Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, veoma često smo svedoci da se mnogi zakonski predlozi ne samo iz oblasti zdravstva razmatraju u paketu. To za rezultat ima deficit kritičkog osvrta na same zakonske predloge, a to je jedan od osnovnih razloga što mnogi zakoni pre nego što zažive u punoj meri bivaju vraćeni na dnevni red parlamenta kako bi se menjali i dorađivali.
Danas razmatramo izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i odluku o planu razvoja zdravstvene zaštite. Oba dokumenta imaju karakter strateški, što znači da će ozbiljno uticati na kvalitet zdravstvenog sistema, a što najviše osećaju građani.
Koristim ovu priliku da napomenem da su kvalitetno zdravstvo i školstvo osnovi vitalnosti svake nacije. Mnogi narodi su zahvaljujući tome ostali vitalni i u najtežim okolnostima po njihove države.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, one se odnose na dopunski rad lekara, kako u državnim tako i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Ovim izmenama bi se omogućilo da lekari, pored punog radnog vremena u bolnici ili domu zdravlja i dopunski rade u drugoj ustanovi, bila ona državna ili privatna.
Mislim da je važno podsetiti da od 2008. godine, prema važećem zakonu, svim lekarima osim nastavnicima na univerzitetu je bilo ograničeno pravo na dopunski rad. Ideja je bila da ukoliko se to želi neophodno je podeliti radno vreme, a samim tim uplaćivanje doprinosa itd. Tom prilikom je ministar rekao da se ta odredba ne može povlačiti i da se ona ne može menjati kako kome to padne napamet.
Takođe, tada je sa te iste adrese rečeno, citiram, da ne čudi halabuka jer je ona instrumentalizovana od grupe privatnih poslodavaca i vlasnika ordinacija koji zbog ovog rešenja imaju smanjenje profita. Podsećanja radi, tom prilikom je takođe navedeno da se ovim pravilnikom rešava pitanje tezgarenja.
Danas, kada su pred nama izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, moglo bi se postaviti pitanje da li ministarstvo ima dugoročni ili strateški plan razvoja zdravstva. Postavlja se pitanje da li ministarstvo i dalje stoji pri rečima iz 2008. godine i ukoliko to nije slučaj da li tadašnje reči halabuka i tezgarenje dobijaju novi kontekst i postaju mišljenje struke i dopunski rad.
Ukoliko je ministar i dalje ostao pri tom stavu iz 2008. godine, onda je taj pritisak urodio plodom i zbog toga se zakon dodatno menja.
Kako god bilo, uz svo uvažavanje činjenice da je naše društvo u tranziciji, mislim da je potrebno manje eksperimentisati, a da je nužno oslanjati se na dokazane i oprobane modele koje bi valjalo primenjivati.
Naravno, sada ostaje otvoreno da li se želi češki ili neki drugi model, ali mislim da je neophodno građanima reći u kom se pravcu gleda.
Sa druge strane, rečeno je da bi se važećim zakonskim rešenjem i podelom radnog vremena za lekare otvorio i prostor kako bi se angažovali i mladi nezaposleni lekari. Stav koji sada čujemo da to nije urodilo plodom zbog neagilnosti direktora ustanova, odnosno da dopunski rad u okviru zdravstvenih ustanova nije bolje uređen zbog te neagilnosti.
Postavlja se pitanje da li se ta neagilnost direktora zdravstvenih ustanova odnosi samo na jedan segment, pitanje uređivanja dopunskog rada ili je to jedna opšta neagilnost? Naravno, postavlja se i pitanje šta ostaje mladim lekarima koji su bez angažmana i koje su njihove mogućnosti? Umesto da su u prilici da se kroz rad i praksu usavršavaju, mnogi od njih će se uputiti u pravcu Slovenije, gde će se mučiti sa nostrifikacijom diplome, neki će ići u Nemačku itd.
I pored same činjenice da postoji jedna vrsta hiperprodukcije medicinskih kadrova sa univerziteta, bojim se da ćemo se pre ili kasnije suočiti sa deficitom stručnjaka jer mladi neće imati mogućnosti da rade kako bi se dodatno usavršavali.
Takođe, jedno od legitimnih pitanja koje se postavlja je da li će se ovim smanjiti liste čekanja i poboljšati kvalitet državnog zdravstva? Teoretski, pojedini lekari koji rade u državnoj ustanovi su u mogućnosti da kažu pacijentu da su liste čekanja predugačke, da on nema vremena da se posebno bavi njegovim slučajem i da ga zbog toga upućuje kod sebe samog u privatnu praksu.
Šta će se desiti sa ostalima koji nisu u mogućnosti da plate taj njihov dopunski rad i da li to povećava koruptivnost samog sistema? Ukoliko direktore nije bilo moguće naterati na ažurnost, kako se očekuje da se to učini sa ostalima?
Konačno, ključno pitanje koje je postavio i moj kolega dr Dimitrijević, da li zdravstveni sistem može da odgovori korisnicima zdravstvenih usluga? Ako je odgovor da može postavlja se pitanje – čemu onda sam dopunski rad, ukoliko ne može – postavlja se pitanje zašto nije integrisani deo privatnog sektora prema važećim standardima?
Naravno, može se i postaviti pitanje - kako to da nema mesta za ozbiljno integrisanje dela privatnog sektora u državno zdravstvo, a moguće je integrisati deo turskog zdravstvenog sektora u naš domaći sistem?
Podsećanja radi, privatnih ordinacija zajedno sa apotekama i stomatološkim ima negde oko osam i po hiljada u kojima radi 10.000 lekara. To je zaista veliki potencijal i mislim da o tome treba razmišljati.
Što se tiče samog plana razvoja zdravstvene zaštite, on ima nekih solidnih elemenata, ali mislim da je tu neophodno biti realan. Plan ne bi trebalo da bude samo sinteza određenih aktuelnih i prepisani podataka i mera, već mora da bude dobro osmišljen i u celovitu strategiju uklopljen instrument za razvoj zdravstva. Trebalo bi uvažiti aktuelno ekonomsko socijalnu situaciju u kojoj se nalazimo. Zbog toga bi ovaj plan trebalo da bude ostvarljiv, a manje da bude jedna vrsta spiska lepih želja.
Dokument govori, na primer, da je postignuta odgovarajuća stopa obezbeđenosti stanovništva zdravstvenim radnicima, ali kada se to u praksi sagleda vidi se da postoji realan problem teritorijalne nejednakosti u pogledu te obezbeđenosti. Tako broj lekara iz plana mreže na sto hiljada stanovnika pokazuje ozbiljne varijacije u različitim okruzima.
Mislim da je moglo biti boljih formulacija o integrativnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i u samom razvijanju sistema za brz odgovor na pretnje zdravstvenoj bezbednosti. Naravno, nekoliko govornika u prethodnim izlaganjama je ukazalo i na to da samo uopšteno pominje osnovni paket i standard zdravstvenih usluga.
Takođe, nema jasnog pominjanja neophodnosti izjednačavanja privatnog i državnog sektora posle primanja istih standarda kada su u pitanju kadrovi, procedure, kao i kontrola kvaliteta. Mislim da je učinjena jedna omaška da se kao izvor za realizaciju kapitalnih projekata u zdravstvu ne pominju krediti, dakle, kreditne linije i aranžmani, jer svedoci smo da se i klinički centri po Srbiji iz tih sredstava i renoviraju.
Mislim da je takođe nedovoljno naglašena crta preventive u svim oblastima zdravstva. Preventiva čuva živote, jača vitalnost, a i štedi novac. Pored preventive bitna je i rana detekcija. Ona pomaže da se neke bolesti uspešno, a mnoge i u potpunosti leče ukoliko se detektuju u početnim stadijumima.
Poslanička grupa DSS uvek kada je budžet na dnevnom redu i podnosi amandmane kojim traži da se uveća većina novca namenjena projektima vezanim za ranu detekciju i prevenciju maligniteta, kao što su rak grlića materice, debelog creva i drugih, kao i nekih drugih oboljenja poput dijabetesa itd. To simbolizuje našu posvećenost preventivi kao putu za ostvarenje zdrave nacije.
Imali smo ovih dana prilike da čujemo i zabrinjavajuće činjenice vezane za porast broja obolelih od raka pluća, posebno kod mladih do 40 godina. U odnosu na 1.800 obolelih pred kraj 90-ih godina, sada postoje slučajevi da su te cifre višestruko uvećane i da taj broj iznosi od četiri do pet hiljada novoobolelih. Tu je takođe rana detekcija veoma kritična kada je u pitanju uspešan tretman, uspešno lečenje.
Da li je, i voleo bih da ministar odgovori na to, rađeno istraživanje koji su uzroci porasta ovih maligniteta i da li se nešto po tom pitanju preduzima, s obzirom da smo nažalost kao država rekorderi u Evropi po broju obolelih od raka pluća i od raka grlića materice? Naravno, preventiva i edukacija su jedna od ključnih stvari i na tome bi trebalo da bude akcenat i da se više sredstava nameni tome.
O organizaciji stomatološke zaštite neću posebno ni govoriti iako je jasno da u zemlji u kojoj građani prosečno troše i 12 santimetara paste za zube, krajnje je neodgovorno najveći deo stomatološke zaštite prepustiti privatnom sektoru, a pri tom preventivu ne koristiti u punom kapacitetu, pri tom mislim na fluorisanje vode i druge metode. Inače, tužno je i da davaoci krvi nemaju besplatnu stomatološku zaštitu jer od njihovog zdravlja zavisi i kvalitet njihovog davalaštva.
Koliko plan ima nedostataka i koliko je neažuran ilustruje i činjenica da se u njemu govori o potrebi da se donese nova strategija za borbu protiv HIV AIDS-a za period posle 2010. godine. S obzirom da je stara strategija istekla, a u međuvremenu je već država za naredni period dobila novac od globalnog fonda, mislim da je neophodno pristupiti što pre formulisanju i te strategije.
Takođe, u jednom segmentu plana se govori o incidenciji i prevalenciji HIV AIDS-a, iako su to zapravo dva odvojena identiteta i mi smo tu pokušali da amandmanski utičemo, to ćete videti kada budete pregledali amandmane.
Da zaključim, mislim da je moguće sa istom količinom novca organizovati i zdravstveni sistem na bolji način.

Narodni poslanik Mileta Poskurica ima reč. Izvolite, profesore.

Nastaviću tamo gde sam stao. Mislim da je to bilo lamentiranje nad sudbinom pušača u današnjem danu, namrgođena lica, dežurni novinari, naterati 34% građana Srbije da svi budu Zvezdaši ili Partizanovci neminovno, ali to se uklapa u strategiju.
Dovoljno bi za početak za Srbiju, njen korak ka Evropi, bila jedna soba za pušače, a ne ovo mučenje i ponižavanje koje poslanici danas primenjuju. Delom je i to tačka dnevnog reda. Zašto? Stao sam kod prioritetnih oblasti, organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite. Naravno, integrisana zdravstvena zaštita je podnaslov, a drugo je – jačanje uloge instituta i zavoda za javno zdravlje.
Tu sa tim porukama opštih namena, koje sa višeg nivoa obrazovanja, vaspitanja, u procesu sazrevanja stižu pre nego što dođe do potrebe da budu regulisane zakonom, da ne treba biti ni preterano gojazan, voditi računa o fizičkoj aktivnosti itd., nemam ništa protiv toga da se to ponavlja, ali to se pretvara u stereotipne zadatke posebnih ekipa u domovima zdravlja, koje umesto da rade sa pacijentima na onome što je u opisu njihovog posla, opet preventiva, manje ili više te šalju levo ili desno za sekundarne nivoe.
Onda idu i prave nekakve skupove, deset ili dvanaest ljudi se skupi i pričaju štošta, opštepoznate teme, o kojima, verujte, 90% građana već unapred zna šta će im se reći.
Istovremeno, ovaj koncept zdravstvenog sistema ukinuo je Savetovalište za dijabet. Sada će da pričaju nekoj skupini penzionera ili nekome o lošim načinima ishrane, a već obolele osobe koje treba kontrolisati i držati da ne pogoršaju svoje stanje neće imati savetovališta. Džaba su strukovne organizacije i ljudi koji su vodili savetovalište i pokazali dobre rezultate, prosto, nekome je palo na pamet da to ukine, da malo eksperimentiše. To je jedna od slabosti koja ovde u programu nije ni pomenuta.
Ono što bih hteo dalje da govorim, to je dostupnost, pristupačnost zdravstvene službe korisnicima, koja je neujednačena i kroz regionalnu opredeljenost, ali nisu zdravstvene ustanove krive, kriv je program plana mreže. Kriva je zakonom utvrđena promena vlasništva, osnivačkih prava na nivou sektora u primarnoj zaštiti.
I šta se dobilo? Veća obaveza gradske skupštine, gradske opštine i dobilo se pravo za nameštenike. Sad mogu do mile volje da postavljaju svoje direktore, zamenike direktora, direktore farmacija, upravnike apoteka, a bogami od toga imaju koristi.
Mnoge lokalne samouprave veoma mnogo dobro mnogo da funkcionišu, kad pod svojom šapom imaju kontrolu direktora, sa enormno visokom maržom i do 18% ili 20% za lekove, kao da prodaju sezonsko voće, i apoteke su često izvor velike pomoći lokalnoj samoupravi. Doduše, za raznorazne potrebe. Niko neće biti protiv, ako to ode za lečenje, za decu o kojoj sam govorio, ali najčešće ide i za mnoge druge svrhe.
Participacija večiti problem, bivala je stidljivo ranije navođena. Sada je ona, doduše, pravilnicima regulisana. Svake godine se osvežava, nešto se skida ili ne skida sa liste, ostaje upadljiv stepen neujednačenosti. Ono čega ćete se osloboditi na najjeftinijem nivou pregleda, najmanje cenjenom, a to je um, to je znanje, kadrovski potencijal, to je lekar. Tu ćete naći razloga da polovinu oslobodite da ne plati participaciju. Bogami, kad odete kod apotekara pola toga pada u vodu. Pedeset dinara po kutiji, dve kutije sto dinara ili koliko.
Dakle, ekstra priča o tome šta će biti, šta neće biti na listi i koliko je to produkt farmaceutskog lobiranja i to će doći na red, kada budu lekarske komore, ali bi tu jednom trebalo da znamo da nekakve stvari moraju ozbiljnije biti dovedene u red, da određene grupe lekova ne budu favorizovane, da možda razlika u ceni bude doplaćivana itd, da se jedni proizvođači ne bi favorizovali zbog nijanse razlike u ceni.
Nevladin sektor, naravno, uvek mora biti pomenut, to je sasvim jasno i svi se moraju oko toga konsultovati. Plan kadrova u zdravstvu; ako je ikada bilo govora o tome, bilo je danas, svi smo o tome govorili. Ovaj zakon, pitanje je kad će biti usvojen, već je za četvrtak u jednom od naših kliničkih centara zakazan kolegijum, katedra internistička u koju treba da se primi jedan novi čovek, koji dolazi iz drugog kliničkog centra da bi pojačao rad na interventnim procedurama, ali da mu se, bogami, pri tom, obezbedi i mesto na fakultetu. Dakle, zakon nije ni stupio na snagu, već ga primenjujemo, jedno mesto otvaramo, da dobije čovek i posao na fakultetu, šta ćemo.
Naš grad o kome govorim, pretpostavljate, nije uopšte i nepoznat po tome, da vrlo voli da dovodi, uslovno rečeno, islužene kadrove iz Beograda, pored svojih direktora, na različite dobro plaćene funkcije. Pri tome im se, naravno, šta sve ne plaća – i put i smeštaj, vožnja itd. To je tako, samo dokaz kako brzo idemo i anticipiramo događaje.
Zna neko vrlo dobro kada je ovaj zakon planiran i za koga je planiran, šta će da bude. O imenima ne moramo govoriti, niko nije kriv, ali nije ni loša motivacija. Plata ljudi koji će raditi interventne poslove danas je 300-400 hiljada po nekom fantomskom dogovoru sa direktorima, sa fondom. Tri ili četiri plate imaju više od istog kolege kardiologa koji defibrilira, koji život spasava. To je tako udešeno i smanjuje se red onih koji su u potrebi sa tom dijagnostikom. To je prva etapa. Šta kada se sa tom potrebom utvrdi da treba kardiohirurg, onda će u Tursku.
Nije to do kraja rešeno. Jesu to neki potezi, jeste lepo da neko ko se zrači od lekara bude toliko i plaćen. Što ih nema više, pa da se manje zrače? Što da sve gurnemo u ruke trojici-četvorici ljudi da rade non-stop, da budu na stend baju, nije to ni malo prijatno. Kada dođe čovek, hitno mora da dođe od kuće, ali se zrači i nastavlja neprekidno.
Zašto je deficit u tome? Tu su uključeni i kardiolozi, radiolozi, tu ima ko bi kompetentno mogao da dođe i, naravno, pomoću nekog opipljivog mehanizma, nekog konkursa, a ne po ovakvom imenovanju – mač na desno rame i imenovan je, postavljen. Ali, tako se to radi odavno u ovom sistemu.
Unapređenje efikasnosti kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga; tu se sada nagoveštava promena sistema finansiranja. Kako će to izgledati kada uzmete u obzir činjenicu da recimo pet do sedam i po hiljada kartona treba za ginekologa. Kada bi to tako bilo, da svako jednom dođe, to je od pet do sedam hiljada pregleda i to da samo jedna žena bude pregledana. Najmanje trudnica dođe bar tri-četiri puta mesečno da se pregleda kod svog lekara.
Zakazani redovi, gde postoje zakazane liste i dolaženje hitnih slučajeva, onaj ko se za tog ginekologa opredeli, remeti tu listu. Taj koncept nije dovoljno dobar. Medicinska sestra koja tu radi, tu je spisak – 26 raznih svezaka, knjiga, priručnika, da uradi evidenciju, protokol. Sveska, sveska, uglavnom 26 taksativno. Trećinu, rekao sam, od toga dnevno da otvori, plus sav tekući posao.
Imamo 20-30% sestara manje nego što su evropski kapaciteti. Da li je taj nedostatak kadra mesto gde treba da poentiraju politički postavljenici, lokalni direktori, da zadovolje svoje želje, svoje apetite, svojih stranaka, ili čak ni to nije dovoljno da se postigne nekakva ravnoteža između broja lekara, broja sestara i očekivanog obima posla?
Kada je reč o domovima zdravlja, to je nešto niže. Bili ste sukobljeni i suočeni sa štrajkom u Beogradu. Celog leta se govorilo o uvođenju treće smene. To predvođenje u vulgarizaciju treće smene, taj nekakav radnički nivo odnosa prema obavezama, tradicionalni zavodski odnos sada deluje vulgarno.
Znate, to više ne liči na medicinu i sofisticiranost posla. Lekari i pacijenti su bili u nekakvoj saradnji, u dogovoru, hajde da opstane to tako kako je, da pokušaju da pomognu jer pacijenti izgleda bolje razumeju problem lekara nego njihov matični ministar.
Sad nešto oko finansiranja farmaceutskih kuća, tih lobija čuvenih, koju je situaciju na Onkološkom institutu pokrenula. Sećam se, neću dugo, ministar je, pročitao sam u novinama, 2009. godine rekao da je nepristajanje na uzimanje vakcine kolektivni test inteligencije, a da lekari koji u tome ne govore za tu potrebu, nisu dostojni ili vršenja funkcije ili edukovanje itd, ili za zvanje zdravstvenog radnika.
Na tom kolektivnom testu nije prošlo ni 10%. Ne znam tačan procenat ljudi koliko se vakcinisali. Ne govori li to o gubitku poverenja institucionalno čitavoj ekipi i personalno na čelu sa ministrom, na čelu sa šefom epidemiološke službe Konom, koji je obišao pola sveta, gde ste uveravali građane da moraju, ili će biti ovo ili ono? I to je palo.
Zašto tu kolektivnu psihologiju, zašto građane dovoditi u poziciju da se smatraju kolektivnom grupom ljudi koju treba psihološki testirati, ako osete svoju ekstrarazvijenim receptorima da tu nešto nije u redu u toj priči? Morate poštovati osećaj volje. Ne mislite valjda da je bila politička doktrina, da su političari učili narod da ne prima vakcinu? To su neke neverovatne stvari.
Zašto to govorim? Lekarska komora se otima sa ministarstvom oko toga, mada se čuju disonantni tonovi, hoće li farmaceutske kuće ili ne sponzorisati stručne skupove? U ovoj nesrećnoj jurnjavi za KME bodove, u koje se ide i ne sluša, ali da bi se dobilo ovoliko ili onoliko bodova, komora zaostaje, ali ne zaostaje u zauzimanju para. Uredno im odbijaju deo od plate. To je, bogami, pristojan kredit za nekog na godišnjem nivou koliko oni ovamo uzmu i po dva lekara, pa vi vidite koliko je.
Od toga, nemate ništa, nikakvu zaštitu, čekate da vas neko osudi, pa da se i oni pridruže. Ne mogu da se izbore, protiv su sponzorisanja farmaceutskih kuća, protiv čega je i ministar da sponzorišu, ali ostaju neke nejasnoće. Oni mogu da plate put, kotizaciju i boravak, mogu kongresna predavanja da plate preko neke famozne agencije, dok lekarska komora predlaže da se to radi na neki drugačiji način.
Zašto ovo govorim? Negde je sprovođenje kontinuiteta medicinske edukacije u nekim ustanovama koje to mogu da rade je skopčano sa ogromnim problemom kako doći do novca da se one održe, a sa drugim prilikama možete videti da se održavaju i predavanja farmaceutskih kuća po pozivu koju drže naši ljudi usred sredine, u centru udarnog termina.
Ne znam koliko je agencija prošlo? Gde je bio inspektor? Da li je to inspektor posetio? Da li je to video? Ti neujednačeni aršini su jedan od problema s kojim se srećemo u zdravstvu. O toj harmonizaciji, sinhronizaciji po nivoima, nema govora, čak nema ni saradnje lekarske komore i ministarstva, koliko vidim, po ovom bitnom pitanju.
Ne možete isključiti farmaceutske kuće. One moraju da pomažu, ali ne treba da lobiraju. Kako i na koji način, imali ste deset godina vremena da nađete modus.

Narodni poslanik Đuro Mučenski ima reč.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani.

Osvrnuću se na ove dve tačke, na ova dva dokumenta i pokušaću ih prikazati u jednom drugačijem svetlu, nego što je to do sada bilo. Videli smo, uglavnom, samo kritički osvrt bez nuđenja nekog konkretnog rešenja.

U prvom delu svog izlaganja ću obrazložiti plan razvoja zdravstvene zaštite i dati neke njegove osnovne karakteristike. Hoću da naglasim da je to dokument opšteg tipa koji daje smernice za razvoj zdravstvene zaštite. Bilo bi necelishodno da sadrži potpuno precizne planove za sve korisnike zdravstvenog sistema, jer bi onda taj dokument bio previše rigidan, a služi da u sledećem periodu zdravstveni sistem može da odgovori zdravstvenim potrebama koji su pred nama.

Plan razvoja zdravstvene zaštite definiše osnovne ciljeve i pravce razvoja zdravstvene zaštite u smislu unapređenja i uspostavljanja ravnoteže između efikasnosti i efektivnosti, između kvaliteta i bezbednosti pružanja zdravstvene zaštite na svim nivoima. On se zasniva na analizi zdravstvenog stanja, na potrebama stanovništva za zdravstvenom zaštitom i ono što je ključno, na našim kadrovskim i finansijskim potencijalima.

On predstavlja integralni deo svih strategija, planova, mera i aktivnosti i njegov cilj je utvrđivanja održivog razvoja zdravstvene zaštite naše zemlje. Osnovni cilj plana jeste očuvanje zdravstvenog stanja stanovništva, njegovo unapređenje, produženje ljudskog veka i poboljšanje kvaliteta života.

Najveća dilema možda jeste produženje ljudskog veka jer mi sa produženjem ljudskog veka postižemo ono što želimo, da svi živimo duže i kvalitetnije, ali samim tim automatski stvaramo veće troškove, između ostalog, i za zdravstveni sistem, a to je cilj prema kome nedvosmisleno idemo, bez obzira što znamo cenu njegovog ostvarenja.

Ovaj dokument se sastoji iz četiri celine, jedna je prikaz aktuelnog stanja zdravstvenog stanovništva, druga je definisanje osnovnih prioriteta, treća je sprovođenje, praćenje i evaluacija njegova i četvrti deo je iznos budžetskih sredstava koji je potreban za njegovo ostvarenje.

Analiza zdravstvenog stanja se bavi obradom vodećih uzroka oboljenja, invaliditeta i umiranja, bavi se obolevanjem od masovnih nezaraznih bolesti; za sve koji ne razumeju taj pojam, to jeste obolevanje od svih bolesti koje se dešavaju oko nas svakodnevno; to je obolevanje i umiranje od infarkta srca, šlogova, šećerne bolesti, povišenog pritiska, maligniteta, znači sve ono što se dešava u našoj okolini, što se dešava našim bližnjima; obolevanje stanovništva od zaraznih bolesti i takođe karakteristikama zdravstvene službe Republike Srbije.

Osnovni prioriteti jesu očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva. To podrazumeva prevenciju, znači, najteži deo posla koji u ovom momentu, moramo da priznamo, ne radimo dobro i kontrolu hroničnih masovnih nezaraznih bolesti, prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti, što se mnogo lakše postiže, takođe zdravstvenu zaštitu posebno osetljivih grupa.

Takođe se bavi organizacijom funkcionisanja zdravstvene zaštite, povezivanje, mi kažemo sa stručne strane, primarnog, sekundarnog i tercijarnog nivoa, znači, od domova zdravlja do vrhunskih ustanova, koji se bave raznim nivoima vidova zdravstvene zaštite.

Sinhrono delovanje državnog i privatnog sektora, tu dolazimo do jednog pitanja i jedne problematike koja je provejavala kroz diskusiju mnogih diskutanata danas i na koju ću se vratiti malo kasnije.

Uspostavljanje informacionog sistema u zdravstvenoj zaštiti i ono što mislim da je najvažnije za sve nas, pa i za građane, jeste organizacija finansiranja zdravstvene zaštite sa ciljem stvaranja održivog sistema zdravstvene zaštite kakav je danas. Možemo da kažemo da je 2000. godine, kada smo ga nasledili, bio na granici bankrotstva i da je to problem koji smo svih ovih godina manje-više, ali mislim uspešno rešili. Da nije rešen, toga smo svesni, ali da iznalazimo mehanizme da ga uspostavimo održivim, to je osnovna smernica i jedan od osnovnih zadataka i samog plana razvoja zdravstvene zaštite.

Sprovođenje, praćenje i evaluacija samog plana će biti u nadležnosti Ministarstva zdravlja koja treba da radi sa ostalim partnerima koji učestvuju u pružanju i analizi zdravstvene zaštite od Zdravstvenog saveta, kao stručnog i savetodavnog tela koji je ova skupština izabrala, do lekarskih asocijacija, lekarskih komora, Srpskog lekarskog društva, nevladinog sektora, koji su svi na neki način učestvovali, pratili i imaju mogućnost i kritike Plana razvoja zdravstvene zaštite.

Četvrta stavka je dosta skromno prošla u diskusijama. Navedeno je da za to nisu potrebna neka posebna budžetska sredstva u 2010. godini, što ne znači da to jeste tako, znači, to je plan koji se sprovodi već, za mnoge probleme su već napravljene strategije i one su u finansijskim okvirima Ministarstva zdravlja i Republičkog zavoda koji smo mi ovde usvojili, ali u budućnosti, obzirom na izazove, sigurno je da nas čekaju neka dodatna sredstva.

Ovo može da se sumira u tri stvari. Jedna je da ovaj plan polazi ispravno od osnovnih stvari, a to je analiza zdravstvenog stanja, potrebe stanovništva za lekovima, naših finansijskih mogućnosti i ono što je najvažnije, restrukturiranje zdravstva ka zdravstvenom sistemu koji će biti efikasniji.

Složiću se sa svim diskutantima koji su rekli da je privatni sektor nedovoljno uključen u ovaj zdravstveni sistem. Ono što uopšteno, kao završnicu za ovaj dokument, mogu da kažem, da je to dokument opšteg tipa koji je dovoljno precizan za definisanje pravaca razvoja, ali i dovoljno elastičan za preciznije definisanje rešavanja strategija određenih problema prema aktuelnoj situaciji.

Što se tiče drugog Zakona o kojem danas raspravljamo, to je izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koja na neki način ne rešava problem koji mi danas imamo. Mislim da to jasno treba da kažemo, ali predstavlja u ovom trenutku jedino celishodno rešenje koje će smanjiti problem koji mi imamo.

Znači, ono što je važno, što su i mnogi diskutanti pre mene rekli, ponoviću zbog lekara i ostalih zdravstvenih radnika kojima je to omogućeno, na neki način se ispravlja nepravda prema onima koji su imali mogućnosti dopunski da rade, koji su bili vezani za nastavu i onih koji nisu imali mogućnosti za rad.

Ako je neko zakonsko rešenje bilo takvo da nije pokazalo pozitivne rezultate u životu koji je bio iza nas, onda je pošteno da se to prizna, da to nije pokazalo rezultate i onda ga menjamo. Tu mogu samo da pohvalim Ministarstvo zdravlja, da ono što nije dalo očekivane rezultate da se menja.

Ono što je na neki način i moj stav, uvek sam bio protiv toga, mislim da je to potpuno nelogično, da se svim ljudima koji žele da rade onemogućava da rade. Znači, mi se borimo za to da otvorimo nova radna mesta i potpuno je nelogično da ljudima koji žele da rade u legalnim okvirima ne omogućimo da to rade.

Znači, u društvu koje će kontrolisati i gde će to biti legalno, mislim da naš stav svuda gde nema konflikta i interesa treba omogućiti ljudima da kroz legalan zdravstveni ili neki drugi sistem imaju mogućnosti da rade, pogotovo se to odnosi na lekare i ostale visoko sofisticirane ljude koji su puno uložili u svoje znanje. Greh je ne dozvoljavati im osnovno pravo koje je ustavom garantovano, da rade.

Očekuje se da će ovo zakonsko rešenje ovim izjednačavanjem prava poboljšati problem i mislim da sam to tako čuo i u izlaganju i ja sam uverenja da on neće rešiti problem. Mi imamo problem koji je mnogo veći, ali da će povećati efikasnost našeg zdravstvenog sistema, to je ono što je naše očekivanje i verujem i očekivanje predlagača.

Moje mišljenje je, to sam govorio mnogo puta gde sam bio u prilici da kažem, da je jedan od najvećih problema našeg zdravstvenog sistema njegova efikasnost. Sada ne pričam o tome šta smo nasledili i gde smo sada, ali sada kažem da naš zdravstveni sistem nije efikasan i da mi moramo jako puno još da poradimo po tom pitanju.

Po mom mišljenju, uvođenje konkurencije privatnog sektora u zdravstveni sistem, ali da bude praćen i dopunskim vidom zdravstvenog osiguranja, kroz različite forme osiguranja, jeste nešto što može da poveća efikasnost sistem. Ukoliko to ne uradimo nama će ostati ovakav trom zdravstveni sistem, koji iskreno rečeno ne voli promene. Njemu je u mnogim segmentima dobro i ako ne bude imao zdravu konkurenciju koja će biti kontrolisana mi nećemo rešiti taj problem.

Kao DS se zalažemo za uvođenje privatnog sektora zdravstva, pa i privatnog sektora u svim drugim oblastima jer smatramo da se na taj način podiže zdrava konkurencija. Ali, tu postoji ali pod dva uslova o kojima moramo da vodimo računa.

Jedno je da moramo voditi računa o finansijskoj održivosti sistema koji se ne sme dovesti u pitanje nekontrolisanim uvođenjem privatnog zdravstvenog sektora u javno zdravstvo. Druga važna stvar, za koju se takođe kao stranka zalažemo, zato što smo stranka socijaldemokratske orijentacije, jeste da se mora održati socijalno prihvatljiv koncept zdravstvene zaštite koji će svim građanima omogućiti dostupnu zdravstvenu zaštitu prihvatljivu sa finansijskog i stručnog stanovišta.

Sada bih se nadovezao na diskusije koje smo čuli ovde, koje su otvorile mnoge teme, i mislim da ćemo se svi složiti da zakon koji je donet 2005. godine ima svojih prednosti i mana i da je verovatno vreme koje dolazi i koje pokazuje da napredujemo i u organizaciji i u finansiranju zdravstvene zaštite, da i polako taj zakon postaje prevaziđen i da će u skoroj budućnosti morati da se menja i da se prilagodi.

Ono što je važno da definišemo šta hoćemo, znači mora postojati politički konsenzus šta hoćemo od našeg zdravstvenog sistema. Pitanje zdravstvene zaštite, to znate svi, goruće je pitanje svih politika, kako u Evropi tako i na svetskom nivou. Bili smo svedoci jako žučnih rasprava u zadnje vreme u jednoj od najmoćnijih zemalja na svetu, Americi, kada je aktuelna administracija menjala zdravstveni sistem i zdravstveno osiguranje. Mi smo svi svesni da zdravstveni sistem kakav je u Americi nije najsrećnije rešenje i za nas nije socijalno prihvatljiv.

Imam dosta sunarodnika koji su nažalost 90-tih godina otišli u Kanadu, tamo žive i ne mogu da kažem da loše žive, tamo rade, ali kada dođu ovde u posetu, kroz razgovore saznam da su bili kod mene kao prijatelja, a popodne idu kod stomatologa da svoje stomatološke probleme reše ovde, zato što je to jako skupo u Kanadi.

Imamo jako puno primera iz Evrope gde je bilo dosta lutanja što se tiče same organizacije, pogotovu uvođenja i privatnog sektora. Ja se jako dobro sećam jednog razgovora koji sam imao 2003. godine, on je bio direktor doma zdravlja, sa predstavnicima "Simensa" i sindikalnih organizacija iz Nemačke koji su nam doneli humanitarnu pomoć.

Moje pitanje za njih je bilo, da li ste zadovoljni vašim zdravstvenim sistemom? Ono što je mene iznenadilo, odgovor je bio, ne, zato što i oni imaju problema u sferi zdravstvene zaštite penzionera. Nije im sve dostupno, oni su imali svoje afere sa privatnim osiguranjem i to su sve problemi koje nosi jedan osnovni postulat na koji danas niko nije obratio pažnju.

Mi imamo potrebe i imamo mogućnosti. Potrebe su enormne. Mogućnosti su nešto što diktira gde ćete vi odrediti granicu do koje ćete podizati vaš sistem.

U Americi imate sistem zdravstvene zaštite gde je finansijska situacija takva da, što se tiče same tehnike, sve su ustanove mnogo bolje opremljene od nas i sve im je dostupno, bar tako kažu kolege koje su tamo završile i koji su tamo specijalizanti, njima nije problem da urade CT i magnet, ali je problem ko će to da očita. Usluga je nešto što košta. Nekada sama tehnika nije jedini problem koji se javlja, nekada imamo i problem usluga koje neko mora da uradi.

Mi smo danas čuli ovde dosta priča, moram da kažem da građanima treba reći, a verujem da oni to dobrim delom i znaju, jer zdravstvo nije besplatno, daleko od toga.

Znači, zdravstvo je izuzetno skupo, ali je naš zadatak da u okviru naših finansijskih mogućnosti pružimo zdravstvenu zaštitu što većem broju stanovnika u što većem obimu na što kvalitetnijem nivou. Morate priznati da je to umetnost. Danas su sve diskusije bile u smislu kritike i kritika je uvek dobrodošla, ali je problem kada samo kritikujete, a ne nudite rešenje.

Šta je rešenje? Da li imate rešenje za ono što kritikujete? To danas nisam čuo.

Imali smo kritike na liste čekanja, te liste čekanja valjaju, te liste čekanja ne valjaju. Da li je poštenije da postoje liste čekanja, pa da one budu transparentne, javne, da bar imate uvid u preglede, odnosno koliko se čeka za pojedine intervencije, zahvate ili neke druge postupke, ili treba sve ostaviti da bude netransparentno i ostavljeno u domenu sumnje na korupciju.

Da li treba sve prepustiti privatnom zdravstvenom osiguranju koje će voditi računa samo o profitu, a neće voditi računa o socijalnoj kategoriji zdravstvenog sistema. Mislim da ne.

Možda mala kritika mom kolegi Paji Momčilovu, koji je u jednom segmentu svoje diskusije nazvao neke poslanike jadnim poslanicima. To nije manir gospodina Momčilova, on je predsednik Odbora za zdravlje čiji sam ja član i mi imamo žučne diskusije, ali obično se tako ne izražava.

Na neki način, svaki put kada sretnem gospodina Tomicu Milosavljevića, verujem da mu emocija proradi na neki način i zbog njegovog emocionalnog stanja, ja ću mu oprostiti što se tako izrazio o nama, jer mi nismo jadni poslanici, ne osećam se tako, nego smo mi poslanici koji brane politiku. Dakle, politiku za koju smo mi dobili poverenje građana Republike Srbije na zadnjim izborima.

Za vašu politiku koju ste vi vodili kada je vaša stranka učestvovala u vlasti, kada ste vi bili ministar, vi ste dobili ocenu na svim izborima od 2000. godine, od kada niste više na vlasti. jer su tako građani rekli.

Svako ima pravo da kritikuje i to je uvek dobrodošlo. U toj kritici on treba da bude samokritičan, jer građani će da odluče na nekim sledećim izborima ko će da vodi politiku ove zemlje, pa i zdravstvenu politiku kao deo te politike.

Ono u šta sam siguran, a verujem jako veliki deo u ovoj sali, jako veliki deo građana jeste da građani ne žele više da zdravstvenu zaštitu primaju, a da slušaju sirene koje najavljuju bombardovanje, da ne žele više da slušaju, da imaju lekove koje je odobrio ministar Bojić a koji su sumnjivog porekla, da ne žele više da idu u hladne domove zdravlja i bolnice, da moraju da kupe i špric, i iglu i vatu, nego da žele siguran, održiv zdravstveni sistem u kome mogu da se leče i danas i sutra i za 10 godina, i to je politika koju mi nudimo građanima. i ja sam siguran da ćemo na sledećim izborima za nju dobiti podršku.

Replika, gospodin Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo sam da se javim za repliku izazvan činjenicom da je gospodin Mučenski rekao da je većina nas kritikovala, a ništa konstruktivno nismo dali.
Žao nam je što niste bili u sali, ili niste čuli, i obe koleginice i ja sam rekao da nije prepoznat glavni i osnovni problem ovog društva, a to je biološka ugroženost. Rekao sam da, kako se menja situacija – istinskom reformom. Kojom? Dovođenje u centar primarne zdravstvene zaštite i primena postbenefitnih, jeftinih mera promocije zdravlja i prevencije.
Ako to niste čuli, izvinjavam se, a to su ponovile i moje koleginice. To je rešenje, a ne tenderi, netransparentni, gde ne znamo ni ko ih izvodi, niti vidimo evaluaciju, ni koliko je potrošeno, ni šta je dobijeno, a što treba ovaj plan da definiše.
Što se tiče ovog "jadnog", nisam vama rekao da ste vi jadni. Jadan je ovaj parlament koji ovaj dokument usvaja na ovakav način. Šta je problem kod vas? Vi ste pobrkali politiku sa planom.
Pročitajte definiciju. Kad kažete da je uopšten, to može da bude zdravstvena politika. Uzmite udžbenik, pročitajte, samo na to plediram. Problem DS je što nije iznedrila kvalitetnog naslednika ovom čoveku koji je davno demisionirao i koji ne uživa podršku građana Srbije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić. Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je tri minuta.

Moram da promenim koncept. Poštovani građani, upravo ste videli raspravu koja pokušava od vas da sakrije i zamagli suštinu. Predstavnik tzv. leve populističke opcije, socijaldemokratske, zalaže se za izjednačavanje privatnog i državnog. Predstavnik u liku ministra, skoro večnog, da nema jednog koji je duže od njega, onoga koga zovu trgovac ljudskom nesrećom, pripadnik desne populističke opcije, konzervativne, narodne, kako se to u Evropi zove, brani državni koncept kao da je najgori boljševik i komunista.
Šta je suština? Suština su zatečeni interesi koje ovaj zakon i ovih osam i po godina neće promeniti. Postoje tri segmenta: državno zdravstvo, privatne ustanove, gde ne daj bože da se privatne ustanove pominju, nego samo državne ustanove, a ovo je privatni sektor i postojite vi, građani.
Gospodin ministar i Vlada kojoj pripada, on je očigledno ministar samo državnog zdravstva, niti je privatnog, a još manje građana, jer suština je u novcu. Nisam doktor, za razliku od prethodna dva govornika, nego u parama. Zašto je suština u novcu i zašto se sve krije od nas?
Mi nemamo taj famozni paket usluga koje moramo da dobijemo za novac koji odvajamo. Tog paketa nema već osam godina i neće ga biti, jer se od novca finansiraju državne zdravstvene ustanove. Mi nemamo ulaženje i izjednačavanje sa sistemom privatnog zdravstva, po sistemu kakav je u celoj EU i u normalnim zemljama: gde ide pacijent, tu ide novac, vaš novac, ne njihov.
Jednostavno, radi se o velikom novcu, a stalno se priča kako smo siromašni, samo Albanija izdvaja manje od nas. Da je tako, onda bi mi odavno imali nacionalni zdravstveni račun, ali ga nemamo, iako se ovde pominje iz nekog razloga, da po tom računu koga nemamo za zdravstvo izdvajamo 9,5% BDP. To je preko tri milijarde evra.
Sva istraživanja i procene kažu da je ta cifra mnogo veća, gospodine Milosavljeviću i zato se ne formira nacionalni zdravstveni račun, da ne bi građani ove zemlje videli da izdvajaju pet milijardi evra za zdravstvo, a imaju ovakvo zdravstvo. Jednostavno, ovde je u pitanju ispravljanje greške od pre dve godine, koju ste priznali i to ne možemo da ne podržimo.
Napravili ste grešku, sada je ispravljate, ali to se tiče samo doktora. Ovo sa građanima nema veze, građani će za ogroman novac koji izdvajaju imati i dalje lošu uslugu. Žao mi je.
Svakako da ne možemo glasati za ovakav zakon, ali da se ne bi odvela priča u drugom pravcu, suština je ogroman novac koji se vrti u zdravstvu, suština je da se taj novac sakrije zato što su u pitanju interesi, a da li će doktori imati dopunski rad ili ne, to je samo pena. Građani ovim izmenama neće dobiti bolju zdravstvenu zaštitu. Ovde nema ni "r" od reforme zdravstva.
Na kraju krajeva, nije ni čudo zato što osam godina ministar nije ministar zdravlja nego određenih državnih struktura, doktora, profesora itd. i ostaće upamćen u istoriji kao čovek koji je zanimljivu politiku vodio, a od koje smo svi imali štete.

Poslanik Milan Dimitrijević ima reč.