Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Saša Maksimović, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo ispred SNS se odnosi na član 7. razdeo 29. funkciju 410. ekonomska klasifikacija 551, kolona 9 i 11, kojim se predviđa smanjenje Ministarstvu za Nacionalni investicioni plan u iznosu od dve milijarde. Ta sredstva bi bila preusmerena Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj jer mi smatramo da su tamo neophodnija i svrsishodnija. Obrazložiću i zašto.
Sredstva NIP, kao i regionalizacija koju je Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, znate zašto spominjem ovo ministarstvo, vidi kao podsticajno za nerazvijena područja, čini se da i dalje pretpostavlja postojanje povlašćenih i diskriminisanih područja.
Ministar za NIP je slobodan da forsira prioritete za koje se ispostavlja skoro po pravilu da nemaju veze sa ravnomernim regionalnim razvojem, sa potrebama najugroženijih područja Republike ili prioriteta. U prilog mojim rečima je svakako sledeća činjenica, ono što možete proveriti na sajtu Ministarstva za NIP, na početnoj strani stoji da će u Srbiji prvi put sredstva za realizaciju projekata NIP biti planirana i opredeljivana na osnovu potreba i prioriteta. Tako stoji na sajtu.
Pitanje koje vam postavljam glasi: kako su do sada dodeljivani, po kom osnovu, na osnovu političke pripadnosti lokalnih čelnika ili na principu lepih očiju, na osnovu potrebe političara, očigledno, G 17 da se slikaju za televiziju, kao što mogu sa nizom projekata koji se polako i unedogled odlažu da bi se završili u pravi trenutak, za presecanje vrpce uz televizijske kamere? Ono što me potpuno poražava je činjenica, recimo, da u opštini Lebane 100% stanovništva nema vodovod, dok recimo u Žitištu, Novoj Crnji i Blacu i još nekim opštinama, 100% stanovnika nema kanalizaciju, a da su se sredstva iz NIP trošila za žičare i tome slično.
Pošto mi vreme ističe, zaključio bih, nažalost moram da konstatujem da je osnovni prioritetni projekat NIP kako navući cenzus od 5%.

Na član 7. razdeo 37. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Čolić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Čoliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS, podneo sam amandman kojim tražim da se u članu 7. član 7. razdeo 37. funkcija 140 brišu iz razloga što ovaj deo budžeta pokazuje jedan od načina nedomaćinskog, neracionalnog ponašanja Vlade Republike Srbije u uslovima krize i socijalne bede.
Postavljam pitanje čemu Republički zavod za informatiku i internet? Normalno je da neko mora da ima svoju ulogu, ali šta onda radi Ministarstvo za telekomunikacije? Da li je to baš preko potrebno, dok gledamo na televiziji redove pred narodnim kuhinjama i da li se Vlada ponaša štedljivo kao što to traži od svojih građana? Nije dovoljno, gospođo Dragutinović, da se donese Predlog budžeta za bilo koju godinu, da se to štampa, objavi i da stoji negde, zakon mora da se materijalizuje u praksi, a ne da bude neprimenljiv u praksi.
Čuli smo u prethodnim izlaganjima od kolega da razne firme imaju i Đelić, i Šaper i Đilas, a ukazao bih na jednu verovatno lepu rečenicu, u Dubrovniku, u Kneževom dvoru, iznad vrata, uklesano u kamenu stoji jedna lepa rečenica – Oni koji upravljaju državnim poslovima, svoje neka zaborave… (Isključen mikrofon.)

Izvinite, mislila sam da ste time i završili. Imate 15 sekundi.

Nije problem.
Kada se obuče lavlja koža, ispod lavlje kože mogu da se vide magareće uši.
Interesantno je da ova vlada radi nešto što baš onako napadno, agresivno, što možda neke druge pre nje nisu radile, ova vlada radi nešto suprotno što Robin Hud radi, uzima od siromašnih i daje bogatima. Sada se slažemo da je vreme isteklo.

Na član 7. razdeo 38. amandman je podneo narodni poslanik Gojko Radić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. razdeli 38. i 52. amandman je podneo narodni poslanik Željko Tomić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. razdeo 48. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Babić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Babiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS i kroz ovaj amandman pokušava da obuzda Vladu Republike Srbije u trošenju novca građana Srbije na beskorisne agencije. Jedna od njih je i Agencija za efikasnost, koja je osnovana 2002. godine, sa zadatkom da doprinese efikasnosti nacionalnog energetskog sistema i obezbedi energetsku bezbednost zemlje.
Kakva nam je energetska bezbednost, najbolje govori situacija od pre godinu dana, kada u jeku gasne krize nismo imali prirodnog gasa ni za 24 časa.
Građani Srbije su se tih 15 dana smrzavali, a da zbog toga, po vašem oprobanom receptu u Srbiji, niko nije odgovarao.
Iako posedujemo skladište prirodnog gasa Banatski Dvor, sa respektabilnim kapacitetom i prirodnog gasa, pa ni sada ne znamo sa kojim količinama gasa smo sačekali i ovu grejnu sezonu i zimu.
Na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i uputstvu za objavljivanje Informatora o radu državnih organa, sve agencije, pa i Agencija za energetsku stabilnost, imale su obavezu da objave Informator o radu Agencije.
Informator o radu Agencije je objavljen, međutim nije ažuriran od 19. marta 2007. godine. Šta to zapravo znači? Da ste budžetom za 2010. godinu predvideli sredstva od 14.230.000 dinara za Agenciju u kojoj ne znamo šta se dešava, za koju ne znamo kakva joj je funkcija, šta se radi.
Organizaciona struktura Agencije je tek priča za sebe. Direktor Agencije ima ravno, ni manje ni više, nego 10 savetnika, 10 pomoćnika. Mislim da tako nešto ne može da izdrži ni neka mnogo bogatija država nego što je Srbija.
Naravno da to nije sve, u potencijalnim izvorima prihoda odnosno finansiranja agencija, pored budžeta Republike Srbije, Svetske banke i EU i pored deficita od 107 milijardi dinara, koliko ste predvideli u budžetu za narednu godinu, dali ste mogućnost da Agencija može da se zadužuje preko komercijalnih kredita i na taj način indirektno zadužuje i budžet Republike Srbije.
Zbog svega rečenog, mislim da ova agencija, kao i sve agencije, treba da rade po ekonomskom odnosno komercijalnom principu, tržišnom principu, a ne ovako, radili-ne radili, dobijaju 14 miliona dinara.

Na član 7. razdeo 49. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Mariću.

Dame i gospodo narodni poslanici, 14 godina posle rata, nekoliko desetina hiljada izbeglica, Srba proteranih iz Hrvatske, BiH, živi u bukvalno nepodnošljivim uslovima, bez krova nad glavom i bez apsolutno ikakvih prihoda. Iz tog razloga SRS je predložila da se budžetska sredstva predviđena za ovu namenu povećaju.
Preostalo vreme ću iskoristiti da postavim dva pitanja. Prvo pitanje – zbog čega Vlada Srbije i u budžetu za sledeću godinu nije predvidela ni jedan jedini dinar za izgradnju fabrike vode u Velikoj Plani?
Po ko zna koji put podsećam, pet godina 50 hiljada ljudi u Velikoj Plani, među njima 7.000 dece, pije neispravnu vodu za piće koja je izuzetno štetna po zdravlje. Pet godina ukazujemo na taj problem, međutim za pet godina Vlada Republike Srbije za rešavanje ovog problema nije izdvojila nijedan dinar. Izgradnjom ove fabrike vode bilo bi rešeno pitanje vodosnabdevanja i Smederevske Palanke. U pitanju je oko 105 hiljada ljudi.
Drugo pitanje – da li je Ministarstvo zdravlja upoznato sa izuzetno teškom situacijom u oblasti zdravstvene zaštite u opštini Velika Plana, koja je posledica manjka lekara i da li je budžetom predvidelo sredstva za rešavanje ovog problema.
O čemu se radi? Doktori u Domu zdravlja „Milan Bane Đorđević“, u Velikoj Plani, umesto normom predviđena 24 pacijenta dnevno, u proseku pregledaju između 50 i 60 pacijenata. Smatram da su na taj način poniženi i doktori i pacijenti, pacijenti zato što moraju satima da čekaju da dođu na red na pregled, a doktori zato što ne mogu na valjan način da obave svoj posao.
Zanima me da li postoji mogućnost, da li je Ministarstvo zdravlja predvidelo sredstva da omogući, odobri Domu zdravlja u Velikoj Plani da izvrši prijem novih neophodnih lekara.