Od vremena poslaničke grupe ostalo je 30 sekundi na korišćenju.
U skladu sa članom 27. jedno obaveštenje narodnom poslaniku, s obzirom na to da ste, uz pokazivanje amandmana koji su podneti na Predlog zakona, kazali da jednog amandmana nema. S obzirom na to da sam u obavezi da se staram o usklađenosti radnih tela i da se staram o tome da proceduralno do plenarne sednice bude obavljeno sve što je Poslovnikom propisano, amandman na koji se pozivate ne može biti pošto nije podnet. Molila bih da pažljivije koristimo argumentaciju kada je u pitanju procedura na koju smo svi obavezni.
Narodni poslanik Dragan Šormaz ima reč. Narodna poslanica Nada Kolundžija želi repliku, verovatno, tako da ćemo dozvoliti repliku, pa će narodni poslanik Dragan Šormaz, a posle njega narodni poslanik Ivan Andrić.
Videla sam narodni poslaniče, Velimire Iliću, da ste prijavljeni. Postoje narodni poslanici koji su pre vas. Upravo čitam.
Želite da govorite o povredi Poslovnika? U tom slučaju, svi narodni poslanici koji su prijavljeni i to ovim redom: narodni poslanik Dragan Šormaz, narodni poslanik Ivan Andrić – ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe LDP, narodna poslanica Nada Kolundžija – pravo na repliku, narodni poslanik Srđan Milivojević, koji želi da govori po vremenu za amandmane, kao i vi, narodni poslaniče, videće u signalizaciji da nisu više u registru.
A vas narodni poslaniče, Velimire Iliću, molim da se registrujete da biste mogli da dobijete reč da govorite o povredi Poslovnika.

Gospođo predsedavajuća, nije tačno da amandman Zaštitnika građana nije podnet. Podnet je Odboru. Isto tako, Ministarstvo je podnelo tom istom odboru desetak amandmana koji su prihvaćeni. Tačno je da je podnet i obrazložen, i da smo ga mi sa 6:3 odbacili, vladajuća većina nije htela da glasa i on je odbačen. Dakle, amandman je podnet Odboru, kao što su podneti i amandmani koje je Ministarstvo dostavilo Odboru da ih prihvati da bi mogli da budu sastavni deo onih amandmana koje je Vlada posle prihvatila.
Samo bih želeo da skrenem pažnju. Ovo je jedan politički dil koji je bio toliko smešan. Pojedine poslaničke grupe su na samom Odboru naterale resorno ministarstvo da podnese amandmane, da zadovolji neke njihove sitnice, da bi došlo do glasanja. Neobjašnjivo je da su prošli svi amandmani pojedinih partija, neću sada da ih nabrajam, koje, videćete u amandmanima, jer ne bi glasali i ne bi zakon prošao – došlo je do jednog takvog dila i ispunjavanja želja pojedinih poslanika da je to bilo smešno.
Meni je jako čudno da ministarka nikada ne želi da prisustvuje sednici Odbora i uvek šalje nekoga od svojih zamenika, jer treba direktno da se izjasni o nečemu što je izuzetno bitno u ovom momentu za Srbiju. Ako ne poštujemo Zaštitnika građana Srbije, čoveka koji treba da štiti prava običnog naroda, onda ne poštujemo sopstveni narod. Što smo onda uveli Zaštitnika građana? I to je bilo jako čudno da se to odbaci, ne prihvati i da prođe ovako kako je prošlo.

Dva minuta. Narodni poslaniče, niste naveli koji je član Poslovnika povređen u zahtevu da dobijete reč na osnovu člana 100, što je zabranjeno istim tim članom na osnovu koga dobijate reč.
Ponoviću, s obzirom na to da sam iz vašeg obrazloženja razumela da smatrate da sam koristeći član 27. iznela neistine, što je netačno i upućujem vas na član 147. Poslovnika Narodne skupštine – predlog za izmenu i dopunu Predloga zakona, amandman se podnosi predsedniku Narodne skupštine u pisanom obliku. Amandmani o kojima je reč, koje je citirao gospodin Markićević i za koje tvrdite da nisam dala dobro obaveštenje o proceduri, nisu podneti predsedniku Skupštine.
Amandmani su kao i inicijativa za podnošenje amandmana upućeni vama kao predsedniku Odbora za saobraćaj i veze. Da bi amandman sa bilo čijom inicijativom bio podnet o tome mora da odluči Odbor. Nisam ulazila ni u šta drugo, osim u netačnosti koje je narodni poslanik Markićević izneo govoreći da se neki amandman koji je podnet ne nalazi u proceduri na sednici i raspravi u pojedinostima, što bi bio vrlo ozbiljan prekršaj našeg rada. To nije slučaj.
Molim vas da pažljivo pogledamo Poslovnika, na koji se pozivamo da dobijemo reč, jer on tačno i precizno opisuje šta su inicijative za podnošenje amandmana, a šta je podnet amandman. Zahvaljujem.
Narodna poslanica Nada Kolundžija, pravo na repliku, pa narodni poslanik Dragan Šormaz, pa narodni poslanik Ivan Andrić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se neko zabrine za DS možda bi mogao da pročita zakon koji komentariše i odredbe i da pokuša, ako ne razume, da se konsultuje sa onima koji mogu da mu objasne.
Dakle, u ovom zakonu se ne definiše prisluškivanje. U ovom zakonu je izričito zabranjeno prisluškivanje, bez procedure koja je utvrđena drugim zakonom, a koja podrazumeva saglasnost suda.
Ako neko tvrdi da sada svaki građanin može biti prisluškivan na osnovu ovog zakona, onda zaista najgrublje obmanjuje javnost i to je nedopustivo. Neko može da smatra da ova odredba nije dovoljno dobra ili da ovaj zakon nije dovoljno dobar, da bi trebalo pooštriti kontrolu, ali ne može da tvrdi da se zakonom definiše i omogućava nešto što nije tačno.
Prema tome, niko neovlašćeno ne može da prisluškuje nijednog građanina, ukoliko to radi, krši sve zakone, pa i ovaj zakon. Mislim da, zaista, nije dopustivo u raspravi koristiti nešto što su najobičnije neistine.
Ako govorimo o sadržaju ovog zakona, onda možemo da polemišemo da li postoji potreba da se pojača kontrola sprovođenja ove odredbe zakona, kome da se da ta nadležnost, itd. Da samo podsetim, Odbor za saobraćaj i veze, na inicijativu Zaštitnika građana, podneo je amandman kojim Povereniku za informacije daje nadležnost da kontroliše i vrši nadzor nad sprovođenjem odredbi ovog zakona. Pošto smo smatrali, a to je i Ombudsman, takođe, smatrao, da to jeste način na koji se može vršiti kontrola nad sprovođenjem ovog zakona, mi smo smatrali da onda Odbor treba da podnese takav amandman, što se i desilo.
Istovremeno želim da kažem da neko ko smatra da nama nije mesto u Evropi ne treba da brine o tome da li Demokratska stranka dovoljno vodi računa o evropskim kriterijumima. Dakle, ako bi neko sada govorio sa stanovišta evropskih standarda, onda bi morao ipak da zna da postoji direktiva Evropskog parlamenta iz 2002. godine koja nedvosmisleno, uzimajući, s jedne strane, potrebu odbrane, bezbednosti, sigurnosti, borbe protiv trafikinga, organizovanog kriminala i korupcije, daje nadležnost upravo ovakvu kakva je definisana ovim zakonom. Ovo je apsolutno u skladu sa evropskom direktivom, koju primenjuju i druge zemlje.
Prema tome, nemojte da zbunjujete ljude tvrdeći da mi ne vodimo računa o tome šta je evropski standard ili ne. Strogo vodimo računa o tome šta je evropski standard, posebno kada su ljudska prava u pitanju.
Istovremeno, želela bih da vas podsetim da ste kao član jedne druge vladajuće većine, takođe, odbijali predloge Ombudsmana, pa tada niste tvrdili da je on nepogrešiv i da ako on nešto kaže, onda mi to moramo da prihvatimo a da prethodno ne razmišljamo o tome. Tada to niste tvrdili. Sada, pošto niste u vladajućoj većini, sada bi on trebalo da vam bude krunski argument da nešto treba uraditi. Postoji Ustavni sud. Za nas je to nadležna institucija i ako Ustavni sud kaže da ova odredba nije u skladu sa Ustavom, mi ćemo je poštovati. Ali, očekujte da će poštovati i onaj ko tvrdi da ovo nije neustavno.

Iskoristili ste tri minuta.
Narodni poslanik Dragan Šormaz ima reč. Izvolite.

Naravno da Ombudsman može da pogreši, jer je čovek, kao i svako drugi. Svako može da pogreši. Mislim da je u Srbiji glavni problem to što je Srbija do sada bila monarhija, republika, pod diktaturom, komunistička, socijalistička, ali nikada nije bila, po mom dubokom ubeđenju, a nije ni dan-danas, pravna država.
Po pitanju prisluškivanja, mi imamo različite situacije. Imamo zakone, evo, sad je čitala koleginica Grubješić delove raznih zakona. U jednom je, recimo, pogrešila, odmah ću joj reći da ne bi to više koristila kao argument, Zakon VBA koji je citirala odnosi se samo na pripadnike Ministarstva odbrane, Vojske Srbije i zaposlenih u Vojsci Srbije, ne odnosi se na ostale građane. To je specijalni zakon za te zaposlene u specijalnoj službi, državnom delu, i on se ne odnosi na ostale građane, tako da to što ste čitali ne važi za ono što je govorio Ombudsman. Ako Zakon o BIA iz 2002. godine nije dobar, kažete – što nije promenjen? Pa, što ga vi niste promenili? Direktor BIA je trebalo da podnese delove, ako treba, Vlada je ta koja je nadležna i, ako taj zakon nije dobar, promenite ga, nemojte da držite predavanje onima koji ga kritikuju.
Mi imamo u Srbiji prisluškivanje po zakonu. Evo, imamo slučaj "Koferče" i suđenje. Imamo transkripte po zakonu prisluškivanih ljudi, na osnovu odluke suda. Advokati su uložili žalbu na tehničke uslove snimanja, a to su najbolji koje mi imamo. Sud je prihvatio, tužilac se nije žalio i ovi su otišli slobodni. Završeno suđenje i ispada da su oni džabe jureni. Čekajte, ako su to tehnički uslovi, a najbolji tehnički uslovi koje mi imamo za prisluškivanje upotrebljeni su u tom slučaju, i odbijeni na sudu, pa, šta mi imamo više bilo koga da prisluškujemo i šta ima bilo ko više da se plaši prisluškivanja u Srbiji?! Zbog toga govorim o pravnoj državi. Posle slučaja "Koferče", više niko nema potrebe da se plaši prisluškivanja u Srbiji.
A, zašto još ne treba da se plaši? Mislim da nadležna ministarka treba da nam odgovori na mnogo važniju stvar. Ja sam uputio pitanje i nadam se da ću dobiti odgovor. Naime, prodaja "Telekoma", ovakav kakav je, u bezbednosnom smislu je, takođe, problem. I džabe Bezbednosno informativnoj agenciji i mogućnost da prisluškuje; i VBA, i policiji, i vojsci, i tako dalje! Kad se "Telekom" proda ona više neće moći da koristi infrastrukturnu mrežu na način na koji je do sada koristila.
Treba izdvojiti iz "Telekoma" infrastrukturnu mrežu i napraviti posebno javno preduzeće, a ostalo prodati, ako ima neka cena za to, jer se iovako ne može dobiti neka cena koju bi želela ova vlada, da bi sprovela izbore. I to je najveći problem. Ako se proda "Telekom" "Dojče Telekomu", na primer, ko će od naših službi posle koristiti tu infrastrukturnu mrežu? Sada se koristi infrastrukturna mreža "Telekoma". Ona se u te svrhe koristi. Džabe onda i ovo što je radio Ombudsman i to što on ide u BIA pa gleda, sad je i on kriv za ovo, isto. Ne želim da ga branim. On je otišao u BIA i izašao je posle toga i rekao da BIA radi sve po zakonu, da se on u to uverio. To je toliko naivno. On je otišao i video ono što su mu dali da vidi. Koja će to državna bezbednost da mu da, naročito, kod nas, nešto što ne treba da vidi – pa, neće sakriti od njega? Sad ćemo da pričamo priče, ovde, sad će neko da se javi i da kaže – ne, radi se sve u skladu sa zakonom. Super, odlično, al' zato smo u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo, kao država.
Gospođo ministarka, treba na ovo pitanje da odgovorite – zašto se država ne opredeli prvo da napravi novo javno preduzeće, da izdvoji mrežu, pa posle toga da prodaje "Telekom", ako, već, neko hoće, posle da kupi, ono što preostane? Ko god kupi "Telekom" biće privilegovan i u odnosu na "Telenor" koji koristi istu mrežu, u odnosu na ''Orion'' fiksnu telefoniju itd. To je nacionalno bogatstvo, isto kao što su i frekvencije nacionalno bogatstvo pa ih izdajemo, evo i stranci mogu da učestvuju, pa, imamo nacionalne frekvencije, pet, Javni servis itd. I ovo je nacionalno bogatstvo koje svi mogu da koriste. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Ivan Andrić je želeo reč. Molim vas samo da se registrujete u elektronski sistem. Izvolite.  

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite na početku da vas upoznam sa suštinom našeg problema i da vas podsetim na jedan član Poslovnika, za koji sam siguran da se niko od poslanika i ne seća više, a to je član 140. Poslovnika Skupštine, koji kaže, da se, predlog zakona, pripremljen u skladu sa odredbama ovog poslovnika, može uvrstiti u dnevni red u roku ne kraćem od 15 dana i ne dužem od 60 dana.
Pitam vas, koji je zakon koji je Skupština usvojila, ove godine ili prošle godine, bio u skupštinskoj proceduri duže od 15 dana? Tvrdim vam, nijedan! A to da li je nešto evropski standard ili ne, to bismo najlakše znali da ovaj zakon nije došao u proceduru po hitnom postupku, pa da smo svi imali duže od jednog vikenda da se konsultujemo sa nekim i da vidimo da li su njegove odredbe u skladu sa tim ili ne.
Da je postojala radna grupa, to je tačno, ali je verzije zakona koja je predložena drugačija od svih onih na kojima je radna grupa radila i u tome je suština problema. Dakle, ova verzija zakona koja se nalazi pred nama nije ona koju je utvrdila radna grupa. Da Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, dozvolite da tako zovem, ne bi mogao da podnese amandman – taj zakon je dostavljen u proceduru u petak popodne i došao je na dnevni red u ponedeljak.
Pa, kako, onda, da očekujemo da je moguće da se podnese amandman – tako što će ići na Odbor za saobraćaj i veze, pa vladajuća većina neće dati kvorum, koliko puta, jednom, dvaput? Jedino kad je javno mnjenje nateralo vladajuću većinu da kvorum da.
Sada, šta mi imamo? Mi imamo reč BIA, sa jedne strane, i reč nekog ako se zove Zaštitnik građana, sa druge strane. Pa, kako očekujete da se opredelimo? Da se BIA pita ne bi postojao nijedan zakon u ovoj zemlji. Bili bi sa svakim od nas 24 sata dnevno, pošto je to jedini način da spreče trgovinu heroinom, terorizam ili čime se već bave.
I, tako je uvek od kada ta institucija postoji, mi im to ne zameramo, ali to uzimamo u obzir. Kada se već država odlučila da ovim zakonom reguliše nešto što nije tema ovog zakona, tu se sada mešaju dve stvari. Prvo jeste evropski standard i tu se potpuno slažemo, da kompanije koje se bave telekomunikacijom moraju da zadržavaju podatke. To nije sporno. To se radi u svim zemljama Evropske unije.
Dakle, ovde je pitanje načina kako su ti zadržani podaci dostupni službama, policiji i tako dalje? To je pitanje. Na to se odnosi zamerka Zaštitnika građana, funkcije koja se zove Zaštitnik građana. On kaže – mi sumnjamo da se time narušava privatnost. Nismo mogli da reagujemo zato što je zakon bio u proceduri 72 sata pre nego što je došao na dnevni red, a ne između 15 i 60 dana, koliko reguliše naš poslovnik.
Pogledao sam i zašto se ovaj zakon donosi po hitnom postupku. Zakon se donosi po hitnom postupku, neverovatno je, zato što je važno da se ostvari digitalno emitovanje televizijskih signala do 4. aprila 2012. godine. Zbog toga ovaj zakon nije mogao da bude 15 dana u proceduri, nego je morao da bude dva dana u proceduri. Pa, to je stvarno bezobrazluk.
Ako govorimo o evropskom standardu, ovo je suština povrede tog evropskog standarda i to piše u svakom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, od 2000. do danas. U svakom izveštaju piše – super je što Skupština radi brzo, ali ne sme raditi brzo na uštrb demokratskih pravila. To je suština.
Svega ovoga ne bi bilo da je taj zakon bio sedam ili deset dana duže u proceduri. Mi bismo se konsultovali, kolege iz opozicije bi se konsultovale, Zaštitnik građana bi podelio te dileme sa, ne znam, Odborom, sa svakim od nas posebno, podneo bi normalno amandman, možda bi neka poslanička grupa podnela amandman, amandman bi bio prihvaćen – da ili ne.
Ovako, šta se uradilo? Jedna institucija, kakva je parlament Srbije, ušla je u otvoreni rat sa Zaštitnikom građana, braneći BIA i objašnjavajući da je to evropski standard. Šta mene briga za BIA? BIA je rekla pre osam godina da ne može da otvori dosijea, da ne može da se usvoji zakon o otvaranju dosijea zato što se plaši dilera u Novom Pazaru.
To je bio njihov razlog. Kakve to veze ima? Ovaj zakon nije ni smeo da reguliše ovo! Postoje zakoni o policiji, BIA, o čemu sve. Time se bavi Odbor za bezbednost.
Sada, umesto jednog zakona koji je u 90% ostalih odredbi moderan, normalan zakon, kakav imaju druge zemlje, ovo se zbog bahatosti vladajuće koalicije pretvorilo u raspravu da li nekog prisluškuju ili ne. Kakve to veze ima? Šta će ovaj zakon promeniti?
Pa, svako od nas ovde dobro zna da mogu da prisluškuju koga hoće i kako hoće!
Što se nas tiče, kada neko ima mirnu savest, baš ga briga da li ga prisluškuju ili ne. Suština je da je u odbrani evropskih standarda napadnuta jedna od najdemokratskijih institucija koju ova zemlja ima, a to je Zaštitnik građana. Ukoliko je on loš i nema pravo, pa, smenite ga, nemojte ga vređati javno, nemojte govoriti ono što nije istina. Nije mogao da podnese amandman, nije mogao u toku rada radne grupe da iznosi mišljenje zato što ova verzija nije verzija radne grupe.
Ova verzija je drugačija od one koju je radna grupa imala, podmetnuta u Skupštinu tajno, u petak popodne, u nedelji kada Skupština nije radila, sa očekivanjem od nas da posle vikenda svi dođemo naoružani znanjem o ovim specifičnim oblastima, kao da se 40 godina bavimo time.
I, šta je rezultat svega ovoga? Rezultat je da će ministarka da prisluškuje svakog od nas, iako to sa njom nema nikakve veze, da BIA želi da brani zemlju od terorizma, kao što, verovatno, želi, to ne znam, i rezultat je da smo mi sada u otvorenom ratu i da kažemo Zaštitniku građana – okej, ako ti se, baš, ne sviđa, ovo, što se mi ovako ponašamo, podnesi žalbu Ustavnom sudu. Pa, šta je rezultat toga? Šta ćemo ako Ustavni sud kaže da je on u pravu? Ko će snositi odgovornost za to?
Ovde ulažemo prigovor na to što se svaki zakon, Zakon o Narodnoj banci je usvojen po hitnoj proceduri. Četiri meseca smo ga čekali, onda nismo mogli da sačekamo da bude 15 dana, nego, 'ajde, odmah; tu se malo menjaju ovlašćenja Saveta Narodne banke, malo menjamo guvernera, nije ništa važno, jedna nezavisna institucija.
Druga nezavisna institucija, koja je važna za demokratizaciju našeg društva, Zaštitnik građana – šta on ima da misli, što nije uporedio na vreme? Kad?! Dakle, on je kriv što nije u petak u 12 noću čitao zakon, a nismo mi krivi što ne možemo da sačekamo dve nedelje da zakon stoji ovde, sa obrazloženjem da do 4. aprila 2012. godine mora da se digitalizuje televizija?
Kada je već reč o digitalizaciji televizije, zašto Vlada ne imenuje direktora javnog preduzeća koje će se baviti transmisionom tehnikom? Da li to ima veze sa digitalizacijom televizije? Ima. A, zašto ga Vlada ne imenuje? Kako tu nema hitne procedure? To možda nema direktne veze sa ovim zakonom. Suštinski ima, ima sa drugim tajnim izborom koji teče sve vreme paralelno, pa danas "Blic" saznaje – ima osam kandidata za direktora ''Javnog servisa'', ali ne smeju da kažu ko je, pošto, ne znam ni ja šta će da se desi.
To je sistematsko narušavanje institucija koje se opravdava brzinom, koja jeste važno, ali pitanje je dokle će ta brzina da bude važnija od građenja institucija za koje smo mi glasali. Za Zaštitnika građana mislim da su glasale sve stranke koje sede ovde, ne za njega lično, nego za zakon.
Kako ga podržavamo? Tako što on da jednu izjavu, mi drugu, ovi treću, ovi četvrtu i dovedete svakog od nas u poziciju da biramo između njega i BIA.
Ako moram da biram, znam koga biram, ali da li to znači da sam u pravu? Nisam siguran! Nisam siguran zato što mi kao narodnom poslaniku nije omogućeno da na normalan način vidim proceduru, da učestvujem u proceduri i da znam ko je u pravu i zašto: koji su argumenti BIA, koji su argumenti Zaštitnika građana. Je l' postoji nadležni odbor, je l' mogao da raspravlja o tome, deset dana, 15 dana; ako ima nejasnoća da se vrati zakon, da učestvuje ministarka, radna grupa, da se čuje mišljenje? Ništa se od toga nije desilo, zato što smo žurili da onda ne bismo radili sedam dana, kao i svaki put do sada.
I, to jeste duboko antievropski! Ništa ovo drugo možda i nije važno. Ko živi normalno, taj nema razloga se plaši ni policije ni BIA, ali, ovo jeste duboko antievropski i nema kraja!
Ako će Vlada da određuje kurs, ako neće vladajuća većina slušati Ombudsmana, menjati zakone u toku jednog vikenda, tome kraja nema. To nije ničija namera i to znam, ali namera tu dođe na kraju.
Molim vas, sve ostale predstavnike poslaničkih grupa, da u svojim izlaganjima više vode računa o institucijama, ne samo o ovoj, nego i o instituciji Zaštitnika građana, da se dalje ne sukobljavamo sa njim. Situacija je, sad, takva-kakva je i sumnjam da će se zakon povući iz procedure. Što je najgore, to smo i rekli, ovaj zakon je jako dobar, u delovima koji se ne odnose na ovo, i stvarno je šteta što će ostati obeležen ovim, kako ste rekli, delom javnog mnjenja koga više zanima privatnost ili sloboda, nego hitna procedura, stvarno je šteta, ali mislim da tu odgovornost ne leži ni na kome nego na vladajućoj koaliciji. Hvala. (Aplauz)

Od vremena ovlašćenog predstavnika je iskorišćeno je deset minuta i 40 sekundi.
Pozivajući se na član 27, s obzirom na to da je narodni poslanik Ivan Andrić u svom izlaganju izrazio sumnju da je pri donošenju zakona u Narodnoj skupštini ijednom poštovan član 140, koji propisuje način na koji zakoni ulaze u proceduru, rokove i način na koji dolazi do završetka procedure, odnosno glasanja, nalažem Službi Narodne skupštine da narodnom poslaniku Ivanu Andriću dostavi, vremenski i da li je u skladu sa članom 140, sve predloge zakona koji su u Skupštinu ušli od 11. juna 2008. do 11. juna 2010. godine.
Pošto sam dužna, bar delimičan, odgovor na izraženu sumnju da se član 140 ne poštuje, dajem ga sada, ovako, usmeno. Od početka ove 2010. godine u skupštinsku proceduru je ušao 51 zakon, sa zahtevom da 20 predloga zakona ili 39,22% bude razmatrano po hitnom postupku.
Za ovo vreme, od početka godine do 11. juna 2010. godine, razmatrano je 123 predloga zakona, od čega, 10,57% po hitnom postupku. Ostalih 89,43%, razmatrano je u skladu sa članom 140. stav 1.
Zaista vas molim da, što se tiče procedure, vrlo pažljivo konsultujemo odredbe Poslovnika koje definišu proceduru i da, ako može, sve opaske ili sumnje u to da Skupština krši sopstvenu proceduru iznosimo oprezno, zbog toga što to ima mnogo veći značaj od nekakve političke argumentacije. Zbog toga dajem ove podatke.
Narodni poslaniče, ne možete predsedavajućem da dajete replike. Stvarno vas molim da pročitamo Poslovnik. Vi ste rekli – da ne postoji, verovatno, nijedan zakon koji je ušao u skupštinsku proceduru u skladu sa članom 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine. Moram da dam odgovor. Ne radi se ni o čemu drugom. Kazali ste da ste izrazili sumnju. Molim vas, nemate pravo na repliku.
Narodni poslanik Srđan Milivojević.
(Narodni poslanik Ivan Andrić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Povreda Poslovnika?
Narodni poslanici koji su prijavljeni u elektronskom sistemu, narodni poslanik Srđan Milivojević, narodna poslanica Vjerica Radeta, narodna poslanica Nada Kolundžija i narodni poslanik Velimir Ilić, sada će videti na svojim poslaničkim jedinicama da nema signalizacije, pošto reč traži narodni poslanik Ivan Andrić, jer želi da govori o povredi Poslovnika. Molim vas da se prijavite.

Hvala. Mislim da je malo pogrešno tumačenje onoga što sam rekao. Na početku, prvo, da objasnim povredu Poslovnika. Kao što sam tražio objašnjenje, nigde, ne znači, ja ne mogu da polemišem sa vama, to je tačno, ali ne možete ni vi sa mnom.
Nisam tražio da se meni direktno sada odgovori, zato što ne mogu da proverim. Molim vas, ako već imate nameru da mi odgovorite, dajte mi pismeni odgovor, pa ću onda da pogledam, od tih zakona, koliko je zakona o ratifikacijama, i koji je taj zakon, da li je važniji neki ugovor od zakona što stoji po tri meseca ovde, od Zakona o NBS, Zakona o privrednim komorama, Zakona o elektronskim komunikacijama, pa možemo i tako da govorimo.
Ono što je pogrešno u tumačenju onoga što sam rekao, nije u tome suština onoga što sam rekao. Suština onoga što sam rekao jeste da se o zakonima koji su direktno osetljivi i koji su reformski, nisam rekao da Skupština krši proceduru, nego se o njima koristi procedura koja apsolutno ne može da se koristi. Zato što to – da televizija treba da emituje digitalni signal 4. aprila 2012. godine, nema nikakve veze sa zadržanim podacima telekomunikacionih kompanija. To nema nikakve veze. I to jeste kršenje procedure ovde.
Dakle, 2012. godina, možda izgleda blizu iz jednog ugla gledanja, ali sa stanovišta da li je zakon trebao da stoji u proceduri još 10 dana, stvarno ne dolazi tako brzo. A, to bi rešilo probleme koje je ova institucija napravila u komunikaciji i radu sa drugim evropskim institucijama ovog društva. I to je bila suština zašto sam pomenuo hitnu proceduru.
Verovatno ste vi u pravu, kada se ratifikuje neki vojni ugovor, koji Srbija iovako sprovodi već pet godina, onda i nije važno da li je po hitnom postupku ili nije, i da li je taj zakon u redovnom postupku. Pričao sam o vrlo konkretnim reformskim zakonima koji se nalaze.