Na član 19. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Gospodin Milan Knežević ima reč.

Evo, opet slična stvar se ponavlja u jednom segmentu. Amandman opet je obrazložen - da se radi o tehničkoj ispravci, koja opet nije prihvaćena uz isto obrazloženje.
Ovde se poziva na obrazloženje za ovaj prethodni amandman, s tim što ovde, naravno, više nema tehničke greške - da u ovoj tački stoji "raciološka" nego stoji "radiološka" dijagnostika, tako da je tu ispravljeno. I ovo indirektno pokazuje da je ovamo bila tehnička greška koja se u obrazloženju ne pominje.
Opet se ponavlja "fizička" superanaliza uzoraka i potvrdna dijagnostička ispitivanja i opet "fizička". Apsolutno profil ovih laboratorija i za superanalizu ovih uzoraka nema potrebe za fizičkim, bilo kakvim i ne znam koja bi mogla fizička svojstva da se ispituju, tako da i ovde predlažemo da se napravi izmena - mesto "fizičkih" da stoji "fiziološka".
Znači, to je jedna krajnje stručna ispravka koja samo poboljšava kvalitet ovog člana, gde verovatno je napravljen propust i ovo "fizička" apsolutno ne uklapa se u svrhu ove dijagnostike koja se navodi ovde.

Narodni poslanik Milorad Krstin podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 19. doda član 19a. Gospodine Krstin imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo u starom Zakonu o veterinarstvu u članu 31. dodaje se stav 6. koji glasi: "U slučaju kršenja odredbe iz stava 4. ovog člana veterinarski tehničar gubi pravo rada na terenu u periodu od najmanje šest meseci".
Ponovo ću se na to vratiti. Prvo da pročitam šta to veterinarski tehničar ima obavezu prema ovome kao veterinarski radnik, tj. koje su njegove obaveze i kaže: "Veterinarski tehničari ne mogu izvoditi hirurške zahvate, postavljati dijagnozu, propisivati način lečenja i samostalno raspolagati lekovima. Veterinarski tehničari, u posebnim okolnostima, uz saglasnost i pod nadzorom veterinara, mogu da obavljaju određene hirurške zahvate, tj. kastraciju prasadi. " Vidim da gospodin Mićović nije tu, ali vi ste verovatno tu kao neko od njegovih saradnika.
Naime, u opštini Zrenjanin u naseljenom mestu Lemir, a to je primer, rade tri doktora veterine, koji imaju oko 300 intervencija veštačkog osemenjavanja krava, dok jedan veterinarski tehničar, koji je potpuno van kontrole ima oko 1.300 istih intervencija. Siguran sam da se to dešava u celoj Srbiji.
Zbog toga sam ovde tražio u ovom mom amandmanu – u slučaju kršenja odredbe iz stava 4. ovog člana 31. da veterinarski tehničar gubi pravo rada na terenu u periodu od šest meseci, a ne da se samo ubacuje njegova novčana kazna. Stvarno se gubi neka kontrola.
Plašim se da, bez obzira što je urađen ovaj Zakon o veterini i izmene i dopune Zakona o veterini, a i juče sam rekao da je on stvarno kvalitetno urađen, na osnovu onoga što su nam rekli stručni naši saradnici, doktori veterine. Imate ipak problem na terenu.
Na terenu je izrazito izražen problem. Jedan od ovih jeste. Znači samo u jednom naseljenom mestu Lemir, koje pripada opštini Zrenjanin, imate tri doktora veterine koji su vršili veštačko osemenjavanje krava, u broju 300, dok taj isti, jedan veterinarski tehničar u tom naseljenom mestu, neregistrovan, koji je potpuno van kontrole, ima oko 1.300 istih intervencija.
Znači, tri doktora veterine su veštački osemenili 300 krava, a on sam je van kontrole uradio 1.300. Zbog toga sam hteo da se ovo primenjuje – putem ovog amandmana da vam dam do znanja da na terenu nije baš tako i teško se primenjuje.
Vi morate da povedete stvarno o tome računa. Žao mi je što gospodin Mićović nije sada tu, ali na tu temu smo mi već pričali. Hvala.

Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Bortić, koji ima reč. Izvolite.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva i Vlade, cenjene kolege narodni poslanici, hoću da vas obavestim da ću koristiti 15 minuta ovlašćenog predstavnika.
Postojeći Zakon o veterinarstvu morao je da pretrpi izmene, jer je posle njegovog donošenja EU usvojila značajan set uredbi i direktiva kojima se uređuje oblast higijene hrane, kao i niz specifičnih uredbi za hranu životinjskog porekla, i hranu za životinje i sprovođenje službenih kontrola.
Navedeni razlozi predstavljaju potrebu usklađivanja postojećeg zakona, kako bi uvođenje jedinstvenih standarda omogućilo Republici Srbiji da nesmetano učestvuje u međunarodnom prometu i da izvozi životinje i proizvode životinjskog porekla na tržište zemalja EU.
Treba istaći da su propisi EU kojima se uređuje međunarodni promet životinja i proizvoda životinjskog porekla, kao i hrane životinjskog porekla, definisali uslove u pogledu zdravstvenog statusa i istovetnih mera koje se sprovode radi sprečavanja pojava i širenja zaraznih bolesti životinja.
S tim u vezi su propisani identifikacioni dokumenti za životinje, zatim podaci koji se u te dokumente unose i sistem praćenja kretanja životinja. Predloženim izmenama i dopunama Zakona o veterinarstvu stvoriće se dobre normativne pretpostavke da na međunarodnom tržištu proizvodnje hrane životinjskog porekla proizvođači iz Srbije mogu ravnopravno i konkurentno da nastupaju i da iskoriste komparativne vrednosti kojima ova zemlja u oblasti veterine raspolaže.
Svi u ovom visokom zdanju znamo, a to zna i javnost u Srbiji, da je naša zemlja po tradiciji njenih proizvođača i po rezultatima koje je postizala respektabilan i konkurentan subjekt u oblasti uzgoja životinja i u proizvodnji hrane životinjskog porekla.
Kroz celu istoriju moderne Srbije u poslednja dva veka stočarstvo, izvoz mesa i drugih proizvoda životinjskog porekla bili su strateški oslonac razvoja Srbije. Tokom poslednjih nekoliko decenija 20. veka giganti prehrambene industrije, posebno giganti u proizvodnji mesa i mesnih prerađevina, bili su značajni i prepoznatljivi subjekti na veoma konkurentnom i probirljivom svetskom tržištu hrane.
Naši proizvođači, kao što su nekada bili "Karneks", "29. novembar", "Servo Mihalj", "PKB", "Mitros", "MIP", "Juhor" i mnogi drugi, proizvodili su meso i mesne prerađevine po najvišim svetskim standardima i izvozili na sva tržišta - od Rusije i Bliskog Istoka, do zemalja EU.
Ovo su uspevali zahvaljujući povoljnim klimatskim i drugim prirodnim uslovima kojima Srbija raspolaže za razvoj stočarstva, zahvaljujući snažnoj tradiciji među našim stanovništvom u ovoj oblasti, ali pre svega zahvaljujući razvoju znanja i ulaganju u stručno osposobljavanje veterinarskih kadrova, koji su za samo nekoliko decenija tradicionalno i ekstenzivno stočarstvo u Srbiji podigli na nivo, koji uzgoj životinja i proizvodnju hrane životinjskog porekla približava najvišim svetskim standardima.
Zahvaljujući našim stručnjacima koji su svoja znanja sticali u srednjim, višim i visokom školama u našoj zemlji i na institutima u drugoj polovini 20. veka, Srbija je potpuno promenila i razvila stočni fond, posebno u oblasti svinjogojstva i govedarstva. Naši proizvođači primenjivali su stručna znanja veterinarskih stručnjaka preko razvijene mreže veterinarskih stanica i došli do visokoproduktivnih rasa svinja, goveda i ovaca. Primenjivana su znanja u odgoju, zaštiti i ishrani životinjskih vrsta, kao i u selekciji.
Sve je to dovodilo do impresivnih rezultata u proizvodnji hrane.
Želim da kažem da je najveći doprinos za ovakve rezultate, pored samih proizvođača, dala i veterinarska struka. Ona je bila adekvatno vrednovana svim sistemskim zakonima i stručnjaci iz ove oblasti bili su cenjeni svuda, a posebno u izrazito razvijenim područjima stočarske proizvodnje.
Pošto veoma dobro poznajem Mačvanski okrug, iz kojeg potičem, mogu slobodno da kažem da su veterinarski stručnjaci, uz lekare i učitelje, decenijama najugledniji ljudi u našim selima i da se njihovo znanje i stručna pomoć bezrezervno uvažavaju.
Nije zbog toga nimalo slučajno što su decenijama najbolji đaci iz ovih krajeva po završetku osnovne škole odlazili u srednju i Višu poljoprivrednu školu u Šapcu ili išli na Veterinarski fakultet u Beogradu ili druge univerzitetske centre u našoj zemlji.
Ogromno znanje i stručnost ovih ljudi ugrađeno je u postignute rezultate svakog našeg stočara i zato ne sme biti ni zanemareno ni potcenjeno, ovo tim pre ako predloženim izmenama i dopunama Zakona o veterinarstvu želimo da ovu oblast usaglasimo sa visokim standardima EU, kako bi bili konkurentni na njenom tržištu.
Nažalost, moj je utisak da predlagač ovih izmena i dopuna nije imao dovoljno sluha da u predloženim izmenama normativno reguliše veterinarsku struku i tako obezbedi profilaciju veterinarskih stručnjaka, kako bi oni u skladu sa zakonom mogli da obavljaju poslove koji im na osnovu diplome i diploma koje steknu po zakonu pripadaju.
Želeći da doprinesemo da se ovaj nedostatak otkloni, Poslanička grupa SPS-JS i ja kao njen ovlašćeni predstavnik predložili smo tri amandman na predložena zakonska rešenja, koje nažalost Vlada nije prihvatila.
Ove amandmane podneli smo u najboljoj nameri da se u zakon unese zanimanje strukovni veterinarski tehničar, kako bi ova lica po završetku osnovnih strukovnih studija, koje traju tri godine, mogla u skladu sa zakonom da obavljaju poslove vezane za zdravstvenu zaštitu, uzgoj, reprodukciju, higijenu i negu životinja, kao i pripremu uzoraka za laboratorijska ispitivanja i samostalno obavljanje zootehničkih poslova.
Predložili smo i rešenje po kome bi strukovni veterinarski tehničari za samostalno obavljanje navedenih poslova trebalo da obave i pripravnički staž u trajanju od devet meseci, što će im omogućiti bolju obučenost za praktičnu primenu stečenih znanja.
Isto tako, polazeći od činjenice da do sada u Zakonu o veterinarstvu nije postojao stručni naziv strukovni veterinarski tehničar, jer se ovaj profil obrazuje od 2007. godine, predložili smo i rešenje da se ovo zanimanje uvede u zakon.
Imali smo u vidu činjenicu da se ovo zanimanje odvoji od zanimanja veterinarski tehničar za koje je potrebna srednja stručna sprema, dok strukovni veterinarski tehničar studira visoku strukovnu školu ili visoke strukovne studije u trajanju od šest semestara i ima obavezu da po završetku pripravničkog staža polaže stručni ispit pred komisijom koju obrazuje ministar.
Poštovane kolege narodni poslanici, činjenica da Vlada Republike Srbije nije prihvatila pomenute amandmane i da zanimanje strukovni veterinarski tehničar nije predviđen da uđe u novi tekst zakona o veterinarstvu dovodi ih u veoma težak i neravnopravan položaja, ne samo lica koja su stekla ovo zanimanje, već i one institucije koje ih obrazuju.
Pretpostavljam da se strukovni veterinarski tehničari obrazuju i na drugim školama visokih strukovnih studija u našoj zemlji, ali dozvolite mi da vašu pažnju zadržim na Visokoj poljoprivrednoj školi strukovnih studija u Šapcu koja obrazuje ovaj profil stručnjaka.
Naime, ova škola akreditovana je 2. juna 2007. godine rešenjem broj 76/05 sa pet odseka, a jedan od njih je strukovna veterina. Republika Srbija je pomenutim rešenjem, a u skladu sa Bolonjskom deklaracijom, utvrdila da studije na smeru strukovne veterine traju tri godine, odnosno šest semestara, da nose 180 bodova i da studeni koji sa uspehom završe ove studije stiču zvanje strukovnih veterinarskih tehničara.
Stručnjaci ovog profila ni po jednom obimu posla ne ugrožavaju status veterinara i veterinarskog tehničara, odnosno stručnjaka u ovoj oblasti koji već od ranije postoje i koje prepoznaje naše zakonodavstvo. Naprotiv, u skladu sa Bolonjskom deklaracijom, strukovni veterinarski tehničari javljaju se kao novi profili stručnog znanja koji treba da ostvare sva prava kao i sve druge profesije u skladu sa ovom deklaracijom.
S tim u vezi, treba napomenuti da su svršeni studenti koji se školuju na ovom profilu zanimanja osposobljeni za samostalno obavljanje niza delatnosti, za koja nisu osposobljeni veterinarski tehničari sa srednjom stručnom spremom, ali da ne ugrožavaju stručnost i kompetencije veterinara koji se školuju na fakultetima.
Postavlja se pitanje – ako ovo zanimanje ne bude uneto u zakon, kako će lica koja se osposobe i steknu diplomu strukovnog veterinarskog tehničara ostvariti prava koja im na osnovu sticanja te diplome pripadaju? Kako će se ta lica prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje? Kako će se zaposliti i kako će ih uopšte veterinarske i druge srodne službe angažovati ako ih nema u zakonu? Kome ih školujemo? Kome školujemo ove ljude?
Jedna godina ovih studija košta po studentu nekoliko hiljada evra. Ako u to uračunamo školarinu koju plaćaju roditelji ili država, troškove nastave, plate profesora, izdržavanje studenata i slično, ako to pomnožimo sa tri, koliko godina traju ove studije, ispada da mi kao društvo uludo trošimo ogroman novac za školovanje lica koja po završetku studija nigde ne mogu naći posao u struci veterine jer ih ne prepoznaje matični zakon.
Mislim da je to društveno neodgovorno, da se pravi ogromna šteta, ne samo licima koja se školuju za ovaj profil zanimanja i njihovim roditeljima, već i veterinarskoj struci u celini i našem društvu i državi.
Naime, ako je sistem visokog obrazovanja strukovnih studija usaglašen sa Bolonjskom deklaracijom, onda i predloženi tekst izmena i dopuna Zakona o veterinarstvu mora da ima sluha za ovu činjenicu, kao što ima sluha za potrebu da zakonske odredbe usaglasi sa aktuelnim odredbama o veterinarstvu koje je utvrdila EU.
Dakle, ne može se u jednom delu zakona poštovati prilagođavanje Evropskom zakonodavstvu, a u odredbama koje se tiču domaće struke, a koje su takođe usaglašene sa zakonodavstvom EU, odnosno Bolonjske deklaracije, ignorisati činjenica da postoji zanimanje u čiju stručnost su uložena ogromna materijalna sredstva, znanje i iskustvo i da se to zanimanje ne unese u zakon.
Zaista ne mogu da razumem činjenicu zašto je Vlada Republike Srbije u predloženom zakonskom tekstu ignorisala zanimanje strukovni veterinarski tehničar i zašto nije prihvatila amandmane koje smo podneli.
Još jednom apelujem da se zanimanje strukovni veterinarski tehničar unese u zakon i da se na taj način ispravi nesaglediva nepravda, ne samo prema ljudima koji se školuju za ovo zanimanje, već prema veterini u celini, kojoj je za brži razvoj ovo zanimanje više nego potrebno.
Na samom kraju, želim da podsetim da su se amandmani koje sam podneo kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS odnosili isključivo na preciziranje zanimanje strukovni veterinarski tehničar u odnosu na zanimanje veterinar i veterinarski tehničar, jer je ovo zanimanje uvedeno u naš školski sistem 2007. godine, pa je neophodno izvršiti zakonsku korekciju u tom smislu.
Takođe, smatrali smo da se i stručno osposobljavanje ovog profila u odnosu na zanimanje veterinar i veterinarski tehničar treba zakonski razlučiti kroz dužinu pripravničkog staža, koji za veterinare traje 12 meseci, a za veterinarske tehničare šest meseci.
Naš predlog je bio da strukovni veterinarski tehničar obavlja pripravnički staž od devet meseci.
Poštovane kolege narodni poslanici, želim da podsetim da sam na predložene izmene i dopune Zakona o veterinarstvu podneo amandman kojim se posle člana 19. uvode kao novi članovi 19a, 19b i 19v, kao i amandmane na član 98. i 157. u kojima se posle stava 1. dodaje stav 2. koji u zakon uvodi zanimanje strukovni veterinarski tehničar.
Konačno, posle člana 86. predložili smo novi član 86a koji precizira zanimanje strukovni veterinarski tehničar. Mislim da bi zbog kvaliteta zakona i zbog sudbine ljudi koji su svoje živote posvetili obrazovanju u ovoj struci, bilo važno da u danu za glasanje Narodna skupština prihvati ove amandmane. I još jednom apelujem i na ministra i na ljude u ministarstvu da pravimo veliku grešku ako ne prihvatimo ove amandmane.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da su na galeriji plenarne sale srednjoškolci i studenti Novog Pazara, koji će pratiti deo današnje sednice. Poseta je, naravno, stvar njihove inicijative, ali podržana od narodnih poslanika Munira Poturka, Kenana Hajdarevića i Šerifa Hamzagića iz Kancelarija za komunikaciju narodnih poslanika sa građanima u Novom Pazaru, a sama Kancelarija je delo saradnje naše Narodne skupštine i Nacionalnog demokratskog instituta.
Na Galeriji se nalaze sedeći srednjoškolci i studenti: Mersad Ličina, Jasmin Kulić, Lida Lekpek, Elfa Hajrović, Anela Kačar, Dženita Kršić, Semir Kambović, Nihad Granica, Ajla Dazdarević, Amina Kurtović, Amela Hoćanin, Amela Sejdinović, Emir Hamidović, Dželila Zukorlić, Zilha Župić, Fatima Isović, Amela Tatarević, Belma Telević, Ersan Rifatović, Fahrudin Mahmutović, Elvin Huduti, Nina Manojlović, Amina Halković, Zilha Ragipović, Eldina Pramenković, Amer Crnovršanin, Sajda Batakić, Nikola Rosić, Haris Nokić, Anđela Todorović, Azra Hasan-Begović, Emina Šabanović, Omer Mehmedović, Admir Kurtanović, Irfan Ličina, Mirela Halilović, Edin Baćevac, Merima Škrijelj, Anida Mavrić, Naida Gicić, Adelta Nikšić, Emir Palamar, Muhamed Halilović, Nezrina Međedović, Elvisa Koca, Sabrina Hadži, Bekim Škrijelj, Elma Spahić i Esmin Vučelj.
Pozivam vas da aplauzom pozdravimo drage nam goste. (Aplauz.)
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić –Marković, Donka Banović i Nikola Lazić.
Gospođa Donka Banović želi reč.

Taj član govori o organizaciji ZOO higijenske službe i govori o obavezama koje lokalna samouprava ima i po postojećem zakonu, s tim što se u okviru ovih izmena i dopuna lokalnoj samoupravi određuju i neke druge obaveze.
Naime, lokalna samouprava je dužna da na svojoj teritoriji organizuje ZOO higijensku službu. Ona je dužna da hvata i zbrinjava napuštene životinje u prihvatilišta za životinje. Ova tačka zalazi i to prilično površno i u zakon o dobrobiti životinja, gde je ova materija mnogo bolje uređena.
Izmena i dopuna se sastoji u tome, naime, predlagač traži i kaže da je lokalna samouprava dužna da za poslove iz stava 1. tačke ovog člana "ima izgrađen objekat za sakupljanje leševa životinja". Dakle, to je još jedna od obaveza lokalne samouprave koja je do sada uglavnom zavisila od gradskih komunalnih preduzeća i to su prilično neuspešno radili, tako da taj problem leševa po gradovima i opštinama, uginulih životinja koje niko ne uklanja, ima skoro svaka lokalna samouprava.
Mi dodajemo na ovaj predlog izmene da je lokalna samouprava dužna taj objekat da izgradi u roku od godinu dana od donošenja ovog zakona. Smatramo da nisu dobri oni članovi koji su tako neodređeni, pa se može dogoditi da neka lokalna samouprava ni u narednih 20 godina ne izradi takav objekat, tako da smatramo da treba dati lokalnim samoupravama neki razumljiv rok da izgrade takav objekat.
Ono što, takođe, zameramo predlagaču, jeste da nije predvideo da nekoliko lokalnih samouprava može da izgradi ili napravi zajednički objekat za odlaganje ili sakupljanje leševa životinja, kao što, npr. imate da su se u određenim okruzima lokalne samouprave udružile i imaju zajedničke deponije za odlaganje smeća, tako da smatramo da naš amandman treba da prihvatite.

Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Nikolić i Milan Dimitrijević. Gospodin Dimitrijević želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Sačekaću da gospodin ministar završi razgovor, da bi mogli da komuniciramo. Zahvaljujem, gospodine ministre.
Dakle, šta je cilj donošenja izmena ovog zakona? To lepo piše u obrazloženju, dakle, da mi neke svoje standarde uskladimo sa standardima EU. To je u redu.
Ali, postavlja se pitanje šta ste napisali u članu 20, odnosno članu 46? Napisali ste nešto što zbunjuje elementarnu logiku. U prvom delu ste obavezali lokalnu samoupravu oko izgradnje objekata za prikupljanje leševa životinja, a u drugom delu tog člana u drugom stavu ta obaveza ne postoji. Dakle, umesto da poboljšate zakon, vi ste napisali jedan član koji potpuno zbunjuje onoga ko treba da ga primenjuje.
Da ste pažljivo slušali gospođu Donku Banović, videli biste zbog čega je važno to, ali vi niste slušali, imali ste preča posla. Ali, gospodine ministre i gospođo predsednice, zadnjih dana se dešava jedna vrlo čudna stvar prilikom obrazlaganja zakona u pojedinostima i u načelu.
Počne jedan zakon da se raspravlja, onda imate jednog ministra, kako je bilo kod prošle tačke dnevnog reda, tema su bili zakoni iz oblasti zdravstva, pa počne ministar zdravlja, pa nastavi ministar kulture, posle njega ministar za NIP, a završi ministar za sport i omladinu. Dakle, divota. Čini mi se da ta praksa nastavlja i dalje da teče.
Juče smo imali gospodina Sašu Dragina, ministra poljoprivrede, vezano za ove zakone iz poljoprivrede, danas imamo vas kao ministra trgovine, sutra verovatno ministra finansija ili nekog drugog i postavlja se jedno osnovno pitanje – kad krene ovakva vrsta rasprave, da li vi, u stvari, čitate ove zakone i da li vidite šta piše u tim zakonima?
Juče, recimo, u zakonu o vodama i o vodnim dozvolama se na mala vrata uvode nuklearni objekti u Srbiji. Niko ne reaguje, ni ministar poljoprivrede, ni ministar ekologije, verovatno ni vi ne znate šta to piše u tom zakonu.
Vidite, kada je takvo stanje, kada se zakoni ne čitaju, onda prođe ovakva nelogičnosti da nešto nekoga obavezuje u jednom stavu, a u drugom stavu ga ne obavezuje ni na šta.
Da li su takvi zakoni uopšte potrebni? Kako se može primenjivati jedan zakon koji sadrži dve protivrečne odredbe u istom članu? Dajte neko objašnjenje. To se kosi sa elementarnom logikom i osnovno je pitanje – da li uopšte čitate zakon?