Gospođo ministar, vi ste četvrti ministar koji učestvuje u raspravi o Zakonu o lekovima. U načelnoj raspravi imali smo zadovoljstvo da bude prisutan ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević, uvažavajući sve razloge njegovog neprisustva u toku rasprave u pojedinostima. U pojedinostima o ovom zakonu je bio prisutan ministar kulture, gospodin Bradić, pa onda ministarka Verica Kalanović za NIP i na kraju vi kao ministar sporta i omladine. Dakle, to samo po sebi govori nešto, a to nešto neću komentarisati.
U načelnoj raspravi o zakonu u pojedinostima, a vezano za član 230, postavio sam desetak pitanja na koja nisam dobio nijedan odgovor. Prvo ključno pitanje koje sam postavio u vezi ovog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima je bilo pitanje – gde je tu pacijent? Dakle, šta je to što bi trebalo da ovaj zakon reguliše? To je svakako da lek treba da bude jeftin, da treba da bude dostupan, da bude bezbedan i da bude efikasan. Da li to ovaj zakon omogućuje? Svakako ne.
Drugo pitanje, pošto smo krenuli redom, jeste da li je taj lek jeftin? Pitanje koje je upućeno ministru zdravlja i ministrima koji su tu učestvovali na neki način u raspravi je bilo – kolika je cena leka u Srbiji i kako mi plaćamo te lekove koji idu na teret Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje? Tu je jedna vrlo ozbiljna situacija.
U 2008. godini sam postavio pisanim putem ministru zdravlja pitanje – kolika je cena leka u Srbiji i kako se to plaća? Odgovor koji sam dobio je iznenadio ne samo mene, nego čini mi se i javnost jednim saznanjem, da se prosečna cena leka određuje na taj način što se uzima prosečna cena leka u Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Istovremeno, ministar zdravlja je izrazio svoju zabrinutost zbog nedovoljno para koje se prikupe u budžetu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
Hajde da se vratimo, da vidimo šta je to i koliko je to po glavi stanovnika u ove tri referentne države. U Italiji je to preko 1.500 evra, u Hrvatskoj je to preko hiljadu evra, u Sloveniji je to preko dve hiljade evra. A koliko je kod nas? Nepunih 300 evra.
Mi se poredimo, tražeći prosek iz te tri države da bi platili lekove na teret Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Da li to vama nešto govori? Onaj ko malo promisli glavom biće mu jasno sve šta se radi.
Dalje, u ovom zakonu se govorilo o tome da li je zadovoljna domaća farmaceutika? Čuli ste primedbu. Malopre je moj kolega gospodin Nikola Lazić govorio šta kaže domaća farmaceutika na ovaj zakon. Da li su zadovoljne apotekarske ustanove? Čuli ste u ranijim komentarima šta kaže Farmaceutsko jezgro.
Dakle, ono o čemu se nije dovoljno raspravljalo to je šta je sudbina neregistrovanih lekova, šta se dešava sa švercovanim lekovima, šta se dešava sa pomoćnim lekovitim sredstvima.
Evo, gospođo ministar, pošto ste tu, a učestvujete u raspravi, mogu i vas da pitam, a pitao sam i gospođu Kalanović – da li znate šta je lek, šta je medicinsko sredstvo, a šta je pomoćno medicinsko sredstvo? Kada postavite takva pitanja, kada postavite pitanje gde je tu pacijent i kada nemate odgovor, onda morate biti zabrinuti. Kada nemate osnovnu stvar, a to je zakon o pravima pacijenta, onda se pitate u kakvoj državi to živimo.
Ministar zdravlja u odgovoru na jedno pitanje kaže da se naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti bavi u 15 članova oko zaštite prava pacijenta. Hajde da vidimo šta se to dešava u državi Srbiji, zbog čega toliko primedbi na ceo sistem zdravstva kada se taj zakon toliko bavi, u 15 članova, oko zaštite prava pacijenta.
Otkud korupcija u zdravstvu? Otkud liste čekanja? Otkud švercovani lekovi? Otkud serumi, a mesto seruma voda? Odakle sve to potiče? Da li je to taj zakon regulisao ili nije regulisao? Vi pričate jedno, radite drugo, a mislite sasvim nešto treće.
Ovaj zakon nije u službi onoga kome je namenjen, to je pacijent. Ovaj zakon je u službi onoga ko uvozi lekove – farmaceutskog uvozničkog lobija. Taj zakon će uništiti domaću farmaceutiku, pa ćemo onda doći u situaciju u kakvoj smo bili prošle godine, da navrat-nanos uvozimo vakcine, pa kada ih ne potrošimo zbog tobožnje neaktivnosti zdravstvenih radnika Srbije, onda ćemo to da poklanjamo nekoj siromašnoj zemlji u Africi.
Kojoj to siromašnoj zemlji u Africi poklanjamo vakcine, a nismo ih imali kada je bilo vreme? To je stanje u zdravstvenom sistemu Srbije. To je proizvod osam godina ministrovanja gospodina Tomice Milosavljevića. To je stanje na tržištu lekova, da ne govorim sada jer nemam vremena o medicinskom otpadu, koliko tih stvari postoje u Srbiji, koliko po tavanima i magacinima, kolike su količine lekova kojima je istekao rok upotrebe i sa kojima ne znamo šta da radimo.
Umesto da ovaj zakon reguliše jednu kompletnu oblast, ovaj zakon zbunjuje, ne daje nikome sigurnost, ni korisniku, ni proizvođaču, ni distributeru.
Ovaj zakon je loš. Ovaj zakon je prepisan, ovaj zakon trči negde napred, a ne misli na onog ko bi trebalo da ima koristi od ovog zakona.