Izvinite, kratko ću vas prekinuti.
Poštovani narodni poslanici, znate da nemate obavezu da sedite u sali za vreme zasedanja, a molim vas da, ako već sedite, poštujemo govornike koji govore i ministra koji izlaže.
Hvala na tome što ubuduće nećete i nećemo zajedno kršiti Poslovnik koji smo sami doneli. Izvolite, ministre.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Definisanje poboljšanja funkcionisanja efikasnosti i kvaliteta sistema, uz definisanje posebnih nacionalnih programa u oblasti kadrova, mreže, institucija, tehnologije, medicinskog snabdevanja, definicija uloge privatnog sektora u pružanju privatnih usluga stanovništvu, kao i unapređenje kadrovske baze kroz ljudske resurse za zdravlje.
Glavni cilj plana, čije su osnovne premise sadržane u ovim ciljevima zdravstvene politike, jeste očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva Republike Srbije i održivost sistema zdravstvene zaštite.
U ovom planu je sažeto prikazano aktuelno stanje zdravstvene zaštite u Republici Srbiji na osnovu istraživanja zdravlja stanovnika 2000. i 2006. godine, istraživanja višestrukih pokazatelja stanja zdravlja dece i žena 2000. i 2005. godine, studija o životnom standardu, analiza opterećenja društva bolestima i povredama iz 2003. godine, evropske studije o upotrebi alkohola i drugih droga među mladima u Srbiji 2008. godine, kao i brojnih izveštaja analitičkih studija, na primer Instituta Batut 1997/2007. godina, statističkih godišnjaka Srbije, dokumenata Republičkog zavoda za statistiku, demografske statistike. Prilikom upoređivanja u pogledu pokazatelja sa drugim zemljama evropskog regiona SZO korišćeni su podaci iz baze podataka "Zdravlje za sve".
Dakle, u ovom planu posebno su definisane socijalno-ekonomske determinante zdravlja, zdravstveno stanje stanovništva, sa posebnim akcentom na hronične nezarazne bolesti koje su vodeći uzrok obolevanja i invalidnosti, prevremenog, pre 65. godine, umiranja stanovnika Republike Srbije, sa posebnim akcentom na bolest srca, cerebralno-vaskularne bolesti, rak pluća, afektivne poremećaje, šećerna bolest.
Hronične nezarazne bolesti su u 2008. godini činile preko 85% svih uzroka smrti u našoj zemlji. U strukturi mortaliteta, bolesti srca i krvnih sudova činile su više od polovine svih smrtnih ishoda. Svaka peta umrla osoba bila je žrtva zloćudnog tumora.
Faktori rizika su analizirani posebno u planu, uključujući pušenje duvana, hipertenziju, hiperholesterolemiju, gojaznost, nepravilnu ishranu, fizičku neaktivnost, rizike prisutne u životnoj sredini, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih suspstanci.
Analizirana je zdravstvena služba sa njenom osnovnom organizacionom strukturom, sa mrežom zdravstvenih ustanova u državnoj svojini, kao i zdravstvenih ustanova u privatnoj svojini i privatnoj praksi, analizom kapaciteta, i institucionalnih i ljudskih, analizom korišćenja zdravstvene zaštite i analizom faktora životne sredine, zatim finansiranja zdravstvene zaštite sa raspodelom finansijskih resursa i plaćanjem davalaca usluga.
U drugom poglavlju analiziraju se prioriteti u razvoju zdravstvene zaštite koji se definišu kao očuvanje unapređenja zdravlja stanovništva i organizacija i funkcionisanje zdravstvene zaštite sa nosećim stubovima i funkcijama sistema, sa intermedijalnim ciljevima koji se tiču dostupnosti obuhvata kvaliteta i efikasnosti i opštih ciljeva ili ishoda sistema koji se odnose na poboljšano zdravlje, nivo i pravičnost, odgovornost za nemedicinska očekivanja ljudi, zaštitu od finansijskih rizika i učinak sistema.
Zatim su prioritetne oblasti prevencija i kontrola hroničnih nezaraznih bolesti, sa definisanim ciljevima smanjenja obolevanja i prevremenog umiranja od bolesti srca i krvnih sudova, sa aktivnostima u ovoj oblasti, i smanjenje obolevanja i prevremenog umiranja od malignih bolesti, sa aktivnostima u ovoj oblasti, i smanjenje povređivanja sa aktivnostima, smanjenje obolevanja i prevremenog umiranja od šećerne bolesti, sa aktivnostima, unapređenje mentalnog zdravlja sa aktivnostima, prevencija i kontrola zaraznih bolesti, sa ciljevima i aktivnostima, smanjenje obolevanja i prevremenog umiranja od HIV infekcije sa aktivnostima, smanjenje obolevanja i prevremenog umiranja od tuberkuloze, sa razvijanjem sistema za brz odgovor na pretnje zdravstvenoj bezbednosti.
Posebno poglavlje posvećeno je zdravstvenoj zaštiti posebno osetljivih grupacija stanovništva – žena u reproduktivnom dobu, odojčadi, male dece, školske dece i omladine, unapređenje i očuvanje zdravlja starih lica, ostvarivanje punog zdravstvenog potencijala osoba sa invaliditetom, unapređenje i očuvanje zdravlja radno aktivnog stanovništva, posebno unapređenje i očuvanja zdravlja marginalizovanih grupa stanovništva.
Zatim su razmatrane prioritetne oblasti organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite, sa težnjom ka integraciji zdravstvene zaštite, sa ciljevima i jačanjem uloge instituta i zavoda za javno zdravlje, za rešavanje 80% potreba i zahteva ustanova primarne zaštite, sa povećanjem opredeljenosti stanovništva za instituciju izabranog lekara, unapređenje dostupnosti i pristupačnosti službe korisnicima, funkcionisanje i funkcionalno povezivanje vanbolničke i bolničke hitne medicinske pomoći, unapređenje funkcionalne veze zdravstvenih službi u sistemu zdravstvene zaštite.
Zatim, saradnja instituta i zavoda za javno zdravlje i ustanova primarne zdravstvene zaštite sa institucijama i organizacijama lokalne zajednice, unapređenje partnerstva između državnog i privatnog sektora, kao i definisanje uloge nevladinog sektora u aktivnostima vezanim za zdravlje i zdravstvenu zaštitu.
Posebno se plan bavi ljudskim resursima u zdravstvenom sistemu, sa unapređenjem ne samo zakonske regulative, nego i razvijanjem kapaciteta za upravljanje ljudskim resursima u sistemu, prilagođavanje školovanja kadra zdravstvene struke sa stvarnim potrebama društva, kao i unapređenje informacionog sistema za planiranje ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu.
Jedno poglavlje je posvećeno integrisanom zdravstvenom i informacionom sistemu, sa ciljem da se ovako integrisani zdravstveni informacioni sistem uspostavi, a sa ciljem pojačanja kvaliteta zdravstvene zaštite i bezbednosti pacijenata. Stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i bezbednosti pacijenata je osnovni cilj. Razmatra se u jednom poglavlju finansiranje, sa finansijskom stabilnosti zdravstvenog sistema, unapređenjem efikasnosti i kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga u funkciji kvaliteta i povećane bezbednosti.
Ključnu ulogu u sprovođenju ovoga plana imaju, naravno, institucije države, sa velikom odgovornošću Ministarstva zdravlja, ali se planom definišu odgovornosti drugih organa državne uprave, Zdravstvenog saveta Srbije i Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Fonda za penziono i invalidsko osiguranje, Agencije za lekove i medicinska sredstva, Agencije za akreditaciju zdravstvenih ustanova, organa autonomnih pokrajina, organa jedinica lokalne samouprave, zajedno sa institutima, odnosno sa zavodima za javno zdravlje i zdravstvenim ustanovama na svim nivoima zdravstvene zaštite i privatnom praksom, ustanovama socijalne zaštite, fakultetima i školama zdravstvene struke, komorama zdravstvenih radnika, komorom zdravstvenih ustanova, sredstvima javnog informisanja, udruženjima i međunarodnim organizacijama koje se bave pitanjem javnog zdravlja.
Sredstva za sprovođenje plana obezbeđivaće se sukcesivno godišnjim budžetima RS, a plan će biti predmet evaluacije u svakoj fazi procesa i za tu evaluaciju koriste se zdravstveni pokazatelji koji su međunarodno prihvaćeni.
Plan razvoja zdravstvene zaštite definiše period 2010 -2015. godina i predstavlja značajan korak napred u organizaciji zdravstvenog sistema u Srbiji i samim formiranjem zdravstvenog saveta Srbije Skupština je jasno poslala poruku građanima da je odgovornost za zdravlje velika i vrhunska i da je ulaganje u zdravlje u svakom uređenom društvu pravo i najbolje ulaganje u održivu ekonomsku i svaku drugu budućnost zemlje i nacije.

Zahvaljujem, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, htela bih da vas obavestim da će ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa tokom današnjeg rada biti: dr Simo Vuković, poslanička grupa G17 plus; prof. dr Nebojša Ranđelović, poslanička grupa LDP i dr Nikola Krpić, poslanička grupa PUPS.

Da li izvestilac Odbora za zdravlje i porodicu dr Simo Vuković želi reč? (Ne.) Da li izvestilac Zakonodavnog Odbora želi reč? (Ne.)

Da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa žele reč? Ima reč dr Nikola Krpić. Izvolite.

Ustavom RS, član 97. stav 1. tačka 10, utvrđeno je da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti zdravstva. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, izražavam zadovoljstvo, kao narodni poslanik PUPS, što se danas pred srpskom javnošću u parlamentu Republike Srbije nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlog odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije, koje je podnela Vlada RS.
Poštovana predsednice, poslanici PUPS u danu za glasanje će glasati za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i za Predlog odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije. Zašto? Zato što se predlog ova dva dokumenta donosi uz aktivno učešće svih, od predlagača zakona, preko radnih tela Narodne skupštine, to jest Odbora za zdravlje, koji je prihvatio na svojoj sednici razloge za donošenje ovog zakona.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbama člana 97. Ustava RS, kojim je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje zdravstveni sistem u celini zbog zadovoljavanja stalno rastućih potreba građana u korišćenju i obezbeđivanju zdravstvene zaštite svim građanima na teritoriji RS.
Organizovanjem dopunskog rada zdravstvenih saradnika, kao i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, na način kojim se omogućava obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti ovih lica u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, a bez obzira gde ova lica imaju zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom.
Na ovakav način se smanjuju liste čekanja, obezbeđuje se građanima bolji i širi izbor zdravstvenih i paramedicinskih radnika i saradnika, pruža odgovarajuća zdravstvena zaštita koju ova lica finansiraju iz sopstvenog džepa. Na ovaj način biće više zaposlenih medicinskih i paramedicinskih radnika, kako u zdravstvenim ustanovama, tako i u privatnoj praksi.
Ovakvim predlogom obezbeđivaće se potrebni kadar, kako sa specijalizacijama, tako i sa užim specijalizacijama, kojih na pojedinim područjima nema, a takvog kadra u većim gradovima, npr. Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu i drugima, ima, a koji se može pomoću ugovora o dopunskom radu realizovati u određenoj zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi gde postoji potreba.
Uvažena predsednice, poslanici PUPS glasaće za ovakav predlog zakona, jer za njegovu primenu nisu potrebna nikakva dodatna finansijska sredstva, što je u ovom ekonomskom trenutku u kome se nalazimo važno da znamo. Drugim rečima, ovo je razuman predlog Vlade i pozivam sve poslanike u parlamentu da u danu za glasanje daju svoj glas i ujedine ga sa poslanicima PUPS zbog bolje i racionalnije zdravstvene zaštite naših građana.
Ustavni osnov ili osnov za donošenje Predloga odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite u RS nalazimo u članu 99. stav 1. tačka 7. Ustava RS, prema kome Narodna skupština donosi opšta akta iz svoje nadležnosti. Pravni osnov za donošenje Predloga odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite nalazimo i u članu 16. Zakona o zdravstvenoj zaštiti stanovništva Srbije.
Ovaj zakon pruža nekoliko dobrih predloga.
Prvo, dostupnost. Dostupnost, kao kriterijum, uključuje efikasnu infrastrukturu i usluge javnog zdravlja, kao i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.
Drugo, pristupačnost. Pristupačnost podrazumeva nediskriminaciju, fizičku pristupačnost, pristupačne cene i informacije.
Treće, prihvatljivost. Prihvatljivost podrazumeva poštovanje načela lekarske etike, osetljivost za različita životna doba i zdravstvene institucije, u cilju poboljšanja zdravlja i zdravstvenog stanja svih korisnika.
Četvrto, kvalitet. Kvalitet podrazumeva kompletnu zdravstvenu infrastrukturu koja bi trebalo da bude naučno i medicinski kvalitetna.
Peto, pomenuta i druga prava utvrđena su međunarodnim pravom i dogovorima koji obavezuju RS na poštovanje svih potpisanih dokumenata od 1946. godine, kada je osnovana Svetska zdravstvena organizacija, pa do danas.
Ne zaboravimo, zdravlje se definiše kao stanje potpunog fizičkog, psihičkog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti. Ova definicija upućuje na potrebu razvijanja svesti kod građana i širokom obimu pojma zdravlja koji prevazilazi odsustvo bolesti. Pojam zdravlja tretirati kao osnovnu ljudsku i društvenu potrebu i povezivati zdravlje sa osnovnim ljudskim potrebama za očuvanje zdravlja, ne samo pojedinaca, već društva u celini.
Ako shvatimo da su zdravlje i ljudsko blagostanje sinonimi tj. podrazumevaju zadovoljenje svih ljudskih potreba u okviru očuvanja zdravlja, tada je normalno da država mora činiti sve da obezbedi zajemčena prava ustavom regulisana i da mora stalno da prati i stvara uslove za ostvarivanje istih.
Naša država je garant svih međunarodnih akata o zdravlju. Shodno svemu do sada iznetom, poslanička grupa PUPS prihvata ovaj predlog odluke i u danu za glasanje podržaćemo Predlog odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite, uz poziv kolegama poslanicima da nas prate.
To dodatno potkrepljuje još jedna činjenica, da ovaj plan ne traži dodatna finansijska sredstva iz budžeta za njegovu primenu. Osnovna aksioma – zdravlje za sve, to je osnovni razlog da će poslanici PUPS dati svoj glas u danu za glasanje za ovaj veoma važan zdravstveni dokument.

Zahvaljujem doktoru Krpiću.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, malopre sam se osećao jako neprijatno kada smo dobili opomenu da ne slušamo ministrovo izlaganje i da ako nam je to dosadno ili ako nam se ne sviđa to što gospodin ministar izlaže možemo da napustimo sednicu.
Upravo se dogodilo da mog uvaženog prethodnika, prethodnog izlagača, gospodina Krpića, ministar nije slušao, razgovarajući sa svojom saradnicom, a i mnogi koji su ovde prisutni su se ponašali na isti način.
S druge strane, od gospodina ministra smo dobili jedno predavanje koje je govorilo o nedostacima i anomalijama zdravstvenog sistema koje treba hitno promeniti kako bi se zdravstveni sistem i zdravstvena zaštita u Srbiji poboljšali.
To je sasvim u redu, ali nije u redu to što nam o tome govori ministar koji je na tom položaju od 2002. godine. Onda se postavlja pitanje čijom krivicom su napravljene te anomalije? Setimo se, nisu ovo prve izmene i dopune ovog zakona, bilo ih je i ranije. Na kome leži odgovornost za te nedostatke i anomalije koje sada, gle čuda, treba da ispravimo?
Ako idemo korak po korak, već posle prvog bližeg upoznavanja sa tekstom i sadržinom predloženih akata, vidimo da nam ministar zdravlja, da podsetim i ponovim, u svim vladama od 2002. godine, još jednom nudi dva više nego ubedljiva dokaza svoje nemoći, nesposobnosti i nespremnosti da se suoči sa svim slabostima, manama i problemima našeg odavno urušenog zdravstvenog sistema. Još jednom potvrđuje da nikada nije ni imao nameru, ni volju da u tom nasleđenom sistemu bilo šta suštinski i sistemski promeni.
Evo konkretnih dokaza i konkretnih primedbi za to. Pogledajmo najpre šta sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kozmetičke izmene odredaba članova 199. do 202. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojima je bila regulisana mogućnost obavljanja tzv. dopunskog rada zdravstvenih radnika zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, kod poslodavca, državnih zdravstvenih ustanova ili u privatnoj praksi.
Druga predložena izmena je brisanje sadašnjeg člana 277. istog zakona, koji je praktično onemogućavao zdravstvenim radnicima zaposlenim u državnim zdravstvenim ustanovama da budu istovremeno zaposleni i u privatnoj praksi, počev od decembra 2008. godine, od kada se primenjuje famozni ministrov Pravilnik o dopunskom radu.
Šta nam pokazuju ovako predložene izmene zakona? Pokazuju nam da se gospodin ministar, koji nam je pre pet godina predložio taj zakon, ni tada ni sada nije na pravi način bavio suštinskim pitanjima i problemima funkcionisanja zdravstvenog sistema i definisanjem, više nego neophodnih, promena tog sistema.
Ako jeste, zašto je 2005. godine predložio da zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini posle decembra 2008. godine neće više moći dopunski raditi u privatnoj praksi?
Zašto je kao posledica toga u protekle dve godine problem mogućnosti obavljanja dopunskog rada predstavljen kao glavni problem u zdravstvenom sistemu Republike Srbije, kojim su se do beskonačnosti iscrpljivali Ministarstvo zdravlja i lekarska komora, zdravstvene ustanove i zaposleni zdravstveni radnici?
Zašto su protekle dve godine zdravstveni radnici zaposleni u državnim zdravstvenim ustanovama mogli dopunski raditi samo u državnim zdravstvenim ustanovama?
Na kraju, zašto se danas predlaže drugačije rešenje koje, uz neznatne izmene, predstavlja vraćanje na stanje pre 2005. godine? Upravo zato što je problem mogućnosti ili nemogućnosti obavljanja dopunskog rada zaposlenih zdravstvenih radnika preko punog radnog vremena samo jedna od posledica pogrešno postavljenog zdravstvenog sistema, a posebno njegovog funkcionisanja u praksi.
Zašto se ne bavimo otklanjanjem sistemskih uzroka koji su doveli do ovakvog problema, a ne posledicom koja treba da umiri opravdano nezadovoljne zdravstvene radnike?
Da se osvrnemo na to koja su to nerešena sistemska pitanja. Gospodine ministre, vi kažete da je finansiranje našeg zdravstvenog sistema zasnovano na modelu socijalno-zdravstvenog osiguranja. Kao istoričar prava ću da dodam – tzv. Bizmarkov model.
Ako je to tako, onda to podrazumeva da je većina stanovništva obavezno zdravstveno osigurana i da plaća doprinose za zdravstveno osiguranje organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja i da s pravom očekuje da joj ta organizacija iz tih plaćenih doprinosa obezbedi određeni obim, vrstu i sadržaj zdravstvenih usluga.
Te usluge mogu da se obezbede, ugovore ili kupe od postojećih zdravstvenih ustanova, bilo da su u državnoj ili privatnoj svojini. Te usluge imaju svoju cenu.
Postavlja se pitanje zašto u proteklih osam i po godina niste definisali taj famozni paket usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja koji sredstva uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja realno može i mora da obezbedi obavezno osiguranim građanima. Onda bi se znalo koje su to usluge realno pokrivene uplaćenim doprinosima, a koje nisu i moraju biti plaćene iz sopstvenog džepa.
Umesto toga, vi dalje podržavate iluziju da imamo pravo na gotovo sve zdravstvene usluge, a kada dođemo u situaciju da ih koristimo, onda to ne možemo da ostvarimo ili moramo ponovo da platimo te iste usluge.
Kada biste jednom definisali taj famozni paket zdravstvenih usluga koji pokriva obavezno osiguranje, onda biste organizaciji zdravstvenog osiguranja morali ostaviti slobodu da te usluge može ugovoriti sa svim zdravstvenim ustanovama koje mogu da ih pruže, i državnim i privatnim.
Umesto toga, kao što i sami priznajete, u predloženom planu razvoja zdravstvene zaštite vi to zdravstveno osiguranje koristite za finansiranje kapaciteta državnih zdravstvenih ustanova, a ne usluga koje pružaju.
Šta je onda ono što se naziva organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja? Figurativno da se izrazim, protočni bojler za finansiranje postojećih kapaciteta državnih zdravstvenih ustanova. Pri tome ste privatnoj praksi uskratili pravo da pod istim uslovima može pružati zdravstvene usluge koje pokriva obavezno osiguranje.
Šta se onda dešava? Kao građanin koji plaća obavezni doprinos za zdravstveno osiguranje najčešće ne mogu da ostvarim to svoje pravo na uslugu u državnoj zdravstvenoj ustanovi, jer ono postoji samo na papiru, pa sam prinuđen da tu uslugu zatražim u privatnoj praksi i da je još jednom platim.
Da li bi se ovo pitanje na ovakav način postavljalo kada bi privatni zdravstveni sektor bio ravnomerno uključen u sistem zdravstvene službe i kada bi taj sektor imao mogućnost da sa obaveznim zdravstvenim osiguranjem zaključuje ugovore o pružanju zdravstvenih usluga osiguranicima pod istim uslovima kao i u državnim ustanovama, odnosno kada zdravstvene ustanove ne bi imale monopol u pružanju zdravstvenih usluga pod istim uslovima u obaveznom zdravstvenom osiguranju.
Zašto smo danas jedina zemlja u Evropi gde je pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite isključivi monopol, i to odavno prevaziđenog oblika državnih domova zdravlja, dok u većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa? Zar ne bi uključivanje privatne prakse, sa svim raspoloživim resursima, i pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima povećalo i dostupnost, i obim i kvalitet ovih usluga?
Zar ne bi veći broj lekara na ovaj način bio stimulisan, pa bi mogao da bude stalno zaposlen u privatnoj praksi, a ne da bude prinuđen da dodatno zarađuje u privatnoj praksi zato što je slabo plaćen u državnoj ustanovi? Zar i osnivači te privatne prakse ne bi bili motivisani da u stalni radni odnos angažuju više lekara, da proširuju svoje prostorne kapacitete i ulažu u opremanje?
Gde je u sadašnjem sistemu mogućnost izbora za obavezne osiguranike i druge građane, a o njoj govorite kao jednoj od razloga za donošenje predloženih mera, odnosno zakona? Kako će se ta mogućnost izbora povećati kada ona praktično i ne postoji?
Da li kao građanin koji je osiguran zdravstveno i plaća doprinose za zdravstveno osiguranje mogu da biram da li ću svoje pravo na usluge primarne zaštite ostvariti u državnom domu zdravlja ili u privatnoj praksi? Zašto nemam mogućnost da za svog izabranog lekara izaberem onog iz privatne prakse? Da li je to slobodan ili prinudan izbor?
Sve dok program ravnopravnog uključivanja privatnog sektora u sistem zdravstvene službe ne bude sistem koji će biti rešen i dok privatna praksa ne bude imala mogućnost da pod istim uslovima kao i državna ustanova pruži usluge obaveznim osiguranicima, ne može se na adekvatan način rešiti problem mogućnosti lekara da mogu ili ne mogu istovremeno da budu angažovani u državnoj i privatnoj praksi. Broj ovakvih primera je sijaset.
Postavio bih pitanje, zbog čega u Srbiji nema zakona o farmaceutskoj delatnosti, a znamo kakve anomalije baš takva delatnost ima i znamo kakve probleme stvara. Ako ne znate da napišete zakon, obratite se onome ko zna. U poslaničkom klubu LDP već postoji nacrt takvog zakona, urađen po najvišim evropskim standardima, sličan onim koje imaju zemlje EU. Pitajte nas ako ne umete sami da uradite posao za koji ste plaćeni.
Ne znam da li će mi vreme dozvoliti, ali pokušaću da se osvrnem i na Predlog odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite na području Republike Srbije. Pokušaću da shodno tome postavim i neka pitanja.
Odredbama člana 17. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisana je obavezna sadržina plana razvoja zdravstvene zaštite. Prema ovim odredbama, plan razvoja, pored prioriteta u samoj zdravstvenoj zaštiti, ciljeva, mera i aktivnosti zdravstvene zaštite, morao bi da sadrži i pokazatelje za praćenje dostignuća u realizaciji ciljeva, nosioce mera i aktivnosti i rokove za ostvarivanje ciljeva zdravstvene zaštite. Tu su i kriterijumi za utvrđivanje mreža zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji, tu su elementi za planiranje, usavršavanje zaposlenih u sistemu zdravstvene zaštite, kao i elementi za planiranje i izgradnju novih i restrukturiranje postojećih kapaciteta u pogledu prostora i opreme.
Šta od navedenog sadrži plan razvoja zdravstvene zaštite koji nam je predložen? On je nemušt, oskudan i iznad svega subjektivan prikaz aktuelnog stanja zdravstvene zaštite u RS, deklarativni i opšti ciljevi i prioriteti, sa nejasno i površno definisanim aktivnostima u realizaciji nekih od do sada usvojenih strategija, njihovih delova ili pojedinačnih programa iz oblasti zdravstvene zaštite, bez precizno definisanih nosilaca, rokova za njihovo sprovođenje i precizno definisanih pokazatelja za praćenje.
Po ovom pitanju, anomalija je sijaset i zbog toga bih na kraju svog uvodnog izlaganja rezimirao pitanja, a to je po meni pitanje svih pitanja. Da li Ministarstvo zdravlja ima odgovore na pitanja koja sam ovde postavio? Kada ćemo dobiti konkretne odgovore i hoće li država jednom učiniti ono što je nužno u zdravstvenoj zaštiti građana?
Očekujem od ministra odgovore na ta pitanja.

Narodni poslanik Zoran Bortić ima reč.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, cenjene kolege narodni poslanici, oblast ljudskog zdravlja je jedna od najvažnijih oblasti koje svaka moderna država treba da reguliše ukoliko želi da ostvari savremene standarde ljudskih prava i sloboda, ali ne samo to, bez zdrave nacije nema ni uspešnog organizovanja društva, ni ekspanzivnog privrednog razvoja ni prosperiteta.
Većina nas u ovoj sali pamti jedno vreme kada je oblast zdravstvene zaštite naših građana bila visoko razvijena i kada smo po dostignutim standardima u oblasti zdravstva predstavljali pozitivan primer u ovom delu Evrope. Nažalost, u decenijama koje su za nama i u ovoj oblasti, kao i u mnogim drugim, napravili smo drastično zaostajanje i potrebno je mnogo vremena i dobre volje da u ovoj državi zdravstvena zaštita stanovništva dostigne evropske standarde.
Pored ekspanzivnog privrednog razvoja koji je pretpostavka za veća budžetska izdvajanja za sve korisnike budžetskih sredstava, pa i za ovo, potrebno je usaglašavanje zakonske regulative sa evropskim standardima, obezbediti normativne pretpostavke za bolje i efikasnije organizovanje zdravstvene zaštite stanovništva.
U tom smislu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji je za današnju sednicu Skupštine podnela Vlada Republike Srbije, predstavlja nameru predlagača da se obezbede uslovi za bolje zadovoljenje neprekidno rastućih potreba naših građana u korišćenju zdravstvene zaštite.
Izmenama i dopunama postojećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti normativno se obezbeđuje dostupnost zdravstvene zaštite svim građanima na teritoriji RS, pre svega organizovanjem dopunskog rada zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, ali i drugih lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama ili u privatnoj praksi.
Predložena rešenja kojima se menjaju ili dopunjuju postojeće zakonske odredbe omogućavaju obavljanje određenih poslova zdravstvene delatnosti lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama ili privatnoj praksi, bez obzira gde ova lica imaju zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom.
Pacijentima je omogućen širi izbor kako zdravstvenih radnika tako i zdravstvenih saradnika, odnosno drugih lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi i koja čine tim koji obavlja dopunski rad. Ova lica će pacijentima pružiti odgovarajuće vrste zdravstvenih usluga odnosno odgovarajuću zdravstvenu zaštitu.
Na ovaj način stvoriće se uslovi za angažovanje većeg broja zaposlenih zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi. Nova zakonska rešenja stvoriće pozitivne efekte za obezbeđivanje potrebnog kadra, odnosno kadra sa odgovarajućim specijalizacijama i nužnim specijalizacijama kojih nema u dovoljnom broju na pojedinom području Republike Srbije.
Ova pitanja rešavaće se na osnovu ugovora o dopunskom radu, kojim će se obezbediti rad u određenoj zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi, u kojima postoji potreba takvog angažovanja rada, pružanja zdravstvene zaštite pacijentima.
Treba napomenuti da je predlagač predložio Narodnoj skupštini da ovaj zakon usvoji po hitnom postupku kako bi se sprečilo moguće nastupanje štetnih posledica po sistem zdravstvene zaštite.
Pored ustavnog osnova, koji je sadržanu članu 99. stav 1. tačka 7. Ustava Republike Srbije, kojim se u nadležnost Narodnoj skupštini daje da pored zakona donosi i druge opšte akte, i Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji u članu 36. obezbeđuje Narodnoj skupštini da između ostalog, donosi odluke, pravni osnov za donošenje plana razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije sadržan je i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Ovim zakonom predviđeno je da se na nivou Republike Srbije, radi obezbeđivanja i sprovođenja društvene brige za zdravlje, donese plan razvoja zdravstvene zaštite i da taj plan usvaja Narodna skupština Republike Srbije.
Polazeći od činjenice da su zdravi građani temelj razvoja svake zemlje, jer samo ako su zdravi ljudi mogu doprineti socijalnom, ekonomskom i svakom drugom razvoju društva, u planiranju zdravstvene zaštite država ovu oblast ne može posmatrati kao potrošnju.
Planiranje zdravstvene zaštite stanovništva mora se tretirati kao investicija u ostvarivanje sveukupnog društvenog razvoja. U tom smislu, ovaj predloženi dokument stručno i politički usmerava razvoj zdravstvenog sistema u skladu sa ukupnim razvojem srpskog društva. On definiše osnovne ciljeve i pravce razvoja zdravstvene zaštite u Republici. Plan se temelji i na opštem društvenom značaju koji ima zdravlje stanovništva i na potrebi da se predstavnici društva odrede prema ciljevima i merama zdravstvene zaštite.
Ovaj dokument zasniva se na analizi zdravstvenog stanja stanovništva, na potrebama za ovom vrstom zaštite i polazi od raspoloživih kadrovskih, finansijskih i drugih mogućnosti. U njemu su sadržani instrumenti za dalji razvoj sistema zdravstvene zaštite i predstavljene promene koje treba da obeleže zdravstveni sistem u narednom periodu.
Ove promene otvoriće perspektive za uspostavljanje ravnoteže između efikasnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite i doprineće unapređenju zdravstvene zaštite na svim nivoima sistema. Pri tom, one uvažavaju okolnosti vezane za društvena i demografska kretanja, za nivo obrazovnih i kulturoloških dostignuća i za zdravstveno stanje stanovništva. Predloženi plan locira i niz drugih faktora koji mogu uticati na održivi razvoj zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.
Treba istaći da se ovaj plan zasniva i na već usvojenim strategijama i programima koje je donela Vlada u ovoj oblasti i da je integralni deo svih programa mera i aktivnosti koje su neophodne za održivi razvoj naše zemlje. Uz niz mera i aktivnosti koje treba da sprovede zdravstvena služba, ali i druge službe van sistema zdravstvene zaštite, osnovni cilj plana koji je pred nama jeste očuvanje, unapređenje zdravlja stanovništva, produženje ljudskog veka i poboljšanje kvaliteta života ljudi u našoj zemlji.
Želim da podsetim na činjenicu da su se u našoj zemlji tokom proteklih decenija dogodile značajne promene u zaštiti zdravlja stanovništva. Te su promene uočljive u demografskoj oblasti, počev od starenja stanovništva, urbanizacije, migracije ljudi u oblasti socijalno-ekonomskih odnosa, pa do ekoloških promena u životnoj sredini.
Kao posledica takvih promena dominiraju hronične nezarazne bolesti od velikog javnog zdravstvenog značaja. Ove bolesti sve više opterećuju zdravstvu službu u celini. Uprkos tome, postignut je veliki napredak u podizanju nivoa znanja o zdravlju i bolesti kod našeg stanovništva. Podignut je prag znanja u oblasti informisanja i u oblasti dostupnosti informacija, a sistem zdravstvene zaštite raspolaže boljim tehničkim i tehnološkim mogućnostima.
Sve ove promene pratile su i promene u organizaciji zdravstvene službe u RS. Međutim, izazovi kojima su izloženi i pojedinci i naše društvo u celini imperativno nameće potrebu da se neprekidno traže i iznalaze najbolja moguća rešenja kojima će se obezbediti očuvanje i unapređenje zdravlja cele zajednice, jer ne treba ponavljati da je zdrava zajednica suštinska pretpostavka prosperiteta razvoja društva i zemlje u celini.
Koleginice i kolege narodni poslanici, polazeći od uvek prisutne protivrečnosti vezane za zdravstvenu zaštitu, sa jedne strane, javnost opravdano poziva na ustavno i temeljno, ljudsko i moralno, etičko pravo na pravovremenu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, a sa druge strane, zdravstvena zaštita je sve skuplja, nameće se potreba za definisanjem javne i jasne strategije za regulisanje razvoja ove oblasti.
U tom smislu, ovaj predloženi plan temelji se na ostvarivanju ciljeva, na sprovođenju započetih i kreiranju novih aktivnosti koje bi trebalo da doprinesu boljem zdravlju stanovništva u našoj Republici.
U danu za glasanje SPS-JS podržaće predloge ovih akata i uveren sam da ćemo kroz raspravu u Narodnoj skupštini RS učiniti predloženi tekst još kvalitetnijim.

Dajem reč poslaniku Simi Vukoviću.

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prevashodno i većim delom svoje diskusije ću se osvrnuti na dokument koji se zove – Plan razvoja zdravstvene zaštite.
Naime, radi se o jednom od dokumenata koji je po svom značaju u rangu onoga što su sistemski zakoni vezani za zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Kao što je i predlagač rekao, u tekstu se radi o stručnom, ali i o političkom dokumentu.
Ovaj dokument, s obzirom da će usmeriti razvoj zdravstvene zaštite u jednom dužem periodu, svakako se tiče svakog građanina Srbije pojedinačno. Meni se čini da je ovo i dobar trenutak da se osvrnemo na ono što je rađeno u prethodnom periodu, ono što je današnji trenutak da bi mogli da ozbiljno i analitički govorimo o valjanosti prioriteta koji su određeni ovim planom.
I danas imamo diskutanata i imamo ono što je karakteristika brojnih osporavanja, kontraverzi, napada kojima je permanentno izložen sistem zdravstva u Srbiji, a prevashodno Ministarstvo zdravlja. Verujem da nijedan resor nije bio pod tolikim pritiskom lobističkih grupa, privatnih interesa, političke manipulacije, kao što je to resor zdravlja, a isto tako taj isti resor se stalno suočava sa poluinformacijama, laičkim pogledima na funkcionisanje zdravstvenog sistema, sa čestim izlaganjem jednostavnih rešenja, koja ni u jednoj praksi evropskih zemalja nisu moguća.
Želim da iskoristim priliku da kažem da u širem građanstvu, kod našeg stanovništva, postoje dve umrežene misli, odnosno navike koje u osnovi imaju logičku grešku. Jedna je da je zdravstvo besplatno, što apsolutno nije tačno. To je jedna od najskupljih delatnosti u svakoj državi.
Druga je da za ovoliki nivo novca, koji danas izdvajamo, a on je gotovo najmanji na evropskom kontinentu, možemo da dobijemo zdravstvenu uslugu koja je u svetskom rangu i potkrepljena tehnologijom koja je najbolja moguća, kojom danas svetska medicina raspolaže. To su činjenice koje rađaju nerealna očekivanja, a iz kojih proističe i nezadovoljstvo kojim se lako manipuliše.
Mislim da je dobar trenutak da se osvrnemo na ono šta je zatečeno, pošto se često spominje šta je urađeno za mandata prof. Milosavljevića. Moramo da kažemo da je zdravstveni sistem Srbije nasleđen od zdravstvenog sistema Jugoslavije, koja je bila daleko moćnija i u ekonomskom i u političkom smislu, zemlja koja je imala jedan od najrazvijenijih zdravstvenih sistema u Evropi. Naši ljudi, stručnjaci i političari su učestvovali u kreiranju politike tadašnje Svetske zdravstvene organizacije.
Imali smo po razvijenosti jednu od najboljih mreža zdravstvenih ustanova i najrazvijenije kadrove, a krajem 70-tih i početkom 80-tih godina, po tehnologiji, bili smo, praktično, u svetskom vrhu. Naravno, sa sudbinom te zemlje je došlo do urušavanja zdravstvenog sistema. On nije mogao ostati izolovan. Sa izolacijom zemlje, ratnim dešavanjima i svim onim što nam se dešavalo 90-tih godina, taj resurs zdravstvenog sistema je neprekidno iscrpljivan, da bismo pred kraj 90-tih godina došli do potpunog kolapsa.
Moram da podsetim da ono što se zove zdravstvena kasa, odnosno fond zdravlja, fond zdravstva, odnosno Republički zavod za zdravstveno osiguranje, 2000. godine je bio na rubu bankrotstva. O tome ovde treba da govorimo. To su činjenice koje bih želeo da neko ospori.
S druge strane, zbog samih dešavanja, 90-tih godina je došlo i do promena navika i odnosa prema sopstvenom i tuđem zdravlju stanovništva Republike Srbije. Eksplozija faktora rizika nije slučajna. Izloženost stresu je doprinela da se i nepravilno hranimo, da se manje krećemo. Imamo epidemiju alkoholizma i pušenja. Ne treba da nas začudi današnje stanje o zdravstvenoj slici stanovništva Srbije.
Ono što takođe treba da se istakne je, ono što je veoma važno, to su tzv. socijalne i ekonomske determinacije, odnosno odrednice na osnovu kojih su postavljeni prioriteti. Naše stanovništvo stari. Naravno, faktori koji utiču na to su mnogobrojni.
Praktično smo najstarije stanovništvo u Evropi. Populacija mladih se približava onoj granici gde imamo najmanje u onom najmlađem uzrastu, a da pri tome imamo, zahvaljujući onim faktorima rizika koje sam spomenuo, i jednu epidemiju tzv. hroničnih nezaraznih oboljenja.
Naravno, na sve to se nataložila i svetska finansijska kriza koja i otežava finansiranje u zdravstvenom sistemu. To su okolnosti koji je ovaj plan razvoja koji je sačinjen uvažio. To je veoma važno u kreiranju svih planskih dokumenata, da uvažite ono što su realni parametri.
Ono što takođe želim da kažem je, da kao i u onome što zovemo moralnom krizom i što su neki teoretičari nazvali moralnim samoubistvom ovog društva, za njegov oporavak su potrebne decenije. Tako ćemo u onome što smo dobili u zdravstvenom stanju stanovništva, takođe, morati dugo da sprovodimo aktivne mere kako bismo došli na neko nulto pređašnje stanje iz 90-tih godina.
Još jedna od važnih činjenica koju želim da apostrofiram, to je pitanje ljudskih resursa ili što se tradicionalno ovde poslednjih decenija govori - kadrovi. To je nezaposlenost u zdravstvu. Aktuelni ministar, profesor Milosavljević, još od 2002. godine upozorava na neracionalnu upisnu politiku koja postoji na fakultetima i visokim školama medicinske struke.
Da bih to slikovitije prikazao, reći ću vam da od 2006. godine do 2010. godine, aktivnim merama Ministarstva zdravlja je zaposleno 1.863 lekara i 4.125 medicinskih sestara. Ako se zadržimo samo na ovoj cifri, a pri tome znamo da samo na Medicinskom fakultetu u Beogradu svake godine se upiše do 500 studenata, praktično, i najbolje aktivne mere zapošljavanja u ovom sektoru ne mogu da potkrepe samo Beogradski univerzitet. Šta je sa Novim Sadom, Prištinom, Kragujevcem i Nišom? Pri tome, prošle godine imamo potpuno nerezonsko osnivanje Medicinskog fakulteta na VMA, da bismo taj problem, izgleda, pospešili.
U tom segmentu se ne može tražiti odgovornost Ministarstva zdravlja. To mora da bude krovno dogovorena politika.
Što se tiče samog dokumenta, kao što je i predlagač rekao, on svoje temelje ima u međunarodnim dokumentima. Svakako da je međunarodna konferencija u Alma Ati 1978. godine dala jedno opredeljenje u kome su učestvovali, moram to ponovo da kažem, i naši stručnjaci, gde se praktično reafirmisala definicija zdravlja, koju je spomenuo dr Krpić.
Naravno, ovde je jedan od važnih ugrađenih dokumenata i globalna strategija zdravlja za sve evropske regione iz 1984. godine. Po meni je možda i najvažnije to što se nalazi u duhu ovog dokumenta, a nije spomenuto u samom predlogu.
To je dokument koji je proistekao iz jednog sastanka koji je organizovala Svetska zdravstvena organizacija 1996. godine u Ljubljani, gde smo dobili dokument – Ljubljanska povelja, gde su se evropske zemlje dogovorile o sinergičnom, zajedničkom razvoju svojih zdravstvenih sistema, koji imaju svoje određene postulate na kojima se bazira ovaj dokument plana razvoja zdravstvene zaštite.
To su: jasno utvrđivanje ciljeva u pravcu očekivanih rezultata, formulisanje mera u skladu sa realnim potrebama stanovništva, jednaka dostupnost na svim nivoima i prevashodno orijentacija na primarnu zdravstvenu zaštitu.
Šta su današnje prednosti zdravstvenog sistema? Imamo veoma razvijenu zdravstvenu mrežu koja je na granici održivosti mreža zdravstvenih ustanova. Imamo u ukupnom obimu dovoljan broj stručnih kadrova. Međutim, zbog migracije stanovništva i unutrašnjih problema koji proističu iz neravnomernog regionalnog razvoja imamo neravnomernu raspodelu kadrova, te se u pojedinim područjima stiče utisak i zaista postoji potreba za stručnim specijalističkim i užim specijalističkim kadrovima.
Ono što su definisani prioriteti koje bih akcentovao u ovoj svojoj diskusiji, a koji su veoma važni, to je uspostavljanje jednog povezanog, kako se to u ovom stručnom dokumentu kaže – integrisanog zdravstvenog sistema. On zapravo znači da mora postojati mnogo bolja komunikacija između, u onoj vertikali koju sačinjavaju jedan dom zdravlja, opšta bolnica i klinički centar, i sa druge strane, moramo da prihvatimo koncept javnog zdravlja, odgovornosti za zdravlje svih faktora u društvu, a to je da jedan dom zdravlja sarađuje i sa opštinom ili sa gradskom upravom, sa verskim zajednicama i ostalim institucijama koje postoje u lokalnoj zajednici.
Naravno da će dodatni kvalitet u uspostavljanju tog jedinstvenog zdravstvenog sistema činiti implementacija informacionog sistema, koja bi trebalo da se završi za nekih dve do tri godine, koja će nam omogućiti da, pre svega, pratimo pacijenta koji je upućen na više nivoe zdravstvene zaštite, da pratimo kvalitet usluge, i u krajnjem, što je isto tako važno, da vidimo kako se troši zdravstveni dinar.
Ono što je takođe postavljeno kao prioritet, to je finansiranje zdravstvene zaštite. Moram na ovom mestu da kažem da je još 2004. godine uspostavljena stabilnost u zdravstvenoj kasi, u RZZO. Tamo nema više dugova koji bi sprečavali servisiranje zdravstvenih usluga. Ono što postoji je jedan dug koji se iz godine u godinu nagomilava po osnovi doprinosa i molim sve one koji nisu upoznati sa tim, da se upoznaju sa tom činjenicom. Po osnovi doprinosa RZZO-u se duguje 45 milijardi dinara.
Gospodine Ranđeloviću, mislim da treba da raspolažete tom činjenicom i da vidimo šta ćemo raditi sa tim ljudima koji ne mogu da overe svoje knjižice, jer ne mogu da plate doprinos za zdravstveno osiguranje.
S druge strane, imamo nešto što je prirodna potreba privatnog sektora, a to je da se u potpunosti izjednači u jednoj idealnoj situaciji sa državnim ustanovama, da svi zaključe ravnopravne ugovore sa RZZO i krenu u tržišnu utakmicu, da to tako izgleda u idealnim uslovima. Međutim, tu nameru je Ministarstvo zdravlja imalo još 2004. godine. Postojao je i pritisak MMF da tadašnji Zakon o zdravstvenoj zaštiti omogući tu ravnopravnost.
Međutim, procene su se pokazale apsolutno kao tačne zbog iskustvenih stvari koje postoje u zdravstvenim sistemima drugih zemalja šta bi se dogodilo? Imali bi smo jedan veliki odliv stručnog kadra iz državnih zdravstvenih ustanova u privatne.
To je jedna stvar, čime bi socijalno ugrožene delove stanovništva izložili osrednjem i lošem stručnom kadru u državnim ustanovama i sa druge strane, veoma brzo, kao što je iskustvo sa češkim zdravstvenim fondom, za šest meseci su doveli fond na rub bankrotstva. Mislim da bi to bila neodgovorna politika Ministarstva zdravlja.
Zato je pronađeno rešenje da se za tri godine odloži mogućnost odvojenog rada u privatnom i državnom sektoru. Zato danas, naravno, o tome će govoriti i moje kolege, imamo izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje treba da omoguće dopunski rad i mnogo bolju dostupnost i kvalitet zdravstvene zaštite, s druge strane, da omoguće lekarima da na jedan zakonit i legalan način mogu da zarade i nešto više.
Mislim da je takođe važan prioritet koji je definisan u ovom Planu razvoja zdravstvene zaštite - sistem upravljanja u okviru zdravstvenog sistema. To je jedan od ozbiljnih problema sa kojima se suočavaju zdravstvene ustanove i ne postoji ta politika Ministarstva koja će moći da sprovede bilo kakav organizovan plan ukoliko nemate sposoban, organizovan i odgovoran menadžment u zdravstvenim ustanovama.
Šta se nama u praksi dešava? S obzirom da nemamo specijalizovan kadar za zdravstveni menadžment, veoma često na direktorska i upravljačka mesta regrutujemo lekare koji su većinom izvanredni u svojoj struci, ali za početak ne znaju ni šta je virman. Onda se narednih godinu dana uče tom poslu kako upravljati zdravstvenom ustanovom. S druge strane, nemaju iskustvo u sprovođenju zdravstvene politike koja mora da bude jedinstvena, bez obzira na sektor ili na područje Republike.
U tom smislu podržavam apsolutno napor da se izvrši jedna intenzivna obuka ljudi koji bi se bavili isključivo zdravstvenim menadžmentom, čime bi se uspostavila racionalizacija i troškova, omogućila bolja organizacija zdravstvene službe na terenu.
Ono što bih takođe želeo da istaknem, to je organizacija zdravstvene službe u narednom periodu. Svakako da je tačna činjenica da je u međuvremenu, u poslednjih 10 godina, došlo do značajnih promena i u ekonomskom stanju, da će popis iz 2011. godine sigurno dati nekakve izlazne podatke koji će nas usmeriti na to kako i na koji način najbolje možemo da izvršimo jednu preraspodelu kapaciteta unutar našeg zdravstvenog sistema. Bilo u posteljnom fondu, bilo u broju kadrova, negde ćemo morati da smanjimo kapacitete, a na drugom mestu moraju da se povećaju zbog povećanja broja stanovnika.
Ono što je jako važno, s obzirom na strateško opredeljenje ovog dokumenta, to je da u potpunosti definišemo i učinimo funkcionalnim tzv. referalni sistem koji čine primarni, sekundarni i tercijalni nivo. Taj sistem apsolutno je nešto što je u svetu razrađen model i u kome domovi zdravlja treba da budu čuvari kapije tog sistema, da čuvaju potrošnju, da čuvaju zdravstveni dinar, a sa druge strane, da servisiraju i do 85% potreba stanovništva.
To sada nije slučaj. Mi imamo uvrežene navike da samo odemo po uput u dom zdravlja da bismo išli na viši stepen zdravstvene zaštite, čime se neracionalno troše sredstva.
Dakle, ono što je po meni možda i najvažnije u ovom dokumentu, to je opredeljenje u budućnosti za primarnu zdravstvenu zaštitu, a to pre svega u konkretnom smislu znači promociju zdravlja i zdravog načina života, a sa druge strane, to je prevencija i rano otkrivanje hroničnih nezaraznih oboljenja. To je zapravo jedini način da se ozbiljno suprotstavimo onome što danas predstavlja epidemiju tih oboljenja. Kao što je ministar rekao, učešće u mortalitetu tih bolesti danas je oko 85%.
Na kraju, na samom Odboru za zdravlje i porodicu bilo je diskusija, a verujem da će i danas biti. Pitanje je - zašto u samom dokumentu Plana razvoja zdravstvene zaštite nije spomenuta borba protiv korupcije? S obzirom da je korupcija evidentno bolest današnjeg društva i države, za nju je svakako potreban mnogo širi front u borbi od pojedinačnog resora.
Svi smo upoznati da je Vlada gospodina Cvetkovića, kojoj pripada i Ministarstvo zdravlja, u jedan od svojih prioriteta odredila borbu protiv organizovanih kriminala i korupcije. Ministarstvo zdravlja aktivno sprovodi mere u tom pravcu, a u ovom stručnom političkom dokumentu ne vidim da ima mesta za promovisanje aktivnih mera protiv korupcije, što mora da bude organizovana politika Vlade.
Dakle, poslanička grupa G17 plus podržava odluku o saglasnosti na Plan razvoja Republike Srbije i time mi izražavamo volju i podršku za nastavak onih promena koje su započete još 2002. godine, donošenjem dokumenta Zdravstvena politika Srbije. Verujemo da ćemo u narednom periodu doći do onoga što je naš zajednički interes, a to je da pacijentima, građanima Srbije, ponudimo najbolju moguću zdravstvenu zaštitu.