Zahvaljujem. I treća opoziciona poslanička grupa se zalaže da se briše ''kancelarija'' kao institucija koja je predviđena da bude u sklopu Instituta "Batut".
Ako, već, kao što u obrazloženju stoji da će to isti broj ljudi i isti broj kadrova raditi isti posao, onda ostaje soc-realistička demagogija – društvene brige za zdravlje. Mislim da veću društvenu brigu ne vodi niko, nego ministar koji je ovaj zakon doneo. Sa ovakvim rigidnim zakonom. Eto vam društvene brige, pre svega, po džepu, onda po prokuženosti pušačke populacije itd.
Ne znam šta će oni novo da izmisle kada se i dan-danji u Institutu čeka da im lokalni i regionalni instituti pošalju obrađene podatke, ubace to u računar, neki statističar uradi nešto i to je kraj priče.
Puni su projektnih finansiranja, raznih drugih obaveza, o čijem radu i ne možemo baš govoriti preterano pohvalno, jer najčešće više nismo ni sigurni šta to tačno rade. Mislimo da je u pitanju stvaranje jedne parainstitucije, koja će, videćemo kasnije, biti u dosluhu sa Komisijom, koja je opet jedno paratelo, opet neka pomoć ministru i Ministarstvu.
Mislimo da je to nepotrebno, nekorektno i da dizanje pažnje na jedan takav nivo o tome šta će biti sa nepušačima u odnosu na izolovane i prokužene pušače, ne zaslužuje jednu društvenu brigu tog rane, koja će značiti dodatna plaćanja iz budžeta i pušača i nepušača. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Simo Vuković.

Zahvaljujem. Gospođo Čomić, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram ponovo da podsetim da smo ovde sveli diskusiju na jedan nivo ugrožavanja prava pušača i nepušača. Zapravo, treba da je usmerimo u pravcu ozbiljnog javnog zdravstvenog problema koji mi imamo kao zemlja, a koji znači da veliki broj pušača, to je u načelnoj diskusiji više nas istaklo, zapravo, daje na značaju tom faktoru rizika koji dalje proizvodi veliku učestalost hroničnih nezaraznih oboljenja.
Ako konstatujemo da je to ozbiljan javno-zdravstveni problem, a, pri tome će vam, većina, barem ljudi iz struke, reći da najbolje sredstvo u borbi protiv toga, pored ovog zakona, koji je, čini mi se, ipak, tu samo jedno pomoćno sredstvo, jeste prevencija. Prevencija mnogo košta, ti programi koji se sprovode ne mogu se sprovoditi na volonterskoj bazi, ona označava ozbiljnu nameru države da se kroz institucionalni okvir koji se zove i ''kancelarija'', a, sa druge strane, obezbeđivanjem sredstava za sprovođenje programa, čvrsto opredeljuje da se izbori sa ovim što je, ponavljam još jednom, ozbiljan javno-zdravstveni problem u Srbiji.
Da podsetim, mi tzv. duvanski dinar, odnosno novac koji koristimo iz Budžetskog fonda, a koji se puni po pravilu, dakle, jedan dinar po paklici cigareta, to su značajna sredstva, ali vas uveravam da još uvek nisu toliko velika sredstva koliki je problem pušenje, kao faktor rizika, pre svega kod izazivanja kardiovaskularnih oboljenja i karcinoma pluća.
Mislim da ovakve amandmane ne treba prihvatiti i da moramo apsolutno imati oko ovoga saglasnost da li država zaista ozbiljno namerava da se uhvati u koštac sa onim što je ozbiljan problem, a to je još uvek ogroman, ogroman broj pušača u našoj zemlji. Hvala.

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta i 25 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 17. amandman je podnela narodna poslanica Gordana Paunović – Milosavljević. Da li neko želi reč? (Da) Izvolite.

Član 17. se odnosi na poslove koje obavlja Kancelarija za prevenciju pušenja. Amandman glasi: ''Član 17. se briše.''
Obrazloženje Vlade je potpuno konfuzno i sad ću da vam pročitam. Tvrdi se da poslove navedene u članu 17. Predloga zakona, a koji će se obavljati u Institutu za javno zdravlje Srbije, i nadalje će obavljati zaposleni koji su radili na istim i sličnim poslovima. Znači, ako se ovo tvrdi, onda se tvrdi da u stvari u Institutu za javno zdravlje već ovaj postoji kancelarija koja se bori protiv pušenja, odnosno Kancelarija za prevenciju pušenja.
''Amandman se ne prihvata i iz razloga što nijednim drugim zakonom, osim Predlogom zakona, nije propisana obaveza postojanja posebne organizacione jedinice u Institutu za javno zdravlje koja obavlja poslove propisane članom 17.''
Sad bih volela da pitam gospodina ministra, a pošto njega nema, kako već nekoliko godina funkcioniše i radi ova kancelarija pri Institutu za javno zdravlje, na osnovu kojih zakonskih rešenja? Ova kancelarija se pojavljuje i u medijima, pojavljuje se i na televiziji, postoji direktorka, doktorka Dželetović i postoji osoblje. Na osnovu čega je ona formirana, ako nije na osnovu nekog, sigurno, zakonskog propisa?
Time smatramo da nije potrebno duplirati ustanove koje već postoje, one mogu da se legalizuju, ne mislim da je ovim zakonom to bio način da se legalizuju one ustanove koje već funkcionišu. I, u ovoj situaciji treba da radimo na smanjenju broja tih kancelarija koje iziskuju finansiranje iz budžeta i nedoprinoseći značajno realizaciji programa prevencije suzbijanja faktora rizika.
Znamo da je od 2000. godine do sada, deset godina, u svim tim akcijama prevencije suzbijanja duvanskog dima i zabrane pušenja, pušenje smanjeno za 6,9%, što znači nijedan posto godišnje. Mislim da to nisu neki rezultati koji su za pohvalu i mislim da suzbijanje pušenja treba početi još od osnovne škole, treba vršiti u okviru osnovnih škola zdravstveno-vaspitni rad koji neće na kraju ništa koštati, a koji može da bude jedan vid dobrovoljne nastave za koji deca mogu da se opredeljuju. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i deset sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević .Da li neko želi reč? (Ne)
Na naslov iznad člana 18. amandman je podnela narodna poslanica Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Da) Izvolite.

Meni je izrazito drago što vi predsedavate danas kada je reč o ovim amandmanima i prosto mislim da je najveći problem koji sam istakla, i u načelnoj raspravi, veliko licemerje koje ovo društvo, a posebno Vlada, pokazuje.
Srbija je, dakle, rešila da zapadne standarde sledi kada je reč o pušenju na javnim mestima, naravno, ne i kada je reč o platama, penzijama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, zaštiti radnika, sindikalnom organizovanju.
U tanka crva u svakom članu se objašnjava kako ćemo se mi boriti sa ovim porokom, a ispada da će dobitnici iz cele ove situacije biti proizvođači sredstava za odvikavanje, a gubitnici preduzeća čiji će radnici neprekidno biti na cigaret-pauzama. O ljudskim pravima i slobodama pušača nad kojima se vrši, pušači bi rekli, svojevrsni genocid, ovog trenutka da i ne govorimo. Na sve to, smanjuje se broj zaposlenih u svim mogućim organima državne uprave, a sada mi izmišljamo neke raznorazne komisije koje treba da se bave, ne znam, prevencijom ovako teških oblika zavisnosti, a da nemamo slične komisije za prevenciju bolesti zavisnosti drugog tipa i da je, prosto, javna činjenica da najmlađi registrovan narkoman ima devet godina. Prema tome, takve komisije ne, ali, evo, sada naslov iznad člana 18. kaže – treba da napravimo komisiju za prevenciju upotrebe duvana.
Budući da je prethodnim članovima 16. i 17. predviđeno formiranje Kancelarije za prevenciju pušenja, stvarno ne vidim niti da je ekonomski, niti da je suštinski opravdano sad formiranje nekakve komisije, osim, ako, opet, imate neke kadrove koje ste nedavno otpustili, pa ih sada treba zaposliti u nekom drugom sektoru, a nepotizam u Vladi je javna tajna.
Obezbeđivanjem društvene brige za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji, očuvanjem i unapređenjem zdravlja, otkrivanjem i suzbijanjem faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanjem znanja o navikama vezanim za zdrav način života – ko se bavi? Pa, pre svega, sam ministar, koji potpisuje program za prevenciju i suzbijanje upotrebe duvana. Žao mi je što je ministar bolestan, ali isto tako je činjenica da ministar koji je to u pet mandata svakako može i dalje da nastavi da se bavi propisivanjem svega i svačega.
Dakle, u tom smislu, nepotrebno je da pored Kancelarije za prevenciju pušenja postoji i bilo kakva komisija za prevenciju upotrebe duvana, jer mislim da će se ministar u tome jako dobro snaći, kao što se i sada snalazi u svemu, a da je ta kancelarija sasvim dovoljna da pokrije veliku brigu Ministarstva zdravlja za ugroženo zdravlje svog stanovništva od duvanskog dima.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i deset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas se tokom rasprave pokazalo da narodni poslanici, pre bih rekao strastveni pušači koji su danas diskutovali da su imali jednu jedinu želju da ostave stanje onako kako jeste danas, da na taj način truju sebe i ostale, a stanje danas jeste takvo da ljudi koji se nisu opredelili da puše nemaju mogućnost da na radnom mestu normalno rade –nemaju mogućnost da uđu u restoran, nemaju mogućnost da uđu u poštu, na šalter u neke banke, nemaju mogućnost, čak, i u izvršnim organima vlasti, pa, rekao bih i Narodnoj skupštini Srbije, da normalno rade i obavljaju svoj posao bez straha da prostor u koji ulaze jeste nepregledna, kako bih to reka, ovih dana je bilo puno priče o ovoj prašini koja stiže od ovog vulkanskog dima, ali to je nešto slično u svim tim prostorijama i mestima gde se pušači nalaze, pune pepeljare, neprovetrene prostorije. Dakle, to jeste jedna činjenica koju stvaraju ljudi koji danas pokušavaju da odbrane, odnosno da izmene ovaj zakon da on ne bi ličio ni na ništa.
Jedan sam od onih u ovom parlamentu koji sedi, koji se zalaže za apsolutnu zabranu pušenja na javnim mestima i smatram da ovaj zakon jeste samo korak ka ostvarivanju tog cilja, uz želju da 2012. godine ni u Srbiji neće biti dozvoljeno pušenje na tim mestima. Morao bih da vas podsetim pošto su danas ponavljane stvari koje su već govorene u načelnoj raspravi o nekim podacima, naprosto, koji govore o posledicama pušenja.
Naime, u Republici Srbiji u saobraćajnim nesrećama pogine 798 osoba. To je značajan broj ljudi, znači 798 osoba. Međutim, u Srbiji godišnje od posledica pušenja umre 16.000 ljudi. Imamo odnos 789 ljudi koji poginu u saobraćajnim nesrećama i 16.000 ljudi koji umru od posledica duvanskog dima, pušenja. Tu nisu samo pušači nego i nepušači koji su, takođe, aktivni učesnici udisanja duvanskog dima koji stvaraju pušači. Dakle, od duvanskog dima u Srbiji godišnje umre jedan Aleksinac, Velika Plana, Stara Pazova, Trstenik, Šid, Negotin, da ne nabrajam gradove veličine 16.000 stanovnika.
Primena zakona, vrlo rigoroznog, rekao bih, koji reguliše oblast saobraćaja, mogao bi da bude dobar primer kako je smanjen broj nastradalih ljudi u saobraćajnim nesrećama za, nekih, 40 i 50% od primene ovog zakona. Primena je počela tek pre nekoliko meseci. Za jednu četvrtinu je smanjen broj smrtnosti u Srbiji. Zamislite da spasimo četvrtinu ili polovinu ljudi koji svake godine umre od duvanskog dima, osam hiljada ljudi da spasimo kroz primenu, pre svega, preventivnih mera. Slažem da su preventivne mere neophodne i u obdaništu i u školi, u srednjoj školi, na fakultetima i u svim institucijama u kojima rade zavisnici od duvanskog dima, sa kojima, takođe, treba raditi. Oni nisu krivi što su živeli u državi koja nije vodila računa o prevenciji od ove zavisnosti. Naravno, tim ljudima treba pomoći. Treba organizovati edukativne kurseve i za njih i za odvikavanje od pušenja, ali pre svega treba zaštititi ljude koji nisu pušači.
Pušač, kao što je poznato, u sebe uvlači jednu četvrtinu duvanskog dima, a ostale tri četvrtine pušta u prostor u kome se često nalaze i nepušači.
Da podsetim da u svetu godišnje od duvanskog dima umre oko četiri miliona stanovnika sa dobrom tendencijom da 2020. godine u svetu umre oko 10 miliona stanovnika od posledica duvanskog dima. Najžalosnije od svega toga je što je većina tih umrlih u zemljama u razvoju, a i Srbija je među zemljama u razvoju.
Podsetiću, ma koliko su danas moje kolege o tome govorile, da je pušenje najčešći uzrok karcinoma bronha i pluća, ušne šupljine, jednjaka, želuca, bolesti srca i krvnih sudova, moždanih udara itd. Da ne govorim o onim sekundarnim posledicama svakodnevnog prisustvovanja u prostorima u kojima se puši, pa kada dođete kući vaša odeća je puna duvanskog dima, koji donosite deci, porodici, a da ne govorim o tome da prostorije u kojima se puši i koje su vrlo često zatvorene, jer pušači ne dozvoljavaju da se prostori provetravaju, vrlo često nisu prostori u kojima se može kvalitetno raditi. Jedan sam od onih koji ne može kvalitetno da radi na mestima u kojima su pune pepeljare i u kojima je zadimljenost do tog nivoa da se, jednostavno, teško diše.
Svakog dana u Srbiji umre 44 osobe od posledica pušenja, duvanskog dima. Na kraju je to 16.000 ljudi.
Sve one koji se zalažu za relativizaciju ovog zakona, koji se zalažu za pojedine odredbe koje bi umanjile iovako vrlo liberalan zakon prema pušačima, imaju na neki način pred sobom potrebu, pozvao bih da razmisle o tih 16.000 ljudi koji svake godine umre u Srbiji od posledica duvanskog dima, a koji će i ove i narednih godina umirati ukoliko ne budemo preduzeli vrlo aktivne mere da se ovaj zakon koji donosimo primenjuje.
Zanimljivi su podaci oko broja pušača među osnovcima, svaki četvrti osnovac jeste pušač. Zanimljiv je podatak da je na Beogradskom univerzitetu veliki broj procenata studenata koji puše, preko 33,5%. Međutim, zanimljiv je podatak da 96% nepušača na Beogradskom univerzitetu, studenata, smatra da su žrtve pušača i da nemaju kvalitetan način da se suprotstave tome. Svi koji ne puše smatraju da su žrtve, ali nemaju mehanizma da se tome odupru, jer su vrlo često pušači, osim studenata, i univerzitetski profesori i pomoći radnici na fakultetima, i oni nemaju načina da se zaštite, osim da provode vreme ispred fakulteta.
Podsetiću i na posledice pušenja, još jednom, ako treba i još koji put do kraja ove rasprave, na osnovu pedesetogodišnjeg istraživanje koje je radio Britanski institut na doktorskim studijama, a to je jedno od najdugoročnijih istraživanja koja su uopšte u bilo kojoj oblasti sprovedena, kaže da kod osoba koje puše 25 i više cigareta na dan rizik za rak pluća je 50 puta veći nego kod nepušača. Ne 50%, nego, 50 puta je veći rizik za dobijanje raka pluća kod pušača.
Takođe, oni su došli do zaključaka da pušenje dovodi do povećanja smrtnosti od mnogih drugih oboljenja, na prvom mestu infarkta srca, hronične opstrukcije bolesti pluća itd.
Polovina pušača umre od bolesti izazvanih pušenjem, dok četvrtina pušača umre u srednjim godinama života. Pušači imaju u proseku deset godina kraći životni vek od nepušača. Tokom posmatranih 50 godina, koliko je trajala studija, šest miliona stanovnika Velike Britanije umrlo je od upotrebe duvanskog dima.
Izlaganje duvanskom dimu prouzrokuje druge brojne probleme: impotenciju kod muškaraca, kod žena može da se desi da se deca rađaju sa manjom telesnom težinom, prevremenim porođajem itd.
Međutim, odvikavanje od pušenja, ostavljanje cigareta, kako se to u našem narodu kaže, može da prouzrokuje pozitivne posledice. Tako prestanak pušenja, prema ovom istraživanju, može imati podjednako dramatične ali pozitivne efekte za zdravlje. Tako kod osoba koje su prestale da puše do 30 godine starosti gotovo da nije bilo povećane smrtnosti i očekivani životni vek je bio skoro kao i kod nepušača.
Čak i kod pušača koji su prestali da puše tek u 60. godini života desilo se to da im je životni vek produžen na neke tri godine, što nije zanemarljivo.
Na kraju, u danu za glasanje podržaću ovaj zakon, u nadi da je ovo samo prvi korak, kako sam rekao, u potpunoj zabrani pušenja u Republici Srbiji. Nadam se da će Skupština Srbije biti primer u primeni ovog zakona, ali i svi izvršni organi, uključujući i Vladu Srbije i institucije koje je ona osnovala.
Lično ću se boriti da se ovaj zakon primenjuje, imajući u vidu nadzornu ulogu koju Narodna skupština ima nad sprovođenjem zakona. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 55 sekundi.       
Da li još neko želi reč? Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite.