Povreda Poslovnika, član 107. Mislim da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i svih poslanika delom izlaganja Palme, iz sledećeg razloga: mogu da razumem, gospođo predsedavajuća, da ljudi iznose različita politička mišljenja i o ljudima i o događajima, da neko bude oduševljen Hilari Klinton, iako je žena rekla da o statusu više ne može da se razgovara kada je reč o KiM, da bude oduševljena Borisom Tadićem i njegovim aktivnostima, može da bude zadovoljan ili nezadovoljan ovim ili onim, ali mislim da neko u svom izlaganju nema pravo da grubo i namerno dezinformiše, zarad lične političke promocije, Narodnu skupštinu i one građane Srbije koji prate prenos Narodne skupštine, u pogledu sadržaja teksta koji je ovde podnet.
Taj momenat nije dopustiv. Znači, možemo različito tumačiti tekst, reći da je dobar, loš, ovakav ili onakav, braniti svoj stav, ali grubo iznositi neistine u pogledu sadržaja teksta, to nije u redu.
Naime, on je maločas rekao, pokušaću da parafraziram, nije citat, ne mogu, jer nemam ispred sebe stenogram – tražimo da se NATO izvini zbog bombardovanja i zločina. To nigde u tekstu ne piše. Gospodin Dragan Marković Palma je potpisnik predloga teksta ove deklaracije i njegove reči ''tražimo u kontekstu odbrane ove deklaracije'' mogu da razumem samo kao objašnjenje zahteva koje piše u deklaraciji. Takvog zahteva nema.
Ne samo da ga nema, nego sasvim suprotno, zločini koje je NATO pakt učinio nad Srbijom i građanima Srbije 1999. godine, bez obzira da li su Srbi ili nisu, ne može da se tretira kao što ga predlagač u deklaraciji tretira, kao neka saobraćajna nesreća u Gvatemali, pa da se izrazi žaljenje zbog tih žrtava. To žaljenje, to je sve što u tekstu piše. Ne piše ništa slično onome što gospodin Dragan Marković Palma govori, ne govori se ni o kakvom zahtevu ili traženju da se NATO pakt bilo kome izvini.

Nema povrede člana 107. Narodni poslanik Dragan Marković je bio na ivici da krši član 106. stav 1, ali s obzirom na to da je tema takva da se u obrazlaganju teksta deklaracije koja je pred nama može koristiti različita argumentacija, on je čak i u svom tekstu objasnio zašto spominje događaje kojih izrikom nema u tekstu.
Tek ne može da bude narušavanje ugleda Skupštine usmeni zahtev bilo kog poslanika, kojim se traži javno izvinjenje NATO-a za civilne žrtve, tako da vas molim da se u obrazloženju fokusirate na to kakav je greh zaista učinjen, odnosno povreda Poslovnika.
Narodni poslanik Dragan Marković, pravo na repliku.

Gospodine Aligrudiću, očigledno ste vi mene pogrešno protumačili, ono što sam govorio. Rekao sam da nam se ovaj tekst ne sviđa, ali ako ste me pogrešno protumačili, nadam se da vas pamćenje dobro služi, da kada je Havijer Solana prvi put došao u Srbiju posle NATO agresije vaš predsednik i predsednik tadašnje SRJ je rekao – dozvolite da pozdravim našeg prijatelja. Šta je to tada bilo?

Tada je još bila u našim glavama ona vrela krv. Sada smo se valjda malo ohladili. Probali smo da ratujemo, nismo uspeli, mali smo da ratujemo sa velikim silama, ne smemo da palimo ambasade, nije to način za ulazak u EU.

Takođe, želim da vas podsetim da je preko 2000 Šiptara terorista pušteno iz zatvora pomilovanjem tadašnjeg predsednika Jugoslavije, Vojislava Koštunice, i predsednika vaše partije, kada je još bila vrela krv u našim glavama.

Danas smo se ohladili i rekli smo – nisam oduševljen što je došla gospođa Hilari Klinton, ali znate šta, vi ličnu ideologiju možete da zastupate kući kod porodice, a ne ideologiju koja će imati štetu osam i po miliona građana Srbije. Rekao sam da mi se sviđa ono što je ona rekla, da je Srbija mnogo bliža EU i da je predsednik Tadić, kao i svi mi koji sedimo ovde, a veliki broj opozicije, rekao da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije da bi Srbija ušla u EU.

Takođe, onda ste rekli – eto, dogovorili se Palma i SPS da bi glasali za Deklaraciju o Srebrenici, nikada na dnevni red neće doći Deklaracija o zločinima nad srpskim narodom. Vidite da je to danas došlo na dnevni red.

Molim vas, nemojte moja tumačenja vi da govorite i da vi mislite šta sam ja mislio, jer ako bih danas rekao šta sam sve mislio, i ako se podsetim šta je bilo do 2008. godine, ove demonstracije koje su bile pre neki dan, to su deca koja imaju od 16 do 18 godina, a vi ste do 2008. godine bili na vlasti, što znači da su se ta deca vaspitavala u to vreme.

O povredi Poslovnika koju je obrazložio narodni poslanik Miloš Aligrudić, pozivajući se da je prekršen član 107, izjasniće se Skupština u danu za glasanje.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić, povreda Poslovnika.

 Prethodno sam zatražio reč po povredi Poslovnika, pa da ne bi ostalo nedorečeno, reč je, naravno, o povredi predsedavajuće. Vi ste to ispravili maločas, tako što ste rekli da će se Skupština izjasniti u danu za glasanje o povredi na koju sam ukazao, jer se prethodno niste složili da je povrede bilo. Trebalo je to da učinite odmah, a ne da dajete pravo na repliku.
Svakako nakon ovoga neću tražiti pravo na repliku nakon izlaganja gospodina Dragana Markovića Palme. Rekao sam šta sam mislio, a sve ostalo nije važno, tokom rasprave ćemo o suštini. Jedino nije bilo u redu to u proceduri. Vi se, naravno, nikada ne izvinjavate za svoje postupke, ili ispravite to faktički, ili prosto pređete preko nečega.

Uvidom u stenogram videćete da svaki put kada se greška načini, ja se izvinim za postupak. Današnji primer – narodnoj poslanici Vjerici Radeti, naravno i vama, što odmah nakon objašnjenja nije rečeno da će se Skupština u danu za glasanje izjašnjavati o obrazloženju koje ste izneli za član 107, tako da ne stoji.
Narodni poslanik Slobodan Samardžić ima reč.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, mi danas imamo drugi čin one rasprave koju smo vodili, ako se ne varam, krajem aprila povodom Predloga deklaracije o Srebrenici. Tada je usvojena jedna parcijalna deklaracija, koja je iz celokupnog kompleksa ratnih zločina i ratnih događanja u bivšoj Jugoslaviji izvukla jedno mesto i jednu grupu ljudi koja je bila ubijena. Napravljena je deklaracija koju ste usvojili većinom, koja zapravo govori o jednoj kategoriji žrtava nasilja i zločina u toku tih ratova.
Tada ste najavili da će biti i druga deklaracija o zločinima nad Srbima. Mi se nismo suprotstavljali, kao što je ovde danas rečeno, niti smo sumnjali da će do te deklaracije doći, već smo bili protiv toga da se usvoje dve, tri ili pet deklaracija o jednom zajedničkom jedinstvenom događaju, koji je imao svoj zajednički jedinstven rezultat da su u tim ratnim događajima stradale nevine žrtve i da se prema svim nevinim žrtvama kao Narodna skupština Srbije moramo podjednako odnositi i prema njima ponašati i samim tim usvajati jedinstvene deklaracije o osudi.
Vi to niste učinili prošli put, a ovo što danas činimo je konsekvenca toga. Sada opet o jednoj kategoriji žrtava raspravljamo posebno. Ne znam da li predviđate još neku raspravu o nekoj novoj kategoriji žrtava. U svakom slučaju, to je i nehumano, i nemoralno i politički štetno, ali šta da se radi, krenuli ste tim putem i mi smo u prilici ili u neprilici samo da odgovaramo.
DSS je i tada kada se razgovaralo o Deklaraciji o Srebrenici podnela predlog deklaracije gde se osuđuju podjednako sve žrtve, ma koje nacionalnosti, ma na kom mestu su bile žrtve ratnih događanja i danas će ponoviti taj svoj stav. Nema mesta donošenju dve deklaracije, ima mesta donošenju jedne deklaracije i još je vreme da se to učini.
Zašto ste vi prionuli ovakvoj taktici? Naime, vama je potrebna bila Deklaracija o Srebrenici za spoljnu upotrebu, a deklaracija o Srbima za unutrašnju upotrebu. Od kada je ta deklaracija o Srebrenici doneta, ima nekoliko meseci, nije bilo putovanja predsednika Republike po svetu, nije bilo rasprave o ispunjenosti uslova za kandidaturu Srbije za EU, a da predsednik Tadić ili neko drugi iz Vlade nije rekao – mi smo usvojili Deklaraciju o Srebrenici.
Naime, ta deklaracija tome služi i ona je zaista u punoj meri iskorišćena u te svrhe, mislim bar hiljadu posto. Možda i više nego što ste predlagali i nego što ste očekivali.
Ova pak druga deklaracija, ona treba da služi za unutrašnju upotrebu, kao što sam rekao, da kad neko u javnosti kaže – usvojili ste jednostranu Deklaraciju o Srebrenici, da može da se kaže – ne, mi smo usvojili i deklaraciju o srpskim žrtvama ili građanima Srbije koji su stradali u tim ratnim događajima.
Tako se ne postupa prema ratnim žrtvama. Tu nema ni minimuma principijelnosti, niti humanosti, niti moralnosti, a najmanje ima političke pameti u toj stvari.
Hajde da pogledamo šta piše u toj vašoj deklaraciji o zločinima nad Srbima i građanima Srbije. U toj deklaraciji, kao što ste maločas čuli, pravi se razlika, selekcija dve vrste žrtava. Jedne su žrtve zločina, prema kojima se izražava jedan stav osude, osuđuju se žrtve zločina na područjima tim, tim i tim, a onda se pominju i druge vrste, gde se zapravo izražava žaljenje nad žrtvama NATO bombardovanja, tu nemate žrtve zločina. To su, dakle, žrtve nižeg ranga nego što su one prve žrtve koje su žrtve zločina.
To piše u jednoj istoj rečenici, ta dva različita stava, to neprimereno sortiranje žrtava srpskih, Srba i građana Srbije tokom ratova koji se pominju. Ako se pogleda zajedno i deklaracija koja je doneta pre nekoliko meseci o Srebrenici, onda ćete videti da tu zapravo postoje tri kategorije žrtava. Tu se, zapravo, najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim itd., narodom, po onome što je o tom zločinu potvrdio Međunarodni sud pravde. Sama činjenica da je ta deklaracija posebno doneta i da se posebno izražava osuda nad tim žrtvama, govori da je to opet jedna posebna kategorija žrtava.
Dakle, vi ovde utvrđujete u dve deklaracije tri kategorije žrtava: jedne su žrtve najvišeg ranga, jedne su žrtve srednjeg ranga, a jedne su žrtve najnižeg ranga. To je ono što ste vi napisali u ovoj deklaraciji.
Da li će ovo moći da zadovolji potrebu javnosti da izrazi osudu i da se složi sa stavom Narodne skupštine? Nikako. To će samo da izazove nove razmirice i nove probleme u tumačenjima. Mi ćemo se oko tih stvari vrteti u krugu nepotrebno, vrlo dugo u narednim mesecima i godinama i nećemo staviti tačku kao Narodna skupština, najveće predstavničko telo Srbije, na pitanje osude ratnih zločina. To se moglo učiniti jedino ukoliko bi bilo pameti da se donese jedna deklaracija i svi ti zločini na istovetan način osude.
Ova deklaracija, ovaj predlog, ima još jednu veoma rđavu posledicu. To je zapravo revizija istorije, novije istorije Srbije, koja se obavlja u ovoj deklaraciji. Taj stav prema tzv. žrtvama NATO bombardovanja, dakle, ne žrtvama zločina, jeste zapravo jedna amnestija u ovoj deklaraciji onoga što je NATO počinio 1999. godine u SR Jugoslaviji.
NATO je, da vas podsetim, bez bilo kakve odluke Saveta bezbednosti ili nekog drugog organa UN, jednostrano izvršio vojnu agresiju na Srbiju i time počinio zločin protiv mira. Taj zločin protiv mira je opšti okvir za ocenu svih žrtava, to su žrtve zločina koje je NATO napravio.
Ako vi u ovoj deklaraciji ne pominjete zločin koji je NATO uradio, već karakterišete to kao žrtve NATO bombardovanja, dakle, u manjoj meri nego što ste učinili sa onim prethodnim žrtvama, koje su žrtve zločina, onda vi zapravo, kao što sam rekao, vršite jednu amnestiju NATO-a.
Možda vam je to sada potrebno, iz ove današnje pameti, s obzirom na poteze političke, na želju vladajuće strukture u Srbiji, da Srbija postane članica NATO. To je sa stanovišta današnje pameti, mi vršimo reviziju cele naše novije istorije i već pokušavamo, stanovništvo polako, ovim blagim rečima, da ubedimo kako ono što je NATO uradio nije zločin.
To je istorijski efekat ove rezolucije ako se pažljivo čita, a ne onako dijagonalno i još se i potpisuje. Prosto, ovaj tekst se mora pažljivo čitati i to tu piše. To je značenje tog teksta. Nije to jedina revizija istorije koju ste izvršili ovim tekstom.
Sledeća revizija je amnestija Slovenije za ratne zločine. Zašto? U tekstu piše da se osuđuju zločini nad stanovništvom počinjeni u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Izvinite, svi se sećamo da su ti ratovi započeti ratom u Sloveniji i da je teritorijalna odbrana Slovenije počinila mnoge zločine protiv vojnika regularne vojske, koja se tada zvala Jugoslovenska narodna armija.
Imali ste na televiziji dokaze o tome, kada ubijaju ljude u uniformama, koji drže ispred sebe beli čaršav. Ako Slovenci to kriju, i ako su pokušali da se izvuku od odgovornosti onoga što su učinili tada, a oni su zapravo započeli celu ratnu priču u bivšoj Jugoslaviji, zašto to mi činimo njima sada, ne nabrajajući da su ti ratovi počeli u Sloveniji, nego su počeli u Hrvatskoj, to nije istorijska činjenica. Činjenica je da su počeli u Sloveniji.
Opet postupate sa današnjom pameću, kojom hoćete da zapravo završite neke poslove u današnjoj politici isto kao u slučaju NATO-a. Hoćete da uđete u NATO, počinjete da ga amnestirate za ratne zločine. Sad vam treba pomoć Jelka Kacina za ove evropske integracije, on je izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu i potrebna vam je pomoć Slovenije.
Sad niko ne sme da pomene tu činjenicu da je rat počeo u Sloveniji i da je tamo poginulo 48 vojnika na pravdi boga, i da su ubijani i s leđa, i kad su se predavali i kad su imali belu zastavu itd.
Pazite, u Sloveniji se otvara to pitanje. Postoje udruženja koja su javno prošle godine otvorili pitanje odgovornosti teritorijalne odbrane Slovenije i rukovodstva Slovenije za pobijene vojnike. Mi ovom rezolucijom zapravo opraštamo Slovencima ono što tamo oni sami otvaraju. Zašto to činimo? Mislim da će neko dati obrazloženje. Nismo čuli obrazloženje od izvestioca, ali nadam se da od većine koja je potpisala će imati ko da pokaže zapravo zašto je tako učinjeno.
Vidite, cela ova rezolucija ima više svrha. Dakle, i da sortira žrtve, i da umanji značaj zločina NATO i Slovenije u to vreme, ali ima i jednu krajnju pragmatičnu današnju svrhu. Ona je, zapravo, poklon gospođi državnom sekretaru SAD koja je bila ovde prekjuče. To je jedan poklon koji je njoj dat, da bi ona otišla u Brisel i rekla, Srbi su dobri, potrebno je da Holandija uloži veto, na koji inače ima pravo, tražeći to izričito, na ovu kandidaturu Srbije.
Naravno, evo Holandija je prihvatila da ne učestvuje u toj stvari i ispostavilo se da Savet ministara može da da nalog komisiji da nastavi svoj posao i većinom glasova, tj. moguće da se jedna država uzdrži od glasanja, a što će se najverovatnije dogoditi.
Znači, za tu malu stvar, a ta stvar nije bogzna šta, to je kandidatura Srbije, nemojte molim vas da se povodite za medijima koji tako pišu. To je samo prenošenje našeg zahteva iz Saveta ministara u Komisiju, da Komisija na osnovu zahteva sročenih 4000 pitanja koje će nam dati, pa kad na njih odgovorimo, od prvih je teritorija Srbije itd., onda će ona dati svoje mišljenje na osnovu kog će opet Savet reći da Srbija ima status kandidata, najmanje dve godine.
Sad za ovaj mali čin mi treba da amnestiramo NATO i da privolimo gospođu državnog sekretara da nam učini plezir u Briselu i da kaže Srbi nisu loši. Pazite, to je jedna mala pragmatska prljava svrha ove deklaracije, jedan mali poklon gospođi državnom sekretaru.
Drugi poklon je opet državnom sekretaru Amerike puštanje Ilije Jurišića iz zatvora. Dakle, praktično njegovo oslobađanje, vraćanje na prvostepeni postupak, ali niko ne misli da će se Ilija Jurišić vratiti u Beograd na ponovno suđenje.
Pazite, to je osuđeni ratni zločinac, dakle, neko kome presuda data na osnovu postupka, istrage i mišljenja, tj. odluke suda. Ta stvar se sad revidira iznenada, ne zato što je Haris Silajdžić pre dva-tri meseca uslovljavao susret sa Tadićem, nego zato što je gospođa Klinton ovde i daje se nagrada, ponavljam zašto, da bi jednog dana, posle 25. oktobra jedan kurir Saveta Evrope preneo koverat sa našom kandidaturom, sa zahtevom kandidature prekoputa u zgradu Komisije. Stvarno smo spali na niske grane.
Razmislite malo o posledicama jedne ovakve rezolucije. Nemojmo da se pravimo ludi. Sve je to u funkciji upravo ove stvari. Dakle, ovakva rezolucija, sa ovakvim ciljevima, sa ovakvim posledicama, sa ovakvim sadržajem ne zavređuje nijedan glas u ovoj skupštini, apsolutno nijedan glas.
Naravno, ne mislim da će se ova skupština sad preobratiti u odnosu na ono vreme kad smo razgovarali o Srebrenici i da će ona početi da razmišlja o nekim argumentima koji se ovde iznose. Ova skupština zaista deluje kao jedna grupa, jedna mašina za izglasavanje svega i svačega. Dobro je da se zapravo raspravlja o tome. Zahvalan sam činjenici da to mogu uopšte da kažem negde.
Ove stvari se kriju od javnosti, celokupna priča o evropskim integracijama, o odnosu sa SAD, o nepisanim uslovima koje moramo da prihvatimo. Naime, što se Tadić sa Srebrenicom toliko hvalio, sa ovom deklaracijom? Nigde ne piše da treba da usvojimo deklaraciju o Srebrenici da bismo ispunjavali uslove za EU. Postoje nepisani uslovi na koje naša država, naša vlast je pristala i zbog toga se ovakva deklaracija i donosi.
Ona je u svakom slučaju neprihvatljiva, ona je nehumana, ona je politički plitka i vrlo prozaična i ona nije zaslužila prihvatanje.
Mi doduše, formalno gledano, kao Skupština imamo mogućnosti da ovo ispravimo. Govorim sada samo o teorijskoj mogućnosti, znajući da to teško može da se sprovede.
Zato je DSS uložila amandman na ovu deklaraciju. Vi ste ga dobili. Taj amandman neću da obrazlažem zato što sam ga obrazlagao kao predlog deklaracije povodom Srebrenice. To je istovetan tekst, ali on još uvek može da se donese teoretski gledano i da poništi ovo parcijalno gledanje na žrtve rata u Jugoslaviji i da okrene Srbiju ka jednoj civilnoj normalnosti, kada je reč o prošlim događajima, o devedesetim godinama.
Dakle, jednoj normalnosti koja će deliti najveći broj građana i gde je najnormalnije, bez obzira šta ko mislio o ratovima, o uzrocima itd, da mi kao civilizovan narod i ova Skupština kao njegovo predstavništvo osudi sve žrtve podjednako tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Iskorišćeno je 16 minuta i 20 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima predstavnica predlagača narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, ne znam kako je uopšte moguće da neko tvrdi da ova ili bilo koja deklaracija može da piše istoriju.
Dakle, zna se kako se piše istorija. Ova deklaracija jeste akt kojim jedna institucija u ovoj državi izražava svoj stav prema nekom događaju i istovremeno daje podršku onima koji su zaduženi i nadležni da događaje kvalifikuju, procenjuju i procesuiraju.
Kako neko može da tvrdi da ovom deklaracijom može da se vrši bilo kakva istraga, da se utvrđuju, kvalifikuju, mere zločini. Dakle, niti ova niti bilo koja deklaracija niti može niti se bavi time. Dakle, mi ovde ni na koji način ne kvalifikujemo žrtve, ne vrednujemo na različite načine, niti se bavimo kvalifikacijom zločina.
Samim tim, ovom deklaracijom ne možemo da amnestiramo ni jedan jedini zločin niti je namera prošle i ove deklaracije da se to uradi. Zna se na koji način može neko da se amnestira od odgovornosti i bilo kakva deklaracija koju bismo doneli i osudili celu planetu ne bi dovela do toga da to ima bilo kakav kredibilitet i da to ima pravi utemeljen osnov da neko odgovara na osnovu naše deklaracije.
Odgovara se na osnovu procesa koji se vode. Upravo zato i jeste važnost ove deklaracije, jer ovom deklaracijom dajemo punu podršku našim institucijama da vode istragu, da tragaju za dokazima.
Tražimo od institucija zemalja u okruženju da one to isto čine u svojim zemljama kako bi istina o stradanju Srba takođe na adekvatan način doprla i do njihove javnosti, ali kako bi takođe počinioci odgovarali, kao i počinioci koji su počinili zločine nad pripadnicima drugih naroda.
Ove priče o tome šta mi ovde hoćemo da poklonimo, to ipak zaista treba biti bar malo ozbiljnije. Mislim da zaista postoji minimum odgovornosti prema građanima Srbije. Ako građani Srbije kažu da interes jeste, i to 70% građana kaže, da njihov interes jeste da uđu u EU, onda je zaista nedopustivo vređati preko 70% građana Srbije time što se podsmeva tom legitimnom cilju i interesu građana Srbije.

Pravo na repliku, narodni poslanik Slobodan Samardžić.