Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, volela bih samo da se nadovežem na ove prethodne dve diskusije u vezi određenog amandmana koji je podneo Odbor za pravosuđe i lokalnu samoupravu. Evo o čemu se radi.
Konkretno, u zakonskom predlogu, u članu 4. koji u stvari menja član 11, posle stava 7. dodaje se novi stav 8, s obzirom da se dosad pričalo o ovom amandmanu, a da se nije konkretizovalo i nije objasnilo o čemu se tu radi, volela bih da vam pročitam taj amandman, koji glasi: "Pripadnici nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije ne dostiže 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku preko jedinice lokalne samouprave u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi, pri čemu jedinica lokalne samouprave obezbeđuje prevođenje i snosi troškove prevođenja dopisa upućenog republičkom organu i odgovora tog organa". Dakle, ovo je amandman.
Podsetila bih na stav 7. zakonskog predloga koji kaže da pripadnici nacionalnih manjina, čiji broj ukupno stanovništvo Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva, mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku.
Dakle, faktički ovaj stav 8. u stvari samo se nadograđuje na stav 7. potpuno nepotrebno. Umesto da se taj stav 7. promeni i jednostavno izbriše taj limit od 2%, mi sad komplikujemo zakon i dodajemo novi stav koji faktički anulira onaj prethodni limit od 2%.
Možda ni tu ne bi bio problem, dakle može da prođe i u tom smislu popravljanje jednog lošeg rešenja u zakonu. Međutim, šta je tu problem? Problem je recimo u tome što se ovde uzimaju jedinice lokalne samouprave uopšteno, dakle tamo u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi.
A šta ćemo u slučaju ukoliko je neko pripadnik nacionalne manjine, a recimo živi u Negotinu, a radi se, recimo, o pripadniku nacionalne manjine mađarske, šta ćemo onda da radimo, da li ćemo onda obavezati po ovom zakonu neku lokalnu samoupravu u Vojvodini gde je, recimo, u službenoj upotrebi mađarski jezik, kako ćemo mi obavezati tu lokalnu samoupravu da sprovede ovo rešenje iz zakona?
Dakle, nepotrebno komplikujemo, čak i kada imamo veoma dobre namere, u tom smislu da izađemo u susret pravima nacionalnih manjina, što je jako dobro. Ta pozitivna diskriminacija uvek ide u prilog nacionalnim manjinama, ali u ovom slučaju mi pravimo probleme na drugoj strani. Pre svega ne vidim mehanizme kako će te lokalne samouprave biti primorane, odnosno na koji način će one zaista da realizuju ovo na šta ih zakon obavezuje.
Da li i po kom sistemu će se birati koja lokalna samouprava, ako imamo više lokalnih samouprava gde je taj jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi, kako ćemo odabrati odgovarajuću lokalnu samoupravu da je izložimo, recimo, još nekim dodatnim troškovima, jer vidimo da i troškove snosi ta lokalna samouprava.
Zar nije bilo mnogo jednostavnije ukoliko je taj organ koji je doneo odluku već u obavezi da je dostavi nekoj lokalnoj samoupravi na dalju obradu prevođenja i slično, da ujedno taj organ preuzme na sebe jednu sasvim običnu obavezu da nađe sudskog tumača, tumača za jezik te nacionalne zajednice i da u tom smislu realizuje nešto što se želi ovim predlogom zakona. To je najjednostavnije rešenje.
Dakle, nije potrebno da taj organ zaposli nekog tumača za jezik nacionalne manjine, ali može uvek honorarno da angažuje nekog tumača. Uostalom, i budžetom su predviđena ta sredstva za usluge po ugovoru. Često se te usluge po ugovoru i koriste potpuno neracionalno, a ovo bi bio jedan veoma racionalan razlog zbog kojeg bi se ti troškovi pravili.
Pored ovog slučaja kada se nepotrebno komplikuje zakon, nadovezala bih se i na diskusiju kolege Kenana Hajdarevića, koji je obrazlagao amandman poslanika iz Liberalno demokratske partije, kojim smo imali samo jednu dobru nameru da zakonski predlog uskladimo sa postojećim Zakonom o Narodnoj skupštini, jer član 9. stav 2. ovog zakona, recimo, ne predviđa limit u slučaju da se neko od poslanika želi obratiti na svom maternjem jeziku koji je jezik nacionalne manjine.
Onda nepotrebno komplikujemo i ovim zakonskim predlogom, jer stavljamo limit, a Zakon o Skupštini, gde ustvari u parlamentu će taj narodni poslanik i da se obrati auditorijumu, odnosno poslanicima, i nepotrebno stavljamo taj limit od 2%.
Dakle, radi se samo o tome da treba da se usklade međusobno zakoni, da ne dođemo do neke kolizije potpuno nepotrebno. Pisanje zakona je komplikovan posao. Predlaganje zakona je komplikovan posao. Uvek trebamo da imamo u vidu koji se rezultati očekuju od tog zakona, na koji način mislimo da sprovodimo te zakone.
Ukoliko su amandmani svrsishodni, celishodni, mislim da bi trebalo dva ili tri puta da se razmisli o tome da li će ili se neće prihvatiti, pa u slučaju ukoliko neki amandman i ima neku logiku i poboljšava tekst zakona, zaista je potrebno da se konsultuje poslanik koji je taj amandman podneo, pa eventualno da taj amandman ispravi. To je ta neka saradnja između predlagača i narodnih poslanika koji su ovde da odlučuju o predloženim zakonima.
