Gospodine predsedavajući, zaista vas molim i pozivam se na član 107, mislim da bez obzira na potpuno prevaziđene političke stavove, na politiku koja je doživela sve moguće poraze, na politiku koja je dovela zemlju na rub propasti, stotine hiljada ljudi do toga da izgube živote, da takva politika, ako još neki građanin glasa za nju, ima pravo i dalje da se zastupa.
Ali, ono što je nedopustivo jeste da se iznose laži i da se vređa. Najljubaznije vas molim da ubuduće svakog narodnog poslanika koji u svom izlaganju, kakve god iščašene stavove da ima, kakve god nakazne političke poglede na stvarnost da ima, da ograničite i da onemogućite da vređa i izmišlja.
Svakako da će istorija zapisati i njih i nas. Njih kao nekoga ko je doveo do propasti jedne države i do najstrašnijeg stradanja njegovog naroda i nas verujem koji ćemo pokušati da izgradimo, i ostaćemo zapisani kao neko ko je pokušao da izgradi stabilnost, mir, da poveže srpski narod sa zemljama u regionu i da isto tako vrati dostojanstvo, koje su im oni svojom politikom na najgori mogući način oduzeli.

Zahvaljujem, ali nisam uočio onaj deo koji se odnosi na vređanje, a iznošenje političkih stavova, koji su inače i za mene daleko od realnosti, pravo je svakog narodnog poslanika.
Dakle, što se toga tiče nisam povredio odredbu člana 107. Niko nije pomenut neposredno. Više političkih opcija ima pravo da se prepozna tako da nijednoj od njih neću dati pravo na repliku, a ako želite gospođa Kolundžija da obrazložite malo, da me prosvetlite vrlo rado. Izvolite.

Oprostite, ako uzmete stenogram ne mora niko da vas prosvetljuje. Dakle, uzmite stenograme pa vidite kojim rečima su se obraćali predsedniku Republike. Dakle, svako ima pravo da kritikuje politiku predsednika Republike, politiku Vlade, politiku parlamentarne većine, ali nema pravo da koristi uvredljive izraze i molim da uzmete stenogram i da vidite da sam u pravu. Hvala vam.

Zahvaljujem, učiniću to. Molim narodne poslanike da ne dobacuju. Gospodin Martinović reklamira povredu Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine i uopšte ne razumem vas, gospođo Kolundžija, koja insistirate na početku vašeg izlaganja koji civilizovano i razumno…
(Predsedavajući: Gospodine Martinović, molim vas da se ne obraćate narodnim poslanicima. Povredu Poslovnika mogu da učinim samo ja, pa vas molim da se obraćate meni. Hvala.)
Dakle, zaista ne znam zašto oni koji govore u ime vladajuće koalicije imaju potrebu da potpuno izokreću reči koje iznose poslanici SRS i ne znam s kojim pravom bilo ko u ovoj Narodnoj skupštini može da optuži SRS za, kako oni kažu, stotine hiljada mrtvih, za raspad države itd.
Ako se ne varam i dve države su sahranjene otkako je DOS preuzeo vlast, to je Savezna Republika Jugoslavija i Državna zajednica Srbija i Crna Gora, a sad se spremate da sahranite i Republiku Srbiju, jer kako sam razumeo pristajete na razgovore sa takozvanom državom Kosovo iako vam je Hilari Klinton rekla da razgovori ne mogu da se vode o statusu.
Onda ne znam o čemu ćete da razgovarate i nemojte da se hvalite time kao niste de jure priznali Kosovo, to niko od vas i ne traži. Priznali ste ga samom činjenicom da pristajete na razgovore sa lažnom državom Kosovo o svemu, samo ne o statusu. To znači da vi ne poštujete sopstveni Ustav, jer je status rešen Ustavom Srbije i rešen je Rezolucijom 1244.
Želim da podsetim predstavnike vladajuće koalicije da je SRS bila na vlasti u Republici Srbiji dve godine, od 1998. do 2000. godine. U tom periodu snosimo odgovornost za vođenje države, ni pre toga, no posle toga.

Nema povrede odredbe člana 107. Poslovnika, ali molim narodne poslanike da zbog ozbiljnosti, ali i delikatnosti teme, ne zloupotrebljavaju pravo koje dozvoljava Poslovnik da govornik dobije reč pozivajući se na povredu, jer mislim da nema potrebe. Ni jednom jedinom rečju nije spomenuta nijedna stranka. Neću da konsultujem Poslovnike, jer sam vrlo pažljivo slušao, a za ostalo ću da konsultujem Poslovnik.
Sada ću dati reč gospodinu Nenadu Čanku, pod uslovom da se prijavi. Izvolite.

Naslov dokumenta o kome danas razmatramo jeste Deklaracija Narodne skupštine o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Imao sam pripremljenu diskusiju, ali sam odlučio od nje da odustanem, jer su me na to inspirisale kolege poslanici koji su iznosili neke stavove s kojima mislim da treba polemisati.
Prvo, da je ovo nedovoljno patriotska stvar i da je tu suviše nepatriotizma, time što se spominju građani Srbije, odgovor jasno daje Ustav RS, član 1, koji kaže da je RS država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
Dakle, potpuno je logično da se samim tim i ova deklaracija tako naslovi. Međutim, upravo to što govorimo i o građanima RS izvlači ovu deklaraciju iz čudnovatosti koju ona nosi sama po sebi.
Donositi deklaraciju o osudi zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije bez toga – građanima Srbije bilo bi kao donositi deklaraciju o tome da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca, iz jednostavnog razloga što ne mogu da poverujem da i u ovoj sali i u ovoj zemlji postoji bilo ko ko ne saoseća sa nedužnim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Naravno da se to odnosi na građane Srbije.
Sto puta se ovde spominjala teza o tome da je u ovoj skupštini usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, a to ću nazvati genocidom, nešto čime je srpski narod proglašen za genocidan narod.
Pre svega, to nije tačno, jer narod ne može biti genocidan i nijedan narod nije genocida narod, jer narod ne donosi političke odluke, donose političke elite, a samim tim narod ne može biti i ne sme biti, samo zbog pripadnosti narodu ili naciji ne može biti nijedan pojedinac, diskriminisan od osnovnih ljudskih prava. Dakle, sve vreme se ovde vode diskusije koje su prikupljale političke poene, a ne ono o čemu se ovde zaista radi.
Međutim, u članu 3. pokazalo se nešto što opravdava ovu deklaraciju, a to je da Narodna skupština RS insistira pred međunarodnim institucijama da srpske žrtve imaju isti tretman kao i žrtve pripadnika drugih naroda, a da počinioci zločina jednako odgovaraju.
Naravno, to je izuzetno važno, jer bismo inače došli u poziciju u koju smo ugurani katastrofalnom politikom osamdesetih godina, čiji pojedini protagonisti sada sede u opoziciji, da se kao što je Drugi svetski rat ostao obeležen po šest miliona stradalih Jevreja izgubi iz vida osam miliona stradalih Nemaca, kao žrtava iste te politike koja je odnela desetine miliona života.
Upravo zato je važno napraviti jasnu distinkciju i otklon od tog vremena i njegovih protagonista. Neko je rekao od kolega poslanika da treba spomenuti NATO agresiju nad Srbijom i s tim mogu složiti. Naravno da je bila u pitanju agresija, ali se treba podsetiti da nije počelo NATO agresijom, nego je počelo osam godina ranije i nije to bio izdvojen čin, nego samo jedan u lancu. Hajde onda da vidimo sve ostale stvari o kojima treba da govorimo.
Moraju se spomenuti srpske žrtve, ako želite tako da nazivate nesrećnike koji su proterani pre 15 godina iz Hrvatske, tu mislim na operacije "Oluja" i "Bljesak", ali bi bilo potpuno čudnovato u tom istom kontekstu ne spomenuti građane Srbije, recimo, četrdeset hiljada Hrvata iz Vojvodine koji su nasilno iseljeni iz svojih kuća, kojima su bacali aktivisti SRS bombe u dvorišta i na taj način ih iseljavali.

Molim narodne poslanike da ne dobacuju, a gospodina Čanka da primeri rečnik.

Upravo ga primeravam. Znači, bilo bi potpuno nepravedno prema Srbima van Srbije da se ne spomenu sve one srpske žrtve koje su stradale od granatiranja, recimo, Sarajeva, i Srbi u Sarajevu, zato što su ostali u Sarajevu, izmešteni su po patriotskim merilima iz korpusa srpskog naroda.
Dakle, dobijamo pravu sliku da se, kada se govori o srpskim žrtvama, koje su ogromne i ne treba u to sumnjati, manipuliše, kao što smo čuli od moje prethodnice koja je spomenula da je iz Tuzle iseljeno 130.000 Srba, a po popisu iz 1991. godine, službeni je podatak da je Tuzla imala 131.000 stanovnika, od čega je 20.271 bio Srbin.
Dakle, potpuno je jasno da je u pitanju manipulacija i da ne postoji nikakav interes za tim da se odgovorno i sa jasnom političkom porukom govori o žrtvama zato da bi se sprečilo da se one ponove, jer je to jedini pravi razlog zbog koga bi se jedna ovakva deklaracija mogla donositi.
Da li je ubica Srba u Sarajevu Ratko Mladić, čovek kome ova Skupština treba da bude "Sigurna kuća", kao što se za to zalažu pojedini poslanici u ovom domu? Srpska radikalna stranka? Tako je. Da li su Slavko Ćuruvija ili Ivan Stambolić Srbi ili su samo izdajnici koje je u redu iz patriotskog razloga ubiti?
Da li se računaju u ovoj deklaraciji, a nadam se da da, sve one žrtve rata na Kosovu, ne samo srpske nego i albanske, jer to su sve građani Srbije, jer je Kosovo u Srbiji i apsolutno ne pristajem da postoji bilo koje drugo tumačenje, iz razloga što je to moja ustavna obaveza, nametnuta Ustavom, za koji ste vi sami donosili odluku i za njega ste glasali 2006. godine?
Podsetiću vas da je u Ustavu Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Dakle, svi ti ljudi su građani Srbije, a i svi Srbi koji nisu bili na strani patriotskih snaga su Srbi van Srbije. To se stalno zaboravlja.
Upravo zbog toga, mislim da je krajnje vreme da se prekine sa politikanstvom, da se usvoji i ovako čudnovat dokument kao što je ova deklaracija, ali neka to bude korak ka suočavanju sa istinom i lustracijom, do koje mora doći ako Srbija želi da ide napred.

Gospodin Nemanja Šarović reklamirao je povredu Poslovnika.