Iskorišćeno je 40 sekundi vremena poslaničke grupe.
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Vjerica Radeta. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospođo Radeta.

Član 17. u stavu 5. odnosi se na postupak akreditacije, kao i celo ovo poglavlje. Stoji da se odluka o suspenziji akreditacije donosi najduže na šest meseci.
Stav SRS je da taj rok od šest meseci mora da se zameni rečima "dok se ne otkloni suspenzija". Amandman je zaista pravno-tehnička redakcija i bilo bi dobro da se prihvati da bi ovaj član 17. doprineo da zakon uopšte bude jasna i primenjiv i da se izbegnu zloupotrebe u primeni ovog zakona, odnosno konkretno člana 17.
Nije dobro obrazloženje Vlade Republike Srbije, koja kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što otklanjanje razloga suspenzije, kao obaveza tela za ocenjivanje usaglašenosti kome je suspendovana akreditacija, ne može trajati unedogled.
Sada je ovo zaista vredno pažnje. Kaže – već se nakon isteka roka suspenzije donosi odluka o ukidanju akreditacije ili se suspenzija prekida u slučaju da je telo za ocenjivanje usaglašenosti otklonilo nedostatke koji su bili razlog za suspenziju.
Da je slučajno ovo što piše u obrazloženju Vladinom zašto odbija naš amandman stajalo u stavu 5. člana 17, onda mi ne bismo imali razloga da podnosimo amandman. Vi ste u članu 17. izbegli da ovo na ovaj način objasnite, već ste ostavili mogućnost apsolutne zloupotrebe, tvrdeći da je dovoljno da se kaže da odluku o suspenziji akreditacije da se donosi najduže za šest meseci. Naravno, suspenzija akreditacije nastaje kada se utvrdi da nisu ispunjeni neki uslovi ili da se nešto što je nekad bilo u okviru ispunjenih uslova da se promenilo itd.
Vi kažete da ćete odluku o suspenziji akreditacije doneti u roku od šest meseci. Šta ako se razlozi zbog kojih je došlo do suspenzije ne otklone? Vi to niste rekli u zakonu. Nije dovoljno da to kažete nama u obrazloženju. Ovo obrazloženje se baca, ne znači ništa.
Dakle, ministre, u cilju pravno-tehničke redakcije i stvarne namere Vlade Republike Srbije da to uradi ovako kako stoji u obrazloženju ovog vašeg objašnjenja zašto ne prihvatate naš amandman, zaista bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman da bi zakon ličio na zakon, odnosno član 17. ličio na zakonsku odredbu i da bi se izbegla svaka eventualna zloupotreba u njegovoj primeni.

Minut i 10 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe.
Na član 17. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Reč ima Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 17. Predloga zakona o akreditaciji, odnosno Predloga zakona o kontroli kvaliteta, kako je predložila SNS,  u toj meri je loše napisan i u suprotnosti sa nekim osnovnim pravnim načelima da smo ovim amandmanom probali da taj član, koliko-toliko, popravimo.
Naime, stavom 2. člana 17. propisano je da se nadzor vrši u skladu sa pravilima akreditacije koju bi, prema članu 8. Predloga zakona, trebalo da donosi akreditaciono telo Srbije. Međutim, sa stanovišta prava, ovakvo rešenje je krajnje neprihvatljivo jer nadzor se mora utvrđivati jedino posebnim zakonom. Mislim da ni jedan organ ili nosilac javnih ovlašćenja ne može potpisivati sam sebi svoja ovlašćenja.
U stavovima 2. i 3. propisuje se tzv. suspenzija za koju predlagač ovog zakona izgleda nije ni znao, da zvanično u našem pravu nije ni poznata, već je u pitanju običan žargon. Kao da niste hteli ili niste znali da upotrebiti naš maternji srpski jezik i taj postupak definišete kao privremeno oduzimanje ovlašćenja, jer suspenzija ne postoji.
U stavu 4. ste propisali da se akreditacija može suspendovati ili ukinuti zbog, zamislite, ozbiljnog kršenja obaveza. Pre svega, moram da konstatujem da je izraz "kršenje obaveza" pogrešan jer ono što iz domena prava znam, kao diplomirani mašinski inženjer, da u pravu postoji samo kršenje zakona, a ne kršenje obaveza, jer obaveze su prvenstveno moralna kategorija, a ne pravna.
Pri tome, moram postaviti pitanje – ko to može utvrditi i ko utvrđuje da li je kršenje obaveza ozbiljno ili neozbiljno? Koja je granica između ozbiljnog i neozbiljnog kršenja obaveza?
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana ste naveli da se amandman ne prihvata iz razloga što je suštinski i terminološki u suprotnosti sa zahtevima srpskog standarda. Zaista bih voleo da mi citirate koji su članovi srpskog standarda u kojima postoji suspenzija ili ozbiljno ili neozbiljno kršenje obaveza. Jedino što je, po mom mišljenju, ovde nesporno jeste da je ovaj predlog zakona, ovako formulisan, toliko neozbiljan, da predstavlja blamažu i za pisca i za predlagača ovog zakona.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 45 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Imamo jednu inovaciju koju smo propustili da uradimo kada je rađen Poslovnik novi i Zakon o Skupštini. Mislim da je zaista trebalo da unesemo odredbu da se amandmani na zakone koje predlaže stranka G17 mogu podnositi, ali da će oni svakako biti odbijeni. To je trebalo da unesemo u Poslovnik, jednostavno da se zna, jer ako neko ne zna o kojem zakonu je reč, odnosno ko je predlagač nekog zakona, kada su svi amandmani odbijeni, budite sigurni da je reč o predlogu G17 stranke, jer praksa koju imamo ovde dvogodišnju jeste da pametnih van te stranke nema i onih koji su radili njihove zakone.
Šta je sporno? Što amandman na član 18. demantuje tu visoku pamet i to da je kralj jedini u pravu. Napisan je član 18, gde kaže – na zahtev akreditovanog tela za ocenjivanje usaglašenosti može se obnoviti akreditacija po istom postupku po kome je i dodeljena.
Stav 2. – ako se nakon sprovedenog postupka za obnavljanje akreditacije utvrditi da podnosilac prijave ispunjava zahteve iz člana 15. stav 1. ovog zakona, upućivanje na neki drugi član je dozvoljeno, odluku o obnavljanju akreditacije donosi odluku i izdaje sertifikat. Nije sporno.
Onda ide stav 3. – ako se nakon sprovedenog postupka za obnavljanje akreditacije utvrdi da podnosilac prijave ne ispunjava zahteve iz člana 15. stav 1. ovog zakona, ATS donosi odluku da se akreditacija ne obnovi.
Kao što vidite, tri stava su napisana u kojima se kaže da se akreditacija obnavlja po istom postupku po kojem se i donosi. Kada se ispuni uslov iz člana 15. stav 1, ona se obnavlja. Kada se ti uslovi ne ispune, ne obnavlja se akreditacija.
Mi podnosimo amandman, kao poslanička grupa Napred Srbijo, gde kažemo – zahtev za produženje važnosti uverenja o ispunjenosti uslova za vršenje ocenjivanja usklađenosti se podnosi najmanje dva meseca pre isteka važnosti jer je to neophodno i produžavanje važnosti se vrši u postupku propisanom za izdavanje. Taj uprošćeni, jednostavni srpski jezik i ovo ovde komplikovano ponavljanje jednih te istih reči i uslova vi u obrazloženju za odbijanje amandmana navodite kao suštinsko i terminološko suprotstavljanje zahtevima srpskog standarda SRPS ISO/IEC 17011.
Da nije smešno, zaista bih mogla da kažem – u pravu ste, najbolji ste, najpametniji. Ali, ovakav način za odbijanje amandmana prosto govori o samozaljubljenosti onoga ko podnosi ovakav amandman, troši suvišne reči, papir i obrazloženje, a suštinsku stvar ne kaže, u kom je roku neko dužan da podnese zahtev za obnovu akreditacije. Mislim da je ovaj amandman bilo neophodno usvojiti.

Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe G 17 plus, gospodin Senić Vlajko, po osnovu replike.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, imamo priliku svakog dana da čujemo, iz meni nepoznatih razloga, fiksaciju jedne parlamentarne političke stranke drugom parlamentarnom političkom strankom i mi smo u ovom parlamentu u svakom trenutku u protekle dve godine, a to ćemo činiti i do kraja mandata ovog parlamenta, trudili se i trudićemo se da duh parlamentarizma bude nešto što je iznad ličnih odnosa mržnji i otrovnih strelica, koje sigurno ne mogu da doprinesu da imamo bolji kvalitet zakona, a to je ono što građane Srbije u svakom slučaju najviše treba da interesuje i to je ono što je naš posao i zbog čega smo mi kao narodni poslanici plaćeni, a rekao bih parama građana Srbije.
Na različite načine u proteklom periodu pokušavao sam da odgovorim na takvu vrstu prozivke i kako god pokušate da komunicirate rezultati su uvek isti. Žao mi je što je tako i žao mi je što jedna najnovija politička stranka, nastala iz jedne starije političke stranke, pričajući o tome da je drugačija i da se promenila i da je od ovih ljudi otišla zato što su oni primitivni, nekulturni i ne znaju da se ponašaju prema svojim političkim protivnicima, vređaju ih itd. U proteklih godinu dana ili koliko to već traje ne vidim da se jezik kojim se koristi ta nova politička stranka razlikuje od onoga za šta oni svoje prethodnike, čiji su deo bili, optužuju.
Nemam načina, pokušavajući da se spustim na najniži mogući meni zamislivi nivo, da razgovaram i da komuniciram na taj način i u svakom slučaju nije vredno trošenja vremena, energije i novca građana Srbije da se bespredmetno replicira za svaku takvu stvar. Mi ćemo nastaviti da delujemo kao normalna i civilizovana poslanička grupa, trudeći se da se argumentima borimo za svoje zakone, za svoje birače i za interese građana Srbije.

Na član 19. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbije.
Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ne vidim kako mogu da razumem da komentar na amandman može da bude definisan mržnjom.
Nisam čula da je moj kolega demantovao išta iz navoda koji su bili posvećeni amandmanu, pričam o zakonu, ne da nisam nijednu nepristojnu reč upotrebila, nego je nikada i ne upotrebljavam. Govorim o kvalitetu zakona i o pristupu jedne stranke koja ovde ne dozvoljava da se ikada amandmanom poboljša zakon koji uđe u skupštinsku proceduru. Stenografske beleške, usvojeni amandmani, a i zakoni koji su na snazi, koji mnogo dobra čine, dokaz su za to. Evo još jedan.
Član 19. i amandman 19. Srpske napredne stranke glasi – protiv akata Agencije može se izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za poslove standardizacije u roku od 15 dana od dana dostavljanja. U postupku pred Agencijom, koji nije uređen ovim zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje opšti upravni postupak.
Maločas sam primetila da su se vaše saradnice čudile zašto mi uporno i dosledno nazivamo ovu ustanovu javnom agencijom, ali mi to radimo dosledno od 1. amandmana, upućujući na njen pravi pravni status, koji je jedini bio moguć ispravan, s obzirom na delatnost koju će obavljati i s obzirom na celovitost pravnog sistema Srbije i konzistentno zakona koji regulišu ovu oblast.
Znači, ovo nije slučajno i potpuno namerno je sve vreme dosledno nazivamo javnom agencijom, ali ono što je najspornije u ovom zakonu jeste jedno trajno kršenje prava na dvostepenost zaštite prava onoga ko se nađe pred ovim organom.
Da vas podsetim na još jedan zakon čiji je autor bio potpredsednik Vlade, gospodin Dinkić, kada smo razgovarali o smanjivanju broja zaposlenih, odnosno maksimalan broj zaposlenih u državnoj administraciji. Ova nemogućnost da onaj ko dobije otkaz, ko je jednom ocenjen lošom ocenom i uručeno mu je rešenje, bez prava žalbe, iako je 25 godina ranije bio ocenjivan najboljim ocenama za rad i doprinose, nije imao pravo žalbe, kao što se i ovde nema.
Znate na šta je upućen? Na dugotrajan postupak u sudstvu, u kome postupci traju godinama, da bez sredstava za život, bez plate, ne razmišljajući o tome kako će taj otpušteni čovek živeti, da li je to trudnica na trudničkom bolovanju, nema pravo da se žali i dokaže da je oštećen.
Ta vrsta ukidanja dvostepenosti je izvedena i ovde u ovom zakonu, gde je najdirektnije član 216. Zakona o upravnom postupku, gde je propisano pravo na drugi stepen, gde je potrebno utvrditi nadležnost organa koji je rešavao u prvom stepenu i mi upravo propisujemo amandmanom takvu nadležnost.
Nečuveno je i pravno nedopustivo da se komisija, saslušajte me, molim vas, u okviru same agencije, nazivamo vašu ustanovu koju obrazuje upravni odbor, sve u krugu jednog te istog organa, odlučuje po žalbama.
Da li je moguće da se neko pojavljuje istovremeno u dvostrukoj ulozi, kao što ste vi to ovde predvideli. Imam još jedno pitanje zasnovano na zakonu, ne na mržnji, ne umem da mrzim, mene moji tako nisu vaspitali, niti sam po genima to nasledila.
Kažete da će se u tom organu naći eksperti, odnosno stručnjaci, neću to da komentarišem, a Zakon o državnoj upravi članom 84. propisuje da se za poslove državne uprave i vođenje upravnog postupka mora obezbediti dvostepenost za žalbu onoga ko je oštećen i to mogu da vrše samo ovlašćeni službenici koji imaju visoku stručnu spremu odgovarajuće struke.
Da li treba da dokazujem da eksperti, i ako ih neko proglasi, nisu državni službenici ili će neko da me demantuje, ili to negde piše da će biti? Jednostavno, ekspert može da daje savetodavno mišljenje, mogu da vam pišu zakone, poput onog zakona o stečaju, ali ne mogu da vode upravni postupak. Znači, nezavisno od pravnih problema koje propisuje Zakon o državnoj upravi, i to član 84, postavlja se pitanje otkud stručnost ljudima da odlučuju u drugostepenom upravnom postupku.
Upravo je to potpuno suprotno onome o čemu smo pričali ovde prekjuče. Dakle, za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije vi postavljate čoveka, osobu koja se bavila sudijskim poslovima, ne zna ništa o trgovinskoj politici i ekonomiji, onome što jeste predmet odlučivanja, nego se obrazlaže izbor iskustvom u presuđivanju, jer su u postupcima žalbenim pred sudom padale odluke te komisije, jer nisu bile pravno dobro potkovane i nisu bile zasnovane na zakonu.
Ovo su argumenti, činjenice, ovo su vaši propusti. Ovo je želja da se po diskrecionim pravu eksperata, čije znanje procenjuje neko drugi, i kompetentnost i veština, odlučuje na drugom mestu, a ne u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o opštem upravnom postupku, koji bi morao da obezbedi onima koji su oštećeni odlukama ove komisije, odnosno ovog organa da imaju pravnu zaštitu, jer to Ustav garantuje.
Molim vas da najozbiljnije shvatite ovu primedbu i da, ukoliko želite da Ustavni sud ne dobije još jedan zakon kojim će morati da se bavi, ispravite ovu primedbu.