Tri minuta. Narodni poslaniče, iskoristili ste vreme za repliku. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo Čomić, i meni ste mogli da date po istom osnovu repliku, kao i gospodinu Markićeviću, jer se on javio kao član Odbora za odbranu i bezbednost, a ako to nije moguće, da repliciram gospodinu Milivojeviću na taj način, koristiću vreme poslaničke grupe.
Da li mogu da koristim mogućnost replike? Ne. Dobro.
Ovaj amandman gospođe Banović koji smo apsolvirali još pre dva sata, koji je usvojen, otvorio je mnogobrojne polemike i dužna sam da se obratim i parlamentu i javnosti zbog mnogih neistina koje ste čuli, naročito u izlaganju kolege Milivojevića, i zbog toga što, ne samo što imam svoju obavezu, nego i moralnu odgovornost, jer je predsednik naše poslaničke grupe, gospodin Dragan Todorović, nedavno smenjen sa mesta predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, upravo zbog toga što je sve ovo o čemu je gospodin Milivojević govorio, o civilnoj kontroli bezbednosnog sektora, koji proističe iz zakona koji nam daje mogućnost za tako nešto, zaista jedna velika farsa. Jer, gospodin Dragan Todorović i smenjen je iz razloga što nikako nismo mogli, uz pomoć službe bezbednosti, kao i ostalih članova Odbora iz DS, G17, SPS, da isteramo na čistac mnogobrojne afere koje su se desile, a sa kojima je služba upoznata.
Gospodine Milivojeviću, znam da revnosno pratite suđenje našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju i verujem da ste i kupili ova četiri dela knjige "Policijski dosije", od 4.000 stranica, o kojima smo mnogo govorili, ako niste, pozivam vas to da uradite, ali mislim da ste pre više godina kupili, ipak, jednu drugu knjigu ili je imate u svom posedu, ako nemate, pokloniću vam lično, radi se o knjizi koju je objavio naš predsednik neposredno pred odlazak u Haški kazamat "Mafijaška pudlica-Nebojša Čović".
U toj knjizi su obuhvaćene tri akcije Službe Državne bezbednosti, pod konspirativnim nazivom "Šumadija – Mačva i kaktus". U te tri akcije, gospodine Milivojeviću, glavni akteri su funkcioneri DOS, u to vreme, kao što i sam naziv knjige kaže, jedan od potpredsednika Vlade Nebojša Čović, pa da ne nabrajamo od načelnika Žandarmerije, preko ostalih, koje je Služba prisluškivala, i tražili smo da nam direktor Agencije, gospodin Vukadinović, jasno odgovori, dakle, gospodin Todorović je sazvao jednu ''posebnu sednicu'', prošle godine, sa tom temom. Da li je Služba to radila, naveli smo, a imamo u posedu tu knjigu, da su pod šifrom zavedena ta dokumenta i da su učesnici ljudi koji su aktuelni nosioci i sada nekih odgovornih funkcija u javnim preduzećima i na nekim drugim mestima, pa i u ministarstvima.
Do dana današnjeg, nismo dobili odgovor!
Da li će sada javnost da poveruje vama, gospodine Milivojeviću, ili Vojislavu Šešelju? Šta mislite? Mislim da će čitava javnost, kao što i čitava svetska javnost vidi na ovom procesu koji on vodi u Hagu da je on već sada pobedio. Kada se to desilo da dr Vojislav Šešelj objavljuje nešto u svojim knjigama za šta nije siguran da je istinito? On je jedini čovek koji je, stvorila se takva mogućnost, zato što se nalazi u Haškom kazamatu, objavio celokupan svoj policijski dosije.
Videli ste da se tamo pominju od 1981. godine i imena funkcionera vaše stranke, od gospodina Mićunovića, Borisa Tadića i mnogih drugih koji su bili takozvani disidenti tog doba, kasnije otišli u neku sasvim drugačiju opciju, a naš predsednik ostao na pozicijama ideologije srpskog nacionalizma i predviđao šta će, nažalost, da se desi danas sa našim narodom.
Nemojte nama da govorite. Šest godina sam član Odbora za odbranu i bezbednost. Mislim da savesno i odgovorno, kao član SRS, radim na tim sednicama svoj posao. Ali ako BIA, koja, kao što je gospođa Radeta malopre spomenula, tačno zna da pojedina privatna lica, uostalom, setite se slučaja Janjušević, koji je to i priznao, kao što je i Stanko Subotić, čak sam pomenula izvesnog Ranka Tadića, koji je u srodstvu sa Borisom Tadićem, na jednoj od sednica Odbora za bezbednost, poseduju, ili služba ili mi imamo indicije da poseduju opremu za prisluškivanje, visokosofisticiranu, koja danas može na tržištu, kao što i sami znate, dobro ste obavešteni u tom pogledu, da se nađe za sto hiljada evra ili manje. Gospodine Milivojeviću, kako onda da dobijemo odgovore na konkretna pitanja kada je sve to farsa i kada ovaj zakon upravo daje mogućnost, a vidite da je to bilo ranije, da se bez ikakve odluke nadležnih sudskih organa prisluškuju politički neistomišljenici?
Što se nas tiče i mene lično, i svih ovih kolega srpskih radikala ovde, imamo jako visoko izgrađenu bezbednosnu kulturu, znate, i tome nas je učio naš predsednik.
Ali što se tiče svih ostalih koji su počinili određena korupcionaška krivična dela, oni koji se danas predstavljaju da i nešto glume u političkom životu Srbije, a za koje BIA zna i ima informacije na osnovu naših direktnih pitanja, evo, opet ću da pomenem taj čuveni susret u oktobru mesecu 2007. godine, u hotelu "Ric" u Parizu, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića sa Stankom Subotićem. Nama je Služba, onako, tek, nešto da kaže, rekla, da prirodu i karakter tih susreta ne zna, ali nam nije rekla da ih nije bilo.
Molim vas, ako tražim odgovor na neko pitanje konkretno, ako BIA u kontekstu susreta nekih kvazipolitičara, koji su oteli mandate, koji su pokušali puč itd, sa željom da nanesu nesagledive posledice, pre svega, po život i po ono što radi u Hagu dr Vojislav Šešelj, ako se oni sastaju u nekoj zemlji, sa licem sa Interpolove crvene poternice i imaju za to saznanja, a ne daju nam odgovor na to konkretno i, zbog toga se, na trećoj sednici Odbora neko doseti i kaže – Todorović zloupotrebljava funkciju predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, zato što hoće jasno da se sazna veza između kriminalaca i pojedinih političara u ovoj zemlji.
Smatram da je sve ovo što se dešavalo unazad deset godina, a što se tiče, pre svega, rada bezbednosnih struktura, isključivo u funkciji produžetka onoga što se uostalom dešava od 1945. godine, kada je osnovano ono čuveno ''Odeljenje za zaštitu naroda'', kasnije Savezne UDBA, da je uvek bilo u funkciji sprečavanja političkih neistomišljenika, da odgovorno rade svoj posao i da se bore za svoje ideje.
Mi sa tim nemamo problem, ali nemojte zbog toga, radićemo i dalje, prisluškivali nas ili ne. I Cane Žabac i ovi i oni i službe, mi smo ljudi koji smo se opredelili da se borimo za bolju budućnost Srbije, za bolju budućnost sve dece Srbije i za buduće generacije. Niko nas u tome neće sprečiti, niti šta može da nas zaplaši. Ali, tražimo i od parlamenta i od vas, koji ste na vlasti, da se poštuju osnovni demokratski postulati i da se funkcija sektora bezbednosti poveri opoziciji, odnosno SRS i da možemo odgovorno da nastavimo da radimo svoj posao, u cilju dobrog obaveštavanja javnosti o onome šta je naš zadatak i zbog čega su nas građani ovde birali. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 15 sekundi.
Narodna poslanica Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, na neki čudan način i mislim da za to odgovornost ne leži samo u ovoj skupštini, rasprava o ovom zakonu se prenela na teren koji apsolutno ne definiše ovaj zakon.
Dakle, samo bih zamolila da se vratimo, ukoliko je moguće, na ono što zaista jeste sadržaj ovog zakona, makar, ako se ne slažemo oko toga, koja bi ta rešenja mogla biti. Pre svega, zbog građana treba po hiljaditi put naglasiti – ovo nije zakon koji definiše, ono što se kolokvijalno zove, prisluškivanje. Dakle, ni na koji način se ovim zakonom to ne definiše.
Postoje drugi zakoni koji su usvojeni i ukoliko smatrate da oni nemaju dovoljno instrumenata kontrole, možemo o tome da otvorimo jednu debatu u Skupštini. Može Odbor za bezbednost da pokrene takvu debatu, da vidimo koji su to matični zakoni koji se time bave, koje treba eventualno menjati, kako bismo uspostavili veći stepen kontrole nad radom bezbednosnih službi. Oko toga imate našu punu podršku, da otvorimo raspravu, i da, na najodgovorniji mogući način i vidimo, kako da, sa jedne strane, omogućimo da državni organi nesmetano vode borbu protiv kriminala, a da, sa druge strane, građani budu potpuno mirni da njihova prava neće biti narušena zloupotrebom od strane tih službi.
Ono što želim, takođe, da naglasim, ovde se ne radi o BIA. Uopšte ne znam zašto je BIA predmet naše rasprave? Ovaj zakon se apsolutno ne bavi Bezbednosnom informativnom agencijom. Mi smo doneli zakon koji uređuje način organizovanja, prava, nadležnosti, obaveze itd, BIA i to svakako nije zakon o elektronskim komunikacijama.
U tom smislu, mi ovde ne odlučujemo između BIA i Poverenika, odnosno Zaštitnika građana. Ne biramo između toga, da li je u pravu BIA, jer se ovde ne radi o BIA, ni da li je u pravu Zaštitnik građana, jer se, takođe, ne radi o Zaštitniku građana. Ovde se radi o jednom zakonu kojim se vrlo nedvosmisleno i vrlo korisno definiše jedna jako važna oblast, a to su elektronske komunikacije.
Živimo u 21. veku i nalazimo se kao ljudi pred ogromnom odgovornošću da, sa jedne strane, ovu oblast uredimo tako da omogućimo građanima sve njihove prednosti najnovijih tehnologija, a sa druge strane, da zaštitimo građane od zloupotrebe tih istih najnovijih tehnologija. I ta polemika i ta debata traje i kod onih zemalja koje su još pre 10 ili 15 godina utvrdile ove oblasti i jasno definisane, zato što je pitanje ljudskih prava permanentno pitanje svakog demokratskog društva. Zato što ljudska prava mogu biti ugrožena i novim tehnologijama i razvojem novih institucija, i potrebom društva da uređuje neke druge oblasti.
Dakle, samo želim da naglasim jednu jedinu stvar, ovde ne raspravljamo o prisluškivanju, jer o tome ovaj zakon ne govori. On nije o prisluškivanju. Ovde ne raspravljamo o BIA, jer smo mi zakon kojim smo definisali rad bezbednosno informativnih službi usvojili. Ovde ne raspravljamo, čak, ni o ljudskim pravima, zato što je nedvosmisleno da je zaštita ljudskih prava i građanskih prava tema koja, naravno, može da se dovodi u vezu sa svakim zakonom, pa i sa ovim zakonom.
Ali, ukoliko ničim nije narušen Ustav, ukoliko drugim zakonima jeste definisan način na koji se može obezbeđivati sigurnost i bezbednost, i rad službi i organa koji se time bave, onda mislim da nije pošteno prema građanima koje ovde predstavljamo, da ih uvodimo u tešku zabludu da se ovim zakonom na bilo koji način definiše pitanje prisluškivanja ili da se na bilo koji način radi o nadležnostima bezbednosnih službi. Dakle, prosto, ne radi se o tome. Hvala lepo.

Od vremena predsednice poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 40 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković i Nikola Lazić.
Vlada i Odbor za saobraćaj i veze prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč želi narodna poslanica Milica Vojić Marković. S obzirom na to da je amandman deo zakona, koristi vreme poslaničke grupe.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, moram da reagujem, prosto, zato što, evo, već nekoliko sati slušamo ono što se racionalno ne može objasniti na način, kako se to pokušava, zakukuljiti, zamumuljiti, da se obrazloži racionalno nešto što je potpuno smešno.
Dakle, građani Srbije bi mogli to što je ovoliko komplikovano da razumeju samo iz nekoliko jednostavnih rečenica. Recimo, kada bi morala da se traži odluka suda, to bi moglo da devalvira rad BIA. U tom slučaju, prvo bi morao da se obavesti predsednik suda, koji bi zatim morao da obavesti tužioca. Na kraju, to bi moralo da se zavede u pisarnici, a pisar Pera bi mogao da se hvali koga prisluškuje. Tako je jedan predstavnik vladajuće koalicije, u nekoliko rečenica, objasnio ovaj zakon. Nemojte da se čudite, gospodo iz vladajuće koalicije zašto se govori o prisluškivanju, čitali smo novine.
Dalje, moram da kažem da se ovde radi o jednoj vrlo opasnoj zameni teza i nije čudo što se ovoliko upiru ljudi iz vladajuće koalicije da te teze zamene na ovaj način. Govorili su koji su sve zakoni doneti, govorilo se o tome, šta je sve postavka i šta je prethodilo ovom zakonu koji oni pokušavaju da proture kao kukavičije jaje.
Nisu rekli dve stvari. Ponovo govorim, jedina prava demokratska vlada, Vlada Vojislava Koštunice, zaista je uradila veliku stvar za demokratiju u ovoj zemlji samo tim što je formirala dve institucije – institut Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana. Te dve institucije su izuzetno važne za razvoj demokratije u Srbiji i jesu važne za zaštitu ljudskih prava građana.
Ako u ovoj zemlji Zaštitnik građana i Poverenik ukazuju da nešto nije u redu, valjda bi trebalo da pokušamo da čujemo šta oni govore ,a ne da govorimo na način na koji se danas ovde govori – oni plaše javnost. Oni ne plaše javnost. Njihova obaveza je da upozore javnost na ono što nije u redu i gde se, na kojim mestima krši zakon i krše ljudska prava.
Još nešto da kažem, kada već pominjem te vlade Vojislava Koštunice, donet je i Ustav 2006. godine. Imamo član 41. u Ustavu gde jasno stoji – tajnost sredstava komuniciranja je nepovrediva. Dakle, krajnje jednostavno, krajnje precizno, ne treba dalje da komentarišem.
Pominjemo nekoliko puta evropske standarde. Izvolite, gospodo, pročitajte šta kažu evropski standardi. Zadržani podaci, o kojima danas govorimo, jesu integralni deo komunikacije, podjednako važni kao i sadržina same komunikacije. Dakle, potpuno je jasno, ako ste pročitali, to znači samo to. Pravnik nisam. Kod mene su stvari mnogo jednostavnije nego kod pravnika.
Prethodilo je ovom zakonu, doduše, u jednom zgusnutom roku, jer smo dobili u petak, nekoliko vrlo važnih stvari. Oni koji su zakon pažljivo čitali govorili su da postoje određene nepreciznosti koje mogu da dovedu do zloupotreba, pa se moglo pomisliti da su te nepreciznosti slučajne, ali kada su odbijeni amandmani Zaštitnika građana, onda je bilo potpuno jasno da se ovde nije radilo o slučajnim nepreciznostima, nego o namernim nepreciznostima koje treba da dovedu do toga. Tome u prilog, o tim namerama, ide i to što smo dobili po hitnom postupku ovaj zakon, iako, zaista, da li će procedura njegovog donošenja da se produži dva ili tri dana ništa naročito ne bi promenilo, a došlo bi do javne rasprave. Dakle, zakon je došao bez javne rasprave. Stručna javnost o njemu se nije izjašnjavala.
Zahvaljujem i gospođi Grubješić koja je govorila ko su članovi radne grupe, to je jako zanimljivo, jer obično kod zakona to ne znamo, pogotovo kod onih koji interesuju javnost, kao, recimo, Zakon o informisanju, tada nismo mogli da saznamo, ni preko BIA, ko su članovi radne grupe. Sada smo dobili informaciju ko su članovi radne grupe, ali u medijima pojedini članovi radne grupe, govorim o gospodinu Veljanovskom, kažu da oni nisu pisali Predlog ovog zakona, da su napisali neku drugu verziju i tu drugu verziju pominje i Zaštitnik građana, a pominje i Poverenik za informacije od javnog značaja.
Ovde je bilo nekoliko verzija zakona. Jedna, najgora od njih, došla je ovde u Skupštinu, na ovakav način. U prilog ovoj mojoj tvrdnji govori i to da se neke vladajuće partije, neke koje su sada u vlasti, vrlo uzdržano drže kada je ovaj zakon u pitanju, govorim o socijalistima koji kažu da će i oni da podnesu amandmane na ove stvari na koje je i Zaštitnik građana podneo. Dakle, jedna priča se malo osvetljava.
E sad, da li ćemo da zovemo prisluškivanje to što neko treba da zna ko je pričao, sa kim je pričao, kada je pričao, odakle je pričao, koliko dugo je pričao, kojom vrstom veze je razgovarao, dakle, potpuno je smešno ne reći da je to prisluškivanje. Možete ga zvati kako hoćete, to je to.
Moram da vas podsetim, gospodo demokrate i gospodo iz vladajuće koalicije, Nikson je zbog neovlašćenog prisluškivanja pao u Americi, a vi u ovoj zemlji, koju hoćete da pretvorite u policijsku državu, želite da institucionalizujete prisluškivanje. To je vrlo opasno! Ne igrajte sa svim tim! Nemojte, nipošto, govoriti da je potreba društva to što hoćete da uradite.
Govorite o Ustavnom sudu i kako treba tražiti od Ustavnog suda nešto da tumači. Gospodo, niko od vas ne pominje jednu stvar – nedavno je Ustavni sud oborio neustavnu odredbu člana 55. važećeg Zakona o telekomunikacijama, jer je otvarao mogućnost da se bez odluke suda ako je to propisano nekim drugim zakonom, kao što ovim pokušavate da uradite, ili sa njom, može narušiti privatnost komunikacija.
Vodite računa. Mnogo je bezazleniji taj član 55. u tom zakonu, nego što su ovi vaši članovi, ovde, danas pred nama. Dakle, nemojmo praviti priču o tome da se stvari zakukuljuju, hajde da govorimo jednostavnim jezikom, otvoreno, da građani zaista razumeju o čemu govorimo, a da iza toga ne postoje neke priče koje ne postoje i ne piše u zakonu. Hvala vam.

Od vremena poslaničke grupe  iskorišćeno je sedam minuta.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo Čomić, malo ću da proširim i na druge amandmane, pošto je sve u nekoj vezi. Radi javnosti, moram da kažem da se na strani 50. Predloga zakona, pod XVII, nalazi naslov koji glasi: Tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka.
Dragi gledaoci, ''presretanje'' je novi termin za prisluškivanje. Pošto sam imao prilike da danas čujem sve i svašta u ovoj sali povodom ovoga, ne omalovažavam kada kažem sve i svašta, mislim da je diskusija bila dobra. Sa pravom se upozorava javnost na nešto što uvek predstavlja opasnost.
Nalazim za shodno da vrlo konkretno javnost upozorim i obavestim, ne da zaplašim, gospođo Nado, pošto svakog dana od 18.00 časova relaksiram građane Srbije, pošto idem na ove promocije ''policijski dosije Vojislava Šešelja'' gde se dobrim delom priča i o merama službe državne bezbednosti.
Kad se kaže elektronske komunikacije, to ima i neki svoj širi i uži aspekt. Danas preko kompjutera sve možete da uradite i ono što je nekada bila klasična komunikacija, telefon, ''alo, Požega, javi se'', sada to sve može preko kompjutera.
Mogu da vam pričam i kao čovek koji je dobro pomagao Vojislavu Šešelju, pošto je jedan svedok bio veštak za presretnute razgovore. To je policajac, koji je za vreme rata u Bosni završio pravni fakultet, bio na čelu nekih, tamo, njihovih službi i nikada u životu nije radio tehnički deo presretanja razgovora, ali je bio svedok veštak o tome šta je ko rekao itd. Da bi ga deklasirali, komunicirao sam sa svim ljudima koji su tehnički radili taj posao, sa određenih mesta, gde je bio razdelnik, gde su se priključivali itd. da bih dokazao da je taj čovek potpuno laik. Naravno, Vojislav Šešelj ga je pregazio. Da ne idem dalje da ne bih potpao pod neki veći uticaj.
Nekada je bilo razdelnik, ključ ima čovek iz Državne bezbednosti, dođe i sluša. Ko je odobravao mere? Republički sekretar za unutrašnje poslove, a kasnije ministar unutrašnjih poslova. Od 1992. godine kod nas te mere odobrava predsednik Vrhovnog suda. Sada, takođe, mere odobrava predsednik Vrhovnog suda ili sudija koga on bude odredio za te stvari. Mere su ograničene po svom vremenskom trajanju prisluškivanja telefonskih razgovora dotičnog lica i zainteresovanih, odnosno ono što može biti kolateralna šteta. Svrha prisluškivanja, u Zakoniku o krivičnom postupku, jeste, pre svega, u onome što se zove pretkrivični postupak, da se obezbede dokazi kako bi se došlo do izvršioca krivičnog dela.
No, moram da vas ''evrofanatike'' upozorim na još jednu stvar, postoji međunarodni standard koji kaže – ukoliko se došlo do takvih podataka grubim kršenjem propisa, to se izbacuje iz sudskog spisa i ne može se koristiti u sudskom postupku. To je apropo onog jutros, ''koferče'' i one stvari. Međutim, Haški tribunal je planetarno čudo, hobotnica, oni su u jednoj odluci Žalbenog veća zauzeli stav da – ukoliko dokazna vrednost materijala do koga se došlo prisluškivanjem prevazilazi značaj legalnosti odluke kako se došlo do toga, onda se daje prednost onome što se snimilo u odnosu na ono da li je bila zakonita mera. Bežimo dalje mi u Srbiji od tih standarda koji su formulisani odlukama Žalbenog veća. Prva i osnovna stvar.
Šta možemo danas reći? Danas možemo reći da vas prisluškuje ko stigne. Deluje vam malo čudno? Svakome bih preporučio ko otvara svoja kola na daljinski, da se malo okrene levo, desno, da vidi da li ima neki mangup, jer je teoretski moguće da danas kada škljocnete da otvorite svoja kola, da on snimi vaš kod i da vam drpi kola, a da nije ni obijao kola, nego je završio posao. I ja sam bio žrtva, gospođo Matić, te vrste kriminala. Evo šta se meni desilo.
Desilo mi se dok sam bio odsutan iz kancelarije pet minuta, od 9.55 do 9.02 časova, dakle, sedam minuta, izvinjavam se, dok sam otišao da naručim kafu, da je, navodno, sa mog kompjutera otišla imejl poruka. Niti ja znam, kada sam došao u Hag samo što me nisu uhapsili. Sprovedena je istraga u Narodnoj skupštini, zahvaljujući Veljku Odaloviću koji je naredio da se sprovede istraga. Dva, tri meseca je trajala istraga. Ne želim nikoga da omalovažavam. Napravili su ljudi izveštaj i stvarno po tom izveštaju server je registrovao da je sa tog kompjutera otišla imejl poruka. A, ja ne znam da šaljem imejl poruke, da vam na to skrenem pažnju. I, šta sam uradio? Odjavio sam tu skupštinsku moju imejl adresu i u životu više neću imati dok se Vojislav Šešelj ne vrati iz Haga, jer sam takvu izjavu potpisao u Hagu.
Mangup je ubacio od pet reči koje ja koristim kao uzrečicu, kada se šalim u hodniku, samo dve. Kopkalo me to šta je to moglo da se desi. Posle nekoliko meseci neki su otišli iz SRS, a imali su kancelariju do moje. Ne sumnjam. Nemam dokaza. Nemam ni potrebe da sumnjam. Ali, u razgovoru sa jednim poslovnim čovekom koji mi se žalio da njegova konkurencija uvek 15 minuta pre njega dostavi tendersku dokumentaciju, kao i da su za dva do tri posto jeftiniji od njega i oni stalno dobijaju posao, a on gubi posao. On je sproveo istragu, koristio je jednog mladog dečka koji je na elektrotehničkom fakultetu, koji mu je sredio kompletno kompjuterski sistem, a on to radi i državnim organima, usput da vam kažem i to je vrlo poznat, on je njemu dokazao da putem "vajrlesa" može svako to da uradi. Naravno, dalje sam se malo raspitivao, vi nećete o tome javno da pričate, ali ja moram javno da pričam da bi oslobodio građane bilo kakvog straha.
Vidite, kada danas kupite opremu za telekomunikacije, proizvođač je dužan da vam dostavi i podatke o tome kako mogu da se prisluškuju razgovori. Ima poseban izvod. To sam koristio u pripremi odbrane Vojislava Šešelja, pa u zavisnosti od proizvođača do proizvođača postoje čak i šeme, i tehnika, sve je razrađeno. Dalje, žalio mi se jedan koji je instalirao jednu telefonsku centralu u jednoj vrlo važnoj instituciji, kada je završio instaliranje on se čovek uplašio i kazao – ko zna šifru kompjutera i ko zna šifru telefonske centrale on može iz stana da prisluškuje sve razgovore. Pa, beše neka afera i u Narodnoj skupštini da su se dve stranke preko svojih prisluškivali, al' da zatvorimo temu, da ne bismo plašili građane. Mala je Srbija, sve se zna.
Molim vas, 2008. godine intenzivno se razgovara o formiranju neke nove koalicije. U jednom dnevnom listu izlazi transkript razgovora između Žarka Obradovića i Zorana Lilića. Ko je to mogao da snimi? Država ćuti. Pet, šest, slušaju njih. Ko su? Tajkuni, mafijaši, strane obaveštajne službe i neki domaći otrgnuti! Neću da pominjem nadimke "manijak" i tako dalje i tako dalje. Da li to država može da zaustavi? Mora! Da li je to naša država zaustavila? Nije! Zašto? Nekom ne odgovara da se to zaustavi. I tu je početak i kraj celokupnih naših priča.
Izvinite, molim vas, krenite ''Bulevarom mira'' prema ''Belom dvoru'', samo da vas podsetim, a sa desne strane nalazila se lokacija gde je bio ''Maršalat''. Dve bombe NATO pakta pogodile su zgradu ''Maršalata'', oštećena, niko nije hteo da je popravi, dali ste Amerikancima, srušili su zgradu, izbacili građevinski materijal…(Sedite Nado!) Izvadili su dva metra zemlje da im se ne bi zračilo, doterali novu sorbonsku zemlju, posekli sva drveta, sada su ogradili i prave koncentracioni logor. Videćete žicu, videćete one lampione, svetiljke i bodljikavu žicu po vrhu. Da li znate zašto prave tu? Zato što se u neposrednoj blizini nalazi glavni telekomunikacioni sistem između civilnih i vojnih vlasti.
Da vas podsetim, 1999. godine, u ulici Kneza Miloša, iz Američke ambasade, na drugom nivou podruma dolazi se u jednu prostoriju. U toj prostoriji se nalazi uređaj koji opkoljava sve kablove između Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ne moraju ni da seku, ni da buše, sve čuju. Polovina transkripata u Hagu koja se pojavljuje nisu obezbeđeni u Sarajevu i okolini, nego u centru Beograda. Jeste li zaustavili to? Niste, nećete, ne smete!
Nikoga ja ne plašim. Nikoga. Na ovim tribinama, kažem, kada dignete telefon, čestitajte onom ko sluša i kažite mu neka malo više vodi računa o ženi, u toku ove godine. Ima takvih profesionalnih voajera. Ne treba se toga plašiti. Ovaj zakon i svi naši zakoni to niti zaustavljaju, niti može normom da se zaustavi.
Evo, da vas podsetim na jednog visokog funkcionera jedne stranke, dok je imao svog nekog bliskog, da ne kažem šta, u UBPOK, koristio je podatke do kojih je dolazio UBPOK da bi pričao svojim prijateljima šta rade njihove ljubavnice. Smeškajte se, znate vi ko je. Vaš šef. I, o čemu mi pričamo?
Ovaj zakon se ne tiče prisluškivanja. Da li prisluškivanje može biti zakonito? Pa, mora biti samo zakonito. A kako je u praksi? Tu je 99% nezakonito!
Ova vlast to da spreči! Nema šanse! Nema šanse da se spreči. Nemoguće je da se spreči. Neki se hvale kako su slušali šta je ko pričao. Sećam se, u Hagu, jedan čovek je donosio transkript razgovara između Tadića i Tomislava Nikolića. Hvalio se transkriptom, šta je ko kome obećao. Dokle god postoji i mrvica te koristi, političke, interesne ili bilo koje druge, džabe donosite ove zakone, džabe se zaklinjete, džabe pišete ovde kako se ovaj zakon ne tiče prisluškivanja i presretnutih razgovora. Ko će da vam veruje? Pa, vi sami ne verujete u to. Niko u to ne veruje.
Niko neće da zaustavi te službe i te pojedince, dokle god je šef obezbeđenja jednog tajkuna bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti sve vam je jasno. Raspitajte se malo kako se obezbeđuje ta oprema. Preko koga? Preko koje firme? Kako? Pa, sve se zna. Apsolutno se sve zna. I mi se ubismo rešavajući zakoniti oblik prisluškivanja, zakoniti oblik ograničenja slobode nekog pojedinca, a ovamo, oni nezakoniti su neregulisani. Neregulisani, prepušteno, završavaju ljudi posao i baš ih briga. Baš ih briga!
S vremena na vreme u nekim novinama, a zna se kojim, pojavi se iz dobro obaveštenih nezvaničnih, pa, fuć, sve što je jedan drugome rekao u brk, doslovce, sa citatom, pa još zamašćeno, boldovano da se zapamti. Je l' pokrenut neki postupak? Nije. Zašto? Pa, po nečijem nalogu je neko to uradio. Šta je tu problem? Mnogi mladi penzioneri su penzioneri Državne bezbednosti, pa su onda dokoni, jadnici, pa, samo znaju taj posao, pa nude se svima.
Koliko ima takvih koji su zaposleni u javnim državnim preduzećima, da kontrolišu službenike kako bi DS ili neke druge stranke bile na izvoru informacija, da mangupi iz sopstvenih redova ne zabrljaju neku stvar. U nekim firmama nema više ni stolica od bivših policajaca, mladih penzionera – vode evidenciju ko je kada došao na posao itd. Pa, jeste li čuli za onoga što u Prokuplju namešta tender za svoje, šta beše, ono, koverte? Gospođa Matić, da li znate da javna preduzeća, državna, ne sprovode tender. Niste obavešteni? Na osnovu mišljenja Ministarstva finansija ne poštuju zakon, baš ih briga.
O čemu mi to pričamo, ljudi moji? O čemu? To svi znamo. Naravno, ne treba širiti paranoju. Čovek treba normalno da živi. Ne treba da se laže, ne treba da se krade, ne treba da se vrše neka ubistva, neki zločini. Sve drugo je dozvoljeno, treba normalno živeti. I to je poruka, svakome – normalno živite.
Pogledajte ove knjige Vojislava Šešelja. Ima 4.000 strana. Promovisao svoju ideologiju. Nije se obazirao ni levo ni desno. Konstantno, isto, pričao. Zna da ga prate. Zato je onaj morao da liže sladoled kad mu se on okrenuo. Pa, jeste. To je ta pouka koju treba da izvučemo. Nemojmo o teorijama zavere. Vi se među sobom prisluškujete. Mogu sad da vam odam tajnu. Nema Tadić poverenja u vas. Prisluškuje on to. Ne zna on ko mu radi o glavi, da li Pajtić, da li Đilas, da li ovaj ili onaj. Budite ozbiljni. Svi ćete vi pod udar ovog zakona. Ja neću. Nema mene šta da prisluškuje, ja mu sve javno kažem u brk. Što se vas tiče, vodite računa. "Kupus gleda, meso vadi". Ne veruje on vama tu. Znate, ko se ustoliči na vlast, on voli da bude bezgrešan. I Tadić želi da bude bezgrešan, međutim, kod Cvijana omanuo. Eto, vidite, nema bezgrešnih.
Ovaj zakon se tiče i ovoga što se zove – presretnuti razgovori. To je nešto, kao, humaniji izraz za, ono, prisluškivanje. Nekada je bilo prisluškivanje tako što mora ispod stola, pa u slušalicu, pa ovo, pa ono. Sad su tu savremena sredstva, sad može i sa daljine, sa onom štipaljkom, itd. Sad postoje i snimci sa onim malim bubamaricama, onim komarcima što lete itd. Sve je danas moguće.
Ali, ljudi, nemojte da se opterećujete time. Živi normalno i pošteno, i idi pravo, i baš te briga i za levo i za desno. Imaj svoj sistem vrednosti i budi pošten i čestit čovek. Treba da zaštitimo svakog pojedinca od zloupotrebe koju bi vršili ljudi na vlasti. To jeste zadatak svih nas, i zadatak je svih nas da tražimo od predstavnika vlasti da sve ove koji nelegalno slušaju, prisluškuju, itd, da to odmah pohapse. Da završe posao. Imate obavezu da štitite bezbednost ove države i od stranih obaveštajnih službi, a ne da nadrukate novinare i da oni sve saopšte u novinama.
Obaveštajnim službama iz inostranstva ništa više ne treba nego samo da kupuju naše novine i da ih čitaju. Sve vojne i državne tajne mogu da saznaju. Doduše, vojnih više i nemamo. Sve tajne znaju. Kod nas ništa nije tajna. Kod nas je samo tajna kad će ko da podnese ostavku na mesto guvernera. Da li će to biti danas ili za 15 dana. E, to može da bude tajna. Sve drugo se već unapred zna. Vrlo prosto i vrlo jednostavno.
Šteta što ovaj zakon koji suštinski reguliše neke druge stvari zbog ovog prisluškivanja ima samo taj aspekt razmatranja. To je stvarno šteta. O ovim drugim aspektima, pogotovo šta nameravaju sa našim telekomunikacijama, nadam se da neće uspeti i sve pozivam da čuvamo naša javna preduzeća. Jer, u krajnjem slučaju, sa gledišta privrede, to je jedino što i funkcioniše u ovoj zemlji. Ako i to budemo prodali, onda smo obrali bostan, na duži rok. Na kratki rok odavno smo stradali. Ali, kad stradamo na duži rok, onda gubimo perspektivu i budućnost.
Ne želim nikoga da plašim, samo želim to da stavim u realni okvir. A, ovo, oko Haga, oko prisluškivanja tekstova, ko, šta, kako, tamo imate raznih gluposti. Tamo imate i ljubavne razgovore. Predmet prisluškivanja – ljubavni razgovori. I to strpali u predmet protiv Vojislava Šešelja, kao što su strpali i uputstvo za peglu. Eto, veliki eksperti iz Evrope i UN. Najobičnije nebuloze. (Izvini, Marina, nije pegla nego je usisivač u pitanju.) Takve stvari se dešavaju.
Ja sad treba ozbiljno da pričam o usisivaču! Ili o ljubavnom razgovoru jednog čoveka sa jednom devojkom? I to se strpalo u predmet i to je dokaz za udruženi zločinački poduhvat! 'Ajde sad' da budemo ozbiljni na svaki falsifikat i na svaku laž.
Hvala vam na strpljenju, pogotovo vama, gospođo Čomić, što me niste prekidali. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno  je 20 minuta.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažene koleginice i kolege, sigurno je i medijski i politički atraktivnije i profitabilnije raspravljati o jednoj teoriji zavere, o jednom Čvorovićevskom diskursu, koji personifikuje ovaj junak iz filma, Ilija Čvorović.
Ovaj zakon sadrži 150 i nešto članova. Na njega je podneto, mislim, 65 amandmana. U raspravi po amandmanima koje smo danas raspravljali, stigli smo do člana 3. ili člana 5, svi učesnici u debati, dakle, svi poslanici, podnosioci amandmana govore o članovima 128, 129. i 130. Dakle, dve stvari želim da kažem.
Što se tiče standarda zadržavanja statističkih podataka, odnosno tzv. zadržanih podataka, ovaj zakon o elektronskim komunikacijama, koji nije matični zakon za prisluškivanje, odnosno presretanje, jeste na nivou evropskih standarda. Republika Hrvatska ima identična rešenja, apsolutno identična, a ona je zvanični kandidat za članstvo u EU. U nekim rešenjima koja daje ovaj zakon mi smo čak liberalniji i imamo demokratičnija rešenja u odnosu na neke države Evropske unije. Primera radi, Letonija, koja je članica EU, u onom segmentu kontrole praćenja zakona i statističkih podataka, daje ovlašćenje vladi, dakle, ne uređuje to zakonom nego daje ovlašćenje svojoj vladi da ona to radi. Mi smo to uredili zakonom, propisali jasan postupak i dali, između ostalog, i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu javnosti podataka. Prema tome, ovo su demokratična rešenja.
Što se tiče ovoga što je govorila koleginica Milica Vojić Marković, Ustavni sud Republike Srbije nije ocenjivao sa stanovišta ustavnosti odredbe Zakona o telekomunikacijama iz 2003. i 2006. godine u pogledu pristupa zadržanim statističkim podacima bez odluke suda, već odredbe o mogućnosti presretanja elektronskih komunikacija sa uvidom u njihov sadržaj. Dakle, ne u pogledu zadržavanja nego u pogledu prisluškivanja.
Uvaženi i dragi kolega Krasiću, vi ste rekli da Poglavlje XVII sadrži odredbe o presretanju. To je tačno. Dakle, naslov tog poglavlja je – Tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka. Niste bili korektni do kraja, jer da ste bili, pročitali biste stav 1. člana 126. koji glasi: "Presretanje elektronskih komunikacija kojima se otkriva sadržaj komunikacije nije dopušteno bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom".
I, još jednom ću se, i poslednji put, nadam se, pozvati na član 129. stav 3. Predloga ovog zakona, koji kaže, da je zabranjeno zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije.
Danas se, takođe, veštački indukuje jedna potpuno pogrešna teza. Prvo, ovaj zakon uopšte ne reguliše zadržavanje niti prisluškivanje. To regulišu matični zakoni, Zakonik o krivičnom postupku, zakoni o vojnoobaveštajnoj službi, kontraobaveštajnoj službi, Zakon o BIA. I, naši građani moraju i treba da znaju da niko ne može biti prisluškivan bez prethodne odluke suda, a na temelju ovih zakona koje sam sada citirao.
Imamo jedan kvalitetan zakon o elektronskim komunikacijama. Ako Srbija teži da bude deo postindustrijskih društava, moramo urediti oblast. Odličan je ovaj zakon, gospođo ministarka, jer on pre svega uvodi red u ovu oblast koja je prilično haotična i prevazilazimo ona loša i anahrona rešenja koja smo imali u Zakonu o telekomunikacijama, liberalizuje tržište. Krajnji cilj ovog zakona jeste viši kvalitet telekomunikacionih usluga, prema tome, i mobilne telefonije, interneta, fiksne telefonije, itd. i kvalitetnije i jeftinije usluge našim građanima.
Dakle, nemojte da obmanjujete javnost, da obmanjujete naše građane. Nisam verovao da su se danas, izvinjavam se što nisu ovde, poslanici Nove Srbije kandidovali da budu gosti emisije "Peščanik", pošto vidim da, otprilike, pričaju istu priču kao što priča i deo nevladinog sektora i autori emisije "Peščanik", tako da možemo očekivati da će Velimir Ilić, ili neko iz njegove poslaničke grupe, biti redovan gost emisije "Peščanik". Zahvaljujem. (Aplauz)