Reč ima gospođa Raguš.
Molim vas da završimo s replikama.

Gospođo Đukić-Dejanović, hvala na prilici. Profesore Mićunoviću, ne znam šta je sporno. Ko normalan, a okrenut humanističkim principima, nije u situaciji da se zgražava nad svakim zločinom? Zaista moram da podsetim sve, nije vama ova država dedovina, pa da je potkusuravate svaki put kada neko ko je dovoljno glasan da prekraja političku scenu od vas to traži. Nije ova nacija vaša dedovina; niti vaša, niti moja. Mi imamo odgovornost da sada gradimo budućnost naše istorije i sadašnjost deci koja dolaze. Kako? Tako što ćete navući pokolenjima, dati im u nasleđe da je ovo genocidna nacija i da Srbi jesu počinili genocid.
Mi imamo faks iz Srebrenice, gospodine Mićunoviću, a to ću iskoristiti u mom vremenu i priči za Srebrenicu i onda ćete videti potpuni besmisao da srpski parlament priča o onome što se desilo u Srebrenici. Da, mi hoćemo da pričamo. U Srebrenici se, da, desio zločin, ali da vidimo ko ga je počinio i u ime koga. To jeste sada prilika. Onda ćemo doći do vrlo neprijatnih detalja, koji se direktno odnose na strane obaveštajne službe.
Za nas, ne samo za nas, vi dobro znate, za intelektualnu zapadnu javnost Srebrenica je isto što i Markale, isto što i Račak. Kriju se ovde zločinci protiv mira, koji su nas sve doveli u ovu situaciju, a ne Srpska radikalna stranka. To je jedina istina.

Gospodin Petar Petrović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, uvaženo predsedništvo, mogao bih bar jedno dvadeset minuta, i pola sata, da pričam i o žrtvama i o nekim drugim stvarima, ali ono što moram na početku da kažem – možemo mi još ovoliko da pričamo o žrtvama na bilo kojoj strani; na žalost njihovih porodica, nijednog nećemo vratiti među žive.
Za poslanike JS i Poslanički klub SPS-JS ova deklaracija koju danas imamo pred sobom prihvatljiva je iz dva razloga. Prvo, zato što u deklaraciji nema reči „genocid“. Mi tvrdimo i ostajemo pri ranije izrečenim tvrdnjama da se u Srebrenici nije desio genocid, već zločin nad nedužnim stanovništvom.
Drugi razlog zbog koga je ova deklaracija za nas prihvatljiva jeste što očekujemo da će već u četvrtak početi konsultacije poslaničkih grupa da se donese još jedna deklaracija, kojom će biti osuđeni svi zločini koji su učinjeni nad srpskim narodom i ostalim pripadnicima drugih etničkih grupa i manjina na prostoru bivše SFRJ u građanskom ratu koji je besneo od 1991. godine pa nadalje.
Međutim, ono što moram da kažem i ne mogu da prećutim jeste da mi danas govorimo o posledicama koje su se zbile u Srebrenici. Danas ne možemo da govorimo o uzrocima, a uzroka ima više. Nije se iz čista mira desio zločin u Srebrenici, koji mi danas osuđujemo. Moramo ozbiljno, temeljno da razmotrimo šta je dovelo do toga da se desi to što se desilo u Srebrenici.
Istovremeno, ne smemo da zaboravimo ni Skelane, ni Kravicu, ni Bratunac, ne smemo da zaboravimo ni Sarajevo, ni Mostar i druge gradove u kojima su živeli mnogi Srbi, a danas ih nema.
Istovremeno, ne smemo da zaboravimo i da pređemo preko onoga što je radila međunarodna zajednica, jer u mnogo čemu za događaje koji su se zbili, za zločin koji se desio u Srebrenici odgovornost snosi međunarodna zajednica i snage koje su obezbeđivale Srebrenicu. Gde je njihova odgovornost? Da li neko pominje holandske trupe koje je trebalo da obezbede Srebrenicu i srebrenički narod? Zašto ih niko ne pominje?
Mnogi su se ovde pozivali na presude Međunarodnog suda u Hagu i na neke druge presude. Nisam uspeo ni u jednoj presudi da vidim da smo mi kao srpski narod okrivljeni da smo učinili genocid. Mnogi su ovde citirali definiciju genocida. Svako ko je iole pravnički pismen može iz raznih konvencija i krivičnih zakona da pročita šta je to genocid, koja je definicija genocida i uveri se, pa čak i brucoš na pravnom fakultetu, bilo kom u ovoj zemlji, da genocida u Srebrenici nije bilo.
Mi iz Poslaničkog kluba SPS-JS nećemo nikada prihvatiti da se u Srebrenici desio genocid. Desio se zločin i osuđujemo ga. To je činjenica i to stoji. Istovremeno tražimo i sigurno ćemo glasati za to da se osude i drugi zločini.
Ono što takođe moram da kažem, kada se govori o Međunarodnom sudu u Hagu i drugim sudovima, da li je moguće, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, da se u ovim sudovima sudi 80% Srbima, a samo 20% Hrvatima i muslimanima? Zar je moguće da u građanskom ratu koji se vodio na prostorima bivše Jugoslavije samo Srbi odgovaraju, sa 80 i nešto procenata, a da među drugima nema krivice? Dakle, mi to pitanje moramo kao zemlja da postavimo kada osuđujemo ove zločine, da tražimo da se osude i drugi zločini, koje su činili pripadnici drugih naroda i etničkih grupa.
Mi iz JS smo uvek osuđivali, osuđivaćemo i dalje, svaki zločin, bez obzira na to od koga došao i prema kome je učinjen, jer ništa manji nije plač majke za sinom ili deteta za ocem, da li je musliman, Srbin, Hrvat ili neko drugi. Istovremeno boli i teške su to boli kada se izgubi član porodice. Prema tome, daj bože da se nikada više na prostorima bivše Jugoslavije ne dogodi ono što se događalo pre 15-20 godina.
Malo me čudi, verujte, dugo sam u politici, već iz onih ranijih vremena, ja se svoje prošlosti ne stidim, za razliku od mnogih koji žele da zaborave da su bili članovi Saveza komunista i raznih pokreta, SSRN itd., ja se toga ne stidim, ali od devedesetih godina sam u politici, neki su iz nekih partija devedesetih godina pozivali na obračune sa pripadnicima drugih naroda, nacionalnih manjina i etničkih grupa, a danas pokušavaju, zato što su promenili dres ili su promenili ideologiju, da to zaborave. Mi koji imamo malo više godina dosta dugo pamtimo to i ne možemo da zaboravimo.
Da zaključim, ukoliko ne dođe do promene ove deklaracije, za nas je ona prihvatljiva ovakva kakva je, pod jednim uslovom – da za nekoliko dana ili u skorije vreme bude doneta i druga, kojom će biti osuđeni i drugi zločini. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Nikolić ima reč.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege narodni poslanici, imam prvo i osnovno pitanje, na koje očekujem da dobijem odgovor ili od gospodina Mićunovića kao ovlašćenog predstavnika ili od gospođe Nade Kolundžije kao predlagača ove deklaracije: da li se zna ko je idejni tvorac i pisac ove deklaracije? Ako se zna, a mislim da je osnovni red i da bi trebalo da se zna, onda recite ime i prezime.
Ono što mi na ovom stolu ispred nas imamo jeste 114 potpisnika ove deklaracije. Gospodo narodni poslanici, vas 114, šta ste potpisali? Da li ste vi, zapravo, žrtve moralnog genocida idejnog tvorca ovakve deklaracije? Jeste. Zapravo, posle ove diskusije će se ispostaviti da ste vi koji podržavate ovu deklaraciju u stvari najveće žrtve jedne velike zablude u kojoj smo živeli proteklih godina.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome da ste imali više predloga deklaracija, radi se o tome da su kolege iz SPS-JS podržale deklaraciju koju je predložila Demokratska stranka Srbije 2005. godine, u kojoj se osuđuju svi zločini, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. U tome je suština problema onoga što želite da nametnete građanima Srbije. Suština problema je što ne možemo i ne smemo deliti žrtve po naciji i veri, a to je ono što vi činite ovakvom deklaracijom.
Ako vam je savest čista, glasajte za ovakvu deklaraciju. Ne postoji parlament i ne postoje poslanici u parlamentu jedne države koji bi glasali za ovakvu deklaraciju gde se s pravom osuđuje zločin u Srebrenici, ali se prećutkuju u istom trenu i u istoj deklaraciji sopstvene žrtve, žrtve sopstvenog naroda. Ako to služi vama na čast i ako vam je na osnovu toga savest mirna, vas 114 ili 127 ili 128, nebitno, glasajte za ovakvu deklaraciju.
Koje su ključne reči kada govorimo o dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji? Bol, ona je zajednička svima, bez obzira na to da li se radi o muslimanskoj majci ili o srpskoj. Ono što bi deklaracija trebalo da donese, to je pomirenje. Da li se na ovaj način mirimo u regionu? Ne mirimo se, samo vi sebi dozvoljavate pravo da u ime naroda ponižavate sopstvene građane, sopstvenu državu i sopstveni narod. To neka vam služi na čast, biće upisano krupnim slovima šta su srpski poslanici u stanju da urade i kakva je politička elita koja, navodno, ovde govori u ime srpskog naroda.
Čitav dan danas slušamo gospođu Nadu Kolundžiju, koja nam govori kako je odgovornost individualna, a ne kolektivna, i kako ovom deklaracijom želite da skinete ljagu sa naroda. Pri tom, dokazao sam vam da nemate ni redak o tome u sopstvenoj deklaraciji, ali imate u deklaraciji koju je podnela Demokratska stranka Srbije još 2005. godine, i ponovo u februaru 2010. godine.
Da vam postavim još jedno pitanje – šta je sporno u ovoj deklaraciji? Gospodo socijalisti, šta je sporno u ovoj deklaraciji koju ste bili spremni da podržite 2005, ali sada niste? Znate šta je sporno? Sporno je to što je i ova deklaracija žrtva idejnog ujedinjenja Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke s druge strane. Odrekli ste se Slobodana Miloševića, svakog delića njegove politike koju je vodio tokom devedesetih godina, a vi ste se odrekli Zorana Đinđića, kojeg ću sada citirati. Rekao je sledeće, kada su mu postavili pitanje vezano za žrtve, da mu „ne pada na pamet da se izvinjava bilo kome zbog zločina koje su počinili drugi. Uostalom, šta je izvinjenje? Mene zanima utvrđivanje personalne krivične odgovornosti, ali i to mora biti dvosmerno. Šta je sa nedelima koja su počinili muslimani, Albanci i Hrvati?“
Ni slova ne možemo dodati ovoj izjavi Zorana Đinđića, ništa mu ne možemo ni oduzeti sa ovim što je rekao, ali ste mu vi sve oduzeli sa ovakvim predlogom deklaracije i to neka vam služi na čast.
Deklaracija Demokratske stranke Srbije ne pravi razlike u žrtvama između muslimana i Srba. Onaj dokument koji smo predložili je bio dobra osnova i dobar temelj da se narod na ovim prostorima miri.
Gle čuda, gospodine Mićunoviću, možda niste znali, jedna takva rezolucija, sličnog sadržaja, već je usvojena. Da li znate gde? U SO Srebrenica; 27 odbornika, od toga 17 muslimana, 10 Srba, 29. juna 2005. godine je usvojilo Rezoluciju u kojoj se kaže: „Skupština opštine Srebrenica apeluje na svoje građane da osude sve zločine iz perioda od 1992. do 1995. godine i da istraju u svom zahtevu da svi zločini budu sankcionisani da bi sadašnje i buduće generacije srebreničkog kraja zajednički izgrađivale uslove za svoju bolju budućnost, sa jasnom porukom da se srebrenička tragedija nikad više ne ponovi.“
Da li je moguće da odbornici, da Skupština Srebrenice ima više pameti, morala i humanosti nego većina u ovom srpskom parlamentu? Neka vam i to, gospodo poslanici, služi na čast.
Ovakvom deklaracijom uzimate budućnost ovoj zemlji. Ne mirite, već šaljete jednu jasnu poruku javnosti da ste zarad opstanka na vlasti u stanju da učinite sve kako biste unizili dostojanstvo sopstvenog naroda, i to neka vam služi na čast.

Nada Kolundžija.

Moram da priznam da zastrašujuće zvuči ova diskusija zbog toga što poziva na mržnju, na netrpeljivost, upire prstom u one koji misle drugačije.
Ovde sam ovlašćeni predstavnik predlagača i već sam vas jednom molila, nisam neko ko treba da bude predmet vaše netrpeljivosti, predmet vaše mržnje ili predmet vaše netolerancije. Ovde pokušavam da argumentujem razloge zbog kojih duboko verujem, kao i 114 narodnih poslanika, odnosno i više, oni koji će glasati za ovu deklaraciju, da je interes građana Srbije da ova deklaracija bude usvojena, da građani Srbije time dobijaju, zbog toga što se zauvek skida taj tamni veo koji je pao na narod Srbije zbog toga što su ga neki, skrivajući se iza njegovog imena, na izvestan način opteretili zločinom koji su oni sami učinili.
Ako je od samog početka ideja bila da se donesu dve deklaracije i da se neposredno posle ove deklaracije donese deklaracija o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda, onda ne vidim gde je taj prostor u kojem možete da nas optužite da smo ravnodušni na svoje žrtve, da nemamo nikakvo osećanje za pripadnike sopstvenog naroda i da ovo što radimo radimo bezosećajni u odnosu na žrtve koje su pretrpeli pripadnici našeg narode.
U čemu se ovde razlikujemo? Razlikujemo se u nekoliko suštinskih stvari. Prvo, u tome što zaista duboko verujem, ako pokažete saosećanje prema tuđim žrtvama, da se time izdižete i postajete bolji. Ako osudite žrtve koje je neko počinio drugome, odnosno osudite zločince koji su počinili zločin prema nekom drugom, time pokazujete da imate viši nivo svesti i razumevanja za ono što je ljudsko, ali i za ono što je civilizacijska vrednost.
Ovde govorim o onim ljudima koji duboko veruju da Srbija pokazivanjem prstom na one koji su odgovorni za ovaj zločin skida sumnju sa srpskog naroda i sa svih građana Srbije. Zašto neki među građanima Srbije još uvek ne vide one koji su se distancirali od zločina? Ne vide ih zbog toga što ima onih koji taj zločin negiraju i dalje, ima onih koji ga relativizuju, ima onih koji ga pravdaju i kažu – ali, to je reakcija na ono što je nama učinjeno.
Zato duboko verujemo da je neophodno ovakvim aktom otkloniti svaku, i poslednju, trunčicu krivice sa srpskog naroda. Zaista verujemo u to i mislimo da će građani Srbije biti oslobođeni jednog teškog tereta koji je na njih pao, a za koji nisu krivi. Zaista verujemo da će Republika Srbija time dobiti na kredibilitetu ne samo među sopstvenim građanima, nego među građanima u regionu i u celom svetu, da će taj kredibilitet pomoći i omogućiti Srbiji da se bori za ostvarivanje svojih interesa i interesa građana Srbije.
Možete da se ne slažete sa mnom, ali ono što nemate pravo da radite jeste da optužujete one koji u ovo veruju. Mislim da će vreme najbolje pokazati da smo mi bili u pravu, a ne vi. Ne možete one koji u ovo veruju i koji su spremni da učine ovaj korak... koji sasvim sigurno nije popularan, mnogo je jednostavnije povlačiti popularne poteze. Mnogo je jednostavnije prebrojati one građane koji bi voleli da čuju jednu drugu istinu i uraditi ono što bi oni voleli da čuju, ali smo uvereni da je za Srbiju od presudnog interesa da povuče potez, koji možda nije popularan, ali koji će dugoročno doneti korist ne samo državi Srbiji, nego i građanima Srbije.
Zato vas još jednom molim, ovde nisam ni jednom jedinom rečju želela da polemišem o tome koliko je žrtava, kako su one nastale, da li su one rezultat objašnjenja koja su se ovde čula ili ne. Ovde govorimo da se tamo desio strašan zločin, kažemo – građani Srbije nisu odgovorni za taj zločin. Građani Srbije to pokazuju na najbolji način tako što će njihovi predstavnici u parlamentu reći – za taj zločin odgovorni su pojedinci i mi ćemo osuditi svakoga ko je taj zločin počinio.
Kada govorimo o žrtvama, zaista duboko verujem da je ljudski bol podjednak i da, zaista, nacionalni, verski ili bilo koji drugi predznak ne može da ublaži tu patnju. Onu patnju koju su doživeli ljudi u proteklim ratovima ni na koji način ne razdvajamo. Dakle, ni na jedan jedini način ne umanjujemo i ne vređamo ni jednu jedinu žrtvu. Zato i nećemo da merimo i da odmeravamo broj. Nećemo da tražimo opravdanja. Zato nećemo da kažemo da li se nešto desilo nakon nečeg drugog što se desilo. Mi samo hoćemo da kažemo – svaka žrtva zaslužuje da joj se izrazi poštovanje. Svaki član porodice zaslužuje da mu se upute reči saučešća.
Ako to nismo u stanju da uradimo prema žrtvama drugih, niko nam neće verovati da su nam žrtve jednake. Verujemo da ćemo, ako pokažemo tu vrstu saosećanja za žrtve drugih, steći puno moralno pravo da tada zatražimo isti takav odnos prema žrtvama počinjenim našem narodu.

Sve vreme ćemo biti u prenosu.
Gospodin Zoran Nikolić, replika.

Većinu stvari koje ste vi sada ovde rekli…
Meni je gospođa predsednica dala reč i o tome odlučuje gospođa predsednica. Možete se žaliti.
Za većinu stvari koje ste ovde izgovorili takođe smatram da je ispravna i sa vama te vrednosti koje ste izneli delim. Ali, još jednom vam ukazujem na nedoslednost u onome što govorite i što javno proklamujete srpskoj javnosti sa onim što u deklaraciji piše.
Da vam kažem, ako ste eventualno u mom govoru prepoznali netoleranciju ili govor mržnje, kao što ste rekli, izvinjavam se. Ako ste tu netoleranciju i govor mržnje prepoznali u citatu Zorana Đinđića, onda vi nemate problem sa mnom, a ja sam ovde i tvrdio da ste se vi ovom deklaracijom upravo Zorana Đinđića odrekli.
Ako je ovo nacionalna stvar ili dokument od nacionalne važnosti, šta rade pametni narodi, a valjda su ovi narodni predstavnici predstavnici tog naroda? Dogovore se i naprave nacionalni konsenzus.
Vi ste ovde rekli jednu stvar, da ćete nam dokazati, da će vreme dokazati da ste vi u pravu, a da mi nismo u pravu. Gospođo Kolundžija, nemojte da se nadgornjavamo oko opštedržavnog, najznačajnijeg, jednog od najznačajnijih državnih i nacionalnih pitanja. Nebitno je da li ćete kroz deset godina vi biti u pravu ili mi, ali, i da s tim završim, vi ne poštujete žrtve sopstvenog naroda ovom deklaracijom. U tome je taj moralni procep u kome se nalazite. Ne postoje merdevine, ne postoje nokti kojima se iz tog procepa, iz te moralne provalije vi možete, bilo kakvom retorikom i bilo kakvom pričom, iščupati.