 2003. i 2006. su bili loši, 2006. lošiji u odnosu na 2003. godinu, a 2003. nam je bila kao neka polazna granica. Sada smo, aprila 2009, početkom maja, radili. Rezultati toga će se znati tek 2010. godine i videćemo kakvi su u ovom trenutku.
Suštinski, sada pravimo plan za 2012, sa uverenjem da ono što radimo treba da 2012. da rezultate. Tačno je da problema ima i ako želimo u Evropu, a želimo, mislim da je to mišljenje svih stranaka, kada kažem u Evropu, u EU, pošto jesmo u Evropi, onda moramo i naš sistem obrazovanja da učinimo mnogo kvalitetnijim, da se to pitanje kvaliteta uopšte ne postavlja.
Radi se na tome, i moram vam reći da pokušavamo da napravimo makar konsenzus među ljudima koji žele dobro obrazovanje, da se svi u to uključe, ali ponekad, sistem obrazovanja je takav sistem sa 127.000 ljudi, sa preko milion i 200 hiljada korisnika, da se ne mogu, niti treba, očekivati rezultate preko noći. Potrebno je određeno vreme.
Sada smo napravili standarde znanja, nacionalni i prosvetni savez, standarde znanja do 8. razreda. Posle toga idu – nastavni plan, novi udžbenici. Usvojili smo dva zakona. Činjenica je da smo povećali obuku dece i na nivou osnovnog i na nivou srednje škole. Uključili smo inkluziju, marginalizovane grupe.
Činjenica je, gospodin Jovanović je u pravu, kada kaže da obrazovanje i nema dovoljno sredstava za obrazovanje. Nema, 106,9 milijardi je nedovoljno za ono što Srbiji treba, ali i ja kao ministar i ova vlada pokušavamo u postojećim ekonomskim uslovima da izvučemo, ako mogu reći, ono najbolje što se može i da povećamo efikasnost i sa tim sredstvima. Ako nismo ulagali godinama, a nažalost, propustili smo šansu i u godinama privatizacije da značajna sredstva investiramo u infrastrukturu, onda nema velikih rezultata. Nema države u svetu koja je mogla postići dobre rezultate u obrazovanju, a da ne ulaže u obrazovanje. Mi ulažemo, ali, kada gro tih sredstava, preko 90%, ide u plate, lične dohotke zaposlenih, izdvajanje za zaposlene, onda možete shvatiti koliko malo ostaje da bi se mnogo toga promenilo.
Pokušavamo sa različitim međunarodnim donatorima da napravimo, da kažem, takav sistem u sistemu obrazovanja ili onome što stvaramo, da barem što konkretnije, što efikasnije uradimo. Prošle nedelje smo imali jednu prvu konferenciju sa međunarodnim finansijskim organizacijama koje izdaju pare za obrazovanje, sa željom da vidimo za šta se troše pare koje su namenjene za obrazovanje, da li oni i jedni i drugi znaju za šta se troše, a i da mi znamo za šta se troši, da bismo sproveli te poslove.
Pokušavamo, kažem vam iskreno, da napravimo tu što bolje rezultate, jer za ovaj drugi deo, infrastrukturu, ne da nema para, nego nema uopšte.
Prvi put smo posle nekoliko godina, da ne kažem decenije, napravili devet novih škola zahvaljujući sredstvima Evropske investicione banke. Sada smo u razgovorima, oko 50 miliona evra i to će biti, ali u narednih nekoliko godina. Koleginica Diana i ja ćemo razgovarati sa kolegama iz Evropske investicione banke da pored infrastrukture deo toga bude namenjen i opremi i drugim stvarima koja su potrebna za obrazovanje.
Visoko, takođe problem. Zašto? Usvojili smo 2005. godine Zakon o visokom obrazovanju. Primenjujemo Bolonjsku deklaraciju ili smo deo bolonjskog procesa. Primena je počela 2006. godine. Prošle godine, kada smo počeli da radimo ovaj posao kao nova vlada, moj prvi posao ovde sa vama u Narodnoj skupštini Republike Srbije bio je da izmenimo Zakon o visokom obrazovanju, da smanjimo broj bodova, da bi stvorili uslove da se što veći broj studenata upiše u godinu. I priznali smo da stvari ne idu dobro, kako i jeste, ne idu dobro.
Moram da vam kažem još nešto, moj utisak, reći ću još nešto o studentima. Moj je utisak da svi ne shvataju dobro značaj promene i neki profesori ne žele da se menjaju ili ne mogu da se promene, jedan broj njih stvarno ne može. Zašto? Kada pogledate proces akreditacije, profesor je potpuno autonoman kad pravi svoj program predmeta, potpuno je autonoman kad piše udžbenik, potpuno je autonoman kad izvodi nastavu, potpuno je autonoman kad određuje ispitna pitanja, potpuno je autonoman u izvođenju nastave, potpuno je autonoman profesionalno.
S druge strane, neki studenti ne shvataju da oni treba da budu deo procesa ''bolonje'', da svaki dan budu na nastavi, da svaki dan uče i da sve ono što rade tokom nedelje i tokom semestra jeste nešto što im se računa da bi se dala konačna ocena. Neki od njih to ne shvataju, verovatno nosići sa sobom neku naviku vremena koja su prošla. Sada se zahteva da se bude aktivan u celoj ovoj priči, i gde se hoće i jedni drugima lako nalaze rešenja.
Mi smo imali jednu čudnu situaciju. Prošle godine smo ovde promenili zakon, promenili smo samo one delove koji se odnose na bodove i upisali smo veći broj studenata.
I pitao me je juče profesor Šami zašto nismo prihvatili jedan amandman, rekao sam – profesore, iz prostog razloga, vezano za studente koji mogu naredne godine da budu na teret budžeta, da bi posle toga konkurencija, da kažem, kvalitet došao do izražaja, rekli smo da prošle godine to nije bio zahtev Rektorata i studenata. Sada će sve to biti predmet izmene i dopune zakona. Jedna naša radna grupa radi. Nadamo da će Narodna skupština Republike Srbije početkom proleća raspravljati o tom zakonu. I to ćemo promeniti, kao i mnoge druge stvari koje su se pokazale lošim.
Ima unutar sistema mnogo ljudi koji nisu spremni na promene. Vi ste videli, mi smo imali prethodnih dana proteste studenata. Glavni deo zahteva se odnosio da država plati školarinu, odnosno jednokratno iznos školarine. Nisam imao, da kažem, kapacitet, to je jedna lepa reč, ali u stvari nismo imali novca, dok nismo videli sa Dianom i sa Vladom kako možemo te probleme da rešimo. Moram vam reći, kada smo ušli u podatke, videli smo da se radi o pet fakulteta na nivou, recimo, Beogradskog univerziteta, a imamo tačno raspored za sve fakultete u Srbiji, reč je o studentima Geografskog, Defektološkog, bivšeg, Političkih nauka, Organizacionih nauka i Bezbednosti, a od viših škola na nivou Srbije najveći broj studenata, koji su dali 48 i više bodova, nalaze se na budžetu iz Visoke poslovne škole.
I pošto sad imamo, da kažem, ličnu kartu svakog fakulteta i svake škole, zahvaljujući i kolegama iz Ministarstva finansija, mi ćemo narednih dana da obavimo razgovore sa njima i da vidimo koliko oni mogu da nam pomognu da bude bolja situacija. I taj problem smo rešili.
Pitanje kvota za master studije – nismo mogli ranije da donesemo kvote za master studije iz razloga zato što je bio rebalans budžeta, zato što su bili razgovori sa MMF, što je stanje finansija bilo takvo da nismo znali kojim ćemo novcem raspolagati i doneli smo tu odluku. Posle toga se pojavio zahtev da treba izmeniti kvote. Pojavili su se fakulteti koji sami nisu dostavili kvalitetne podatke. Verujte mi na reč! Reč je o PMF i o Defektologiji. Ovo vam govorim zato što je za mene ova Narodna skupština Republike Srbije, praktično, jedino mesto gde mogu javnosti da saopštim sve podatke, a da ne budem i ja kao ministar, verovali ili ne, tumačen na način koji odgovara koncepciji nekog glasila.
Mi smo izašli u susret dodatno njihovim zahtevima i to je opet bilo u redu. Šta nije bilo u redu? Imamo, naravno, problem grejanja, problem doktorskih studija. Obezbedićemo i tu jedan broj stipendija. Videćemo da li će to da rade univerziteti ili mi pojedinačno, ali i tom zahtevu smo izašli u susret.
Šta nismo mogli rešiti i čemu nismo mogli da izađemo u susret i mislim da je logično što nismo? Takozvano zbrajanje bodova, zahtev za zbrajanje bodova. Iza zahteva za zbrajanje bodova, poštovane kolege, krije se činjenica da jedan broj studenata svih univerziteta u Srbiji nije položio dovoljan broj ispita i nisu stekli zakonom utvrđeni iznos bodova da bi upisali godinu! To je cela istina oko toga. Žao mi je što se to dešava, ali to je deo procesa studiranja.
Najveći broj studenata koji su dali godinu nalazi se ili na budžetu ili im je država sada platila školarinu. I, u pravu ste, ovako ne može! Moramo da menjamo sistem, moramo da znamo za šta država daje i da očekujemo, da za ono što daje, da vidimo – da li su rezultati u skladu sa očekivanjima. Moramo ovaj sistem finansiranja da promenimo. Država daje ogromne novce. Iskreno rečeno, sem ljudi koji su u obrazovanju, malo ko to ceni, malo ko hoće i da prihvati te novce, jer kada imate toliku količinu novca da se preko 100 hiljada studenata finansira, onda ćete priznati da je to za jednu malu Srbiju jedna velika cifra, plus imamo studentske i đačke domove, i onda se tek vidi koliko Srbija, naša država, izdvaja za potrebe visokog obrazovanja.
Da bi to promenili potrebno je da imamo strategiju, a mi je nemamo. Nažalost, jedna smo od retkih država koja nema strategiju visokog obrazovanja, nemamo strategiju obrazovanja uopšte. Zašto? To je dao našeg mentaliteta. Neću optuživati ni kolege pre niti pre, pre, to je deo onoga što mi jesmo – da nemamo strategiju. Bilo bi sasvim logično kada imate strategiju, kada država zna šta je razvojna politika, kada zna šta hoće u sledećih deset godina, onda da kaže – u redu, e, sada finansiramo, stipendiramo, dajemo kredite ili potpuno plaćamo sto posto ovim studentima, ovim fakultetima, a onda oni koji daju uslov, ispune 60 bodova, njima se oprašta.
To je investiranje države u budućnost, jer nema nijedne države koja može da krene napred, objektivno, bez većeg ulaganja u obrazovanje.
Sada se nalazimo u situaciji, juče sam obrazlagao na Odboru za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije, na sednici koja je bila pre početka Narodne skupštine, da ćemo sa ovim sredstvima ispuniti svoje obaveze, ali da nam se postavlja pitanje troškova koji će biti u osnovnom obrazovanju sa stanovišta inkluzije, to kreće od iduće godine, ove godine treba da izvršimo odgovarajuću pripremu, stručno usavršavanje, da bi se to moglo primeniti, onda inkluzija Roma, predškolski program.
Danas se postavlja pitanje akreditacije. Akreditacija još uvek nije završena.
Prema akreditaciji jedan broj fakulteta, visokoškolskih ustanova će i te kako imati, po uslovima, standardima, koji su usvojeni, potrebu da zaposli jedan broj ljudi.
Moram da kažem, godinama unazad, iz meni nepoznatih razloga, u vreme kada je bilo para, a sada iz poznatih razloga, ove godine, ne branim Vladu niti Dianu, ali ekonomska situacija je takva kakva jeste, dakle, iz meni nepoznatih razloga već godinama unatrag se ne izdvaja dovoljno novca za materijalne troškove fakulteta. Imamo čudnu situaciju da fakulteti dobiju manje novca nego što im treba i jednostavno na devet fakulteta imamo problem sa grejanjem. To pokušavamo zajedno sa Gradom da rešimo.
Poštovane kolege, kada čovek posmatra sistem obrazovanja, kao ministar nosim apsolutno odgovornost za to, iz toga ne bežim, ali kada uđemo u dubinu vidimo da još uvek rešavamo neke probleme iz prošlosti, pokušavajući da izvršimo izmene da bi postigli što bolji rezultat sa novcima koje imamo.
Mi ćemo pokušati i u takvim uslovima da poboljšamo sistem obrazovanja, mislim da smo na dobrom putu. Polako ipak sazreva svest. Ne može se preko noći mnogo toga promeniti, jer obrazovanje ima svoju specifičnost i sa izmenama i dopunama zakona, vi ćete o njemu razgovarati, treba da vidimo šta je to najbolje za visoko obrazovanje i sa drugim zakonima.
U toku proleća ćemo biti vaši česti gosti, biće zakon o osnovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja, zakon o učeničkom i studentskom standardu, spremamo zakon o obrazovanju odraslih i onda ćemo makar postaviti zakonski okvir za promene koje očekujemo, i uz očekivanja da će ovi efekti Vlade dati pozitivne rezultate, da ćemo imati dovoljno novca da sve obaveze ispunimo u meri u kojoj po zakonu to treba.
A, moje mišljenje je da ukoliko država ne bude sledećih 10, 15, 20 godina, svake godine ulagala u obrazovanje i povećavala objektivno sredstva, čini mi se da je Diana rekla na jednom odboru, to vi, ostale kolege, ne znate, da je udeo obrazovanja u BDP u zemlji 3,3% – to je daleko od cilja koji smo kao država zacrtali. Zašto kažem daleko? Zacrtali smo 2005. godine da to bude 6%. Sada je 3,3%. Ako uzmete 0,8% na nivou lokalne samouprave to je još uvek 4,1%. To je prosek određenih zemalja koje su u sličnoj ekonomskoj situaciji u okruženju, ali ne pet ili šest, koliko bismo mi želeli.
Uopšte nije poenta, vraćam se na početak i time završavam, treba da napravimo sistem obrazovanja gde neće biti važno ko je u Vladi i ko je personalno, ličnost, nego da ima sistem koji funkcioniše i koji daje rezultate ono što ne valja da menjamo. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, a zatim narodni poslanik Vlajko Senić.

Gospođo Čomić, odgovoriću i gospodinu Obradoviću i gospodinu Mrkonjiću.
Usvojite naše amandmane, gospodine Obradoviću! Spremni smo da preuzmemo odgovornost za sudbinu penzionera koji u 2010. godini treba da vrate Srbiji pola milijarde koje su dobili u 2009, a da tih pola milijarde evra povišice uložimo u sistem obrazovanja, u strategiju, u sve te poslove o kojima ste govorili i makar da razvijemo svest o tome, o značaju tog pitanja.
Problem obrazovanja nije problem karakterističan samo za Srbiju. On danas potresa Austriju, Nemačku, Hrvatsku, Grčku, Englesku.
U Engleskoj su Oksford i Kembridž nakon analize, shvativši da nisu u grupi prvih 20 univerziteta, pokrenuli raspravu o finansiranju sistema obrazovanja i napravili konsenzus sa društvom, pa se studenti zadužuju, država plaća studiranje i donira preko onih osnovnih troškova studija, a onda studenti vraćaju kroz zaposlenje u budućnosti tako što počinju radni odnos sa dugovima. U proseku godišnje 3.000 funti država plaća za svakog studenta, tako da završeni diplomac sa Oksforda ili Kembridža duguje državi u startu 12.000 funti, pa onda to vraća. Mora svest o tome da postoji, a mi ovde nemamo svest.
Ovde je potpuno normalno da 200 milijardi doniramo penzionere, a da 100 milijardi uložimo u sistem obrazovanja, a taj sistem obrazovanja treba da stvori buduću vrednost i za trenutne penzionere i za one koji stižu, i za nas koji jednog dana treba da se oslonimo na tu penziju. To je politika kratkog daha i mi smo u slepoj ulici i iz nje treba da iskoračimo, tako što ćemo svakom reći istinu.
Gospodine Mrkonjiću, nismo se razumeli, ne smeta LDP činjenica da su neke strane kompanije ispred naših. Tu smo apsolutno za poštovanje pravila tržišta.
Pomenuli ste „Mostogradnju“. Nama smeta to što je država uništila „Mostogradnju“, što ju je razvlačila od izborne kampanje do izborne kampanje, jedna-druga, jedna predsednička, druga predsednička, jedna izborna, druga izborna, referendumi, a onda na kraju ostala dužna toj „Mostogradnji“. Naplatila PDV, a nije ni isplatila za urađeni posao i danas je „Mostogradnja“ u blokadi. To vrlo dobro znate. Pošto je u blokadi, ne može da dobije kredit ni kod jedne poslovne banke, pa ne može da kupi mehanizaciju, pa ne može da pošalje svoje ljude da bi se oni prekvalifikovali. Nije konkurentna zbog toga što ju je država uništila.
Država je uništila „Mostogradnju“, pa je odvukla „Planum“ na ''Obilaznicu oko Beograda'', pa ostala dužna, pa NIP nema pare, ali će dogodine. „Alpina“ nema taj problem,
''Alpina'' ima državu iza sebe, koja kaže podržaćemo privredu tako što ćemo, recimo, poreski kreditirati one izvozne poslove, što ćemo napraviti analizu pa ćemo videti u kojim pravcima se najbrže razvijamo, gde je najproduktivnija, pa ćemo tu pojačati obrazovanje, pa ćemo tu pojačati diplomatiju, razviti političke odnose na takav način da smo tamo dobro došli, to je ono što naša država treba da radi.
Je l' tako da možemo dosta toga da uradimo sa našom građevinskom operativom, na primer, u zemljama ''Magreba''. Biće potrošeno 150 milijardi na infrastrukturne projekte u Alžiru, Libiji, Tunisu, ali mi nemamo kompanije sa kojima ćemo se tamo pojaviti, jer su one taoci propalih političkih projekata koji su ovde plaćeni ekonomskom cenom i to je naš problem.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić.

Poštovana predsedavajuća, rekao bih da je juče popodne na dnevnom redu trebalo da bude jedan zakon o promeni načina finansiranja političkih stranaka i o izmeni pravila finansiranja političkih stranaka tokom igre. Nismo prihvatili da podržimo taj zakon i sada kažem da ni u budućnosti nećemo prihvatiti da menjamo način finansiranja političkih stranaka nakon održanih izbora i da na taj način gazimo volju birača. Takva naša odluka je onemogućila izglasavanje tog zakona i ne samo naša, i druge stranke su, takođe, rekle da neće da glasaju za to i onda dovela nas u današnju situaciju da oni koji su izgubili takvom odlukom građane Srbije informišu neistinito i govore o stvarima koje ne stoje.
Hoću da kažem da napokon, i da ponovim, Srbija ima Državnu revizorsku instituciju koja će ocenjivati kvalitet finansija svih ministarstava u Srbiji, nadam se kada stekne kapacitet, i javnih preduzeća i davati ocenu o tome da li se neke pare kradu, da li se ne kradu i da li se efikasno troše ili ne troše, na način koji nije racionalan.
I ove godine je Državna revizorska institucija, pored toga što je rekla da nema mišljenje o finansijama Srbije, pretpostavljam sa pravom, jer je samo 27% ukupnih finansija iskontrolisala, dala pojedinačno mišljenje o tome na koji način su vođene finansije pojedinih ministarstava, pa one koji kažu da nešto nije u redu, da se nešto mulja ili krade, upućujem na Državnu revizorsku instituciju da pitaju šta misle o pojedinim ministarstvima i kakvo je njihovo mišljenje.
Što se tiče pozicije 621 – nabavka domaće finansijske imovine, gde se nalazi „Fijat“, gde se nalazi Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, mogu da ponovim ono što sam rekao, dakle, nizak izvoz, ogroman spoljnotrgovinski deficit je nešto što je rak-rana srpske ekonomije i moramo u tome da damo podršku. Država mora da podršku da i zato jesu ta sredstva, pre svega, za „Fijat“.
Ovde je nekoliko puta rečeno, i da ponovim ono što sam rekao i što građani Srbije znaju, da je to strateško partnerstvo. To nije nikakva direktna investicija. Postoji jasan ugovorni odnos i da na 67% ulaganja našeg strateškog partnera ide 33% ulaganja Srbije. Dakle, odnos je 2:1. To je građanima lakše da razumeju. I dok oni ne ulože, ne ulaže ni Srbija.
To jeste posao koji će omogućiti da Srbija postane regionalni centar automobilske industrije, koji će zaposliti ne samo ljude u fabrici, u „Zastavi“, nego i ljude koji će biti podizvođači svega toga. Nije valjda rešenje bilo da imamo „Zastavu“ kakva je bila do 2008. godine, kada su poreski obveznici plaćali ono što niko nije hteo da kupi, i kada smo bacali pare samo da bismo čuvali socijalni mir?!
Prema tome, ako želimo da razgovaramo, govorimo argumentima, a ne na osnovu onoga što ne postoji i ne na osnovu laži i dezinformacija. Prema tome, postoje! Prvi put u istoriji mislim da budžet nikada nije bio ovoliko detaljno obrazložen. Biće transparentno njegovo trošenje, biće, uz pomoć više finansija potpuna kontrola Državne revizorske institucije. I nemojte više da lažete građane Srbije i nemojte više da govorite ono što nije tačno. Hvala.

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Pravo na repliku.

Gospodine Seniću, reč ''krađa'' – vi ste upotrebili. Nikada nisam upotrebila reč ''krađa''. To rade organi presudama. Govorim precizno podacima koji stoje ovde i njih ću da obrazložim, ali pre toga moram da kažem o jučerašnjoj inicijativi. SNS je preko svog Poslaničkog kluba Napred Srbijo podnela Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju stranaka, kojim se traži da se u opštim uslovima štednje i krize smanji učešće u budžetu za finansiranje stranaka i to po razdelu broj 14, funkciji 160.
Vi ste učinili neizglasavanjem tog predloga za raspravu da građani budu oštećeni za 132 miliona, koliko bi ukupno sve stranke imale manje novca za svoj redovni rad. To je istina.
Ovo drugo, reč je o tome da govorim samo o knjizi koja se zove Predlog zakona o budžetu. Ne znam koji ste fakultet završili. Da li ste u stanju da ovu materiju sagledate? Stavke 451, 621, 454 govore o subvencijama privatnim preduzećima, 454, 621 – nabavka domaće finansijske imovine. A to znači da G17 preko svojih političkih predstavnika ima ljude u Fondu za razvoj, predsednika Upravnog odbora po funkciji, gospodina Dinkića, i svoju stranačku elitu postavljenu na mestima gde se u nestašici dele pare iz budžeta, navodno za ''start-ap'' kredite, za turizam kao najbitniju razvojnu granu, za „Fijat“ čija uplata kasni.
I problem je u tome što se u ime budžetskih para, a budžet punimo svi, Dinkić pojavljuje kao čovek, i njegovi ljudi, koji poklanja, deli, omogućava, i to je sada problem za sve nas, subvencijama, za koje, uzmite stenogram, proverićete, uredbama određujete kriterijume, ne zakonom, pa da svi znaju koji su uslovi.
Kome su se garancije davale za te i takve subvencije? Lično gospodinu Dinkiću! A, šta je rekla Svetska banka na strani 57 Izveštaja o sredstvima koja idu preko Fonda za razvoj? Samo 10% od datih sredstava se vraća. To je problem. Da li je to krađa? Da li je uopšte bilo prenosa tih sredstava? U to ne ulazim.
Bavim se budžetskim ciframa i tvrdim – zbirno, oko 50 milijarda dinara se usmerava preko stranke koja je članica koalicije i kojoj je izmenom Zakona o ministarstvima i Vladi, prilikom formiranja Vlade, dozvoljeno da odlučuje o najvećem broju iznosa sredstava, a koja je vaša snaga, to ste pokazali na Voždovcu.
Nemojte se usuđivati, molim vas, da kažete da je reč o izmišljenim ciframa –samo podacima iz budžeta. Hvala. (Aplauz.)