Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, naime, radi se upravo o tome da mi od 2000. godine, svesni razarajućih posledica koje je jedan režim ostavio u ovom društvu, gradimo jedan sistem koji se zasniva na pravilima koji, s jedne strane, treba da omoguće da svaki građanin ima ono što je njegovo elementarno pravo, to je da bude bezbedan, da bude zaštićen od svakog oblika kriminala i, s druge strane, da svaki građanin zna da postoje ozbiljne institucije koje se grade i čiji je zadatak da kontrolišu rad onih koji rade na bezbednosti građana i za njihov račun.
Neću da dovodim u pitanje da li je u nekim periodima, da li možda i sada ima neovlašćenog prisluškivanja ili neovlašćenog praćenja. Te informacije nemam i ne želim to da komentarišem. Ali, ono što je svakako loše jeste da umesto da zajednički gradimo institucije koje neće imati prostora da zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja, mi ovde stvaramo atmosferu u kojoj pokušavamo da stvaramo atmosferu neprijateljstva prema institucijama bez kojih nijedna država u svetu ne može.
Dakle, postoji ogromna razlika između pristupa u kome mi možemo da razgovaramo o tome da li treba menjati zakone kojima će se omogućiti ozbiljnija kontrola rada svih onih organa i institucija koje su nadležne za bezbednost celog društva i bezbednost svakog građanina pojedinačno ili ćemo mi ovde otvoriti raspravu o tome da li su nam te institucije neprijateljske, da li su one neprijatelj građanima, što mislim da je loše, jer ćemo na taj način, zapravo, sa jedne strane onemogućiti njima da rade svoj posao, a sa druge strane, građani će imati posledicu da zaista neće moći da kažu da žive u zemlji u kojoj institucije štite njihov fizički i svaki drugi integritet.
U tom smislu, opet pozivam na to da se držimo onoga što ovaj zakon jeste, a ne što nije, dakle, ovaj zakon nije zakon o bezbednosnim službama, niti je zakon o prisluškivanju. Naprotiv, ovaj zakon i u članu 126. i u članu 129. izričito zabranjuje po ovom osnovu prisluškivanje. Ako hoćemo da razgovaramo o ovom zakonu onda bi trebalo da vidimo o čemu se, zapravo, ovde radi.
Jedan amandman kojim se traži brisanje nadležnosti Agencije kojom ona može da uređuje posebna pitanja na osnovu zakona podzakonskim aktima, može da bude pitanje za debatu. To smatramo legitimnim pitanjem. Da li kada smo počeli 2000. godine da stvaramo demokratsko društvo, koje podrazumeva da moraju da postoje nezavisna državna regulatorna tela, od kojih je, da podsetim samo, i Zaštitnik građana jedna od tih institucija, dakle, mi smo tada rekli – mora da postoje nezavisna državna regulatorna tela kako bi izvršna vlast bila isključena iz mogućnosti da apsolutno upravlja svim u jednom demokratskom društvu?
Tvrdnje da ne postoje nezavisna tela u drugim državama, prosto, nisu tačne. Kako se ona zovu? Da li su nadležnosti u potpunosti iste kao što su nadležnosti nezavisnih tela koja mi ovde formiramo? To je pitanje, takođe, za debatu, ali da ona ne postoje, to, prosto, nije istina.
Dakle, u svakoj demokratskoj zemlji koja gradi institucije demokratske, s jedne strane, i instrumente kontrole i nezavisnosti društva od izvršne vlasti u pojedinim oblastima, postoje nezavisna regulatorna tela ili nezavisni državni organi. To je poverenik za informacije, to je i zaštitnik ravnopravnosti, itd.
Da li mi sumnjamo da su ove agencije koje stvaramo previše otuđene od bilo koje kontrole? To jeste tema za raspravu. Da li je činjenica da Upravni odbor Agencije bira ova Narodna skupština dovoljna garancija ili je, pak, to pretpostavka za politizaciju? To, takođe, može da bude predmet rasprave, ali vas opet podsećam, mi smo birali i Poverenika za informacije, mi smo birali i Zaštitnika građana. Mi biramo sudije. Mi biramo mnoge institucije u ovoj zemlji, jer je ustrojstvo demokratskog parlamentarnog društva takvo da se smatra da je parlament najviši organ koji ima najveći legitimitet da bira ono što treba da bude nezavisno od izvršne vlasti.
Dakle, možemo da dovedemo u pitanje postavku celog sistema i da kažemo da to nije dobar način. Da vidimo ko bi onda bio, ko bi onda imao veći legitimitet da bira Upravni odbor ove agencije od Narodne skupštine. Postavlja se, takođe, pitanje – ako mi biramo, imamo nadležnosti i pravo da nadziremo njihov rad i da postavimo pitanje njihove odgovornosti za njihov rad. Zakonitost nad radom je data u nadležnost nadležnog ministarstva, ali Narodna skupština, koja bira članove Upravnog odbora, može u svakom trenutku da postavi pitanje da li taj nezavisan državni organ radi svoj posao u skladu sa zakonom koji smo doneli, da li ima zloupotreba i tako dalje, da postavimo pitanje odgovornosti i da tražimo smenu, odnosno ne da tražimo nego da smenimo.
Prema tome, to je sve u nadležnosti Narodne skupštine. Ako mislite da činjenica da u Narodnoj skupštini neka većina, za koju niste srećni što je takva, nego biste voleli da je neka drugačija pa bi ona imala veći legitimitet, donosi takve odluke, nažalost, u demokratskom parlamentarnom sistemu ona većina koja je dobila podršku građana jeste ovlašćena, da tako kažem, da donosi tu vrstu odluka. Možemo da se slažemo ili ne slažemo, ali to jeste osnovno pravilo sistema koji mi gradimo. Hvala vam. (Aplauz)
