Pravo na repliku ima gospodin Tomislav Nikolić.

Problem svakog lepo vaspitanog muškarca je što ne zna šta da kaže bezobraznoj ženi. Dakle, sa vama dalje neću da razgovaram.

Narodni poslaniče, molim vas da uskladimo izražavanje. Jedini problem ovde mogu da imaju narodni poslanici koji krše Poslovnik, pa vas molim da u skladu s tim svi uskladimo svoje izjave i izrazimo svoje političke stavove.
Narodni poslanik Velimir Ilić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, mi danas imamo jednu raspravu koja je, nažalost, trebalo da bude objedinjena i koja je trebalo da se završi pre osam meseci, ali vi to niste želeli. Vama je trebalo tada da donesete jednu Rezoluciju o Srebrenici, da biste sa njom mahali po svetu i da bi ta rezolucija, koju ste tada doneli, bila udarna vest na svim medijima svetskim. To je bila udarna vest da je Srbija osudila zločine u Srebrenici, da je Srbija priznala maltene genocid koji su joj nametali.
Međutim, šta se dogodilo? Danas ste napravili neku rezoluciju i čisto da zadovoljite javno mnjenje i opoziciju koja vas je više puta upozoravala zašto toliko dugo ne donosite drugu rezoluciju koju ste obećali i vi ste ovu drugu napisali, koja je limunada i koju niko u svetu neće objaviti jer nikoga i ne interesuje. Cilj sa onom prvom je postignut.
Zato smo mi hteli da skrenemo pažnju i svetskih medija i svih svetskih moćnika da se na prostoru bivše Jugoslavije dogodio izuzetno veliki zločin i da zločinci treba da budu kažnjeni i da je zločin identičan, bez obzira nad kim je izvršen, da li nad Srbima, da li nad nekim drugim narodima.
Međutim, vi danas to delite. Tamo ste rekli da je zločin, a danas donosite Rezoluciju koja pominje žrtve NATO bombardovanja. Velika je razlika između žrtve i zločina. Velika je razlika između zločinca koji počinje zločin nad civilnim stanovništvom i vi to izbegavate jer tu reč ne smete da upotrebite, jer smatrate da ćete se time dodvoriti nekome ko će vam opet doći u Srbiju i reći u lice - kad kršite sopstveni Ustav sopstvene države o statusu Kosova, nema razgovora, o nezavisnosti Kosova nema razgovora mi kažemo, a vi kažete – pa dobro, nešto ćemo razgovarati, važno je da se vidimo sa tim ljudima iz Prištine, nešto ćemo naći da pričamo, možda o sportu, možda o nečemu.
Prema tome, sve ovo danas ne liči ni na šta jer ovo što vi hoćete mi ne možemo podržati, Nova Srbija to nikada neće podržati. Mi smo hteli da podržimo tu jednu rezoluciju koja je jedinstvena, koja mnogo znači za jedne i druge.
Ali, mi sada želimo da vam postavimo jedno pitanje – da li je zločin i da li je neko zločinac ko, pored zabrane i međunarodnih konvencija, baci kasetne bombe na grad Niš? Da li je zločinac onaj ko baci na Kopaonik kasetne bombe koje do danas nisu demontirane? Da li je zločinac u okolini Kraljeva prema Jarčujku, gde još i danas stoje kasetne bombe koje niko nije demontirao?
Posle se dodvoravamo onima koji su ih bacili da dođu da nam daju neki dinar da ih sklone, da bi naša deca, naši građani mogli da uđu u svoje njive i da obrađuju zemljište ili da bi građani Niša bezbedno mogli da šetaju određenim prostorima teritorije svoga grada ili na Kopaoniku, da bi neko mogao da se skija. Bio sam prisutan kada je trebalo da otvorimo jednu žičaru, kada su ljudi pronašli kasetnu bombu na nekoliko metara od grupe naroda koja je tu stajala. To za vas nije zločin.
Ako neko iskoristi osiromašeni uranijum i baci na gradove i bombarduje određene ljude nevine u naseljima, ako čovek koji se brije u kupatilu pogine od NATO bombe, ako dete na noši pogine, ako ono na mostu pogine, ako poginu građani koji su izašli na ulicu da kupe nešto, pošli u prodavnicu, da li je to zločin nad civilnim stanovništvom?
Kako možete da nazovete bombardovanje RTS, kada ljudi koji su došli uredno i radili svoj posao i obavljali svoje radne zadatke da bi zaradili koru hleba da prežive budu pobijeni, zatrpani u ruševinama onog silnog betona koji se sručio? Da li je to zločin ili su to žrtve koje je neko tamo, naš neki prijatelj, dobronamerno uradio da bi nas opomenuo na nešto?
Prema tome, molim vas da se ovim što ste danas podneli ne brukamo, te da se to usaglasi i da se zajednički ponovo usvoji sa onom Deklaracijom o Srebrenici koja je već usvojena. Ovo sve liči na jednu lakrdiju opštu, na nešto da mi ne smemo da kažemo ko smo, šta smo, da ne smemo da kažemo da je bombardovana osiromašenim uranijumom fabrika konfekcije. Kome je ona pravila zlo? Šila je jakne, šila zimske kapute, konfekcija u Čačku.
Ne smemo da kažemo da je bombardovana građevinska firma "Hidrogradnja" koja je imala tu armirački pogon, mehanizaciju, ljudi radili svoj posao; da su bombardovana silna naselja koja jednostavno su gađana osiromašenim uranijumom i da danas u Srbiji umire desetine i desetine mladih od leukemije, od karcinoma, da su nam deca u osnovnoj školi obolela od karcinoma.
Da li bi to neko u svetu prećutao? To nije greh prema EU, EU će da shvati to da mi želimo da osudimo i da nazovemo pravim imenom zbog toga da se nikad u istoriji tako nešto ne dogodi ni u jednoj zemlji sveta, da nikada nijedno dete od pet godina ili tamo niz dečaka na Banjici od karcinoma leži i umire iz osnovne škole.
Gradovi koji su bombardovani doživeli su jedno uništenje koje će vekovima trajati i bolesti koje će vekovima harati na tim područjima. Grad koji sam tada vodio, kao gradonačelnik Čačka, dobio je na poklon 254 tone bombi sa tim osiromašenim uranijumom. Razorene su fabrike, hiljade ljudi ostalo je bez radnih mesta, stotine mostova u Srbiji, nadvožnjaka, pruga. Da li je bilo humano da neko gađa voz pun putnika i da pobije narod u njemu ili pun most u Varvarinu, koji je bio na pazarni dan, prepun da gađa, kada je stradalo toliko nevinih ljudi koji su jednostavno pošli na pijacu da kupe nešto.
Prema tome, sve je to zločin. Zločin je bio i u "Bljesku". Zločin je bio i u "Oluji". Zločin je bio na hiljade mesta na Kosovu. Zločin je bio kada su oni gađali iz snajpera decu koja su se bezbrižno kupala na jednom seoskom potoku. Zločin je bio kada su snajperima gađali decu dok su igrala fudbal, iz osnovne škole. To niko danas ne sme da kaže. Zašto? Mi smo za EU. Ali, i Evropa je pravila greške i NATO je pravio greške i ti koji su rukovodili su pravili greške.
Kada smo razgovarali sa hiljadama ljudi koji su dolazili u Srbiju, svi su kao građani pojedinih zemalja koje su izvodile ove zločine osuđivali ovo kao zločin.
Evo sada kada prođete Nemanjinom i pogledate Generalštab, da li je to bio zločin? Da li je bio zločin gađati bolnicu? Jeste, sigurno jeste bio zločin.
Prema tome, trebalo je ta zajednička rezolucija da pokaže da smo mi jedan veliki narod, jedan narod koji poštuje i ceni mnoge narode, ali poštuje i ceni sebe i svoju teritoriju koju je neko ugrozio zbog nekoga. Sada taj neko nije više među živima, ali oni traže opet nekog drugog, pa je neko drugi sada kriv. Zašto ne sme da se kaže, kada smo mi ovde u Srbiji bili kažnjavani, kada su naši stadioni zatvarani, kada je bio incident, bačena baklja ili nešto drugo, "Zvezda", "Partizan", mi smo bili kažnjeni zbog toga.
Šta nas briga što Italija nije obezbedila i zaštitila utakmicu koja se igrala u Đenovi, jer to je bio njihov problem i oni su odgovorni za tako nešto. Kako su mogli tako nešto da dozvole, neka je bilo 10 ili 20 huligana, da ugroze i one momke koji su navijači, koji su pravi navijači, koji idu i gledaju i prate utakmice? Da li je moguće, ja sam pažljivo pratio, desetak ljudi je tu bilo aktivno, a ostali su posmatrali.
Mi sada kažemo – huligani. Gde su toliki karabinjeri, kome je odgovarao rezultat tri nula da dobije bez igre? Njima. Zašto je sudija prekinuo utakmicu, kada je bilo hiljada utakmica gde su bačene baklje i nisu bile prekinute širom sveta? Jedva se čekalo da se napravi incident.
Da li je to možda u saradnji sa našim službama? Da li su ti ljudi plaćeni da to urade tamo? Pored one mirne dece koja su demonstrirala, jer svaki skup ima i kontraskup.
Gospodo, iz vladajuće koalicije, sećam se kada smo mi pravili miting opozicije, vi ste nam pravili kontramiting na 50 metara. Bili ste nezadovoljni mitingom, izašli ste da kontrirate i okupili ste silnu policiju i šta sve. Prema tome, i na ovaj protest ukaže se drugim protestom.
Jedno pitanje veoma bitno, imam mnogo prijatelja u policiji i razgovaram s njima. Na toj vašoj gej paradi bilo je najmanje naših domaćih, kako oni kažu, gejevaca. Oni se žale udruženju, kažu da uopšte nisu tamo došli. To su bili neki stranci dovedeni tu, bilo je 500 policajaca koji su igrali gejovce i bilo ih je sramota što su morali u civilu to da odigraju, duboko su navukli kape na glave i morali su da prošetaju, da se usnimi i da se pokaže, da ste vi u stanju da to napravite i jedno 200 novinara u civilu koji su prošetali.
Kako je moguće da pet ili šest marica sve to razveze za 15 minuta? Raspitao sam se kod policije, u jednu maricu stane pet ili šest ljudi. Kako je moguće 1.200 ljudi da se razvezu za 15 minuta? To je nemoguće.
Prema tome, vi ste napravili jednu cirkusku zabavu i hteli ste da pokažete svetu, ali eto, neka deca su se probudila i protestovala su zbog toga. Naravno, vi ste pokupili koga ste stigli. Uzeli ste momka sveštenika, pričestio se u crkvi Svetog Marka i produžen mu je pritvor na 30 dana, navodno su mu našli u pretresu i piše u zapisniku. Znači, dečko se pričestio, ali je bio smotan u toj gužvi i otišao je. Umalo i onu svadbu niste pokupili, da nije bilo mlade u venčanici, odoše i mladenci. I oni bi tako bili huligani.
Malo ohladite priču, non-stop pričate i pričate, jutros na TV "Pink" državni sekretar Ministarstva za omladinu i sport priča o radionicama koje su oni pravili o edukaciji.
Loše ste radili. Kakve radionice vi to pravite? Mladima trebaju radionice gde će da rade i da primaju platu, a ne da ih tamo neki Dinkićev brat od tetke…

Narodni poslaniče, molim vas, nakon pet minuta izlaganja da dovedete u vezu sa temom. Deset minuta ste govorili o temi, a pet minuta tačno molim da dovedete izlaganje u vezu sa temom, a tema je osuda zločina učinjena nad pripadnicima srpskog naroda.

Ovo je vrlo važno, odnosi se na temu. Kako je moguće da vama iz vladajuće koalicije neko naloži pred jednu važnu posetu da pustite Jurišića na slobodu? Da li je to sramota za Srbiju da neko ko je ubio 51 dečaka, naložio da se streljaju i ubiju, da bude pušten i bude dočekan kao narodni heroj u Tuzli i da prikazuju svi svetski mediji kako on likuje, širi ruke, ljubi se. Da li je to moralo da bude tako?
Šta je on, da li je on zločinac, možda ste ga prevaspitali dok je bio u zatvoru ili je bio u nekoj radionici, da on nije bio predavač u nekoj radionici?
Prema tome, velike se pare troše i mnogo se danas atakuje na nešto što ne bi smela država tek tako da radi. Bio sam predsednik Atletskog Saveza Srbije. Aktuelna ministarka koja dođe ponekad i sedne ovde rekla je – nećete dobiti dinara dok je Ilić predsednik. Ja sam odmah presavio tabak i podneo ostavku. Šta se dogodilo? Taj savez je propao, nema dinara i dalje.
Vi ste uneli tu mržnju između "delija" i "grobara". Vi ste uneli taj razdor između srpske omladine, jer zloupotrebljavate, uzimate, povlačite, a sećam se posle 5. oktobra, svaki političar i vaš lider je dao izjavu i rekao – "delije" i "grobari" su podneli, uz kamiondžije i policiju, najveći deo posla.
Onda su se hvalili, ministar pravde nije ispuštao iz usta, pa ste se takmičili ko je više imao "grobara", a ko "delija". Danas su to za vas huligani, kriminalci, neke bande itd. Ko može u svetu da zabrani, sad će neko da mi zabrani da navijam za klub koji volim?
Evo, Toma je "grobar" i voli "grobare", a ja volim "delije" i mi se dobro slažemo, nema nikakvih problema tu. Molim vas, figurativno sam rekao, jer mi volimo kad nas tako prozivaju. Mi smo ponosni kada odemo na utakmicu, mi smo srećni kada se navija i sa juga i sa zapada…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam, član 106. stav 1. i obaveza poslanika, narodni poslaniče, imate obavezu da nakon upozorenje i podsećanja predsedavajućeg da imate poslovničku obavezu da govorite po dnevnom redu, da vaše izlaganje, tok vaših misli i vaše argumentacije povežete sa temom dnevnog reda. Trenutno je u raspravi osuda zločina nad pripadnicima srpskog naroda.
Molim, ako ne možete da dovedete u vezu utakmice i prijateljstva koja imate pri igranju utakmica sa ovom temom, da onda ni ne spominjete utakmice.
Imate još tri minuta kao predsednik poslaničke grupe i ako želite o dnevnom redu, molim vas da se prijavite i da iskoristite vaše pravo.

Gospođo Čomić, vi imate jednu praksu da volite da polemišete sa poslanicima dok govore, da ih prekidate, dekoncentrišete, ali mene to ne ljuti. Prema tome, hoću da nastavim priču tamo gde smo stali i da vas podsetim da ovu rezoluciju povučete kao vladajuća koalicija, da je objedinite sa onom iz Srebrenice, da je zajednički ponovo usvojimo, jer ovako nećemo nigde postići ništa.
Hteo sam da govorim, kao što su mnogi prethodnici rekli, niste smeli zbog Kacina da pomenete Slovence, jer Jelko je vrlo nezgodan, ako čuje da spomenete Slovence, ode mast u propast. Nemate sa čim da se pohvalite. Međutim, Slovenija je to uradila, što je uradila.
Sećate se Splita, kada su civili naskočili na tenk i udavili onog nesrećnog vojnika javno, kada su Makedonci to isto radili, kada se snimak vrteo na svim svetskim medijima? Zašto ga nekad ne ponovite, da vidi narod da je to bio težak zločin prema civilnom stanovništvu, dečake koji nisu bili naoružani, goloruki, jer ih neko pustio goloruke u masu? I da ih dave javno pred kamerama. Kako je roditeljima te dece danas? Kako je roditeljima kada su videli da je Jurišić pušten?
Prema tome, zločinci moraju da se osude, zločinci moraju da odgovaraju. Zar je moguće na Kosovu da nema zločina? Nedavno sam doživeo i gledao šta rade, kako provociraju da napravite neki incident, jer sam bio priveden u Kosovsku policiju satima.
Držali su me satima i vozali po Kosovu da bi napravio neki incident. Međutim, samo sam se smeškao, a to ih je mnogo nerviralo. Ostavili su me do mraka, pa me vozili u Podujevo, pa u Prištinu, obišao sam Kosovo, mislim da niko od političara nije uskoro obišao tako u pratnji policije.
Euleks je bio protiv toga i nije hteo da potpiše zapisnik. Ali, oni su to radili. Zašto? Rekli su mi, njihov direktor policije lično – dobili smo spisak od kabineta vašeg predsednika koji ljudi ne mogu da uđu. Evo vam telefon, okrenite kabinet, ako oni potvrde, mi vas puštamo i dajemo vam vozilo da vas vozi gde god hoćete.
Prema tome, gospodo iz vladajuće koalicije, vi ispod žita vrlo dobro sarađujete sa rukovodstvom Kosova. Zato ne smete nigde da ih nagazite ovako javno. Ali, da li je to dobro i što to ne kažete javno narodu? Imate jednu rezoluciju za svet, sada imate jednu ovde za ovaj naš napaćeni, namučeni narod. Kao što imate dvostruke aršine za sve vaše izjave koje dajete napolju i izjave koje dajete ovde. Posebno izjave koje dajete u ovom parlamentu…

Dvadeset minuta. Vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moralo je, čini mi se, da prođe 10 godina od raspada bivše Jugoslavije da se Srbija koliko-toliko vrati u normalnost, pa da se postavi i pitanje zločina nad srpskim civilima i nad ratnim zarobljenicima srpske nacionalnosti.
Tek u poslednjih 10-ak godina Srbija je dobila pravo da oplakuje svoje žrtve na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Stradanja Srba su ili mistifikovana, jer se insistira samo na licitiranju broja stradalih, a ne i na poštovanju prema konkretnim žrtvama koje imaju ime i prezime ili se odabranom i doziranom istoriografijom utvrđuje monopol nad istinom prošlosti.
Pravilan odnos prema sopstvenoj istoriji je nešto što je svih ovih godina nedostajalo, ali ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu. To je nešto što tek treba da se uradi, ali ne treba da imamo iluzija i da se zavaravamo da će se to desiti uskoro. Uvek nekome odgovara da preuveličava svoje, a nipodaštava tuđe žrtve. Ili se dešava čak i obrnuto, da uvek neko krivi više svoj narod za zločine, a da opravdava druge.
Takmičenje u političkoj korektnosti i zaklanjanje iza ili zaklinjanje u evropske vrednosti ne mogu da budu recept za uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti u ovom našem regionu. Bez primene krivičnog zakona nema mira i saradnje u regionu. Pravosuđa u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne mogu da nađu izgovor za nepokretanje istraga i suđenje za ratne zločine počinjene nad Srbima. Ostali su nekažnjeni mnogi zločini počinjeni nad Srbima jer su bili, a i danas su, na dnu liste prioriteta u pravosudnim institucijama Hrvatske i BiH.
Međutim, sređivanje ratnih računa i proces pomirenja ne zavisi samo od suđenja ratnim zločincima.
Ključne uloge moraju da odigraju političari i kreatori politike, kroz obrazovanje i kulturu i kroz stalno unapređivanje dijaloga među narodima koji od 90-ih godina prošlog veka žive u zasebnim, novim državama, a Srbija ima poseban interes za normalizacijom odnosa u regionu, jer izvan Srbije žive naši sunarodnici sa različitim stepenom političkih i drugih prava.
Istovremeno, u Srbiji žive izbeglice i raseljena lica iz skoro svih krajeva bivše Jugoslavije i raseljena lica sa KiM. Po broju izbeglica i raseljenih lica Srbija je na prvom mestu u Evropi.
Od Srbije se traži i očekuje suočavanje sa prošlošću. Moram da kažem da je to jedan difuzan koncept kome nedostaje jasna definicija i zbog toga je teško reći da li se to suočavanje odvija ili ne. Sam termin ima i jednu jaku ideološku konotaciju, jer se pretpostavlja da onaj ko govori o tome jedini zna istinu o prošlosti i da svi drugi treba da se sa tom istinom saglase, odnosno suoče.
Istina ima uvek više strana. Naša znanja iz prošlosti ograničena su samo prošlošću, jer nismo svi istoričari i ne možemo sve rekonstruisati na osnovu izvora. Pri tom postoji i prošlost koja je kreirana i od strane medija, prosvete, kolektivnih uspomena, ali i potrebe određenog trenutka.
Suočavanje sa prošlošću nije trgovačko licitiranje i ne uspeva ako je nametnuto. Baš kao i izvinjenje, i suočavanje treba da bude iskreno, da se obavi bez uvijanja, prenemaganja i svakojakih drugih trikova, i to ne zato što to neko od nas traži, što nas neko time uslovljava, nego što smo mi na to spremni, i to ne samo mi nego i svi ostali narodi iz bivše Jugoslavije.
Postoje i nepobitne činjenice: država Srbija i ova Narodna skupština pružile su ruku pomirenja donošenjem Deklaracije o Srebrenici. Nema većeg poštovanja prema sopstvenim žrtvama nego kad se izvinite onim drugim, tuđim. Ne možemo da utičemo na to kada će i da li će i drugi ukazati poštovanje prema srpskim žrtvama, ali možemo da ih pozovemo da to učine. Isto tako, ne možemo ni očekivati da neko drugi ima razumevanje, pijetet za naše žrtve, ako mi sami ne razvijemo poštovanje i trajno sećanje.
Srpski narod je u 20. veku i ginuo i stradao, a u 21. veku treba da nauči da živi. Ova deklaracija je korak u tom pravcu i zato ćemo danas glasati za nju.