Gospodine ministre, izvolite.

Samo još jedno kratko tehničko objašnjenje. Nije moguće da bude region od 150 hiljada do 800 hiljada stanovnika, jer to takođe evropska statistika ne prihvata.
Oblast je od 150 hiljada do 800 hiljada stanovnika. Svi regioni po evropskim standardima moraju imati najmanje 800 hiljada stanovnika ili više, a oblasti kao niži statistički nivo imaju od 150 hiljada do 800 hiljada. Suštinski će Užice biti centar jedne oblasti, ali region je nešto što je šire.

Gospodin Jugović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani poslanici i poslanice, predsednice parlamenta, gledam ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju i može se posmatrati dvojako, sa aspekta u kome mnogo ne znači, jer ovim izmenama i dopunama Zakona Srbija neće biti kompletno regionalizovana, ali znači u tom smislu što razbija predrasude da samo centralistička država, sa svom vlašću i celokupnom moći u Beogradu, može biti država koja će garantovati svetlu budućnost i prosperitet.
Zakon o ravnomernom regionalnom razvoju i sama regionalizacija imaju smisla ukoliko dovedu do toga da oni delovi Srbije koji su nerazvijeni dobiju određena sredstva od Srbije, na taj način što im sredstva neće biti uzimana.
Smatram da sama decentralizacija, odnosno regionalizacija, a u drugom stepenu decentralizacija, gde bi novac bio u rukama lokalnih funkcionera ili srednjih nivoa vlasti u regionu, može dovesti do poboljšanja kvaliteta života u Srbiji, jer će oni ljudi koji se budu nalazili na rukovodećim pozicijama najbolje moći da rešavaju probleme iz njihovih sredina, najbolje znaju probleme iz njihovih sredina, najtransparentnije će raspolagati budžetom i kazna za eventualno nenamensko trošenje sredstava brzo će stići i sledeći izbori će te lokalne lidere obrisati.
Srbija južno od Beograda umire. Gase se čitava sela. Pročitao sam, po statistici, da agrarni budžet grada Beograda je veći nego svih opština zajedno kada se saberu u Srbiji. To stanje je neprihvatljivo. Opština Savski venac nekoliko desetina puta ima veći dohodak po glavi stanovnika od opštine Trgovište, Bajine Bašte, Kladova i ostalih nerazvijenih opština u Srbiji.
Moramo biti odgovorni, jer je temelj biološkog, ekonomskog i svakog oporavka Srbije upravo ono što se nalazi južno od Beograda, ono neiskorišćeno, a to je razvoj jedine grane koja nam donosi profit, a to je poljoprivreda.
Imao sam priliku da razgovaram sa ljudima i relativno skoro SPO je poslao srpske poljoprivrednike u Sloveniju da vide kako živi slovenački seljak. Subvencije po hektaru su nekoliko puta veće, desetina puta veće nego što su u Srbiji, ali kvalitet života u tim sredinama, seoskim sredinama, neuporedivo je bolji nego što je u Srbiji.
Kvalitet života u delovima koji se nalaze u oblastima, u selima koja se nalaze pored Ljubljane samo je nešto malo lošiji nego u Ljubljani, a zbog mogućnosti egzistencije, narod odlazi i svake godine se dešava da u Sloveniji imamo, da se gradovi prazne, odnosno da više ljudi ode na selo, nego što ostane na kraju godine u Ljubljani.
Moramo govoriti da decentralizacija sama mora razvlastiti centralističku vlast koja se nalazi u Beogradu i da na taj način možemo stvoriti uslove da razvojni budžeti u opštinama izvan Beograda omoguće svakoj opštini da se razvija. Veoma je bitno da regionalizacija bude takva da će omogućiti svim opštinama u Srbiji da stvore, da iskoriste svoje resurse.
Mi, na primer, imamo sada izbore u Aranđelovcu. Aranđelovac je pre 30 godina bio jedna od opština koje su bile najrazvijenije u Srbiji. Aranđelovac sa svojim potencijalima mogao je da zauzme i zauzimao je visoko mesto ekonomskog potencijala i ekonomske razvijenosti u ondašnjoj Jugoslaviji. Međutim, zato što je odluka nekih ljudi, ili zato što se imovinom koja je bila aranđelovačka, upravljalo iz Beograda, došli smo u situaciju da je Aranđelovac sada opustošen.
Sve su to stvari koje su neprihvatljive i sve su to stvari zbog kojih smatramo da je svaki korak ka regionalizaciji i decentralizaciji Srbije korak u pravom smeru. Zbog toga će SPO glasati za ovaj predlog zakona.
Pre svega, reći ću, i mislim da je to svima jasno, Srbija mora da bude cela jaka da bi bila jaka.

Narodni poslanik, gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Sada bih malo detaljnije govorila o samom procesu privatizacije, pošto bi je oni koji su je sprovodili od 2001. godine do danas rado zaboravili po načinu kako su je sprovodili, a i po efektima.
Resorni ministar za privredu i privatizaciju, za regionalni razvoj, koji je inače nadležni ministar i za stečaj, regionalizaciju, za akcionarski fond, za ekonomsku diplomatiju, za turizam, za zapošljavanje, za Zavod za mere i dragocene metale itd, da ne gubim više vremena, ima problem sa mnom kao sa poslanikom što moje diskusije nisu površne i motivisane bilo kojom vrstom ličnog odnosa ni prema kome.
Vi imate problem, gospodine Dinkiću, sa mnom što znam da je proces privatizacije zacrtan po međunarodnom ugovoru objavljenom u Službenom listu, tada SRJ, u oktobru 2001. godine, broj 11, koji se zove – Projekat starateljske pomoći, privatizacija finansijskog i privatnog sektora, koji je ratifikovan u Saveznoj skupštini da bi vaši tadašnji mentori imali garanciju da ćete se držati onog što je dogovoreno.
To je značilo da je finansijski sektor projektovan da se privatizuje. Možda su građani zaboravili, možda bi i vi rado da zaboravite, na način gde je pisala jedna rečenica – metodom isecanja od slučaja do slučaja. To je princip privatizacije finansijskog sektora.
Praktično to znači da ste vi bili dovoljno hrabri, čime se hvalite, i uporni da za jednu novu godinu ostavite osam i po hiljada ljudi na ulici, zatvorite četiri banke i u 2010. godini pitam vas – agencija se dva puta transformisala, ta koja vodi računa o tim bankama, menjala nazive, ali nemamo izveštaj šta je sa novcem od tih u stečaju nezavršenom ili likvidiranih banaka? Priča se da je završen stečaj Beogradske banke, mi to ne znamo.
Gde se vrši novac od tih banaka? Ko je prodavao umetničke slike, a da to ni sama Vlada nije znala? Ko je izdavao i kome poslovni prostor i gde je novac od toga? Za jedan deo znamo – Nacionalnoj štedionici, lažno je nazvavši nacionalnom, da bi imali privid građani da je to nešto državno, dali ste najveći deo prostora na korišćenje, najstručniju radnu snagu, i ono što nikada ne sme da se zaboravi, najsavremeniji softverski sistem.
Da se podsetimo, 2001. godine kada je mesec i po dana čekao na objavljivanje taj Službeni list – međunarodni ugovori SRJ, a do tada je čekala i sva privatizacija, cele 2001. godine niste obavljali privatizaciju. Tako je i na taj način obavljena privatizacija finansijskog sektora.
Šta je dalje rađeno, to više nije istorija, to je naša ružna stvarnost, sa pogubnim posledicama, kada treba da brinemo da li će nam po Bečkom sporazumu ostati banke sa ovakvim nivoom kredita ili neće, kada imamo u nazivu Komercijalnu banku kao domaću, gde imamo međunarodnog investitora, za koju kažemo da ima najveći nivo domaće štednje, a opet nigde štednje za ulaganje u jeftinije kredite, i gde ste gospodine Dinkiću vi, bivši direktor Agencije Vesna Džinić, kao predsednik upravnog odbora i svi ostali, obrukali Skupštinu, poslanike i Vladu što smo na dan rasprave o amandmanima, o načinu preuzimanja tih i takvih društava, raspravljali dan kasnije nego je to u stvari bilo obavljeno na Skupštini akcionara Komercijalne banke.
Ovaj dom ovde služi samo za overavanje već donetih odluka. U tom slučaju je poslužio čak za zakasnelu overu ili kako bi to rekli u nekim službenim žargonima, kada se već naknadno overi već urađena radnja. To se zove falsifikat. Naterali ste Skupštinu i vladajuću većinu da učestvuje u jednom takvom procesu. Stvarno sa bankarskim sektorom neću da elaboriram.
Privatizacija realnog sektora je nacrtana i zacrtana u tom istom međunarodnom ugovoru u kojem je šest miliona dolara, od čega je donacije četiri miliona i 730 hiljada trebalo da bude vraćeno konsultantima, i to 890 hiljada dolara pojedincima, a revizorskim firmama tri miliona i 840 hiljada dolara.
Poštovani građani, da se podsetimo još jednom, kažu – ko zaboravi, nek se podseti da ne bi grešku ponovio. Od šest milijardi obećanih donacije, pomoći ili čega već, stiglo je šest miliona dolara, od kojih je 4.730.000 dolara vraćeno. To su podaci iz Službenog lista.
Vama kao Vladi koja je dobila kao nalog koji će organi, organizacije da sprovode privatizaciju, Agencija za mala i srednja preduzeća, Agencija za privatizaciju, bile su doslovce nacrtane, ne samo kao nešto kako će funkcionisati, nego čak i način kako će raditi.
Sećate li se odeljka – plan odabira agenta prodaje? Bilo je nacrtano koja preduzeća, po kom postupku, i ono što je najstrašnije, a što ste jedino zapamtili iz tog naloga je, ko će i kako naplaćivati provizije za uspeh u privatizaciju. Pisalo je doslovno – iz donacija se ne sme izdavati nagrada za uspeh u privatizaciji, kakav je uspeh, znamo svi, već iz sredstava prodatih preduzeća se ta nagrada za uspeh u privatizaciji mora isplaćivati.
Taj sistem je postavljen u Službenom listu SRJ – međunarodni ugovori iz 2001. godine, mislim da je broj 11. Nacrtano je ono što ste radili i sprovodili godinama unazad i nije vas zanimalo koliko ljudi tu radi, koliko će ljudi ostati bez posla, da li će negde sa strane moći da nađu posao.
Da li će te agencije za mala i srednja preduzeća zaista moći da stvore negde paralelna i rezervna radna mesta? Ne. Vi ste ovde otvorili tržište, jer vas nije zanimao efekat privatizacije u realnom životu. Vaš efekat privatizacije je meren novcem koji su dobijale konsultantske kuće, za početak one iz inostranstva, nacrtane u ovom sporazumu. Taj sporazum je ratifikovan u jednom ovakvom domu, doduše bio je renoviran tada pa je zaista u ovom domu i usvojen i da bude garancija da će njihovi interesi biti zaštićeni.
Onda kada su vas ostavili da sami radite privatizaciju, držali ste se samo ovoga ovde, pa je danas najunosnija, opet, profesija konsultantske kuće, revizorske kuće i ono što bi se moglo jednom rečju nazvati finansijska tržišta. Time se bave mnoge vaše kolege, direktno u sukobu interesa čak, a vi to ne radite direktno.
Vi kažete samo da ste ministar, ministar za kojeg mislim da nije spreman da napusti Vladu nikada. Ne bih ispričala jednu priču iz istorije i Senekine knjige ''Pisma prijatelju'' ili dijaloga kako je to jedan uradio da nikada ne ode sa funkcije, ali ste taj sistem zarađivanja ostavili sebi i svojim prijateljima u agenciji i konsultantskim kućama.
Prepustili ste da se međusobno oni, kod kojih niste kontrolisali ni poreklo novca, iako ste dva puta menjali Zakon o sprečavanju pranja novca, nadmeću međusobno oko toga da li će uz zadrugu kupiti i poljoprivredno zemljište, praveći se da ne vidite da je to uslov za rad poljoprivrednog kombinata. Pretvarali ste se da ne vidite kako se kupuju preduzeća čiji se pogoni zatvaraju, mašine seku u staro gvožđe, do nedavnog nekog slučaja dole u Leskovcu gde su kupljeni plastenici, pa samo posečene šine i ono što se zove metal.
U najvećem broju slučajeva vas uopšte nije zanimao uspeh u privatizaciji, već samo ko će i koliku nagradu dobiti kada se obavi privatizacija, što je Bubalo ozvaničio svojom uredbom i što mu je greh da se pamti za ceo vek, i vas je zanimalo ko će da pripremi, ko će da objavi oglas, ko će one troškove pre ulaska para u budžet, kažem od kusura koji vam je preostao, da ostane vama i vašim prijateljima.
Neću pominjati kako se gospodin Đelić nasankao time što je davao te poslove "Citadeli" u dugom nizu godina, onda se setio pa osnovao "Altis" grupu sam, nezakonito takođe, šest meseci poslujući, a da nije otvorio žiro račun. Taj ista "Citadela" vama je radila projekat za Kragujevac, za "Zastavu". Da li ga je stvarno radilo ili samo naplatila? Nismo zaboravili i nećemo da zaboravimo.
Šta ste radili? Zanimajući se samo provizijama, vi ste negde do 2002. godine, godinu dana sprovodeći privatizaciju, videli da to baš i ne ide tako sjajno i brzo, pa ste odlučili da preduzeća, izmenama Zakona o privrednim društvima, prodajete po dinarskoj proceni vrednosti njihovog kapitala iz 1997. i 1998. godine, za bagatelu.
Danas se usuđujete da pomenete "Sintelon", preduzeće privatizovano po zakonu koji je tada pisao Miša Beko, ja dobila, kao član Vlade, da ga realizujem i za mnom, gospodine Dinkiću, nema za vreme mog ministrovanja ni jednog jedinog papira koji može kompromitovati, pre svega, stranku kojoj sam pripadala, ekonomsku profesiju, moju ličnost i moju struku, i upuštanje u te poslove, ni jedan jedini posao.
Taj "Sintelon" kojim se hvalite je privatizovan po tom starom zakonu i ja ovde, ova koja s vama razgovaram, prva sam potpisala trgovanje na berzi akcijama tog "Sintelona". Kasnije sam saznala da to gospoda baš nisu uradila savršeno, jer su i oni otkupljivali u drugom krugu od malih akcionara akcije a da to nisu smeli da rade vanberzanski.
O tome se još uvek vodi spor. Kako će uspeti mali akcionari da izađu na kraj sa time videćemo. Meni nije drago zbog toga, mada to nije bila nadležnost tada ministarstva, ali to je sve što bi se moglo vezati kao problematično za to vreme sprovođenja privatizacije.
Malo vam je bilo ovo, nego ste čak krenuli da kroz stečajeve i sve pod firmom transparentno provodite privatizaciju na takav način da mi za posledicu danas imamo niz ekonomskih, socijalnih i zaista mogu da kažem političkih posledica koje se sve zajedno mogu nazvati negativnim.
Šta smo dobili privatizacijom po svaku cenu? Ne može nam nekoliko pozitivnih efekata privatizacije i dobrih i uspešnih privatizacija biti izgovor za preovlađujuće negativne efekte. Šta smo dobili? Otkrivenu ili prikrivenu korupciju na vrhu?
Koliko je Vladinih činovnika okaljalo svoj obraz, ne što se bojim nego neću da mi ide vreme da pominjem koliko je njih okaljalo obraz u tim i takvim postupcima. Koliko je njih trgovalo političkim prijateljstvom rentirajući ga, počev od Koleta i šećerane? Kako su razvijeni mehanizmi koruptivni u procesu privatizacije, mehanizmi pranja novca, gde je svako ko vam je stavljao primedbu na to bio nazivan protivnikom privatizacije i napretka?
Umesto da poboljšavate mehanizme privatizacije, vi ste doveli do toga da ste svakim sledećim projektom menjali i Zakon o privatizaciji i prateće organe na takav način da ste iza zavese sklanjali prihode, govorim o Agenciji za privatizaciju, sklanjali postupke i odluke o tome kome ćete u najvećem broju slučajeva nameštati privatizacije i preko grbače naroda i njihovih radnih mesta sticati svoje političke prijatelje.
Hajte da pomenemo samo Karića. Ja sam bila u Upravnom odboru PTT-a, radnik sam Telekoma. Možda sam nagrađena zato što sam glasala protiv obeštećenja, vi kažete – nagrađena, obeštećenja Kariću za učešće u onom što se zvalo "Mobtel" svojevremeno. Ja se time ponosim jer meni moj predsednik stranke nije davao naloge, znao je da znam da mislim svojom glavom i da ću taj posao uraditi pošteno.
Šta ste radili vi i vaši prijatelji? Stavljali u fioke, vadili iz fioka, ucenjivali, petljali, kad niste mogli, onda ste se dosetili da za jedan dinar preuzimate vlasništvo, formirate preduzeća, još uvek se vodi stečaj jednog dela tog preduzeća, prodajete, dovodite gospodina Šlafa, koji je u svetskim krugovima poznat, neću da govorim o koruptivnim aferama finansiranja Izrael, Palestinci, Amerika itd. Kad god je vama odgovaralo ljutili ste strance koji su trebali da dođu ili ste bili fini sa njima, ali je uvek u centru svega toga bio čovek koji je želeo da ostane u vlasti po svaku cenu. To ste vi.
Vi ste jedini najbolji ministar finansija sa sertifikatom, ali mi znamo kako je plaćen taj sertifikat. Mi odlično znamo kako se dobijaju nagrade privrednih komora, kako neko dobija naslovnu stranu, reket javne reči, reket nagrade.
Međusobno naplaćivanje usluga ste doveli do savršenstva i ako mislite da se ja bojim da o tome govorim, vi ne shvatate da mene moja profesionalna čast, moj čist obraz i moje troje odrasle dece obavezuju, kao i sva druga deca, da o ovome govorim na ovaj način, jer oni nemaju poverenja u ovu vlast, ni u sve vlasti pre vas, zato što ne mogu da nađu posao, a da im nije partijska knjižica ulaznica, zaštita od greha, ili čuvanje od sudskog ili nekog drugog postupka.
Razlog zašto vi trajete dugo i možete da podnosite ovde zakon u kojem se vi pitate i sada, kao jedini ministar koji će rukovoditi Akcionarskim fondom, koji apsolutno istu nadležnost Akcijskog fonda ima, nikako drugačiju, koji će to biti članovi Saveta i da nikom ne odgovarate za to, to je u brdu dosijea koji ste pokupili u Agenciji za privatizaciju.
Ako vi mislite da je nepoznat mehanizam funkcionisanja, vi se varate. Takav mehanizam funkcionisanja su neki ljudi pokušavali da razviju i pre vas. Svojevremeno su kod mene, kada sam bila ministar, dolazili po te i takve sporne slučajeve, kao – znate, dajte, mi ćemo to da procesuiramo.
Odlično znamo i o tome treba da govorimo otvoreno kako je, koliko dugo trajao gospodin Karić, od kada je morao da ode, šta je bilo sa novcem na Kipru, ko je išao da ih traži, ko ih nije našao, ko je ovde dovodio duvansku i ostalu mafiju, ko je sa đavolima tikve sadio, a danas se boji za svoju glavu, a ja se za svoju glavu ne bojim zato što govorim istinu i zato što ni sa jednim od ljudi sa kojima sam radila nikakav aranžman nikada nisam imala.
Čak je ugovor o "Lafaržu" jedini original ostao kod mene i dala sam gospodi iz cementare da mogu sa vama da pokušaju da izdejstvuju cenu koja je bila ispregovarana u vreme sankcija. Nisu uspeli. Prodali ste ih niže nego za cenu koju smo postigli u vreme sankcija. Odlično znate i vi to, i odlično znate da tada u "Lafarž" nije ušao samo "Lafarž", nego jedna od kompanija koja danas po Beogradu i celoj Srbiji radi i gradi.
Dogod ima onih koji se boje da kažu, a uglavnom se boje ne zato što misle da je život vredno dugo živeti, nego zato što držite ravnotežu straha, jer je tajna greha među vama ravnopravno podeljena, među onima koji su bili savetnici 1998. godine, kada sam ja ušla u Vladu, kada su savetovali gospodina Mirka Marjanovića i slične, između ostalih i Institut u kojem su radili vama bliski ljudi i vaša gospođa mama, ja imam i, na primer, jedan lep savetnički posao gde je sada naš guverner u ostavci pravio projekat restrukturiranja finansijskog sektora.
Ovako, iz projekta "Ces Mekona", nosim dve strane, reforma finansijskog sektora, autorski tim, prva strana je još zanimljivija, nju ću vam sada objasniti, moram prvo ovu drugu, međunarodni saradnici su dr Željko Bogetić, možda vam to nešto govori i Radovan Jelasiti, "Dojče bank" Franfurkt. To je u stvari ono frankfurtsko odeljenje "Mek Kinsija", a u pariskom odeljenju "Mek Kinsija" je bio gospodin Đelić, znači ljudi programiranih karijera da dođu da spasu ovu Srbiju.
Ko je na prvoj strani? Na prvoj strani su gospodin Pavle Petrović, Milojko Arsić, ko ne zna ko su ti ljudi danas neka me pitaju, reći ću im, svi su učesnici javnog života i vrlo uticajni, dr Mirko Cvetković, dr Diana Dragutinović, dr Boško Živković koji je bio vaš mecena, koliko znam, Zvonimir Nikezić vlasnik "Ces Mekona" itd. i tome slično.
Da li "Ces Mekon" ili neko iz "Ces Mekona" vlada Srbijom? Ovi su ljudi vladali 1998. godine, savetovali i potpuno drugačije savete davali zato što su dobijali drugačije naloge. Danas savetuju i rade drugačije zbog sopstvenog interesa. Jedno vreme i po nečijim nalozima.
Da li mislite da Srbin ima 16 života i da je nadmašio mačku i ženu koje imaju devet života ili mislite da reprize onoga što se zovu vaša genijalna rešenja, pa greške, može da preživi još jednom? Varate se. Akcijski fond, Akcionarski fond, regionalizacija su još jedan od pokušaja da se od vlasti ne odvojite. Uverena sam da vam neće uspeti. Hvala.

Gospodine ministre, izvolite.

Gospođo, rekao sam vam još pre podne da i suviše gledate svoj odraz u ogledalu kada govorite o drugima. To nije ispravno, s obzirom da su ljudi različiti. Onakvi kakvi ste vi ne mora da znači da su drugi ljudi. Reći ću vam konkretno sve ovo što ste govorili. Daću vam odgovore na sve što ste tražili, pa sami procenite.
Kažete – moji mentori. Reći ću vam ko su moji mentori u životu. Imam dva mentora. Pominjali ste mentore, mecene i ostale. Moja jedina dva mentora u profesionalnom životu su prof. Ljubomir Madžar, kod koga sam radio kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, i prof. Dušan Vujović, kod koga sam diplomirao i kod koga sam radio magistarski rad. To su jedina dva moja mentora.
Gospodin Boško Živković, profesor, koga ste pomenuli, nije moj mecena. Moji roditelji nisu bili bogati, ali nisu bili ni siromašni. Bili su pripadnici tzv. srednje klase i imali smo dovoljno da se sam školujem. Nisam imao nikakvog mecenu u životu, a Boško Živković je dobar stručnjak, čovek koji nije član nijedne stranke.
Ljudi koje pominjete u studiji, gospodin Radovan Jelašić jeste radio u "Dojče banci", ali "Dojče banka" nema baš nikakve veze sa konsultantskom kućom "Mek Kinsi". To su dve potpuno različite grane. Ovo je banka, a ovo je konsultantska kuća. To ste pomešali sa gospodinom Đelićem. On je radio u "Mek Kinsiju". Nije to isto. To je kao da pravite poređenje između aviona i fiće. To nije isto. Jedno je banka, a drugo je konsultantska kuća.
Ovaj službeni list koji ste toliko puta citirali iz 2001. godine, ne znam kakav je vaš utisak, on može biti privatan, ali on baš nikakvog uticaja nije imao na kreiranje politike privatizacije banaka, jer sam lično učestvovao, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim saradnicima iz NBS, u kreiranju koncepta privatizacije banaka. Tim konceptom se ponosim i spreman sam da o njemu uvek otvoreno govorim.
Kakav smo bankarski sektor zatekli 2001. godine? Bankarski sektor koji je imao gubitke u vrednosti od preko četiri milijarde evra, bankarski sektor gde su građani imali toliko poverenja da su samo 20 miliona evra držali na računima, bankarski sektor koji je dugovao građanima iz 91. godine 8,7 milijardi američkih dolara tadašnje stare devizne štednje, bankarski sektor koji su činili i ljudi koje obično danas nazivate tajkunima, a koji nisu nastali u ovoj prvoj deceniji, nego u poslednjoj deceniji prošlog veka, za vreme kada su neki drugi ljudi vladali ovom državom.
Moram da kažem da sam ponosan i na ceo tim u NBS tadašnji što smo čak 35 dozvola oduzeli raznoraznim tajkunima iz nekadašnjeg bankarskog sektora. Odgovorite svi – da li danas postoji ijedan tajkun koji je vlasnik neke banke u Srbiji? Nema nijednog. Odgovarao sam, zajedno sa gospodinom Jelašićem i našim kolegama iz NB, za proces privatizacije bankarskog sektora.
Da li ih je bilo 2001. godine? Da li je bilo ljudi koji su koristili novac deponenata, zloupotrebljavali ga? Naravno da je bilo. Zato je i oduzeto 35 dozvola. Zato su i usledili svi ovi silni napadi.
"Komercijalna banka", koju pominjete, jeste danas naša najjača banka, ali 2001. godine je to bila banka u koju su neki koji su ranije bili na vlasti deponovali drogu, a danas se tu deponuju štedni ulozi građana. To je bitna razlika.
Činjenica je da danas devizna štednja građana iznosi šest milijardi i 150 miliona evra, a 2001. godine smo zatekli 20 miliona evra štednje. Sami izračunajte koliko je to puta više. Sami pogledajte da li smo uspeli da vratimo kompletno poverenje u banke ili nismo.
Devizne rezerve koje su zatečene nisu mogle da isfinansiraju ni dva dana uvoza naše zemlje, a danas imamo 10,5 miliona evra deviznih rezervi i to je četiri puta više od svih dinara koji se nalaze u opticaju.
Danas je centralna banka sistem. Danas naše banke su mnogo bolje od većine banaka u jugoistočnoj Evropi. Kada je počela svetska finansijska kriza upravo je snaga bankarskog sektora, koja je napravljena od 2001. godine, zahvaljujući dobro izvedenoj privatizaciji banaka, sačuvala mnoge štedne uloge građana, za razliku npr. od štediša na Islandu, od nekih štediša u Americi čak, od štediša u Velikoj Britaniji, recimo jedan deo Skotland jarda je držao ušteđevinu u bankama na Islandu, pa im je propalo.
Za razliku od štediša u Belgiji, u banci "Fortis", za razliku od štediša u baltičkim zemljama, srpske štediše su sačuvale sve svoje uloge zato što je napravljen takav sistem koji garantuje stabilnost štednje. Taj sistem je pravljen od 2001. godine pa do danas. Napravljen je takav sistem protiv koga su bili mnogi tajkuni koje pominjete, a koji se zasnivao na tome da mora da se vodi i čvrsta bankarska i čvrsta monetarna politika, da obavezna rezerva mora da bude na odgovarajućem nivou kako bi se obezbedila sigurnost uloga.
Kritikovali su tada rukovodstvo NB – zašto se drži tolika rezerva, zašto je stepen kapitalne adekvatnosti tri puta veći u Srbiji nego u Evropi, ali sada kada je došla kriza pokazalo se da svi u EU na neki način daju priznanje da je to bio dobar potez centralne banke i da smo na taj način uspeli da zaštitimo naše građane.
Tačno je da su u prvim danima krize građani povukli milijardu evra. U prvih mesec i po dana milijardu evra su ljudi povukli iz banaka uplašeni onim što su videli u Americi, jer je bankrotirala jedna od najvećih američkih banaka "Liman braders", uplašeni kada su videli bankrot svih banaka na Islandu i uplašeni onim što se događalo u baltičkim zemljama i nekim drugim.
Naravno, s obzirom da je centralna banka bila likvidna, s obzirom da je i ova vlada reagovala pravovremeno i zahvaljujući parlamentu podigla nivo garantovanih depozita i time uklonila te psihološke negativne faktore, šta se dogodilo? Sve što su ljudi povukli za mesec i po dana tokom narednih godinu i po dana se vratilo u banke i još 350 miliona evra više.
Pre krize u bankama u Srbiji je bilo deponovano 5 milijardi i 700 miliona evra štednje, a sada 6 milijardi i 150. Dakle, 450 miliona evra tačno više nego pre krize. Mislim da Srbija treba da se ponosi svojim bankama. Mislim da je zaista ono što je urađeno u privatizaciji banaka primer kako treba raditi privatizaciju.
Što se tiče sektora ekonomije, ministar sam koji je nadležan za Agenciju za privatizaciju od 15. maja 2007. godine. Moram da priznam da je proces privatizacije u realnom sektoru daleko teži nego u bankarskom sektoru i da prvom ministru za privatizaciju nije bilo lako da donese adekvatna rešenja, i lako je sada, posle 10 godina, kritikovati, ali se treba zapitati u kakvoj poziciji je bila srpska privreda u 2001. godini, kada je donet Zakon o privatizaciji i šta bi bilo da taj zakon nije donet? To je pravi odgovor.
Danas je lako reći da 20% privatizacija nije uspelo, ali 80% jeste. Šta bi bilo da 80% privatizacija nije uspelo? Propalo bi 80% privrede jer u društvenom sektoru se sve zasnivalo na tome da je država, i za vreme dok ste vi bili ministarka, uzimala novac od poreskih obveznika i plaćalo gubitke tim preduzećima koja su imala probleme.
Danas je svega 15-ak preduzeća u Srbiji na subvencijama. Godine 2000. to su bile stotine firmi. Stotine firmi koje su gutale novac od građana Srbije preko poreza. I bio bih i ja srećnik, kao pretpostavljam i vi, da je 100% privatizacija u Srbiji uspelo, ali to nije nigde uspelo u svetu i nigde privatizacija nije bila jedini metod za tranziciju ekonomije već su, pre svega, direktne grinfild investicije metod koji donose novo zapošljavanje.
Međutim, privatizacija jeste bila nužna, nije bila apsolutno uspešna. Tu se možemo i moramo složiti. Ima puno primera, 20% nije malo, gde nije bilo uspeha. Međutim, naravno da se to mora raskidati i tamo gde se raskine moraju se tražiti novi, bolji kupci. Međutim, suština je da je makar tih 80%, nije malo, uspelo i da je to bolje nego da je 80% propalo.
Još nešto. Pominjete Šlafa, Karića. Pitam ko je stvorio Karića? Je l' to stvorila ova Vlada ili neke prethodne vlade? Koje prethodne vlade?
Kada govorimo o privatizaciji Mobtela, to je najuspešnija privatizacija bilo kog preduzeća u Srbiji koja je ikada izvedena. S obzirom da je preduzeće, koje nikakvu korist nije donosilo državi jer je sve išlo tajkunu koji je stvoren u vaše doba, dok ste vi bili ministarka i dok ste vi bili maltene s njim u vladi, ne znam da li ste bili faktički, došli smo do toga da je na jednoj javnoj aukciji, uz međunarodnu konkurenciju, gde su čak neke vaše kolege iz vaše sadašnje stranke govorile da se unapred zna da će pobediti Šlaf i Austrijanci, pobedili su Norvežani.
Prosto je nekima bilo krivo zašto su Norvežani pobedili kada neki sve znaju ko će unapred da pobedi na navodno nameštenim tenderima. Možda ako gledate svoj lik u ogledalu projektujete ta nameštanja, međutim moram da kažem da svi procesi koji su bili pod ingerencijom su bili 100% i pravični i transparentni, i jedini cilj kada je bio proces privatizacije u pitanju jeste bio da se pronađe što bolji strateški partner i da se napravi što veći prihod za budžet države.
Konačno, na tom nadmetanju za Mobtel ostvaren je prihod od preko milijardu i po evra za samo jednu kompaniju. Kao posledica svega toga, Austrijanci koji su izgubili su bili primorani od sramota da plate dodatnih 360 miliona evra da bi dobili treću licencu i da onda sada ulože još nekoliko stotina miliona evra da bi izgradili mrežu da bi od nule krenuli. Tada je država u jednom trenutku imala dve milijarde viška u budžetu. Ako neko misli da je to loše, ja se sa time ne slažem. Mislim da je to bio dobar proces.
Postavili ste jedno važno pitanje – pitanje korupcije, pitanje pranja novca, važno pitanje na koje je odgovor jako prost. Nema tu izuzetaka. Ko god prekrši zakon, uzme novac, bilo u procesu privatizacije, bilo u ma kom drugom procesu, taj mora da bude procesuiran, da ide u zatvor. Ko god bio, bio predsednik države, vlade, ministar, poslanik, ma ko u ovoj zemlji.
Apsolutno sam za to i stranka kojoj pripadam. Nema zaklanjanja iza stranaka. Nema zaklanjanja iza imuniteta. Vama to ne odgovara. Pričate o tome, a zapravo svi ti ljudi koji se pominju, potajno se viđate sa njima, finansiraju vas i pravite potpunu zamenu teza.
Bilo je to dobro dok na vaše napade niko nije odgovaralo, dok se ćutalo. Dosta je bilo više ćutanja. Zašto bi ćutali vama? Mada moram da priznam da mi je lično krivo što Srbija nema bolju opoziciju jer bi bilo dobro da neka bolja opozicija pobedi u Srbiji i da dođe do promena. Hvala vam.

Gospodo narodni poslanici, bićemo u direktnom prenosu do 19.55 časova, a onda, kao što znate, ide sportska sreda i biće odložen prenos. Gospođa Jorgovanka Tabaković, replika.

U replici ću pokušati da vam odgovorim najkraće. Vaša izjava da ste dozvolili ulazak prljavog kapitala u realnu sferu, ali u finansijsku ne, koliko se osećate vlasnikom naših života, naših odluka, naših reči, upravo govori ta vaša konstatacija o tome da vi procenjujete kvalitet opozicije. To neću komentarisati.
Gospodine Dinkiću, neka vam neko objasni da ukupne devizne rezerve nisu naše devizne rezerve po strukturi, ni državne, ni dugoročne jesu stabilne, niti se sa njima možete ponositi, jer to je uglavnom novac banaka iz inostranstva, članica Bečkog kluba, koje u jednom trenutku mogu odlučiti da ih povuku. U trenutku kada su te rezerve iznosile 11,4 milijardi evra, državnih rezervi je bilo 1,7 milijardi evra. Podatak iz Narodne banke.
Nemojte da građane uveravate da je stanje ružičaste ili da je to vaš uspeh kada nije.
Ono što jeste najzanimljivije, kažete da je privatizacija trebalo da se obavi, ima neuspešnih. Ta privatizacija je morala da dovede do viška društvenog proizvoda koji nije rezultat mahinacija i manipulacija, do veće zaposlenosti ili makar da ne bude ovako drastičnog pada, a ne da imamo privatizaciju radi privatizacije.
Gde idu subvencije? Kako se daju pozajmice? Kako se pretvaraju i dalje? U ulog države. Kako radite reprivatizaciju i ponovnu etatizaciju govori izveštaj DRI.
O tome da nekim ljudima verujete kao privatnicima koji znaju s državom da radi govori projekat Srebrnog jezera. Tu privatno javno partnerstvo jeste moderno i tu ga treba primenjivati. Vaši različiti aršini možda su nekome prihvatljivi, meni jednostavno nisu.
Za vas imam jedno ključno pitanje. Ako ste toliko pošteni, ako ni jedan tender nije namešten, ako je u privatizaciji sve u redu, zašto samo račun Agencije za privatizaciju nije u konsolidovanom računu Trezora koji je na uvidu budžetu i Ministarstvu finansija. Zašto samo te uplate idu preko NBS i zašto ostatak Vlade ne zna? Ne znate ništa o tome? Tu je ključ vašeg odraza u ogledalu.
Znate, kažu da je svaka knjiga priča o knjizi, svaki čovek druge razume tako što gleda sebe u ogledalu. O vama, gospodine Dinkiću, govore rezultati zakona i poteza koje ste sprovodili, pa i taj o reformi bankarskog sistema.
Jedna rečenica vam je dozvolila da budete navodno genijalni, isecanje od slučaja do slučaja, a koliko ste bili genijalni govori primer Robnih kuća, gde vam je preostao novac posle stečaja. To nije vaša pamet, nego pogrešna procena i mimo zakona završen postupak.