Dame i gospodo, mi smo ovim amandmanom predložili da se briše član 19, zapravo, vezano je za član 18. u kome mislimo da je postojanje ove komisije iluzorno, jer registracije ljudi, lojalnih i odanih ministru, verovatno iz njegove partije, manje-više da li iz partije, ali jedna zajednička osobina će biti nepušačka.
Da je sticanjem okolnosti ministar bio pušač, verovatno nikad ne bi rekao da Zoran Đinđić nije primetio pepeljare po ministarstvima, ja nisam fan Zorana Đinđića, ali verovatno je čovek imao tada drugačiju listu prioriteta, nije jurio pepeljare po ministarstvima.
Sada pravimo jedno telo, sastavljeno od eksperata i šta je to ekspert u borbi protiv pušenja. Sigurno bi i kardiohirurg trebalo da bude, ali, šta ako i kardiohirurg puši. Dakle, izbačen iz Komisije?!
Prosto, ovako, malo je neverovatno, zakon uvodi vrlo diskriminativno ponašanje, zakon je namenjen da ukaže da oni koji puše nisu, nekako, dobrodošli u pogledu razumevanja za osobine koje poseduju, koje su nekad zaista štetne navike. Evo, pristali smo da budemo svi pušači svedeni na to da smo zavisnici i tražimo samo prostoriju u koju mogu pušači da se izoluju da ne budu proganjani, da pri tome drugome najmanje smetaju. Rešenje ovog problema ne vrši se putem ova komisija, koja će naravno primati pare, raditi, pisati nešto, a dovoljna promocija zdravlja je, recimo, da kaže svako od nas ko gostuje na televiziji, zaista iskreno, a nema pušača koji iskreno neće reći – pušenje je štetno.
Dakle, da bar jednom na početku emisije i na kraju novinari ubace u sinopsis da kaže, kao i sve druge javne ličnosti da to urade i da kažu – da sprečimo decu, da sprečimo omladinu, da sprečimo one koji još nisu počeli, jer, zaista, svi mi pušači jednom smo bili nepušači. Definitivno smo bili prvo to, a onda smo sada svesni koliko je iz tog začaranog kruga teško izaći i koliko vam teško i destimulativno pada kada će vas proganjati, gore nego Al Kaidu. Nemate gde da se sklonite, u sopstvenoj državi, uredne poreske platiše u svemu odgovorni, sa drugima jednaki, na kraju pristajete da budete sklonjeni, obeleženi, osmuđeni dimom – pa sad da li vam odela mirišu u mimoshodu sa nekim itd.
Preterano za Srbiju zemlju tradicije drugačije vrste, treba i mi da doživimo tih 50 godina severne Evrope, pa će, verovatno, broj pušača i spontano da padne i verovatno ćemo uspeti, govoreći otvoreno o našim lošim navikama da ubedimo druge da tim putem ne krenu.
Taj put nije Komisija koja se predviđa. Bolje bi bilo da imamo komisije u ministarstvu koje bi sad ispitivale zašto preko televizije skupljamo pare za lečenje teških bolesti, zašto dovodimo hirurge da operišu, što nemamo naše, zašto naše pacijente šaljemo u Tursku ili druge zemlje da se operišu, ko je odgovoran za hijatus u onkohirurgiji, ko je odgovoran za prazninu i kardiohirurgiji, ko je odgovoran za nedostatak prostora, gde su otišle pare koje su date i koje su dobijene od donacija za zanavljanje zdravstvenih institucija?! Na mnogo toga nekakve komisije koje već postoje po različitim pitanjima, veoma su brojne, nisu dale odgovore, a ne komisije koje će vršiti nekakvu društvenu delatnost, nekakve kliničke smernice i protokole za prevenciju.
Svi mi pušači smo, manje-više, bar ja sam probao sve što postoji da se toga odviknem. To nije išlo jednostavno.
To nije lak ni jednostavan posao i ne treba ga preko noge seći i prilično rigidnim merama ići na pušače. Oni to u osnovi ne zaslužuju, tim pre, ako su svesni da drugima škode u svojoj sredini i voljni da to umanje na najmanju moguću meru. Zahvaljujem. (Aplauz)
